Početkom 2023. godine, osetio sam neko zujanje u glavi i, imajući u vidu da mi je krvni pritisak obično visok, izmerio sam ga. Na moje iznenađenje, pritisak mi je bio 160 sa 110. Bio sam šokiran, razmišljajući: „Zašto je tako visok? Ako se ovako nastavi, nešto će se sigurno desiti, pre ili kasnije!ˮ Setio sam se da je moj otac imao moždani udar zbog visokog krvnog pritiska i, uprkos naporima da ga spasu koji su trajali više od sat vremena, preminuo je. Moja tetka je takođe imala moždani udar zbog visokog pritiska i preminula je dva dana nakon toga. Kasnije smo moj stariji brat, starija sestra i ja takođe dobili visok krvni pritisak. Doktor je rekao da verovatno imamo porodičnu istoriju tog problema i da ubuduće povedemo više računa o njemu. Bilo sam malo uplašen i zabrinut da ću možda iznenada umreti, poput tate i tetke. Nekada sam mislio da će me Bog zaštititi, pošto verujem u Njega, i da neka sitnica, kao što je visok krvni pritisak, nije razlog za brigu te da sigurno neće predstavljati veliki problem. Međutim, sada kada sam video tako visok pritisak, počeo sam da se donekle žalim, razmišljajući: „Godinama izvršavam svoje dužnosti u crkvi, zašto Bog nije izlečio ovu bolest? Šta ako mi jednog dana pritisak poraste i ja se srušim? Čak i ako ne umrem, mogu postati invalid. Kako ću onda biti u stanju da budem spasen? Moram da pronađem način da sâm to kontrolišem, inače, ako se bolest pogorša, mogu da izgubim život.ˮ Od tog trenutka, posebnu pažnju sam obraćao na svoje zdravlje. Kad god sam išao da izvršavam svoje dužnosti, nikada nisam zaboravio da se raspitam o načinima lečenja visokog krvnog pritiska i kad god sam imao vremena, pretraživao sam internet. Zapostavio sam svoje proučavanje načela, koje je neophodno za dužnosti na zalivanju i nisam se bavio problemima koje je trebalo blagovremeno pratiti ili razrešiti. Sve moje misli bile su usredsređene na lečenje ove bolesti. Znao sam da takav odnos prema dužnostima nije prikladan, ali pri pomisli na vreme i napor koje je trebalo uložiti u zalivanje pridošlica, bio sam zabrinut da će mi krvni pritisak dalje rasti i mislio sam da hitno moram da pronađem način da lečim tu bolest. Sa takvim načinom razmišljanja, ono malo osećaja krivice je nestalo.

Jednom sam dobio neki narodni lek za visok krvni pritisak i čuo sam da je pomogao mnogim ljudima, pa sam ga rado probao. Nakon izvesnog vremena, na moje iznenađenje, ne samo da mi se krvni pritisak nije smanjio, već se zapravo povećao, i gornji pritisak mi je bio 180. To me je zapanjilo i zapitao sam se: „Kako je krvni pritisak mogao da mi poraste?ˮ Bio sam veoma uplašen i brinuo sam se da mogu iznenada da umrem, poput mog oca i tetke. Takođe sam pomislio na one koji su imali moždani udar zbog visokog krvnog pritiska, od kojih su neki završili u invalidskim kolicima sa oduzetim licem, nesposobni da brinu o sebi, dok je drugim čak jedna cela strana ostala nepokretna. Plašio sam se da ću jednog dana možda završiti poput njih. Što sam više razmišljao o tome, to sam se više plašio i obuzeli su me uznemirenost i briga i više nisam razmišljao o svojim dužnostima. Pomislio sam: „Možda bi trebalo da odem kući da se odmorim i izlečim svoju bolest pre nego što se vratim izvršavanju dužnosti.ˮ Međutim, pošto me je policija KPK tražila, nisam mogao da idem kući, pa sam morao da nastavim da izvršavam svoje dužnosti dok sam primao terapiju. Nakon toga sam još više pažnje poklanjao svom fizičkom stanju i kad kod bih osetio vrtoglavicu ili glavobolji, nisam mogao a da se ne pitam da li mi je krvni pritisak ponovo porastao i da li ću se možda srušiti dok hodam i da nikada više neću biti u stanju da ustanem. Svaki dan sam bio na ivici nerava i to je uticalo na moje obavljanje dužnosti. Kasnije sam čuo da ljudi koji imaju visok krvni pritisak ne bi trebalo da ostaju budni do kasno u noć, pa sam počeo da odlazim u krevet rano uveče i prestao sam da žurim da se bavim hitnim poslom, ali kada bi svanuo novi dan i kada bih video koliko mnogo posla je trebalo uraditi, osećao bih se kao da sam pod velikim pritiskom i paničio bih. Tokom tog perioda sam bio potpuno zaokupljen svojom bolesti, efikasnost u mojim dužnostima je bila veoma niska i to je odlagalo rad na zalivanju. Osećao sam krivicu, ali taj osećaj je nestao, jer sam razmišljao o svojoj bolesti. Svakog dana sam bio usredsređen na to šta mogu da jedem, a šta ne, i kako da vodim brigu o svojoj bolesti i uopšte nisam nameravao da izvršavam svoje dužnosti. Čak su se u meni pojavile neke pritužbe i pomislio sam: „Patio sam i davao sam se u svojim dužnostima u crkvi, zašto me Bog nije zaštitio? Ne samo da se moje stanje nije popravilo, već se zapravo pogoršalo. Kako sada mogu da izvršavam svoje dužnosti dobro?ˮ Moje srce se sve više udaljavalo od Boga i više nisam želeo da se molim. Bio sam zaista malodušan, ojađen i prestravljen da bi smrt mogla doći po mene svakog trenutka. U svom bolu, pomolio sam se Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da razumem Njegovu nameru.

Kasnije sam naišao na ove Božje reči: „Ima i onih koji znaju da su bolesni, odnosno, znaju da imaju neku stvarnu bolest ili nešto drugo, na primer, stomačna oboljenja, bol u donjem delu leđa i nogama, artritis, reumatizam, kao i kožna oboljenja, ginekološka oboljenja, oboljenja jetre, hipertenziju, srčana oboljenja i tako dalje. Oni razmišljaju: ’Ako nastavim da obavljam svoju dužnost, hoće li Božja kuća platiti za lečenje moje bolesti? Ako se moja bolest pogorša i to se odrazi na obavljanje moje dužnosti, hoće li me Bog izlečiti? Druge ljude je izlečila vera u Boga, pa, hoću li i ja biti izlečen? Hoće li i mene Bog izlečiti, baš kao što prema drugima pokazuje dobrotu? Ako odano obavljam svoju dužnost, Bog treba da me izleči. Međutim, ako je u pitanju samo moja želja da me Bog izleči, a On to ne učini, šta ću onda da radim?’ Kad god pomisle na ove stvari, u njihovom srcu narasta duboko osećanje strepnje. Iako nikada ne prestaju sa obavljanjem svoje dužnosti i uvek rade ono što treba, neprestano razmišljaju o svojoj bolesti, o svom zdravlju, o svojoj budućnosti i o svom životu i smrti. Konačno dolaze do formulacije svoje puste želje: ’Bog će me izlečiti, Bog će me čuvati. Bog me neće napustiti i Bog neće samo stajati po strani, a da ništa ne preduzme kad vidi da se razbolevam.’ Za takva razmišljanja nema nikakvog osnova; čak se može reći da su svojevrsna predstava. Uz ovakve predstave i zamišljanja, ljudi neće nikada moći da razreše svoje stvarne probleme, pa zbog svog zdravlja i bolesti u najdubljem delu srca osećaju nejasnu patnju, strepnju i zabrinutost; nemaju pojma ko će za te stvari preuzeti odgovornost i hoće li je neko uopšte preuzeti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Ima i onih koji, iako se zapravo ne osećaju bolesnim i nije im ustanovljena nikakva bolest, znaju da imaju neko latentno oboljenje. Kakvo latentno oboljenje? To recimo može biti neka nasledna bolest poput srčanog oboljenja, dijabetesa ili hipertenzije, ili, pak, Alchajmerova bolest, Parkinsonova bolest ili neka vrsta raka – sve su to latentna oboljenja. (…) Iako se trude da ništa ne rade povodom te svoje latentne bolesti, povremeno i nesvesno ipak traže svakakve narodne lekove ne bi li sprečili da ih ova latentna bolest jednog dana i sata iznenada zadesi ili da ih zatekne nespremne. Neki ljudi povremeno mogu spravljati neke kineske lekovite travke koje će uzimati, drugi se povremeno raspituju o narodnim lekovitim preparatima koje, po potrebi, mogu uzeti, dok treći na internetu povremeno pretražuju savete za vežbanje kako bi mogli da rade fizičke vežbe i tako eksperimentišu. Iako je to možda samo latentna bolest, ona im, ipak, ne izlazi iz glave; iako se ovi ljudi ne osećaju loše niti imaju ikakve simptome, zbog nje su svejedno ispunjeni zabrinutošću i strepnjom. Duboko u sebi osećaju uznemirenost i utučenost i uvek se nadaju da će kroz molitvu ili obavljanje svojih dužnosti ublažiti ili raspršiti te negativne emocije koje nose u sebi. (…) Iako su, u ljudskom rodu, rođenje, starost, bolest i smrt nepromenljive stvari i ne mogu se izbeći u životu, ima ljudi sa određenom telesnom konstitucijom ili sa posebnom bolešću koji, bez obzira na to da li obavljaju svoje dužnosti, zbog poteškoća i bolesti tela dospevaju u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Ti ljudi brinu o svojoj bolesti, brinu o brojnim mukama koje im bolest može izazvati, o tome da li će njihova bolest postati ozbiljna, kakve će biti posledice ako se to dogodi, te hoće li zbog toga umreti. U posebnim situacijama i u određenim kontekstima, ovaj niz pitanja ih navodi da zaglibe u uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti i da ne mogu da se izvuku; neki ljudi čak žive u stanju uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog ozbiljne bolesti za koju već znaju da je imaju ili zbog latentne bolesti koju naprosto ne mogu izbeći, pa dospevaju pod uticaj, dejstvo i kontrolu tih negativnih emocija” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči su upravo razotkrile moje stanje. Od kada sam saznao da imam visok krvni pritisak i istoriju te bolesti u porodici, bio sam zabrinut da ću možda iznenada umreti jednog dana, poput mog tate i tetke. Nakon što sam pronašao Boga, poverio sam Mu svoju bolest, nadajući se da će me On izlečiti, ali nakon nekoliko godina izvršavanja dužnosti, moj krvni pritisak ne samo da se nije snizio, već je nastavio da raste. Zato sam brinuo da ću možda iznenada umreti jednog dana, a pogotovo kada sam video neke ljude koji nisu mogli da brinu o sebi zbog komplikacija uzrokovanih visokim krvnim pritiskom, još više sam se zabrinuo da ću jednog dana možda završiti poput njih. Živeći u brizi i uznemirenosti, neprekidno sam tražio lekove i uopšte nisam bio raspoložen da izvršavam svoje dužnosti. Svu svoju energiju sam posvetio lečenju bolesti i nisam imao nameru da učim načela koja se tiču mojih dužnosti. Nisam žurio da razgovaram u zajedništvu niti da razrešavam probleme pridošlica, što je uticalo na rad na zalivanju. U tom trenutku sam konačno shvatio da život u brizi i uznemirenosti jedino vodi do povećanja panike i tame i da se time što neprekidno živim u strahu pod senkom smrti, moje srce sve više udaljava od Boga. Nisam više želeo da živim buntovno, pa sam se pomolio Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da izađem iz tih negativnih emocija brige i uznemirenosti.

Nakon toga, naišao sam na sledeće Božje reči: „Bog je predodredio svačiji životni vek. Sa medicinske tačke gledišta, bolest može biti neizlečiva, ali sa Božje tačke gledišta, ako tvoj život mora da se nastavi i tvoj čas još nije kucnuo, onda ne bi mogao da umreš sve i da to želiš. Ako ti je Bog dao nalog i tvoja misija još nije završena, onda nećeš umreti ni od one bolesti koja bi trebalo da je smrtonosna – Bog te još neće uzeti. Čak i ako se ne moliš i ne tražiš istinu, ili ako se ne posvećuješ lečenju svoje bolesti, pa čak i ako odustaneš od lečenja, umreti nećeš. (…) Naravno, tokom života, ljudi moraju zdravorazumski brinuti o svom zdravlju, bez obzira da li se razbole ili ne. Taj instinkt je Bog dao čoveku. Čovek treba da poseduje razboritost i zdrav razum u okviru slobodne volje koju mu je Bog dao. Onog trenutka kad se razboliš, treba da razumeš zdravorazumski pristup u pogledu zdravstvene nege i lečenja od te bolesti – to je ono što treba da uradiš. Međutim, lečiti svoju bolest na ovaj način ne znači prkositi onom životnom veku koji ti je Bog odredio, niti je garancija da ćeš proživeti ceo životni vek koji je za tebe predvideo. Šta ovo znači? Recimo to ovako: pasivno gledajući, ako ne shvataš svoju bolest ozbiljno, ako svoju dužnost obavljaš onako kako treba i ako se odmaraš malo više nego drugi, ako ne odlažeš svoju dužnost, tvoja bolest se neće pogoršati i neće te ubiti. Sve zavisi od onoga što Bog radi. Drugim rečima, ako, prema Božjoj proceni, tvoj predodređeni životni vek još uvek nije završen, onda, čak i ako se razboliš, On neće dozvoliti da umreš. Ako tvoja bolest nije u terminalnoj fazi, ali je tvoje vreme došlo, onda će te Bog uzeti kad god On to poželi. Zar ovo ne znači u potpunosti zavisiti od milosti Božje promisli? Zavisiti od milosti Njegove predodređenosti!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatio da je Bog predodredio dužinu čovekovog života i da ona ne zavisi od toga da li je on bolestan ili ne, niti od toga da li je njegova bolest laka ili teška. Na primer, moja majka je, od kada znam za sebe, stalno bila bolesna, odlazila je u bolnicu i vraćala se i godinama je uzimala lekove. Svi u porodici su govorili da ona sigurno neće nadživeti mog oca, jer je on bio dobrog zdravlja i decenijama ga nismo videli da uzima lekove. Međutim, na naše zaprepašćenje, otac je imao krvarenje u mozgu i umro je, dok je moja majka, koja je stalno odlazila kod doktora, i dalje živa. Iz tih primera sam video da to kada će čovek umreti ne zavisi od njega. Čak i ako nije bolestan, umreće ako mu je istekao životni vek, a ako mu još uvek nije istekao, neće umreti, čak i ako pati od smrtonosne bolesti. Sve zavisi od toga šta je Bog predodredio. Međutim, ja sam uvek želeo da držim život i smrt u svojim rukama i da kontrolišem svoju sudbinu. Nisam razumeo Božju svemogućnost i suverenitet, bio sam tako glup i nadmen! Shvativši to, obuzeo me je snažan osećaj samoprezira i postao sam voljan da poverim svoju bolest Bogu. U tom trenutku, osetio sam se oslobođeno i više nisam bio tako uznemiren niti zabrinut.

Kasnije su mi braća i sestre poslali jedan odlomak Božjih reči i nakon što sam pročitao Božje reči, konačno sam razumeo da pojava bolesti potiče od Božje brižljive namere. Bog kaže: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatio da se u patnji od bolesti ne radi o traženju spoljnih objektivnih razloga niti o životu u strahu, borbi i pokušajima da se patnja izbegne. Ništa od toga nije Božja namera. Božja namera je da ljudi izvuku pouke kroz svoje bolesti, da razumeju Božju nameru, da promisle o svojoj iskvarenosti i da je spoznaju i da dožive neke promene u svojim život-naravima. Pomislio sam na to kako tokom svoje bolesti nisam razumeo Božju nameru niti stremio ka njoj, već sam živeo u brizi i uznemirenosti i čak sam se žalio na Boga jer me nije zaštitio niti je izlečio moju bolest. To je u potpunosti bilo suprotno Božjoj nameri. Kako sam mogao da razumem sebe i izvučem pouku na taj način? Razmišljajući o tome, počeo sam da promišljam: „Zašto sam se žalio na Boga kada se moje zdravlje nije popravilo?ˮ Tokom promišljanja, pročitao sam odlomak Božjih reči i zadobio sam izvesno razumevanje sebe. Bog kaže: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada pružim Svoj gnev ljudima i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, postaju sumnjičavi. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a ja ne obratim pažnju na njih i osetim odvratnost prema njima, ljudi će da odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi da se zadobije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Čitajući Božje reči, duboko sam se posramio. Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Kada sad razmislim o tome, u početku sam verovao u Boga da bih zadobio blagoslove i blagodat, misleći da dok god verujem u Boga i izvršavam svoje dužnosti, On će bdeti nada mnom i zaštitiće me, postaraće se da živim u miru i udobnosti, bez bolesti i katastrofa. Zato sam se ponašao drugačije kada mi se stanje pogoršalo, žaleći se na Boga i raspravljajući se s Njim, bio sam površan i neodgovoran u svojim dužnostima i čak sam razmišljao da odustanem od njih. Uvideo sam da kroz svoju veru u Boga tragam za blagoslovima, da pokušavam da razmenim svoje dužnosti, žrtve i davanja za Božju zaštitu i blagoslove i da se nadam se da će moja bolest biti izlečena. To je bila obmana i očigledan pokušaj da se cenkam sa Bogom. Sledio sam Pavlov put. Pavle je godinama radio i davao se, ne da bi izvršavao svoju dužnost dobro kao stvoreno biće kako bi udovoljio Bogu, već da bi zadobio nagrade i venac pravednosti. Na kraju je izrazio svoja iskrena osećanja, rekavši: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Pavle je radio za Gospoda da bi zahtevao venac pravednosti i tražio blagoslove. I ja sam u svojoj veri i dužnostima tražio blagoslove i mir, a kada nisam dobio te stvari, raspravljao sam se sa Bogom i opirao sam Mu se. Nisam imao bogobojažljivo srce. Video sam koliko mi nedostaje savest i koliko sam bio nerazuman i ogavan! U tom trenutku su me obuzeli kajanje i krivica. Više nisam želeo da pokušavam da prevarim Boga niti da se cenkam sa Njim. Jedino sam želeo da izvršavam svoje dužnosti dobro i da utešim Božje srce. Kasnije, dok sam izvršavao svoje dužnosti, često sam se molio Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i usmeri, kako bih mogao da naučim da promišljam o sebi i da razumem sebe kroz bolest. Moje stanje se značajno popravilo, a da to nisam ni primetio, i postao sam motivisaniji u svojim dužnostima.

Kasnije, kada sam otišao u bolnicu na kontrolu, saznao sam da mi je krvni pritisak i dalje prilično visok i nisam mogao a da ne brinem ponovo, razmišljajući: „Ako mi krvni pritisak ostane ovako visok, da li ću jednog dana iznenada umreti?ˮ Shvatio sam da ponovo živim u brizi i uznemirenosti, pa sam se okrenuo Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „U ovom životu svako mora da se suoči sa smrću, odnosno, smrt predstavlja ono sa čim se svako mora suočiti na kraju svog putovanja. Međutim, postoje mnoga različita svojstva smrti. Jedno od njih je i to da si u vreme koje je Bog predodredio ti završio svoju misiju i Bog podvlači crtu ispod tvog telesnog života, i tvoj telesni život se završava, iako to ne znači da je tvoj život završen. Kad je čovek bez tela, njegov život je završen – je li to tačno? (Nije.) Oblik u kojem tvoj život postoji nakon smrti zavisiće od načina na koji si se, dok si bio živ, odnosio prema Božjem delu i rečima – to je veoma važno. Oblik u kojem postojiš nakon smrti, odnosno, hoćeš li postojati ili ne, zavisiće od tvog stava prema Bogu i prema istini dok si živ. Ako je, kada si živ, i kad se suočavaš sa smrću i svakakvim bolestima, tvoj stav prema istini buntovnički, protivnički i pokazuje odbojnost prema istini, na koji ćeš način, kad dođe vreme da se tvoj telesni život završi, postojati nakon smrti? Sigurno ćeš postojati na neki drugi način i tvoj život se sigurno neće nastaviti. Nasuprot tome, ako je, dok si živ, dok imaš svest u telu, tvoj stav prema istini i prema Bogu stav pokornosti i odanosti i imaš iskrenu veru, tada će, čak i kad se tvoj telesni život završi, tvoj život u drugom svetu nastaviti da postoji u drugačijem obliku. To je jedno od objašnjenja smrti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Iz Božjih reči sam razumeo da je Bog predodredio čovekov život i njegovu smrt, da svako mora da umre, ali da se priroda smrti i ishod nakon smrti razlikuju od osobe do osobe. Taj ishod zavisi od toga kakav je stav čovek imao za života prema istini i prema dužnostima. Pomislio sam na Petra. Gospod Isus mu je poverio brigu o Svojim ovcama i njihovo hranjenje i Petar je uzeo taj nalog Gospoda Isusa za svoju doživotnu misiju. Bez obzira na progon, nevolje ili oplemenjivanje bolešću, on nikada nije napustio svoje dužnosti. Petar je zalivao vernike i jačao njihovu veru, do momenta kada se njegov život okončao tako što je razapet naglavačke. Petar se bez straha suočio sa smrti i završio je misiju koju mu je Bog dao po cenu svog života i zadobio je Božje odobravanje. Takođe sam pomislio na Pavla, koji je, nakon što ga je pogodilo Božje veliko svetlo, mnogo patio kako bi propovedao jevanđelje o Gospodu. Međutim, on je na svoju patnju gledao kao na uslov za zadobijanje blagoslova i kao zalog za traženje venca pravednosti od Boga. Njegovi napori su bili pokušaj da se cenka sa Bogom, sa namerom da zadobije blagoslove za sebe, a ne da ispuni misiju stvorenog bića; on se pobunio protiv Boga i opirao Mu se. Ne samo da nije dobio Božje odobravanje, već je umesto toga osuđen. Iz Petrovog i Pavlovog primera, shvatio sam da je živeti život u potpunosti posvećen izvršavanju dužnosti, bez ličnih zahteva, najvrednija i najsmislenija stvar. To je ono što bi stvoreno biće trebalo da radi i to je ono što nailazi na Božje odobravanje. Kada sam razmislio, video sam da je moj stav prema dužnostima bio kao Pavlov. Na žrtve i davanja sam gledao kao na način da zadobijem blagoslove, nadajući se da će me Bog izlečiti, i žalio sam se na Njega kada nisam dobio šta sam želeo. Kada bih nastavio da živim samo da bih udovoljio telu na taj način, onda, čak i kada bih bio zdrav i bez bolesti i katastrofa, kada bi moja iskvarena narav ostala nepromenjena i kada bih se i dalje opirao Bogu, zar ne bih prosto živeo kao hodajući leš? Koji bi bio smisao toga? Morao sam da sledim Petrov primer. Iako nemam Petrov kov niti njegovu ljudskost, morao sam da dam sve od sebe da izvršavam svoje dužnosti dobro, da obavljam funkciju stvorenog bića kako bih udovoljio Bogu, kako se, čak i kada umrem jednog dana, ne bih kajao ni zbog čega i kako bi makar moja duša bila spokojna i mirna. Od tog trenutka, kada bih izvršavao svoje dužnosti, osećao bih se spokojnije i više nisam osećao da me moja bolest sputava. Ponekad, kada bih osetio vrtoglavicu dok izvršavam svoje dužnosti, odmorio bih se, uzeo bih lekove koji su mi prepisani i ustao bih da vežbam ili da se protegnem ako bih se osećao neugodno zbog predugog sedenja. Pokušavao sam da ne odlažem svoje dužnosti. Više mi nije smetalo da uložim napor u bavljenje problemima u radu kada bi braća i sestre tražili pomoć i dao bih sve od sebe da razgovaram i razrešim probleme. Kada sam posvetio srce svojim dužnostima, ponekad bih nesvesno radio do kasno u noć a da ne ne osetim vrtoglavicu, i na kraju sam prestao da uzimam lekove. Ne samo da mi se stanje nije pogoršalo, već sam se osećao mnogo opuštenije. Ispostavilo se da povišen krvni pritisak nije tako strašan kao što sam mislio. Božje reči su bile te koje su mi pomogle da pobegnem od tuge, uznemirenosti i brige o bolesti i koje su me izvele iz mog negativnog stanja. Hvala Svemogućem Bogu!