U septembru 2023. godine, bila sam odgovorna za rad na zalivanju u nekoliko crkava. Nakon izvesnog vremena, još više ljudi je prihvatilo Božje novo delo i tim crkvama je bilo potrebno još zalivača. Svakog dana, pored zalivanja pridošlica, morala sam i da obučavam novoodabrane zalivače. Pošto su svi oni tek započeli obuku, morala sam da ih učim na praktičan način u svakom aspektu i da pružim detaljne besede. Tokom dana, išla sam da zalivam pridošlice, a uveče sam morala da besedim o problemima i poteškoćama sa kojima su se zalivači suočavali. Ponekad bi razgovor o jednom problemu trajao nekoliko sati, a ponekad, kada su njihova stanja bila loša, morala sam da pronađem Božje reči kako bih besedila i razrešila njihove probleme, što je dovelo do toga da sam često radila do kasno u noć. Vremenom sam počela da mislim da je obučavanje ljudi prava gnjavaža. To me je iscrpljivalo ne samo fizički, već i mentalno. Od kada sam počela da obučavam zalivače, poremetila mi se ravnoteža između posla i odmora. Ponekad sam samo želela da im kažem da me ostave na miru, ali sam brinula da bi zbog toga mogli da se osećaju kao da ih ograničavam, pa sam držala jezik za zubima. U tom periodu, KPK je besomučno hapsila vernike, pa su pridošlice o kojima je brinula zalivač Tijen Jun postale plašljive i negativne. Morala sam da razgovaram sa Tijen Jun skoro svakog dana u vezi sa problemima pridošlica i neprekidno sam bila na ivici živaca. Vođa tima me je u pismu zamolio da napravim plan u kom bih procenila koliko je vremena potrebno da se zalivači obučavaju pre nego što mogu samostalno da zalivaju pridošlice. Posmatrajući sve poteškoće u radu i mnogobrojna pisma u vezi sa praćenjem rada, više nisam mogla da izdržim. Pomislila sam: „Bilo je mnogo bolje pre kada sam samo zalivala pridošlice. Iako je bilo mnogo njih koje je trebalo zalivati, barem sam imala nešto slobodnog vremena i ponekad sam čak mogla da ćaskam sa sestrom koja mi je bila domaćin. Od kada sam počela da negujem zalivače, nemam vremena da odem u krevet ranije i moram da se budim rano ujutru. Uništena mi je ravnoteža između odmora i posla i moram da ulažem toliko mnogo mentalnog i fizičkog napora. Kada će ovim danima doći kraj? Ako se ovo nastavi, zar se moje telo neće jednostavno raspasti? Možda bi trebalo da pričam sa starešinom i da joj kažem da ne mogu da izvršavam ovu dužnost i zamolim je da mi vrati ulogu sa samo jednom dužnosti?ˮ Međutim, onda sam pomislila: „Svi zalivači u ovim crkvama su nedavno odabrani i oni još nisu dokučili načela zalivanja pridošlica. Kada bih se sada povukla, zar to ne bi značilo da napuštam svoju dužnost i izdajem Boga?ˮ Razmišljajući na taj način, nisam se usudila da se povučem, ali se nisam posvećivala radu na obučavanju kao pre. Na primer, kada je u pitanju Tijan Jun, znala sam da je tek počela sa obukom i najbolje je bilo da je direktno usmeravam kroz razgovore o problemima i poteškoćama sa pridošlicama, ali nisam želela da uložim toliki napor, pa sam samo analizirala stanja pridošlica s njom, pomagala joj da pronađe neke odlomke Božjih reči i pustila je da sama besedi i razreši probleme. Ponekad sam jasno videla da su neki od zalivača u lošim stanjima, ali sam se pravila da to ne vidim, razmišljajući: „Samo to što zalivam pridošlice mi oduzima dovoljno vremena. Ako pitam za vaša stanja, sigurno će me čekati još jedna gomila problema i morala bih da preuzmem takav mentalni teret i besedim da bih rešila te probleme. Kako bi to bilo naporno za moj mozak!ˮ Zato sam prosto ignorisala te stvari. Neki zalivači bi mi postavili pitanja i ja ne bih razgovarala sa njima pažljivo kao pre i samo bih ih navela da idu svojim putem da se mole Bogu i oslone na Njega kako bi tragali za rešenjima. Nakon izvesnog vremena, neki zalivači su zapali u loša stanja jer nisu mogli da razreše probleme pridošlica i zaglavili su se poteškoćama. Videvši toliko problema koje je trebalo razrešiti, osetila sam veliku sputanost i bol i neprekidno sam želela da pobegnem iz tog okruženja.

Jednog dana, čula sam da je sestri Lu Mei dodeljena druga dužnost zbog lošeg kova i da joj je smanjem obim posla. Pomislila sam: „Kada bih i ja mogla da izvršavam lakšu dužnosti, ne bih morala toliko da brinem niti da trpim toliku patnju.ˮ U tom trenutku, iznenada sam shvatila da je moje stanje pogrešno i pomislila sam: „Zar moja neprekidna želja da napustim svoju dužnost ne znači da izdajem Boga?ˮ Pomolila sam se Bogu: „Bože, moje misli su tako izopačene. Ti si me uzdigao da bih izvršavala tako važnu dužnost, a ja sam nezahvalna i zavidim sestri koja je preraspoređena na drugu dužnost. Zaista ne znam šta je dobro za mene! Bože, izvršavam svoju dužnost nevoljno, neprekidno sam iscrpljena, fizički i mentalno. Znam da je ovo stanje pogrešno, ali i dalje ne znam kako da ga razrešim. Molim Te, usmeri me da izađem iz ovog stanja.ˮ Nakon toga sam razgovarala sa starešinom u vezi sa svojim stanjem. Ona mi je pronašla nekoliko odlomaka Božjih reči, a neke od tih reči su ostavile snažan utisak na mene: „Imamo i slučaj kada se ljudi, dok obavljaju dužnost, večito žale na teškoće, ne žele da ulože trud, čim imaju malu pauzu – sednu da se odmore, dokono brbljaju, besposliče ili se zabavljaju. A kada se količina posla poveća, pa im to poremeti ritam i životnu rutinu, postanu nesrećni i nezadovoljni. Zanovetaju i žale se, te počinju nemarno da obavljaju svoju dužnost. To je žudnja za telesnim udobnostima, zar ne?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). Ono što su Božje reči razotkrile bilo je upravo moje stanje. U početku, kada sam zalivala pridošlice, obim posla je bio mali i nije bio fizički naporan, pa sam bila voljna da sarađujem. Međutim, kako je obim posla rastao i pošto sam takođe morala da obučavam zalivače i da razrešavam njihove probleme kroz razgovor, osetila sam da mi telo pati, pa sam bila nezadovoljna, kukala sam, žalila sam se i čak sam želela da napustim svoju dužnost. Zar to nisu bila samo ispoljavanja moje žudnje za fizičkom udobnosti?

Kasnije sam naišla na još jedan odlomak Božjih reči koji se savršeno poklapao sa mojim stanjem. Svemogući Bog kaže: „Ako ljudi neprekidno traže fizičku udobnost i sreću, ako stalno streme fizičkoj sreći i udobnosti, i ne žele da pate, čak i najmanja fizička patnja, kad pate nešto više od drugih, odnosno ako se osećaju malo više prezaposlenim nego inače, tada bi ih navela da se osećaju sputano. To je jedan od uzroka sputanosti. Ako manju količinu fizičke patnje ljudi ne smatraju nečim naročitim i ako ne streme fizičkoj udobnosti, već umesto toga streme ka istini i traže da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu, oni tada često neće osećati fizičku patnju. Čak i ako se povremeno osećaju pomalo prezauzeto, izmoreno ili istrošeno, nakon što odu na spavanje, probudiće se osećajući se bolje, pa će nastaviti sa svojim poslom. Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije. Prema tome, zašto će se takva osoba, koja uvek želi da radi šta joj se prohte, da ugađa svom telu i da uživa u životu, kad god nije zadovoljna često obreti u klopci ove negativne emocije sputanosti? (Zato što ona stremi udobnosti i fizičkom uživanju.) To važi za neke ljude” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, jasnije sam razumela svoje stanje. Stalno sam se osećala potisnutost i bol, jer sam neprekidno stremila ka fizičkoj udobnosti i zadovoljstvu i nisam želela da dozvolim da mi telo imalo pati. Pravac i ciljevi mog stremljenja su bili pogrešni. Kada bi cilj mog stremljenja bio da izvršavam dužnost dobro kako bih udovoljila Bogu i kada bih svoju dužnost smatrala svojom odgovornošću i obavezom, onda bih bila voljna da isptrpim bilo kakvu patnju da bih dobro izvšavala svoju dužnost i ne bih se osećala sputano samo zbog malo patnje. Kada je obim posla bio mali, a fizička patnja minimalna, i dalje sam mogla da se pokorim, ali kada se obim posla povećao i kada sam morala da obuzdam svoje telo, bila sam fizički i mentalno iscrpljena, kao da me planina pritiska. Žalila sam se da je ova dužnost previše zamorna i bolna i odnosila sam se prema njoj površno i neodgovorno. Čak sam se nadala da će me prerasporediti na lakšu dužnost, stalno sam žalila što moram da prolazim kroz toliko fizičke patnje i što ne mogu da izvršavam lakšu dužnost, a da me Bog na kraju, ipak, spase. Zar to nije bila samo pusta želja?

Kasnije sam pomislila: „Toliko godina verujem u Boga i uvek sam izvršavala svoju dužnost u crkvi, pa otkud to da, kada se suočim sa nekim poteškoćama i nešto većim pritiskom u svojoj dužnosti, počnem da se osećam sputano i čak razmišljam o napuštanju dužnosti?ˮ Pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Da bismo uspeli da shvatimo prirodu, pored otkrivanja stvari koje ljudi vole jer im je takva priroda, takođe moramo otkriti neke od najvažnijih aspekata u vezi sa njihovom prirodom. Na primer, mišljenja ljudi o stvarima, njihove metode i ciljevi u životu, životne vrednosti i pogledi na život, kao i njihovi stavovi i ideje o svemu u vezi sa istinom. To su sve stvari iz dubine ljudske duše, a ujedno su i neposredno povezane sa preobražajem naravi. Kakav je, dakle, pogled iskvarenog ljudskog roda na život? Može se opisati na sledeći način: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Svi ljudi žive za sebe; iskreno rečeno, žive zarad telesnog. Žive samo da bi jeli. Na koji se način takva egzistencija razlikuje od života životinja? U takvom načinu života nema nikakve vrednosti, a kamoli smisla. Ono na šta se oslanjaš da bi živeo u svetu, ono za šta živiš i način na koji živiš, to je ono što čini tvoj pogled na život i sve je to povezano sa suštinom ljudske prirode. Proučavanjem ljudske prirode uvidećeš da se svi opiru Bogu. To su sve đavoli i nema istinski dobrog čoveka” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi”). „Čovekovo telo je kao zmija: suština mu je da naškodi njegovom životu – a kada sve bude po njegovom, tvoj život će biti izgubljen. Telo pripada Sotoni. U njemu uvek ima preteranih želja, ono misli samo na sebe, ono stalno žudi za lakoćom i želi da uživa u udobnosti, da se valja u lenjosti i dokolici, i kada mu u određenoj meri udovoljiš, na kraju će te progutati. Drugim rečima, ako mu ovoga puta udovoljiš, sledeći put ća tražiti da mu ponovo udovoljiš. Ono uvek ima preterane želje i nove prohteve i iskorišćava tvoje povlađivanje telu da bi ga ti još više cenio i živeo u njegovim ugodnostima – a ako nikad ne budeš mogao da ga pobediš, na kraju ćeš uništiti samog sebe. Od toga kako ćeš izvršiti svoju pobunu protiv tela zavisi da li možeš da zadobiješ život pred Bogom i kakav će ti biti ishod. Bog te je spasao, izabrao i predodredio, a ako pak danas nisi voljan da Mu udovoljiš, nisi voljan da primeniš istinu, nisi voljan da se iskrenim bogoljubivim srcem pobuniš protiv sopstvenog tela, na kraju ćeš uništiti sebe i samim tim biti izložen ogromnom bolu. Ako uvek budeš povlađivao telu, Sotona će te postepeno progutati i ostaviti bez života ili dodira Duha, sve dok ne dođe dan kada će u tebi ostati samo mrak. Kada budeš živeo u mraku, to će značiti da te je Sotona zatočio, da ti Bog više nije u srcu, i tada ćeš poreći Božje postojanje i napustićeš Ga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Nakon što sam pročitala Božje reči, zadobila sam izvesno razumevanje uzroka i ozbiljnih posledica žudnje za udobnošću i opuštenošću. Živela sam u skladu sa lažnim idejama i gledištima, poput „spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosiˮ „život je samo dobra hrana i lepa garderobaˮ i „budi dobar prema sebi i uživaj u životuˮ. Nisam bila voljna da istrpim čak ni malo patnje u svojoj dužnosti i sve sam planirala i razmatrala imajući na umu svoju fizičku udobnost. Crkva je uredila da zalivam pridošlice i da obučavam zalivače. To je bila moja odgovornost. Međutim, ja sam stalno mislila da je moja dužnost iscrpljujuća i da mi nanosi gubitke, pa sam je zato površno izvršavala. Čak i kada sam videla neke zalivače u lošim stanjima, nisam razgovarala sa njima da bih razrešila njihova stanja. Neke pridošlice su se plašile da će biti uhapšene, pa su postale negativne i slabe, a Tijan Jun, koja je tek započela sa obukom, nije mogla da jasno besedi o istini. Trebalo je da je usmerim kako bismo zajedno podržale pridošlice, ali ja sam žudela da fizičkom udobnosti i nisam zapravo usmeravala Tijan Jun da razgovara s njima, što je dovelo do toga da su problemi pridošlica ostali nerazrešeni, a Tijan Jun je bila zaglavljena u problemima. To ne samo da je narušilo život pridošlica, već je i odložilo obučavanje zalivača, a ja sam u međuvremenu živela u tami i nepodnošljivom bolu, zamalo sam napustila dužnosti i izdala Boga. Tek tada sam videla koliko su ozbiljne posledice žudnje za udobnosti. Kada se ne bih promenila, na kraju bih bila uništena. Božja kuća me je negovala toliko godina, ali sada kada je u crkvi trebalo zalivati toliko pridošlica, nisam razmišljala o tome kako da platim cenu da bih dobro zalivala pridošlice i obučila zalivače. Umesto toga, izbegavala sam naporan rad, u kritičnim trenucima sam se povlačila pred poteškoćama i pribegavala sam lenjosti. Bila sam zaista sebična i ogavna! Ujedno sam razumela da je Bog uredio to okruženje ne da bi mi namerno otežao stvari, već da ga iskoristi da razotkrije moju iskvarenost i da me navede da se pobunim protiv svog tela, da se rešim tih izopačenih misli i pogleda koje je u mene usadio Sotona, da živim u skladu sa Božjim rečima i da stremim da budem osoba koja ima ljudskost. Tako me je Bog spasavao!

Onda sam ponovo pročitala Božje reči: „Svi oni koji istinski veruju u Boga jesu pojedinci koji se posvećuju svom pravom poslu, svi su spremni da obavljaju svoje dužnosti, kadri su da prihvate deo posla i dobro ga izvrše shodno svom kovu i propisima Božje kuće. Naravno, isprva može biti izazovno uklopiti se u ovakav život. Možeš da osetiš fizičku i psihičku iscrpljenost. Međutim, ako zaista imaš rešenost da sarađuješ i spremnost da postaneš normalna i dobra osoba i postigneš spasenje, onda moraš da platiš neku cenu i dozvoliš Bogu da te dovede u red. Kad osetiš poriv da budeš samovoljan, protiv toga moraš da se pobuniš i da to otpustiš, postepeno smanjujući svoju samovolju i sebične želje. Moraš da tražiš Božju pomoć u ključnim stvarima, u odsudnim trenucima i u najvažnijim zadacima. Ako zaista imaš rešenost, onda treba da tražiš od Boga da te grdi i disciplinuje, i da te prosveti, kako bi mogao da shvatiš istinu, jer ćeš tako postići bolje rezultate. Ako zaista imaš rešenost i moliš se Bogu u Njegovom prisustvu i preklinješ Ga, Bog će delovati. On će promeniti tvoje stanje i tvoje misli. Ako Sveti Duh obavi manji posao, malo te pokrene i malo te prosveti, srce će ti se promeniti i tvoje će se stanje preobratiti. Kad dođe do ovog preobražaja, osetićeš da živeti ovako nije sputavajuće. Tvoje stanje i emocije sputanosti će se preobratiti i ublažiti i biće drugačiji nego ranije. Osetićeš da ovakav život nije zamoran. Pronaći ćeš zadovoljstvo u obavljanju svoje dužnosti u kući Božjoj. Osetićeš da je dobro živeti, ponašati se i obavljati svoju dužnost na ovaj način, trpeti teškoće i platiti cenu, poštovati pravila i izvršavati stvari na osnovu načela. Osetićeš da je to život kakav normalni ljudi treba da imaju. Kad živiš prema istini i svoju dužnost dobro obavljaš, osetićeš da ti je srce postojano i spokojno i da tvoj život ima smisla. (…) Svaka odrasla osoba mora da preuzme odgovornosti odrasle osobe, bez obzira na količinu pritiska s kojim se suočava, kao što su nedaće, bolesti, pa čak i razne teškoće – to su stvari koje svako treba da iskusi i podnese. One su deo života normalne osobe. Ako ne možeš da podneseš pritisak ili izdržiš patnju, to znači da si previše krhak i beskoristan. Svako ko živi mora da podnese ovu patnju i niko ne može da je izbegne. Bilo da je to u društvu ili u Božjoj kući, svima je isto. Ovo je odgovornost koju treba da izdržiš, teško breme koje odrasla osoba treba da nosi, stvar koju treba da prihvatiš i ne treba da je izbegavaš. Ako uvek pokušavaš da sve to izbegneš ili odbaciš, onda će tvoje emocije sputanosti izaći na videlo i uvek će te uplitati u svoju mrežu. Međutim, ako sve ovo možeš pravilno da shvatiš i prihvatiš, i to posmatraš kao neophodni deo svog života i postojanja, onda ove stvari ne treba da budu razlog zbog koga ćeš razvijati negativne emocije. S jedne strane, moraš da naučiš da preuzimaš odgovornosti i obaveze koje odrasle osobe treba da imaju i da preuzimaju. S druge strane, treba da naučiš da s normalnom ljudskošću vodiš skladan suživot s drugima u svojoj životnoj i radnoj sredini. Nemoj naprosto da radiš ono što ti se prohte. Koja je svrha skladnog suživota? Da se bolje dovrši posao i bolje ispune obaveze i odgovornosti koje ti, kao odrasla osoba, treba da završiš i ispuniš, da se na minimum svedu gubici izazvani problemima s kojima se susrećeš na svom poslu i da se maksimalno povećaju rezultati i efikasnost tvog posla. To je ono što treba da postigneš. Ako poseduješ normalnu ljudskost, to treba da postigneš kad radiš među ljudima. A kad je reč o pritisku u radu, bilo da on potiče od Višnjeg ili od Božje kuće ili ako je to pritisak koji ti nameću braća i sestre, to je nešto što treba da podneseš. Ne možeš da kažeš: ’Ovo je previše pritiska za mene, pa to neću uraditi. Ja samo tražim dokolicu, lagodnost, sreću i udobnost u izvršavanju svoje dužnosti i u radu u Božjoj kući.’ To neće funkcionisati; to nije misao koju normalna odrasla osoba treba da poseduje, a Božja kuća nije mesto na kome ćeš se prepuštati udobnosti. U svom životu i poslu, svaka osoba preuzima određeni stepen pritiska i rizika. Na svakom poslu, a posebno obavljajući svoju dužnost u Božjoj kući, treba da stremiš optimalnim rezultatima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam razumela Božje zahteve od ljudi. Kao odrasla osoba sa normalnom ljudskosti, čovek bi trebalo da preuzme svoje odgovornosti i da dobro izvršava svoje dužnosti, što zahteva patnju, plaćanje cene i ulaganje napora u istina-načela. On ne bi trebalo da neprekidno razmišlja o svom telu. To je stav koji bi čovek trebalo da ima prema svojim dužnostima. Pomislila sam na to kako neka braća i sestre služe kao starešine, nadzornici, delatnici jevanđelja ili obavljaju opšte poslove u crkvi, a kako, bez obzira na svoje godine, svi preuzimaju svoj deo posla i ispunjavaju svoje odgovornosti, dok se ja neprekidno žalim i ne preuzimam sopstvenu odgovornost i dužnost. Bilo me je zaista sramota. Nakon što sam toliko godina sledila Boga i uživala u toliko zalivanja i opskrbe Božjih reči, nisam uzimala u obzir Božje namere i stalno sam želela da žudim za fizičkom udobnosti. Zaista nisam bila dostojna da se nazovem ljudskim bićem! Crkva je uredila da zalivam pridošlice i da obučavam zalivače. To me je Bog uzdizao. Trebalo je da razmišljam kako da dobro izvršavam svoju dužnost i da brzo obučim zalivače. Takođe sam razumela da, bez obzira na poteškoće ili na to sa koliko patnje se susrećem, to nije razlog da odbijem svoj nalog i to svakako ne bi trebalo da vodi do toga da se osećam potisnuto. Umesto toga, trebalo bi da se oslonim na Boga i da tragam za istinom kako bih razrešila te poteškoće.

Nakon izvesnog vremena, otkrila sam da jedna pridošlica, sestra Tingting, ima dobro razumevanje i da je pogodna za obuku. Međutim, s obzirom na to da sam već obučavala neke zalivače i bila odgovorna za zalivanje pridošlica, kada bih takođe obučavala Tingting, imala bih još manje vremena da se opustim. Štaviše, Tingting je tek pre šest meseci počela da veruje u Boga, nije razumela mnogo istina i bilo bi potrebno mnogo napora da se ona obuči, pa sam odlučila da je dam drugim zalivačima da je obučavaju. Kasnije sam shvatila da je to moje stanje pogrešno i da ja i dalje ne želim da brinem o stvarima, platim cenu niti da budem iscrpljena i da patim. Pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „Dogodi se nešto što od tebe iziskuje da podneseš teškoće, i to je trenutak kada treba da shvatiš šta su tu Božje namere i kako da vodiš računa o Njegovim namerama. Ne smeš da udovoljavaš sebi: najpre sebe ostavi po strani. Ništa nije bednije od tela. Moraš nastojati da udovoljiš Bogu i moraš da izvršiš svoju dužnost. Sa takvim mislima, Bog će ti doneti posebno prosvećenje po ovom pitanju, a tvoje srce će takođe naći utehu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Shvatila sam da ne bi trebalo da samo udovoljavam telesnoj udobnosti. Trebalo bi da razmotrim kako da udovoljim Bogu i da donesem korist crkvenom radu. Tingting ima dobar kov, čisto razumevanje i snažan poriv za traganjem i kada bih je obučila, ona bi mogla da preuzme deo posla. Morala sam da učinim da ona počne da izvršava svoje dužnosti što pre. To bi koristilo radu i takođe bi pomoglo njenom životnom rastu. Nakon toga, potrudila sam se da nađem vremena da razgovaram sa Tingting i da je usmerim kako da izvršava dužnost na zalivanju. Iako sam ponekad bila umorna i suočavala se sa poteškoćama, više se nisam osećala sputano, već bih se pobunila protiv svog tela kako bih zapravo sarađivala. Ta promena u meni bila je rezultat Božjih reči. Hvala Bogu!