U aprilu 2023. godine služio sam kao đakon za zalivanje u crkvi. U to vreme, KPK je uhapsila mnogo braće i sestara koji su obavljali svoje dužnosti i crkveni rad se paralisao. Iako sam sarađivao sa nekoliko braće i sestara u obavljanju pratećeg rada, napredak je i dalje bio veoma spor. Posle nekog vremena, sestra Čen Ping je izabrana za crkvenog starešinu i ja sam pomislio: „Ovo je sjajno, posao će, uz starešinu, napredovati mnogo brže.”

Jednog dana, više starešine su poslale pismo tražeći od nas da napišemo procene sestre Su Đing, propovednice. Pošto je Su Đing bila odgovorna za rad u našoj crkvi, svi smo je dobro poznavali, ali Čen Ping nije bila voljna da bilo šta napiše, čak je rekla da ne poznaje dobro Su Đing. Bio sam zbunjen, pitajući se: „Šta se dešava sa Čen Ping? Ranije je imala dosta interakcije sa Su Jing, tako da je mogla da dâ objektivnu procenu zasnovanu na razumevanju koje je zadobila u interakciji sa njom. Zašto ona ne želi ništa da napiše?” Nekoliko dana kasnije, sreo sam se sa Čen Ping i ona mi je rekla: „Znaš li zašto tog dana nisam želela da napišem procenu Su Đing? Ne znam koju dužnost starešine nameravaju da dodele Su Đing, ali mislim da ona nije prava osoba za to.” Pitao sam je za više detalja, a Čen Ping je ljutito rekla: „Nemaš predstavu, te 2012. godine, Su Đing je služila kao starešina i nikada nije obavljala nikakav stvaran posao. Jednom smo mukotrpno pripremali materijale za izbacivanje jednog antihrista, ali je Su Đing zaustavila proces bez navođenja razloga. Taj čovek je napravio potpuni haos u crkvi, ali nam Su Đing nije dozvolila da sastavimo materijale o njemu. Zar to nije bilo ometanje crkvenog rada na čišćenju? Zar ona nije bila lažni starešina?” Plašeći se da joj neću poverovati, Čen Ping se čak pohvalila time da je ranije radila na čišćenju i da ume da raspozna ljude. Ali na osnovu mog razumevanja Su Đing, ona nije bila tip osobe koji je Čen Ping opisala. Imao sam nejasan osećaj da možda postoje neke lične razmirice između Čen Ping i Su Đing, jer zašto bi, inače, Čen Ping gajila tako snažne predrasude prema Su Đing? Ali ja nisam znao šta se dogodilo, pa nisam ništa rekao. Čen Ping je nastavila: „U poslednje vreme sam više puta prijavila probleme u crkvi Su Đing, ali ona nije reagovala. Kao propovednica, ona ne rešava stvarne probleme!” Čuvši ovo, bio sam donekle iznenađen, jer sam osetio da nešto od toga što Čen Ping govori nije u skladu sa stvarnošću. Sarađivao sam sa Su Đing više od godinu dana i iako je imala pomalo nizak kov, ipak je bila u stanju da obavlja stvaran posao. Osim toga, bio sam prisutan kada je Čen Ping prijavila probleme i, iako Su Đing u to vreme nije našla rešenje, nastavila je da razgovara i traži rešenja sa svima i rešila je neke stvarne probleme. Nije bilo onako kako je Čen Ping rekla – da Su Đing ne obavlja nikakav stvarni posao. Posle nekog vremena, Čen Ping me je nesigurno upitala: „Moja gledišta možda nisu sasvim tačna. Poznaješ Su Đing dugo vremena, pa bi trebalo da je bolje razumeš. Šta ti misliš?” Stoga sam spomenuo i jake i slabe strane Su Đing. Kada sam spomenuo slabosti Su Đing, Čen Ping je delovala veoma zadovoljno, ali kada sam govorio o jačim stranama Su Đing, Čen Ping je izgledala nesrećno i nije želela da sluša. Na kraju je nevoljno rekla: „Možda imam predrasude prema njoj.” Posle toga, Čen Ping mi više nije potezala to pitanje. Osećao sam da Čen Ping ima predrasude prema Su Đing i činilo se da ona sudi o Su Đing iza njenih leđa kada mi je rekla te stvari, kao i da pokušava da seje razdor. Pomislio sam: „Da li da prijavim ovo višim starešinama kako bi to razrešili? U suprotnom, nedostatak njihove skladne saradnje će uticati na rad.” Ali onda sam pomislio: „Ne razumem situaciju u potpunosti, pa ako to prijavim i Čen Ping sazna, da li će me optužiti da sam cinkaroš i da li će mi otežati život?” Imajući ovo na umu, nisam se usudio da to prijavim.

Nekoliko dana kasnije, Čen Ping je svoje predrasude prema Su Đing prenela na starešinu druge crkve, Vu Sin i čak je u to uvukla đakona koji širi jevanđelje, Li Jun, govoreći im da je Su Đing lažni delatnik. Bio sam pomalo iznenađen, pitajući se: „Kako su Li Jun uvukli u to? Sada se stavila na stranu Čen Ping. Čini se da to nije mali problem. Trebalo bi da ga odmah prijavim višim starešinama; u suprotnom, to će dovesti crkveni rad do rasula.” Ali takođe sam bio zabrinut, pitajući se: „Čen Ping je zadužena za moj rad, ako prijavim njene probleme i ona sazna, hoće li me potisnuti ili mučiti?” Razmišljajući o tome, malo sam se uplašio, pa se nisam usudio da to prijavim.

Nekoliko dana kasnije, sestra Dančun, zadužena za rad na čišćenju, poslala mi je pismo u kojem je rekla da je Čen Ping i na nju prenela svoje predrasude prema Su Đing i da Čen Ping tvrdi da ne može dobro da sarađuje sa Su Đing, kao i da Su Đing ne prihvata bilo kakve sugestije koje joj se daju. Čen Ping je čak zamolila Dančun da ispita kakvo je dosledno ponašanje Su Jing. Bio sam veoma iznenađen, u početku sam smatrao da Čen Ping gaji samo lične predrasude prema Su Đing, ali nakon što sam saznao za te stvari, shvatio sam da to nije tako jednostavno. Čen Ping je namerno pokušavala da formira grupe i izazove haos. Naišao sam na odlomak Božje reči: „U svakoj crkvi česti su slučajevi da nekoga samovoljno osuđuju, etiketiraju i maltretiraju. Na primer, u pogledu određenog starešine ili delatnika neki ljudi imaju predrasudu, pa, kako bi mu se osvetili, komentarišu ga iza njegovih leđa, razotkrivaju ga i detaljno analiziraju pod maskom razgovora u zajedništvu o istini. Namera i ciljevi u pozadini takvih postupaka su pogrešni. Ako neko u zajedništvu razgovara o istini da bi zaista svedočio o Bogu i drugima bio od koristi, on sa drugima treba da podeli sopstvena istinita iskustva i bude im od koristi kroz detaljnu analizu i spoznaju sebe. Takav postupak daje bolje rezultate i naići će na odobravanje pripadnika Božjeg izabranog naroda. Ako nečiji razgovor u zajedništvu razotkriva, napada i omalovažava drugu osobu u pokušaju da se na tu osobu nasrne ili joj se osveti, onda je namera tog razgovora pogrešna, neopravdana je, Bog je se gnuša i za braću i sestre ona nije poučna. Ako je nečija namera da druge osuđuje ili ih maltretira, onda je ta osoba zla i čini zlo. Kad su u pitanju zli ljudi, svi pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da budu pronicljivi. Ako neko samovoljno nasrće na ljude, razotkriva ih ili omalovažava, onda njemu treba pomoći s ljubavlju, s njim razgovarati u zajedništvu i detaljno ga analizirati ili orezati. Ako taj nije u stanju da prihvati istinu i tvrdoglavo odbija da se popravi, onda je posredi sasvim druga stvar. Kad je reč o zlim ljudima koji druge često samovoljno osuđuju, etiketiraju i maltretiraju, njih treba temeljno razotkriti kako bi svi mogli da nauče da ih raspoznaju, a zatim treba da budu ograničeni ili izbačeni iz crkve. Ovo je krajnje neophodno budući da takvi ljudi ometaju crkveni život i crkveni rad i verovatno će ljude zaluđivati i izazivati haos u crkvi. (…) Ponašanje ovih ljudi ne samo da utiče na crkveni život, već i izaziva sukob u crkvi. Može čak uticati na rad crkve u celini i na širenje jevanđelja. Prema tome, starešine i delatnici moraju takvog čoveka da upozore, kao i da ga ograniče i njime se pozabave” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (15)”). Božje reči su vrlo jasne. Samovoljno suditi i osuđivati druge je činjenje zla. To ometa crkveni rad crkve i ljudima koji to rade se mora odmah stati na put. Razmišljajući o nedavnim događajima, zapitao sam se: „Su Ðing ima nekih problema, ali još uvek može da obavlja stvaran posao, pa zašto se Čen Ping stalno fokusira na njene mane i probleme? Ako Čen Ping vidi da Su Đing radi nešto neprikladno, mogla bi da joj ukaže na to ili da to prijavi višim starešinama, ali zašto mi Čen Ping govori te stvari, pa čak i izražava svoje dugotrajne pritužbe protiv Su Đing od pre mnogo godina? Nije li ovo sejanje razdora? Nije li ovo podrivanje Su Ðing? Štaviše, ona ne samo da sudi o Su Đing preda mnom, već takođe pokušava da uvuče u to starešinu i đakona koji širi jevanđelje iz druge crkve, pa čak i da to prenese na sestru odgovornu za rad na čišćenju. To što Čen Ping radi definitivno nije u cilju zaštite crkvenog rada, niti radi pružanja pomoći Su Đing. Ona pokušava da formira grupe i izazove haos, sa ciljem da navede ljude da stanu na njenu stranu kada sudi Su Đing i izoluje je kako bi je srušila.” Ove misli su me navele da se zabrinem: „Crkva je upravo bila predmet nasilnih akcija od strane KPK, mnoga braća i sestre ne mogu da žive normalnim crkvenim životom i sav crkveni rad se još uvek oporavlja. Ako sada nastane haos, onda će i crkveni rad i životi braće i sestara mnogo trpeti.” Razmišljao sam da napišem pismo i prijavim tu stvar. Ali kada sam se spremao da to napišem, ponovo sam oklevao, misleći: „Čen Ping je zadužena za moj rad, ako sazna da sam napisao pismo, da li će me napasti i isključiti? Hoće li mi otežati život ili će se čak uhvatiti za moje greške da me muči ili protera? Ako se to dogodi, zar moja šansa za spas ne bi bila uništena?” Ova pomisao me je uplašila i rekao sam sebi: „Kad si pod tuđim krovom, ne preostaje ti ništa drugo nego da pogneš glavu! Čen Ping je odgovorna za moj rad, pa ako je uvredim i ona me muči, ko bi saznao za to? Ko bi mi pomogao? Zaboravi, bolje da se ne mešam, inače ću navući nevolju na sebe.” Stoga sam nastavio dalje bez prijavljivanja problema, ali sam posle toga osećao stalnu krivicu u sebi.

Jednog dana tokom posvećenosti, naišao sam na Božje reči: „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju? Postavljaj sebi ova pitanja i često razmišljaj o njima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Ljudski um je i dalje spretniji od uma mašine: on zna kako da se prilagodi, zna koji postupci doprinose njegovim ličnim interesima kada se nađe u neprilici, a koji ne, i brzo primenjuje svaki metod koji mu je na raspolaganju. Samim tim, kad god se suočiš sa nečim, tvoje slabašno poverenje u Boga ne uspeva da bude postojano. Ponašaš se podlo prema Bogu, upuštaš se u taktike protiv Njega i izvodiš smicalice, i to otkriva tvoj nedostatak istinske vere u Boga. Smatraš da je Bog nepouzdan, da možda neće moći da te zaštiti ili da ti garantuje bezbednost, i da će te Bog možda čak pustiti da umreš. Osećaš da je Bog nepouzdan i da možeš da budeš siguran samo ako se uzdaš u sebe. Šta bude na kraju? Bez obzira na okolnosti ili na pitanja s kojima se suočavaš, ti im pristupaš koristeći te metode, taktike i strategije, i nisi u stanju da budeš postojan u svom svedočenju o Bogu. Bez obzira na okolnosti, nisi u stanju da budeš osposobljen kao starešina ili delatnik, nisi u stanju da pokažeš kvalitete ili postupke upravnika i nisi u stanju da pokažeš punu odanost, čime gubiš svoje svedočenje. Bez obzira na to sa koliko se stvari suočavaš, ti ne možeš da se uzdaš u svoju veru u Boga da bi upražnjavao svoju odanost i odgovornost. Shodno tome, konačni ishod je da ne zadobiješ ništa” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su razotkrile moje tačno stanje. Kada su stvari išle glatko, proklamovao sam da Bog ima suverenost nad svime i da je moja sudbina u Božjim rukama, ali kada sam video Čen Ping kako pokušava da formira grupe i napravi haos, znao sam da to treba da prijavim višim starešinama kako bi se to brzo razrešilo, ali mi je manjkala prava vera u Boga i moje srce je bilo puno briga i teskoba. Plašio sam se da će, ako Čen Ping sazna da sam je prijavio, tražiti prilike da me muči i osveti mi se i da bi čak mogla da uredi da me izbace. Da bih zaštitio sebe, nisam prijavio probleme Čen Ping. Tvrdio sam da verujem u Boga, ali nisam verovao u Njegovu suverenost. Čak sam verovao da je moja sudbina u rukama starešina i da je, ako me starešina muči, neizvesno da li će me Bog zaštititi. Po čemu se to gledište razlikovalo od gledišta bezvernika? Jasno sam uvideo prirodu problema, ali nisam bio voljan da ga prijavim. Stalno sam štitio svoje interese, plašeći se da me starešina ne potisne ili isključi. Uopšte nisam štitio interese Božje kuće. Bio sam tako sebičan i ogavan!

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš tako što ćeš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Posle čitanja Božjih reči, osetio sam duboku sramotu. Božji zahtevi prema ljudima nisu visoki. On se jednostavno nada da, kada se nešto desi, ljudi mogu da zaštite interese Njegove kuće i da izvrše svoju dužnost najbolje što mogu. Na ovaj način će Bog biti zadovoljan. Već sam potvrdio da Čen Ping podriva druge, ometa crkvu i izaziva haos, a takođe sam znao da će, ako se ovaj problem odmah ne reši, to u velikoj meri zakočiti crkveni rad. Ali iz straha da ću biti mučen, nisam bio voljan da to prijavim. Umesto toga, odlučio sam da to izbegnem i ignorišem problem. Gde su mi bili savest i razum? Moj stav je bio da dozvolim Sotoni da ometa crkveni rad, što je bila izdaja Boga! Nisam više smeo da tragam za tim da zaštitim sebe. Morao sam da stavim interese Božje kuće na prvo mesto. Bog je pravedan i u Božjoj kući vlada istina i kad bih s pravom prijavio problem, Čen Ping mi ne bi mogla ništa. Čak i kad bi me mučili i potiskivali, to bi bilo nešto što treba da iskusim i postojala bi pouka koju treba da izvučem. Takođe sam pročitao iskustvena svedočenja neke braće i sestara. Kada su se suočili sa antihristima i zlim ljudima, neki od njih su u početku dospeli u stanje u kojem pokušavaju da zaštite sebe, brinući se da će ih ovi mučiti, ali pošto su kroz molitvu i traganje razumeli Božju nameru, prijavili su zla dela tih antihrista i zlih ljudi, a nakon istrage i potvrde, ti antihristi i zli ljudi su na kraju izbačeni i crkveni rad se vratio u normalu. Nakon što sam pročitao njihova svedočenja, osećao sam se veoma ohrabreno. Pomislio sam: „Moram da se oslonim na Boga i prijavim taj problem, kako bi više starešine mogle da razumeju situaciju, urede da neko brzo reši taj haos i vrate normalan poredak u crkveni rad. To je moja odgovornost i dužnost i ne mogu da je izbegnem.” Stoga sam zapisao sve što se dogodilo i poslao sam izveštaj višim starešinama. Postupajući na taj način, osetio sam olakšanje.

Kasnije sam razmišljao: „Zašto nisam imao hrabrosti da razotkrijem ili prijavim pokušaje Čen Ping da formira grupe? Šta je bio razlog toga?” Jednog dana sam pročitao Božje reči: „U čemu je onda koren vaše nesposobnosti da izađete na kraj sa zlim ljudima i da se njima bavite? Da li je tvoja ljudskost suštinski kukavička, strašljiva i plašljiva? To nije ni osnovni uzrok ni suština problema. Suština problema je da ljudi nisu odani Bogu; oni štite sebe, svoju ličnu bezbednost, svoj ugled, svoj status i svoj izlaz. Njihovo neverstvo se ispoljava tako što uvek štite sebe, povlačeći se kao kornjača u svoj oklop kad god se suoče sa nečim, i čekaju da to prođe pre nego što ponovo promole glavu. Sa čime god da se susretnu, oni uvek kao da hodaju po jajima, mnogo strepe, brinu i zaziru, i nisu u stanju da stoje i brane rad crkve. U čemu je ovde problem? Zar to nije nedostatak vere? Ti nemaš pravu veru u Boga, ti ne veruješ da je Bog neprikosnoven nad svim stvarima i ne veruješ da je tvoj život i sve tvoje u Božjim rukama. Ne veruješ u Božje reči: ’Bez Božje dozvole, Sotona se ne usuđuje da pomeri niti jednu dlaku sa tvog tela.’ Oslanjaš se na sopstveni vid i sudiš o činjenicama, sudiš o stvarima na osnovu sopstvenih proračuna, uvek štiteći sebe. Ne veruješ da je čovekova sudbina u Božjim rukama; bojiš se Sotone, bojiš se zlih sila i zlih ljudi. Zar to nije nedostatak istinske vere u Boga? (Jeste.) Zašto nema prave vere u Boga? Da li je to zato što su iskustva ljudi suviše plitka i ne mogu da prozru te stvari, ili zato što isuviše malo shvataju istinu? Koji je razlog? Da li to ima veze sa iskvarenim naravima ljudi? Da li je to zato što su ljudi isuviše prepredeni? (Tako je.) Ma koliko toga doživeli, ma koliko je činjenica stavljeno pred njih, oni ne veruju da je to delo Božje, niti da je čovekova sudbina u Božjim rukama. To je jedan aspekt. Još jedno ozbiljno pitanje je to da ljudi previše brinu o sebi. Oni nisu spremni da plate bilo kakav ceh, niti da se žrtvuju za Boga, za Njegovo delo, za interese Božje kuće, za Njegovo ime, niti za Njegovu slavu. Nisu voljni da urade bilo šta što uključuje i najmanju opasnost. Ljudi previše brinu o sebi! Zbog straha od smrti i poniženja, od toga da ih zli ljudi ne zarobe ili da ne zapadnu u bilo kakvu nevolju, ljudi se iz petnih žila trude da sačuvaju svoje telo, nastojeći da ne dozvole sebi da se nađu u opasnim situacijama. S jedne strane, takvo ponašanje pokazuje da su ljudi previše prepredeni, dok u drugom otkriva njihovu sebičnost i sklonost ka samoodržanju” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Iz razotkrivanja Božjih reči sam shvatio da razlog zašto ne mogu da primenjujem istinu ili zaštitim crkveni rad je uglavnom taj što je moja priroda zaista sebična i lažljiva. Sotonini otrovi poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Razumni ljudi su dobri u samozaštiti, nastoje samo da izbegnu greške”, počeli su da me kontrolišu. Stoga, kada su se stvari desile, prvo sam razmišljao o tome da li će to nauditi mojim interesima. Bio sam spreman da činim stvari koje mi donose korist, ali, kad bi nešto naškodilo mojim interesima ili ugrozilo moju bezbednost, čak i kad bi to zaštitilo crkveni rad, ja to ne bih uradio. Bio sam itekako svestan toga da Čen Ping pokušava da formira grupe i izazove haos i da će to, ako se ne reši na vreme, u velikoj meri ometati i kočiti crkveni rad. Ali bio sam ispunjen stalnim strahovima. Brinuo sam se da će mi se, nakon što prijavim problem, Čen Ping osvetiti, mučiti me ili me čak izbaciti, tako da se nisam usudio da to prijavim, već sam se ponašao kao kornjača koja uvlači glavu u svoj oklop. Nisam imao ni malo istinske vere u Boga. Bio sam takva kukavica! Verovao sam u Boga mnogo godina i obavljao svoje dužnosti u crkvi jer me je On uzvisio. Božja namera je bila da zaštitim interese Božje kuće u ključnim trenucima, ali kada je Čen Ping pokušala da formira grupe i izazove haos, a to je pretilo da parališe crkveni rad, ja sam vodio računa samo o svojim interesima. Bio sam tako sebičan i lažljiv! Da bih zaštitio sebe, nisam bio voljan da primenim čak ni istinu koju sam razumeo – zar nisam na ovaj način vodio prostački život? Kad to ne bih promenio, Bog bi me se definitivno gnušao, odbacio bi me i uklonio. Naročito zato jer je crkva upravo bila predmet nasilnih akcija KPK, a različiti aspekti rada se nisu oporavili, kad bi došlo do još jednog haosa, ne samo da bi to omelo crkveni rad, već bi i život-ulazak braće i sestara takođe pretrpeo veće gubitke. Imajući to na umu, više nisam mogao da zadržim suze. Rekao sam sebi: „Ne smem više da razočaravam Boga. Moram da primenjujem istinu da bih zaštitio crkveni rad i rešio to pitanje što je pre moguće.”

Kasnije sam sarađivao sa višim starešinama kako bih ispitao i potvrdio situaciju. Nakon istrage, otkrili smo da je Čen Ping bila ljuta na Su Đing od 2012. godine. U to vreme, Su Đing je bila starešina, a Čen Ping, željna statusa, želela je da bude starešina i udružila se sa drugima kako bi pokušala da ukloni Su Đing. Ali njihovi planovi nisu uspeli. Kasnije je Čen Ping smenjena, ali je stalno bila ogorčena na Su Đing i nastavila je da pokušava da koristi njene greške. Većina optužbi Čen Ping protiv Su Đing su bile neosnovane. Nakon procene svega, bilo je očigledno da nije tačno da Su Đing ne obavlja stvaran posao, ali Čen Ping se neprestano hvatala za greške Su Đing i preuveličavala ih, čak je pokušavala da navuče još ljudi da isključe Su Đing. Čen Ping je pokazala ozbiljnu narav antihrista i smenjena je. Više starešine su detaljno analizirale prirodu i štetu njenih postupaka i izdali su joj upozorenje. Kroz razgovor u zajedništvu i raspoznavanje, đakon koji širi jevanđelje Li Jun je shvatila da je Čen Ping manipulisala njome. Takođe je shvatila da je ona prekidala i ometala crkveni rad i kasnije je napisala pismo pokajanja. Na osnovu načela, crkva je dala Li Jun šansu da se pokaje i zadržala ju je.

Nakon što sam prošao kroz ovu situaciju, u srcu sam zaista osetio da u Božjoj kući vlada istina i da Božja pravedna narav ne toleriše nikakvu uvredu. Antihriste i zle ljude koji ne primenjuju istinu i opiru joj se ili imaju odbojnost prema njoj, Bog će na kraju razotkriti i ukoniti. Takođe sam video da su razumevanje istine i osećaj za pravdu presudni. Ako blagovremeno ne razotkrijemo i ne prijavimo zle ljude i antihriste u crkvi, ne samo da će to ozbiljno ometati crkveni rad, već će otežati i životni napredak braće i sestara. Kroz ovo stvarno okruženje, uvideo sam koliko sam duboko iskvaren i koliko mi toga manjka, kao i koliko sam sebičan i lažljiv. U isto vreme, ova situacija mi je pomogla da zadobijem malo raspoznavanja. Od srca zahvaljujem Bogu!