U maju 2023. godine sam odabrana da budem crkveni starešina. Razmišljajući o tome kako biti starešina znači biti odgovoran za sve aspekte rada, kako nikada pre nisam bila starešina i kako nisam upoznata sa raznim poslovima, pitala sam se koliko napora će biti potrebno da uložim da bih dobro radila taj posao i kakvu cenu ću morati da platim. Pomislila sam na to da nađem izgovor da odbijem tu ulogu, ali braća i sestre su me odabrali i bilo bi previše nerazumno da nađem izgovore i odbijem to. Imajući to na umu, ništa više nisam rekla. Videla sam da je sestra sa kojom sam sarađivala, Čen Đing, godinama bila starešina i da je upoznata sa svim aspektima posla, pa bih je pitala za savet kad god bih imala pitanja, a ona bi mi rekla kako da rešim stvari. Imala sam sreću da imam njenu pomoć. U prošlosti, kada sam obavljala posao koji uključuje jedan zadatak, bila sam glavna i morala sam da o svemu sama brinem, ali sada kada je Čen Đing sarađivala sa mnom, ona se bavila svim teškim i komplikovanim problemima i rešavala ih je, pa je samo trebalo da je sledim i da joj pomažem. Iako je obim poslova bio velik, nisam osećala da je pretežak sa Čen Đing pored sebe. Ona je bila odgovorna za više posla od mene i ponekad bih videla da je zatrpana poslom, pa bih pomislila: „Pošto nisam upoznata sa radom za koji je Čen Đing odgovorna, ne mogu da joj pomognem, a ona je svakako starešina već dugo, pa oni koji mogu više da rade i treba više da rade!” Kada bi se Čen Đing susrela sa poteškoćama u svom radu, ja bih samo ponekad podelila neka mišljenja i ne bih se zaista bavila problemima.

Jednog avgustovskog dana, Čen Đing je iznenada unapređena. Kada sam čula da će Čen Đing biti prebačena, odmah sam osetila da sam pod pritiskom. Bila sam na obuci tek nekoliko meseci i bilo je mnogo stvari koje nisam znala kako da rešim. Sa Čen Đing pored sebe, mogla sam da je pitam kad god sam se suočila sa poteškoćama, pa kako bih mogla da preuzmem te odgovornosti kada bi ona otišla? Nisam želela da Čen Đing ode, ali više starešine su već sve uredile, pa sam morala to da prihvatim. Međutim, pomisao na to da ću morati sama da se bavim svim poslovima je dovela do toga da sam se osećala zatrpana poslom i bila sam u groznom raspoloženju. Pomislila sam: „Nisam dokučila posao za koji je Čen Đing bila odgovorna i moraću da se upoznam sa svim od nule. Koliko patnje ću morati da pretrpim? Kakvu cenu ću morati da platim?” Osećala sam se veoma potisnuto. Nakon što je Čen Đing otišla, trebalo je da sama izveštavam o poslu, ali pošto se nisam mnogo raspitivala niti bavila mnogim zadacima dok je Čen Đing bila tu, nisam bila upoznata sa tim zadacima i morala sam da provodim mnogo vremena učeći i savladavajući ih. Bila sam fizički iscrpljena, a još više psihički isceđena, te nisam mogla a da ne osećam otpor i nezadovoljstvo prema višim starešinama. Pomislila sam: „Zašto ne razmotrite stvari iz mog ugla? Nikada pre nisam bila starešina i tek kratko sam na obuci, pa ne mogu da samostalno izvršavam ovu dužnost. Čen Đing je godinama bila starešina i bila je u stanju da se bavi svim aspektima posla, zašto ste je premestili i ostavili mene samu ovde?” Što sam više razmišljala o tome, osećala sam sve veću bol i potisnutost. Bilo je kao da mi težak kamen pritiska grudi, pa sam teško disala. Shvatila sam da udovoljavam svom telu, pa sam se u srcu pomolila Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i usmeri da spoznam sebe i da se pokorim.

Tokom jedne posvećenosti, pročitala sam ove Božje reči: „Prva reakcija antihrista kada se suoče sa Hristovim rečima, zapovestima ili načelima koja On zastupa – čim im izazove poteškoće ili od njih zahteva da pate ili plate ceh – jeste otpor i odbijanje, uz osećaj odbojnosti u srcu. Međutim, kada je reč o stvarima koje su spremni da urade ili od kojih imaju koristi, njihov stav nije isti. Antihristi žele da se prepuste udobnosti i da se istaknu, ali da li su oduševljeni i rado spremni da prihvate kada se suoče sa stradanjem tela, potrebom da plate ceh, ili čak da rizikuju da uvrede druge? Mogu li onda da postignu apsolutnu pokornost? Nikako; njihov stav je u potpunosti stav neposlušnosti i tvrdoglavog otpora. Kada se ljudi poput antihrista suočavaju sa stvarima koje ne žele da rade, sa stvarima koje nisu u skladu s njihovim sklonostima, ukusima ili ličnim interesima, njihov stav prema Hristovim rečima postaje stav apsolutnog odbijanja i otpora, bez traga pokornosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (4. deo)”). Bog razotkriva da se antihristi odnose prema situacijama koje je Bog orkestrirao i uredio u skladu sa svojim preferencijama i željama, da uvek razmišljaju o tome da li to koristi njihovom telu, prihvatajući i pokoravajući se samo onom što im ide u prilog, a ako im situacija ne donosi korist ili im nanosi patnju, oni ne mogu da se pokore, već se čak žale, osećaju otpor i izražavaju pritužbe prema Bogu. Ja sam ponašala baš kao antihrist; u svojim dužnostima sam prvo samo razmišljala o interesima svog tela. Kada sam sarađivala sa Čen Đing, ona se bavila svim poteškoćama i razrešavala ih je, tako da nisam morala da ulažem mnogo truda i bila sam u stanju da prihvatim i da se pokorim. Nakon što je Čen Đing unapređena i pošto sam morala sama da se bavim crkvenim radom, zapravo sam morala da patim i platim cenu u svim aspektima rada, pa nisam mogla da se pokorim. Nisam želela da Čen Đing ode i žalila sam se da starešine nemaju razumevanja za moje poteškoće. Iako je delovalo da sam zauzeta svojim dužnostima, srce mi je bilo ispunjeno otporom i pritužbama i stalno sam mislila da je pritisak obavljanja ove dužnosti prevelik. Promišljajući o tome kako su više starešine premestile Čen Đing na osnovu potreba crkvenog rada, shvatila sam da je to uređenje u skladu sa načelima, ali sam pružala otpor i bila sam nezadovoljna. To je bilo nepokoravanje istini i otpor prema Bogu.

Onda sam pomislila na to kako sam više od tri meseca izvršavala svoje starešinske dužnosti, ali da i dalje nisam dokučila posao crkvenog starešine. I posao za koji sam ja bila odgovorna sam tek delimično razumela, a kamoli posao za koji je Čen Đing bila odgovorna. Tokom proteklih nekoliko meseci, živela sam u stanju prepuštanja udobnosti i otaljavanja posla, bez mnogo razumevanja. Pročitala sam Božje reči koje se odnose na moje stanje: „Ako ljudi neprekidno traže fizičku udobnost i sreću, ako stalno streme fizičkoj sreći i udobnosti, i ne žele da pate, čak i najmanja fizička patnja, kad pate nešto više od drugih, odnosno ako se osećaju malo više prezaposlenim nego inače, tada bi ih navela da se osećaju sputano. To je jedan od uzroka sputanosti. Ako manju količinu fizičke patnje ljudi ne smatraju nečim naročitim i ako ne streme fizičkoj udobnosti, već umesto toga streme ka istini i traže da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu, oni tada često neće osećati fizičku patnju. Čak i ako se povremeno osećaju pomalo prezauzeto, izmoreno ili istrošeno, nakon što odu na spavanje, probudiće se osećajući se bolje, pa će nastaviti sa svojim poslom. Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). „Kakav god posao da joj se poveri – bio on važan ili običan, težak ili jednostavan – ona je uvek površna, izvlači se i zabušava. Kad nastanu problemi, svoju odgovornost nastoji da svali na druge ljude, ne preuzimajući nikakvu odgovornost, a želi da nastavi da živi kao parazit. Zar ona nije beskorisno smeće? Da bi zaradio za život, ima li ikoga u društvu ko ne mora da se pouzda u sebe? Kad postane odrasla osoba, čovek mora da obezbedi sebi za život. Njegovi su roditelji ispunili svoju odgovornost. Čak i da su njegovi roditelji spremni da ga izdržavaju, njemu bi zbog toga bilo nelagodno. Trebalo bi da bude u stanju da shvati da su njegovi roditelji obavili svoju misiju njegovog odgoja, da shvati da je odrasla, zdrava i prava osoba i treba da bude sposoban da živi samostalno. Nije li to minimum razuma koji bi odrasla osoba trebalo da ima? Ako neko zaista poseduje razum, nikako ne bi mogao da džabalebari na grbači svojih roditelja; trebalo bi da se pribojava tuđeg podsmeha, toga da će izgubiti obraz. Prema tome, da li neko ko voli udobnost i mrzi rad poseduje razum? (Ne poseduje.) Taj uvek nešto želi zabadava; želi da nikada ne ispuni odgovornost, želi da mu slatkiši naprosto padnu s neba pravo u usta; uvek bi da dobije tri pristojna obroka dnevno, da ga neko opslužuje, a da on uživa u dobroj hrani i piću bez i najmanjeg rada. Nije li ovo način na koji razmišlja parazit? I da li ljudi koji su paraziti poseduju savest i razum? Imaju li integritet i dostojanstvo? Ni slučajno. Svi su oni nesposobnjakovići koji bi hleba bez motike, svi su redom zveri bez savesti i razuma. Niko od njih nije podoban da ostane u Božjoj kući” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Bog kaže da bi osoba sa normalnim razumom, kada odraste i može da živi samostalno, trebalo da bude u stanju da se izdržava kroz svoj rad, ali da neko ko voli lagodnost i mrzi rad, čak i ako je sposoban da preživi, neće želeti da radi i živeće na grbači svojih roditelja. Takvi ljudi su kao paraziti. Nemaju integritet niti dostojanstvo i nisu dostojni da žive. Ja sam se ponašala kao ti ljudi koji žive na grbači roditelja, kao što Bog razotkriva. Kada sam radila sa Čen Đing, nisam se trudila i u svemu sam se oslanjala na nju, a kada bi se pojavile poteškoće i problemi u crkvenom radu, nametala sam ih Čen Đing da ih razreši, kako ja ne bih morala da ulažem napor i kako bih mogla da budem opuštena. Nakon što je Čen Đing prebačena, videla sam da moram sama da brinem o svom poslu i da se pobrinem za njega, pa sam osećala bol i potiskivanje, nisam bila voljna da prihvatim i da se pokorim i čak sam želela da zadržim Čen Đing kako ne bih morala da patim niti da platim cenu. Bog kaže: „Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Moje telo je bilo tako lenjo da sam se osećala potisnuto i pružala sam otpor kada je pritisak posla porastao. Moj glavni problem bile su moje misli i gledišta. Kontrolisale su me Sotonine indoktrinirajuće ideje, poput „život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „budi dobar prema sebi dok si živ”, zbog čega sam bila veoma sebična i lenja, želeći samo da udovoljim telu, da se oslonim na druge i da uživam u plodovima njihovog rada. Nisam želela da ja sama istrpim nikakve teškoće, samo sam želela da živim kao parazit ili grebator koji živi roditeljima na grbači, verujući da je takav život udoban. Tokom proteklih nekoliko meseci, moje telo je bilo opušteno, ali ja nisam nimalo napredovala u svojoj dužnosti i zadobila sam veoma malo istine. Kao starešina, trebalo je da preuzmem sav posao sa svojom saradnicom, ali bila sam lenja, prepuštala sam se telesnoj udobnosti i veoma malo sam doprinosila svojoj dužnosti i čak nisam radila na način koji je u skladu s merilom. Pomislila sam kako grebatori koji žive roditeljima na grbači u sekularnom svetu udovoljavaju telu, ali žive bez integriteta i dostojanstva i kako svi na njih gledaju s visine, a njihovi roditelji se stide što imaju takvu decu. Kada ne bih promenila taj lenji, parazitski način razmišljanja, Bog bi me se sigurno gadio i gnušao, isključio bi me iz grupe onih koji izvršavaju svoje dužnosti, i izgubila bih priliku da budem spasena. Videvši koliko su ozbiljne posledice života u skladu sa Sotoninim mišljenjima i pogledima, želela sam da se oslonim na Boga da promenim stanje u kojem izvršavam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala Božje reči i zadobila sam put primene. Svemogući Bog kaže: „Ako si ti odlučna osoba, ako prema odgovornostima i obavezama koje ljudi treba da preuzmu, prema stvarima koje ljudi sa normalnom ljudskošću moraju da postignu i onim stvarima koje odrasle osobe moraju da ostvare, možeš da se odnosiš kao prema svrhama i ciljevima svoje potrage, i ako možeš da prihvatiš svoje odgovornosti, onda se, bez obzira na cenu koju plaćaš i bol koji podnosiš, nećeš žaliti, i sve dok to prepoznaješ kao Božje zahteve i namere, moći ćeš da istrpiš svaku patnju i dobro ispuniš svoju dužnost. U tom trenutku, kakvo bi bilo stanje tvog uma? Bilo bi drugačije; osećao bi mir i stabilnost u srcu i doživeo bi zadovoljstvo. Vidiš, već samom potragom za proživljavanjem normalne ljudskosti, kao i stremljenjem ka odgovornosti, obavezama i misiji, koje ljudi sa normalnom ljudskošću treba da nose i preuzmu, ljudi u svom srcu osećaju mir i radost i doživljavaju zadovoljstvo. Nisu došli ni do trenutka u kome obavljaju poslove prema načelima i u kome zadobijaju istinu, a već su doživeli izvesnu promenu. Takvi ljudi su oni koji poseduju savest i razum; oni su ispravni ljudi koji mogu da prevaziđu svaku teškoću i da preuzmu svaki zadatak. Oni su dobri Hristovi vojnici, prošli su obuku i nikakva teškoća ih ne može poraziti. Recite Mi, šta mislite o takvom ponašanju? Zar ti ljudi nemaju hrabrosti? (Imaju je.) Imaju hrabrosti i ljudi im se dive” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Božje reči su mi ukazale na put primene. Kao odrasla osoba sa savesti i razumom, bez obzira na to kakve poteškoće se pojave na poslu, čovek bi trebalo da podnese pritisak i preuzme posao. Jedino oni koji dobro izvršavaju svoje dužnosti kao stvorena bića su čestiti i ispravni pojedinci. Pomislila sam na to kako, kada je Bog naredio Noju da sagradi barku, Noje nikada pre toga nije ni video kako barka izgleda i suočio se sa neviđenim poteškoćama, ali nije razmišljao o tome koliko patnje će morati da podnese niti o ceni koju će morati da plati, već je samo bio usredsređen na to kako da izvrši nalog koji mu je Bog dao. U to vreme nije bilo modernih mašina i Noje je morao da pronađe i poseče drva i pretvori ih u materijal za izgradnju plovila, a nijedan od tih koraka nije bio ni jednostavan, ni lak, kako nam se možda čini. Međutim, u Nojevoj glavi je postojala samo jedna misao, a to je bilo kako da sagradi barku što brže može, u skladu sa Božjim instrukcijama. Poredivši Nojev karakter sa svojim, posramila sam se. Bog je veoma jasno govorio o svim načelima uključenim u ovu moju dužnost. Kada bi postojalo nešto nejasno, mogla bih da tražim usmeravanje od viših starešina i bilo mi je mnogo stručnog znanja na raspolaganju i mogla sam da učim iz njega. Dok god bih ulagala više vremena i napora, mogla bih da dobro izvršavam svoju dužnost. Pri izvršavanju dužnosti starešine, trebalo je da obavljam različite poslove, ali moja lenjost i nedostatak motivacije su doveli do toga da sam bila nezainteresovana za rad za koji je Čen Đing bila odgovorna i nisam se mešala u njega. Međutim, sada kada je Čen Đing prebačena, bila sam primorana da razvijem osećaj tereta kako bih pratila rad i rešavala probleme, što bi pomoglo i unapredilo moju primenu istine i ulazak u načela. Da Čen Đing nije bila prebačena, ja bih i dalje živela u stanju oslanjanja na druge i ne bih mnogo napredovala niti bih počela da samostalno razmišljam o problemima i da ih rešavam. To što sam malo više razumela Božju nameru je ublažilo većinu mojih emocija potisnutosti.

Jednog septembarskog dana, nakon što sam saznala da je KPK uhapsila nekoliko braće i sestara u isto vreme, odmah sam osetila da su me emocije preplavile i mislila sam: „U prošlosti je Čen Đing bila ta koja se stalno bavila posledicama hapšenja u crkvi, ali sada ću sama morati da se bavim posledicama, moraću takođe da besedim o istini i da razrešim stanja braće i sestara koji žive u strahu. Moraću da uložim toliko napora i da platim tako visoku cenu! To će biti takva gnjavaža. Bilo bi mnogo bolje da Čen Đing nije otišla, onda ne bih morala da se borim sa ovim.” Kada sam tako razmišljala, shvatila sam da ponovo živim u stanju udovoljavanja telu, pa sam se u sebi pomolila Bogu. Pomislila sam na ta hapšenja braće i sestara i na to da je Božja namera bila da ispravno rešim posledice što je pre moguće, kako bih zaštitila bezbednost knjiga Božjih reči i braće i sestara, kao i da podržim i pomognem negativnoj i slaboj braći i sestrama. Iako je to možda fizički zamorno, ova iznenadna situacija je bila moj test i mogla bi da me obuči da se sama bavim problemima. Imajući to na umu, brzo sam raspravila o stvarima i uredila ih sa braćom i sestrama, raspitala sam se da li su knjige Božjih reči na bezbednom, odmah sam uredila da se oni koji su u opasnosti prebace na drugo mesto i tražila sam usmeravanje od viših starešina kada je bilo nejasnoća. Brzo smo rešili posledice i crkveni interes nije pretrpeo značajne gubitke. Kasnije, kada se crkva ponovo suočila sa hapšenjima, znala sam kako da se bavim tim problemom.

To što je moja saradnica premeštena na drugu dužnost otkrilo je moju prirodu prepuštanja udobnostima i pokazalo mi je koliko mnogo sam se oslanjala na druge. Ne bih uopšte napredovala do sada da nisam prošla kroz takvu situaciju. Moje trenutno razumevanje i dobici su rezultat Božjih reči. Hvala Bogu!