Te 2023. godine, bila sam zadužena za rad na jevanđelju u crkvi, ali nakon izvesnog vremena, otpuštena sam zbog loše radne spospobnosti i nemogućnosti da obavljam dužnosti vođe tima. Starešine su uredile da propovedam jevanđelje spram mog kova. Pomislila sam: „Iako i dalje mogu da propovedam jevanđelje, moj kov je prosečan i ne mogu da igram ključnu ulogu u grupi. Ako izvršim ovu dužnost i opet ne postignem nikakve rezultate, možda ću biti u opasnosti da izgubim svoju dužnost i budem isključena.” Zato sam neumorno radila na propovedanju jevanđelja, nadajući se da ću pridobiti još ljudi.

Jednom prilikom, sestra sa kojom sam sarađivala, Li Sjao, primetila je da u obavljanju dužnosti kršim načela i da sam napustila neke moguće primaoce jevanđelja koji su bili usaglašeni sa načelima. Osećala sam se nelagodno i razmišljala sam: „Toliko dugo se obučavam, ali sam ipak napravila tako veliko odstupanje. Ako starešine saznaju, možda će misliti da nisam dokučila načela za obavljanje dužnosti, možda će me smatrati nesposobnom za tu ulogu i prerasporediće me na neku drugu dužnost. Sada, kada se Božje delo bliži završetku, ako ne uspem da izvršim svoju dužnost u ovom ključnom trenutku, zar me to ne bi prosto razotkrilo kao korov koji će Bog ukloniti?” Što sam više razmišljala o tome, to sam bila tužnija. Uzevši u obzir to da je Li Sjao bolje razumela načela od mene, odlučila sam da češće slušam njene predloge, što bi pomoglo da se smanji broj grešaka, a kada bi se greške ipak desile, ja ne bih bila toliko odgovorna za njih. Nakon toga, kad god su u pitanju bili neki nejasni problemi, nisam pažljivo razmišljala o stvarima, misleći da, s obzirom na moj slab kov, promišljanje o stvarima ne bi dalo rezultate i čekala sam da ih raspravim sa svima. Tokom razgovora, samo bih kratko podelila svoja razmišljanja i čekala bih da Li Sjao iznese svoja gledišta. Ponekad bih imala drugačije mišljenje, ali se nisam usuđivala da ga naglas kažem, plašeći se da bi me smatrali odgovornom ako pogrešim i da bi to bi moglo da utiče na moje buduće izglede i odredište. Zato sam, u većini slučajeva, sledila druge i imala sve manje svojih gledišta.

Jednom prilikom smo raspravljali o tome da li je jedna religiozna osoba potencijalni primalac jevanđelja kom bi se moglo propovedati. Ja sam mislila da on zadovoljava načela za propovedanje jevanđelja, ali je Li Sjao rekla da on ne može da shvati istinu i da mu zato ne treba propovedati. Isprva sam želela da još besedim o svom gledištu, ali onda sam pomislila: „Šta ako je moje gledište netačno i dovede do grešaka? Nema veze, neću ništa reći. Li Sjao dobro razume načela i ima više iskustva u propovedanju jevanđelja, pa ću je poslušati.” Tako smo odlučili da napustimo tog mogućeg primaoca jevanđelja. Kasnije je nadzornik saznao za ovu situaciju i rekao da taj mogući primalac jevanđelja samo ima mnogo religioznih predstava, ali da nije nesposoban da prihvati istinu i da to što smo ga olako napustili nije u skladu sa načelima. Videvši takvo odstupanje u radu, duboko sam se pokajala što onda nisam pokrenula to pitanje da bismo tragali dalje. Međutim, onda sam pomislila: „To je bio predlog Li Sjao, pa odgovornost nije samo moja.” Zato sam osećala manju krivicu.

Pošto sam za sve pitala druge i nisam imala svoje mišljenje, postepeno sam postala veoma troma u svemu što sam radila, propovedanje jevanđelja mi se činilo sve teže, a rezultati su bili sve gori. Kad se osvrnem, nekada sam bila u stanju da besedim i da tokom propovedanja jevanđelja razrešim neka pitanja religioznih ljudi, ali zašto sam sada imala tako malo toga da kažem? Osećala sam da nešto nije u redu, ali nisam znala razlog, pa sam samo bespomoćno mislila da je to možda zbog mog lošeg kova i površnog razumevanja istine. Kada sam tako razmišljala, postajala sam donekle negativna. Znala sam da mi je stanje pogrešno, ali sam osećala da nemam snage da ga promenim. Kasnije je nadzornik imao sastanak sa nama i istakao je mnoge od mojih problema, kao što su pasivnost u dužnosti, stalno oslanjanje na druge, neobavljanje stvarnog posla, itd. Kada su te ocene, jedna po jedna, stavljene pred mene, bila sam zapanjena, misleći: „Kako je moguće da postoji toliko problema u mojoj dužnosti? Koja je bila moja uloga u grupi?”

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: ’Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?’ Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od traganja za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). Iz Božjih reči sam videla da antihristi jedino veruju u Boga zbog blagoslova, da se prema stremljenju ka blagoslovima odnose kao da im je životna osnova i da su puni sumnje i opreza prema Božjoj kući i braći i sestrama, plašeći se da će, ako počine zlo, izazvati ometanje ili biti razotkriveni, biti smenjeni i isključeni i da će izgubiti svoje dobre izglede i odredište. Videla sam da su moje stremljenje i gledišta isti kao oni kod antihrista. Od kada sam smenjena sa mesta vođe tima, plašila sam se da ću, ako moje propovedanje ne bude dalo dobre rezultate, ponovo biti preraspoređena na drugu dužnost i da neću nimati nikakvu dužnost da izvršavam, pa sam se trudila da popravim učinkovitost svoje dužnosti kako bih je zadržala i obezbedila dobar izgled i odredište. Sestra sa kojom sam radila je primetila odstupanja u mom radu, ali ja nisam brzo pronašla uzrok i ispravila ga. Umesto toga, plašila sam se da će starešine saznati, da će misliti da nisam dovoljno dobra i rasporediti me na drugu dužnost, pa sam pokušala da prikrijem svoje nedostatke, koristeći svoj nedostatak razumevanja načela kao štit i nisam tragala u pogledu problema koji su mi bili nejasni niti sam izražavala drugačije mišljenje. Samo sam se oslanjala na sestru sa kojom sam radila, verujući da bih bila manje odgovorna čak i da se greške dese, te da ne bih bila raspoređena na drugu dužnost. Izvršavanje dužnosti je u početku zahtevalo da skladno sarađujemo i međusobno se nadopunjujemo, ali ja sam se samo bavila time kako da zaštitim sebe i nisam uopšte uzimala u obzir crkveni rad. Čak nisam ispunjavala ni svoje obaveze. Bila sam zaista sebična, ogavna, ljigava i lažljiva! Kada se osvrnem na to zašto sam prethodno bila smenjena, to je s jedne strane bilo zato što sam imala ozbiljnu narav nekoga ko ugađa ljudima i što nisam štitila crkveni rad, a sa druge zato što mi je kov loš i što nisam bila u stanju da obavljam posao vođe tima. Trebalo je da tragam za istinom kako bih razrešila svoju iskvarenu narav nekoga ko udovoljava ljudima i da se brzo opremim istinom i načelima propovedanja jevanđelja. Jedino sam postupajući na taj način mogla da napredujem u svojoj dužnosti. Međutim, nisam tragala za istinom i lukavstvom sam pokušavala da prikrijem svoje nedostatke, što ne samo da je naštettilo mom životu, već je i uticalo na učinkovitost moje dužnosti. Bogu sam još odavno postala ogavna zbog svojih postupaka. Sada sam živela u tami, izgubila sam usmeravanje Svetog Duha. To me je zadesila Božja pravedna narav, i kada se ne bih prizvala sebi, jednostavno bih na kraju postala ogavna Bogu i On bi me isključio! Zato sam se pomolila Bogu, izražavajući svoju volju da se pokajem i da dobro izvršavam svoju dužnost.

Nakon nekog vremena, Li Sjao je raspoređena na drugu dužnost, a rad u grupi smo preuzele sestra Sinjue i ja. Nisam mogla a da ne brinem, razmišljajući: „Li Sjao je bila ta koja je proveravala pitanja koja mi nisu bila jasna, te sam u slučaju problema bila manje odgovorna. Sinjue je tek počela sa obukom, pa ako se problemi pojave, oni će, naravno, biti moja odgovornost – to je jasno kao dan. Tada će orezivanje biti manji problem; u ozbiljnom slučaju, mogli bi da me smene i isključe.” Shvatila sam da je moje stanje pogrešno, pa sam se pomolila Bogu kako bih se pobunila protiv sebe. Pomislila sam na Božje reči: „Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka. (…) Ako zaista uživaš u traženju puta ka istini, onda si neko ko uvek obitava na svetlosti. Ako ti je drago da budeš služitelj u Božjoj kući, vredno i savesno radeći u senci, uvek dajući i nikad ne uzimajući, tvrdim da si odani svetac, jer ne tražiš nagradu, već samo tražiš da budeš poštena osoba. Ako si voljan da budeš iskren, i voljan da daš sve svoje, ako si spreman da žrtvuješ svoj život za Boga i nepokolebljiv si u svom svedočenju, ako si pošten do te mere da ti je stalo samo do toga da udovoljiš Bogu i ne pomišljaš na sebe niti uzimaš za sebe, onda Ja kažem da su takvi ljudi oni koji se neguju na svetlosti i da će oni doveka živeti u carstvu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Iz Božjih reči sam videla da pošteni ljudi mogu da se potpuno predaju Bogu i da se pokore Njegovoj suverenosti i uređenjima, da izvršavaju svoje dužnosti i pritom ne prave lične planove i ne razmišljaju o sebi, i jedino misle o tome da dobro izvršavaju svoje dužnosti kako bi ugodili Bogu. Takvi ljudi mogu da zadobiju Božje odobravanje. Razmišljajući o Božjim rečima, uvidela sam da izbegavanje da razotkrijem svoje nedostake neće dovesti do dobrog izgleda i sudbine. Naprotiv, što više prikrivam svoje nedostatke i koristim laž kako bih prevarila Boga, to će me Bog više prezirati i to je veća šansa da ću izgubiti delo Svetog Duha. Imala sam Božju dozvolu da izvršavam ovu dužnost, Bog je znao sve moje mane i nedostatke, ali ja sam stalno želela da ih sakrijem i prikrijem. Pokušavala sam da prevarim i sebe i druge! Kakva sam ja budala bila! Treba da postupam kao poštena osoba, da tražim pojašnjenje od braće i sestara u vezi sa stvarima koje ne razumem, da se hrabro suočim sa greškama i da ih prihvatim, da imam nedostatke i da stremim da budem bolja i da ispunim sve odgovornosti koje mogu. Razumevši to, srce mi se smirilo. Kada sam sa Sinjue raspravljala o problemima mogućih primalaca jevanđelja, kada bismo se susrele sa stvarima koje ne razumemo, tražili smo odgovarajuće Božje reči i kroz zajednički razgovor su nam neki problemi koje isprva nismo razumeli postali jasni. Za neke probleme koje nismo mogle da razjasnimo kroz razgovor, tražili smo pomoć od nadzornika i njihove besede su nam ih razjasnile. Tokom tog perioda, mnogi od mojih nedostataka su bili otkriveni, ali više se nisam osećala sputano. Kada su se problemi pojavili, analizirala sam ih na vreme i, sasvim neprimetno, učinkovitost našeg propovedanja jevanđelja se popravila. Od sveg srca sam se zahvalila Bogu.

Nakon izvesnog vremena, starešine su nam pisale i pitale za učinkovitost našeg propovedanja jevanđelja i ja sam ponovo osetila izvestan pritisak. Iako je učinkovitost bila bolja nego pre, i dalje nismo zabeležili značajno poboljšanje i ja nisam mogla a da ponovo ne brinem: „Ako se učinkovitost u grupi ne poboljša značajno, da li će starešine misliti da nisam dorasla ovoj dužnost i rasporediti me na drugu dužnost?” Zbog tih misli sam postala pomalo malodušna. Shvatila sam da ponovo brinem za svoju budućnost. Tokom jedne posvećenosti sam u videu sa iskustvenim svedočenjem pročitala odlomak Božjih koji je bio upravo ono što mi je bilo potrebno. Svemogući Bog kaže: „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ovaj ispravan stav i u potpunosti je iskvaren ličnim namerama, ako je pun varljivih spletki i obelodanjenih iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju i tvrdoglavo odbija da prizna svoja dela, onda takva osoba ne može biti spašena. Oni uopšte ne prihvataju istinu i u potpunosti su razotkriveni. Ljudi koji nisu u pravu i koji ne mogu nimalo da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu se samo eliminisati. (…) Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, da li će te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona. Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji ima suverenitet nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, moraš da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti pravo da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam videla da Božja kuća isključuje ljude na osnovu načela, ne na osnovu čovekovih privremenih grešaka niti njegovog kova, već na osnovu njegovog stava prema istini i njegovim dužnostima i toga da li on prihvata istinu i da li se pokaje pred Bogom nakon što napravi grešku. Oni koji naprave grešku i odbiju da se pokaju, kao i oni koji, po svojoj priroda-suštini, osećaju odbojnost prema istini, su oni koji bivaju isključeni. Takođe, uvek sam mislila da biti raspoređen na drugu dužnost znači da si isključen, ali to gledište uopšte nije u skladu sa Božjim rečima. Neki ljudi su smenjeni jer ih je njihova ozbiljno iskvarena narav navela da prekidaju i ometaju rad, ali ako promisle i pokaju se nakon smene, crkva im i dalje daje priliku da izvršavaju svoje dužnosti. Ako je neko raspoređen na drugu dužnost zbog lošeg kova i ne može da obavlja posao, crkva će urediti odgovarajuće dužnosti na osnovu njegovog kova i vrlina, što će doneti korist i crkvenom radu i život-ulasku te osobe. Smena i raspoređivanje na drugu dužnost ne lišavaju čoveka prilike da stremi ka istini i izvršava svoje dužnosti, a još manje znače da će neko biti isključen. Na primer, sestra Han Ju, koja je nekada radila sa mnom, bila je smenjena jer ju je njena nadmena narav navela da nametne svoj status i da sputava druge, zbog čega su se braća i sestre osećali sputano, i što je ometalo i prekidalo rad. Međutim, nakon što je Han Ju promislila i donekle spoznala svoju nadmenu narav, crkva je uredila da ona ponovo izvršava svoje dužnosti. I ja sam u prošlosti smenjena jer sam stremila ka slavi, dobitku i statusu, ali kada sam pokazala volju da se pokajem, crkva je uredila da ponovo izvršavam svoje dužnosti. Iz toga sam videla da Božje isključivanje ljudi nije zasnovano na tome da li su oni napravili greške niti na njihovom kovu, već na tome da li mogu da prihvate istinu i da se iskreno pokaju. To je Božja pravedna narav.

Zatim sam pročitala Božje reči: „Kada stvoreno biće prihvati Božji nalog i sarađuje sa Stvoriteljem da bi obavljalo svoju dužnost i činilo ono što može, to nije transakcija niti trgovina; ljudi ne bi trebalo da izražavanje vlastitih stavova, kao ni svoje postupke i ponašanje pokušavaju da razmene za bilo kakva obećanja ili blagoslove od Boga. Kada vam Stvoritelj poveri taj posao, pravilno je i ispravno da kao stvorena bića prihvatite ovu dužnost i nalog. Ima li u ovome ičega što liči na neku transakciju? (Nema.) Posmatrano iz ugla Stvoritelja, On je spreman da svakome od vas poveri dužnosti koje ljudi treba da obavljaju; a posmatrano iz ugla stvorenog ljudskog roda, ljudi bi trebalo da rado prihvate ovu dužnost, odnoseći se prema njoj kao prema svojoj životnoj obavezi, kao prema vrednosti koju u ovom životu treba da prožive. Ovde nema nikakve transakcije, ovo nije razmena ekvivalentnih vrednosti, a još manje podrazumeva ikakvu nagradu ili druge izjave, kako to ljudi zamišljaju. Ovo nikako nije trgovina; nije reč o tome da se cena koju ljudi plaćaju ili veliki trud koji ulažu prilikom obavljanja svoje dužnosti razmenjuju za nešto drugo. Bog to nikada nije rekao i ljudi to ne treba da shvate na ovaj način” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). „’Iako sam slabog kova, imam pošteno srce.’ Te reči zvuče veoma stvarno i govore o zahtevu koji Bog postavlja pred ljude. Koji je to zahtev? Ako su ljudi slabog kova, to nije kraj sveta. Ali moraju da imaju pošteno srce. Ako je tako, dobiće Božje odobravanje. Ma kakva bila tvoja situacija ili poreklo, moraš biti poštena osoba, govoriti pošteno, postupati pošteno i biti u stanju da svoju dužnost obavljaš svim svojim srcem i umom, da budeš odan svojoj dužnosti, da ne koristiš prečice, da ne budeš ljigava i lažljiva osoba, da ne lažeš i ne varaš i ne pričaš prazne priče. Moraš da postupaš u skladu sa istinom i budeš neko ko stremi ka istini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmišljajući o Božjim rečima, uvidela sam da Bog ne daje ljudima priliku da izvršavaju svoje dužnosti da bi ih naterao da se muče i da se daju za nagrade, već zato što je izvršavanje dužnosti odgovornost i obaveza stvorenih bića i ljudi ne treba da štede trud da bi to ispunili. To je takođe prilika koju nam Bog daje da stremimo ka istini i da odbacimo naše iskvarene naravi. Bog ne gleda kov osobe, već da li ona ima iskreno srce prema svojim dužnostima, da li može da stavi po strani svoje lične interese, da uloži srce i trud i da dâ sve od sebe u svemu što može da radi. To je stav koji bi trebalo da imamo prema svojim dužnostima. Nakon toga, više nisam osećala takvo breme kada sam izvršavala svoje dužnosti. Iako imam loš kov, i dalje je potrebno da dam sve od sebe u svemu što mogu da radim. Kada bi bilo problema koje nisam razumela, molila bih se i oslonila na Boga ili bih tražila pomoć od nadzornika. Ponekad, kada bi se problemi pojavili, brinula bih da će nadzornici možda prozreti ko sam zapravo ja i da će reći da, uprkos toliko dugoj obuci, nisam napredovala. Međutim, kada sam pomislila na to kako Bog detaljno sve ispituje, shvatila sam da Bog zna moje nedostatke i da je njihovo prikrivanje uzaludno. Bog ima odgovarajuća uređenja u vezi sa tim za koje dužnosti sam podobna, na osnovu mog rasta i kova. To nisu stvari o kojima bi trebalo da brinem i kojima bi trebalo da se bavim. Trebalo bi da budem poštena osoba, da ostavim po strani svoje interese i da se usredsredim na to kako da dobro izvršavam svoje trenutne dužnosti. Ako dam sve od sebe, a i dalje ne budem mogla da obavljam ovu dužnost, pokoriću se Božjim orkestracijama i uređenjima čak i ako me rasporede na drugu dužnost. S tim na umu, otvoreno sam tražila usmeravanje od nadzornika u vezi sa problemima, a nakon što bi nadzornici ukazali na neke probleme, analizirala bih odstupanja i odmah ih ispravljala. Nakon što sam izvesno vreme na taj način postupala, učinkovitost našeg propovedanja jevanđelja se značajno popravila u odnosu na pre. Od srca sam zahvalna Bogu. Taj rezultat je isključivo zasluga Božjeg usmeravanja.