2023. godine sam zalivala pridošlice u crkvi. Kroz obuku sam dokučila izvesna načela u raznim aspektima. Sestre sa kojima sam radila nisu imale dugu obuku i zbog poteškoća koje su imale u svojim dužnostima ili ličnom život-ulasku, dolazile su kod mene da im pomognem da ih razreše. Mislila sam da imam izvestan osećaj prisutnosti u timu i uživala sam u tome da se drugi oslanjaju na mene i da mi se dive. Jednog dana, iznenada sam primila poruku od nadzornice, u kojoj je tražila od mene da ocenim jevanđeoske propovedi. Nisam mogla a da se ne osećam pomalo nelagodno: „Već sam dokučila izvesna načela u zalivanju pridošlica i mislim da sam zaista ovladala ovom dužnosti, ali ako preuzmem novu dužnost, moraću ponovo da idem na obuku i učim osnove posla, a ako ne budem dobro izvršavala tu dužnost i ako me otpuste, šta će braća i sestre misliti o meni? Zar ne bih bila krajnje ponižena?” Nakon što sam razmislila, zaključila sam da bih bila sigurnija u svojoj trenutnoj dužnosti. Međutim, kada sam pomislila na to kako je crkva to uredila, osetila sam da bi odbijanje dovelo do toga da deluje kao da nemam nimalo razuma, pa sam se nevoljno pokorila.

U početku, sestra Ju Sin me je usmeravala u učenju načela. Zajedno smo tražile informacije kada nešto nisam razumela i postepeno sam počela da dokučujem izvesna načela ocenjivanja propovedi. Pomislila sam: „Deluje da sam sposobna za ovu dužnost.” Nekoliko dana kasnije, sestra Ćing Ming se priključila timu. Ona u početku nije mnogo delila svoja mišljenja, ali nakon nedelju dana, primetila sam da Ćing Ming brzo napreduje. Dok ja još uvek nisam mogla da pronađem nijedan problem u propovedi nakon što bismo je pročitali, ona je već identifikovala probleme. U nekoliko propovedi zaredom, bila je prva koja je primetila probleme. Nisam mogla a da se ne osetim da sam u problemu: „Ćing Ming se priključila nakon mene, ali brže napreduje. Ako se ovo nastavi, zar neću još više zaostati za njom? Zar neću zbog toga biti najslabija u timu?” Ta pomisao me je zaista uznemirila. Kasnije, kada smo zajedno ocenjivale propovedi, brinula sam se da neću primetiti probleme ili da će moja gledišta biti netačna. Ponekad, kada bismo završili čitanje neke propovedi, dok sam ja još razmišljala o stvarima, Ćing Ming bi počela da deli svoje dobro utemeljene uvide. Ju Sin bi se složila sa njenim analizama, a kada bih videla da se Ju Sin i Ćing Ming smeju i zajedno raspravljaju o tim stvarima, osećala bih se kao da sam pala u drugi plan, ispunila bi me osećanja potisnutosti i poželela bih da odem. Čak sam počela da sumnjam: „Ako nadzornica jednog dana dođe na okupljanje i vidi da nisam napredovala, da li će misliti da mi nedostaje kov i da je pogrešila što mi je dodelila ovu dužnosti? Ako me otpuste zbog mog lošeg kova, biću krajnje ponižena!” Nisam mogla a da se ne prisetim perioda kada sam izvšavala dužnost zalivanja pridošlica. Tada sam bila ključna figura u timu, a sestre sa kojima sam radila su od mene tražile pomoć u vezi sa problemima na poslu, i, u većini slučajeva, moji predlozi su bili usvojeni tokom rasprava. Međutim, sada sam postala najslabija u timu! Prosto nisam mogla da prihvatim da budem tako nezadovoljavajuća. Što sam više razmišljala o tome, to sam se više kajala, razmišljajući: „Da sam znala da će se stvari ovako razvijati, ne bih prihvatila ovu dužnost i osramotila sebe!” Nekoliko dana zaredom sam bila zarobljena u stanju utučenosti. Postala sam pasivnija u svojoj dužnosti i nisam mogla da prepoznam probleme kada sam ocenjivala propovedi. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno, pa sam stupila pred Boga u molitvi: „Bože, osećam se zaista negativno, a sama pomisao na to da ću biti preraspoređena na drugu dužnost zbog lošeg kova čini da se osećam poniženo. Ne želim da živim u ovom stanju i da Sotona manipuliše mnome. Molim Te, usmeri me da izađem iz ovog stanja.”

Tokom svojih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Svi ljudi imaju neka pogrešna stanja u sebi, kao što su negativnost, slabost, malodušnost i osetljivost; ili imaju niske namere; ili ih stalno muče njihov ponos, sebične želje i lični interes; ili misle da su lošeg kova i doživljavaju neka negativna stanja. Biće ti veoma teško da stekneš delo Svetog Duha ako uvek živiš u takvim stanjima. Ukoliko ti je teško da stekneš delo Svetog Duha, onda će aktivnih elemenata u tebi biti malo, a negativni elementi će isploviti na površinu i ometaće te. Ljudi se uvek oslanjaju na sopstvenu volju da potisnu ta negativna i štetna stanja, ali bez obzira na to kako ih potiskuju, ne mogu da ih se otarase. Glavni uzrok tome je što ljudi ne mogu temeljno da razaznaju te negativne i štetne stvari; ne mogu jasno da vide njihovu suštinu. To im umnogome otežava da se pobune protiv tela i Sotone. Takođe, ljudi se uvek zaglave u tim negativnim, setnim i izopačenim stanjima i ne mole se i ne ugledaju na Boga, već se samo provlače kroz njih. Kao posledica toga, Sveti Duh ne deluje u njima i oni stoga nisu u stanju da shvate istinu, nedostaje im put u svemu što rade i nijedno pitanje ne mogu jasno da vide. Previše je negativnih i štetnih stvari u tebi i one su ispunile tvoje srce, tako da si često negativan, setan i sve više se udaljavaš od Boga i postaješ sve slabiji. Ako ne možeš da dobiješ prosvećenje i delo Svetog Duha, nećeš moći da pobegneš od tih stanja i tvoje negativno stanje se neće promeniti, jer ako Sveti Duh ne dela u tebi, ti ne možeš da nađeš put. Zbog ta dva razloga, veoma vam je teško da izgnate svoje negativno stanje i uđete u normalno stanje. (…) Ljudska srca su potpuno zaokupljena sotonskim stvarima. To je svima jasno. Ako se toga ne odrekneš, ako nisi u stanju da izgnaš ta negativna stanja, nećeš moći da se preobraziš u obličje deteta i staneš pred Boga na živahan, divan, nevin, jednostavan, istinit i čist način. Tada će ti biti teško da stekneš delo Svetog Duha ili istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da ako čovek izvršava svoju dužnost sa nečistim i neiskrenim srcem i ako stalno kalkuliše zarad svoje gordosti i statusa, umesto da se usredsredi na svoju dužnost, teško će primiti delo Svetog Duha. Razmišljajući o prošlosti, pitala sam se zašto mi je um bio prazan tokom poslednjih nekoliko dana, zašto nisam mogla da prepoznam da li postoje problemi u propovedima i zašto nisam mogla da osetim usmeravanje Svetog Duha. Ispostavilo se da je moj odnos sa Bogom postao nenormalan. Pomislila sam na period kada sam počela da ocenjujem propovedi i shvatila sam da nisam razmišljala o tome kako da se opremim istina-načelima da bih dobro izvršavala svoju dužnost, već da sam, umesto toga, bila preokupirana svojom gordosti, statusom i osećajem prisutnosti u timu. Kada smo zajedno ocenjivale propovedi i kada sam videla da Ćing Ming brže napreduje od mene, osetila sam da sam u teškom stanju. Stalno sam se plašila da će me Ćing Ming preteći i ostaviti na dnu. Kada bih videla da ja i dalje razmišljam o stvarima, dok Ćing Ming već izražava svoja gledišta i zadobija odobravanje Ju Sin, osetila bih se tako inferiorno, da bih poželela da pobegnem iz te situacije i čak bih zažalila što sam preuzela ovu dužnost na izradi tekstova. Razmišljala sam samo o gordosti i statusu i nisam imala ni trunku iskrenosti prema Bogu. Bog me je uzdigao da bih preuzela tako važnu dužnost i trebalo je da iskreno izučavam i dokučim načela što pre mogu, kako bih odabrala vredne propovedi da svedoče o Bogu. Tek tada bih mogla da udovoljim Bogu. Međutim, pošto su moji motivi u izvršavanju dužnosti bili pogrešni i pošto mi srce nije bilo na pravom mestu, nisam mogla da primim Božje vođstvo i usmeravanje. Toliko dugo nisam uopšte napredovala. Ne samo da sam pretrpela gubitke u životu, već je i crkveni rad bio odložen. Kada bih nastavila da se fokusiram na gordost i status i ne bih obraćala pažnju na svoje prave odgovornosti, izgubila bih svoju dužnost. Razmišljajući o ovom, osetila sam strah, pa sam stupila pred Boga da ponudim molitvu pokajanja: „Bože, nisam obraćala pažnju na svoje prave odgovornosti, i neprekidno sam stremila ka ugledu i statusu, zbog čega sam Ti postala ogavna. Bože, ne želim više da nastavim ovim pogrešnim putem, voljna sam da ubuduće izvršavam svoju dužnost sa obe noge na zemlji i molim Te da ispitaš moje srce.”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Kada neko ima neko mišljenje ili je u vezi sa nečim prosvećen i to sa tobom u zajedništvu podeli, ili se nešto sprovede u delo u skladu sa njegovim načelima, a ti vidiš da rezultat nije loš, nisi li na dobitku? To znači biti obdaren milošću. Saradnja među braćom i sestrama je proces kompenzovanja svojih mana tuđim vrlinama. Ti koristiš svoje vrline da kompenzuješ mane drugih ljudi, a oni koriste svoje vrline da kompenzuju tvoje nedostatke. To znači kompenzovati svoje mane tuđim vrlinama i skladno sarađivati. Samo kada sarađuju u skladu, ljudi mogu biti blagosloveni pred Bogom, a što više takve saradnje čovek doživi, to više stvarnosti poseduje, put mu postaje sve sjajniji dok njime korača, i oseća se sve lagodnije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se ozarilo. Razumela sam da je Božje uređenje za Ćing Ming i mene da sarađujemo oslikavalo Njegovu nameru. Ćing Ming je pre već propovedala jevanđelje i dobro je razumela uobičajene verske predstave, tako da, kada bi ukazala na probleme koje je primetila, to bi savršeno dopunilo moje nedostatke i pomoglo bi mi da brzo razumem i dokučim predstave i stanja religioznih ljudi. Zar nisam toliko mnogo zadobijala iz toga? Nakon što sam razumela Božju nameru, osetila sam izvesno olakšanje. Tokom sledećih zajedničkih ocenjivanja propovedi, prestala sam da se neprekidno poredim sa Ćing Ming, već sam prvo poslušala njena mišljenja o problemima koje nisam mogla sama da prozrem, a time što sam tako praktično postupala, više me nisu sputavale brige o mojoj gordosti. Tokom perioda praktičnog postupanja, ostvarila sam izvestan napredak i bila sam opuštenija i slobodnija u svojoj dužnosti.

Nakon izvesnog vremena, jedna druga sestra, Fang Hua, priključila se našem timu. Fang Hua je već prilično dugo verovala u Boga i tokom naših zajedničkih ocenjivanja propovedi, Fang Hua je bila u stanju da brzo identifikuje probleme u propovedima i da ih razumno i ubedljivo objasni. Za to vreme, ja bih samo sedela sa strane, misleći da ne mogu da doprinesem. Srce mi je bilo uzburkano i osećala sam se nelagodno. Vremenom sam primetila da su sestre sa kojom sam radila imale visoko mišljenje o Fang Hua. Tražile su njeno usmeravanje kad god bi se susrele sa nečim što ne razumeju, a ja sam osećala blagu nelagodu u srcu, pošto sam pomislila: „Fang Hua je u svemu bolja od mene. Zar me to, opet, ne čini najslabijom u timu?” Dve sestre su primetile moje pogrešno stanje i iskoristile su Bože reči da mi pomognu, ali nisam mogla da ih slušam, već sam nastavila da živim u stanju negativnosti i otpora. Tokom ocenjivanja propovedi, nisam mogla da prepoznam probleme. Pomislila sam: „Imam loš kov i ne mogu mnogo da doprinesem timu. Najbolje bi bilo da prosto ostanem u ćošku i izbegnem kontakt sa svima kako bih se spasila sramote.” Uveče bih se okretala u krevetu, nisam mogla da spavam i osećala sam bol i mučenje. U tom trenutku, konačno sam shvatila da su gordost, status i divljenje ljudi, koje sam cenila, svi bezvredni i prazni i da oni ne mogu ni najmanje da ublaže bol u mojoj duši. Zaista mi je nedostajalo Božje prisustvo, pošto sam tada osećala mir i radost u duši koju nisam mogla da zamenim ni za šta. Nisam imala ništa osim mržnje prema svojoj buntovnosti i nemogućnosti da se pobunim protiv tela i primenjujem istinu. Ja sam bila jedini krivac za to što me se Bog gnušao i što me je ostavio u tami. U svom bolu, stupila sam pred Boga i pomolila sam se: „Bože, znam da je put kojim sam išla pogrešan. Neprekidno sam stremila ka ugledu i statusu kako bih zadobila divljenje drugih. Ne želim više da me Sotona tako vara. Molim Te, pomozi mi da se pobunim protiv svoje iskvarene naravi.” Sledećeg jutra, otvorila sam se jednoj od sestara sa kojima sam radila u vezi sa svojim stanjem. Ona mi je rekla: „Tvoj problem nije tvoj loš kov. Radi se o tome da je put kojim ideš pogrešan. Stalno stremiš ka ugledu i statusu i porediš se sa drugima.” Ta sestra je takođe besedila o svojim iskustvima i pronašla je odlomak Božjih reči da mi pomogne. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Uvek misliti za sebe da se izdvajaš – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne biti u stanju da prihvatiš sopstvene nedostatke i nikad ne biti u stanju da se suočiš sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da drugi budu iznad ili bolji od tebe – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da tuđe vrline nadmaše ili zasene tvoje vlastite – to uzrokuje nadmena narav; nikada ne dozvoljavati da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i postajati negativan kad otkriješ da su drugi bolji od tebe, ne želeti da pričaš, osećati se uznemireno i potišteno i uzrujavati se – sve to uzrokuje nadmena narav. Nadmena narav te može navesti da štitiš svoju reputaciju, onesposobiti da prihvatiš da te drugi ispravljaju, onesposobiti da se suočiš sa svojim manama i onesposobiti da prihvatiš svoje propuste i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim, do te mere da ne želiš da vršiš svoju dužnost i postaješ površan u njenom obavljanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Kroz razotkrivanje od strane Božjih reči, konačno sam razumela zašto sam, svaki put kada sam komunicirala sa ljudima koji imaju bolji kov od mene, završila zaglavljena u negativnom stanju i čak sam želela da napustim svoju dužnost i izdam Boga. To je bilo zbog moje preterano nadmene prirode i neprekidnog stremljenja ka tome da imam osećaj prisustva među drugima. Kada bih videla druge koji su jači od mene ili koji imaju bolji kov i osetila kako više ne mogu da se ističem među njima, osećala bih se neodgovarajuće, bila bih u stanju negativnosti i postavljala bih sebi granice. Zapravo, Bog je odredio svačiji kov, bio on dobar ili loš. U svom neprekidnom poređenju sa drugima i u negativnosti koju bi osetila kada ne bih uspela, zar se nisam opirala Bogu i propustila priliku da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima? Videla sam koliko sam nadmena zaista bila!

Kasnije sam još razmišljala i pitala sam se: „Zašto, iako želim da dobro izvršavam dužnost, ne mogu a da ne tragam neprekidno za gordosti i statusom?” Nastavila sam da tragam za istinom kako bih to razrešila. Tokom svojih posvećenosti, pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže svom ličnom ugledu i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da antihristi zaista cene ugled i status. Bez obzira s kim su ili koju dužnost izvršavaju u Božjoj kući, oni stalno razmišljaju o svom ugledu i statusu. Oni se prema ugledu i statusu odnose kao prema cilju svog stremljenja i, čak, kao prema svom životu. Kada ne dobiju divljenje i poštovanje drugih i kad izgube mesto u srcima drugih, oni izgube motivaciju da izvršavaju svoje dužnosti. Posmatrajući sebe u svetlu ovoga, videla sam da su moje ponašanje i put koji sam odabrala bili isti kao kod antihrista. Razmišljajući o prošlosti, videla sam da, bez obzira na to s kim sam bila, nikada nisam razmišljala o tome kako da svesrdno izvršavam svoju dužnost dobro, i da samo brinem o tome da li mogu da zadobijem divljenje ljudi i da li imam dobar ugled i prisustvo u srcima drugih. Čim moja želja za gordosti i statusom ne bi bila zadovoljena i čim bih osetila da nemam poslednju reč niti prisustvo u grupi, postala bih negativna i pasivna i izgubila bih motivaciju da izvršavam svoju dužnost i čak bih razmišljala o tome da odustanem od svoje dužnosti i da izdam Boga. Kada sam izvršavala dužnosti zalivanja, bez obzira na to o kojim problemima se raspravljalo, u većini slučajeva, svi bi usvojili moja gledišta i predloge, osećala sam da imam prisustvo i poslednju reč i moja taština je bila zadovoljena. Zato sam postala veoma aktivna u svojoj dužnosti i bez obzira na to koliki pritisak je posao donosio, nikada se nisam žalila. Međutim, od kada sam počela sa ocenjivanjem propovedi, videla sam da su sve sestre sa kojima sam radila bolje od mene i mislila sam da sam postala najgora u timu. Zato moja želja za gordosti i statusom nije bila zadovoljena, pa sam izgubila motivaciju da izvršavam svoju dužnost i želela sam da napustim tu dužnost. Stalno sam stremila ka ugledu i statusu i išla sam pogrešnim putem. „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno.” „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu.” „Bolje je biti velika riba u malom jezeru.” Ta sotonska načela opstanka su se duboko ukorenila u mom srcu, a prema ugledu i statusu sam se odnosila kao prema cilju svog stremljenja i cenila sam te stvari kao svoj život. Bez divljenja ljudi, osećala sam se kao da mi je oduzet život. Jasno sam znala u srcu da je ocenjivanje propovedi važan zadatak u crkvi, ali nisam izvršavala tu dužnost od srca. Samo sam razmišljala o svom ugledu i statusu i, kao rezultat toga, kada sam ocenjivala propovedi, nisam mogla da prozrem probleme, a moja dužnost nije dala nikakve rezultate. Bog se sigurno gnušao izvršavanja dužnosti na taj način. Nako što sam razmislila o tim stvarima, moje obamrlo srce je počelo da oseća nešto. Osetila sam izvestan strah u srcu i, štaviše, osetila sam krivicu i to da sam dužna nekom. Stupila sam pred Boga i pomolila sam se: „Bože, hvala Ti što si me razotkrio i što si mi sudio kroz Svoje reči kako bih mogla da prepoznam pogrešan put kojim sam hodala. Ti me na taj način spasavaš. Bože, ne želim više da stremim ka tim bezvrednim stvarima. Voljna sam da Ti se pokajem i od sada ću izvršavati svoju dužnost za obe noge na zemlji, kako bih se iskupila za svoje prestupe.”

Tokom svojih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči i shvatila sam Njegove namere i zahteve od ljudi. Bog kaže: „Ako te je Bog načinio glupim, onda postoji smisao u tvojoj gluposti; ako te je načinio bistrim, tada postoji smisao u tvojoj bistrini. Kakve god talente da ti Bog podari, koje god da su tvoje vrline, koliko god da je visok tvoj količnik inteligencije, za Boga sve to ima svrhu. Sve te stvari je Bog predodredio. Bog je odavno odredio ulogu koju igraš u svom životu i dužnost koju obavljaš. Neki ljudi uviđaju da drugi poseduju vrline koje oni sami nemaju i zbog toga su nezadovoljni. Žele da to promene tako što će naučiti više, videti više i biti marljiviji. Ipak, postoji granica koja se može dostići njihovom marljivošću, te oni ne mogu da nadmaše nadarene i stručne ljude. Koliko god da se upinješ, beskorisno je. Bog je odredio šta ćeš biti i niko ne može ništa da učini da bi to promenio. U čemu god da si dobar, to je teren na kome treba da se potrudiš. Koja god da je dužnost prikladna za tebe, to je dužnost koju treba da obavljaš. Ne primoravaj sebe da zalaziš u područja koja su van domašaja tvojih veština i nemoj drugima da zavidiš. Svako obavlja svoju funkciju. Ne pomišljaj da sve možeš dobro da uradiš, niti da si savršeniji ili bolji od drugih, u stalnoj želji da druge zameniš i da se dokažeš. To je iskvarena narav. Ima onih koji smatraju da ne mogu ništa dobro da urade i da nemaju nikakve veštine. Ako je tako, treba samo da budeš osoba koja sluša i koja se na razuman način pokorava. Uradi ono što možeš i radi to dobro, svom snagom. To je dovoljno. Bog će biti zadovoljan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Iz Božjih reći sam shvatila da je Bog predodredio moj kov, da moram da dam sve od sebe kako bih izvršavala dužnosti u skladu sa svojim kovom i da to udovoljava Božjim namerama. Međutim, zbog toga što su mi gledišta na ono ka čemu je trebalo da stremim bila pogrešna, stalno sam imala sopstvene ambicije i želje. Kad god bih videla druge koji imaju bolji kov od mene, bila bih nezadovoljna, neprekidno bih se poredila sa njima i stalno bih želela da ih nadmašim i da zadobijem divljenje ljudi. Nisam se pokorila Božjem uređenju i stalno sam želela da prevaziđem Božji suverenitet. Zar se time nisam suprotstavljala Bogu? U isto vreme, takođe sam razumela da Bog ne gleda da li je čovekov kov dobar ili loš, već da gleda kakav je njegov odnos prema dužnostima, da li ima osećaj odgovornosti i da li može da izvršava svoje dužnosti u skladu sa istina-načelima. Ako čovek ima loš kov, ali može da sluša, da se pokori i da obavlja svoje dužnosti sa obe noge na zemlji u skladu sa načelima, onda on i dalje može da primi Božje odobravanje. Neki ljudi imaju dobar kov i brzo razumeju stvari, ali kada izvršavaju svoje dužnosti, ponašaju se ljigavo, površno i otaljavaju posao. Ne pokazuju nikakav osećaj odgovornosti prema svojim dužnostima i Bog se gnuša takvih ljudi. Nakon toga, bez obzira na to kakav je bio kov ljudi oko mene, nisam mogla da se poredim sa njima, pošto je Bog svakoj osobi dao drugačiji kov i ima drugačije zahteve od njih. Možda moj kov ima nedostataka, ali mogla sam da izvršavam svoje dužnosti najbolje što mogu, u skladu sa svojim kovom i da skladno sarađujem sa svima. Tek tada bih mogla da izvršavam svoje dužnosti s mirom i sigurnošću. Kroz usmeravanje Božjih reči, moje stanje se postepeno popravilo i osećala sam se lagodnije i oslobođeno. Od tog trenutka, posvetila sam srce svojim dužnostima i nakon izvesnog vremena moje dužnosti su počele da daju izvesne rezultate. U srcu sam se zahvalila Bogu.

Kasnije sam odabarana za propovednicu. Kada sam videla da su sestre sa kojima radim mlađe od mene i da imaju bolji kov, nisam mogla a da ne osetim izvestan pritisak. Pogotovo kada smo razgovarale i zajedno radile, videla sam da sestre sa kojima radim jasno besede o istini, čime omogućavaju ljudima da je lako razumeju. Za razliku od njihovog, moje izražavanje nije bilo tako jasno i sveobuhvatno i počela sam da sebi postavljam granice, razmišljajući: „S obzirom na moj kov, da li ću biti u stanju da izvršavam ovu dužnost dobro?” U tom trenutku, shvatila sam da je moje stanje ponovo pogrešno i u sebi sam se pomolila u srcu: „Bože, ne želim više da se poredim s drugima niti da živim u svojoj iskvarenoj naravi i da dozvolim sebi da me Sotona prevari. Molim Te, zaštiti me.” Pročitala sam šta kažu Božje reči: „Kad ljudi mogu racionalno da pristupe svom kovu a zatim i da tačno identifikuju svoju poziciju, ponašajući se kao stvorena bića koja Bog želi na prizeman način, radeći pravilno ono što treba na osnovu svog urođenog kova i pokazujući svoju odanost i ulažući sav svoj trud, oni postižu Božje zadovoljstvo” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se ozarilo. Bog je predodredio moj kov i morala sam da to posmatram prikladno i da identifikujem sopstvenu poziciju. Bog nam je svima podario različit kov i Njegovi zahtevi od nas su takođe različiti. Kada sarađujemo u dužnostima, trebalo bi da međusobno nadopunjavamo vrline i da nadoknađujemo slabosti. Svaki čovek ima vrline koje može da iskoristi i jedino ako dam sve od sebe da sarađujem, moje obavljanje dužnosti biće u skladu sa Božjim namerama. Kasnije, kada smo sarađivale u našim dužnostima, kada sam videla da mojim sestrama ide bolje nego meni, pokušala sam da učim iz njihovih vrlina, kako bih nadomestila svoje nedostatke i kada sam praktično postupala na taj način, osećala sam se mnogo spokojnije i oslobođeno. To što sam bila u stanju da zadobijem to razumevanje i ulazak je isključivo zasluga Božjih reči.