U novembru 2020. godine služila sam kao starešina u crkvi, u saradnji sa novoizabranom sestrom Vang Čen. U to vreme, crkva se suočavala sa hapšenjima koja je sprovodila KPK, neka braća i sestre bili su uhapšeni, a trebalo se pozabaviti i posledicama svega što se dogodilo, i zbog svega toga sam svakodnevno imala mnogo posla. Nisam imala baš dobre radne sposobnosti i zdravlje mi nije bilo sjajno, tako da sam osećala priličan pritisak, misleći: „Koliko će mi, ovom brzinom kojom sada radim, vremena i energije biti potrebno da pozavršavam sve ove zadatke koje treba svakodnevno obavljati? Telo mi je slabo, da li mogu još dugo da izdržim?” Imajući to u vidu, počela sam da obavljam svoje dužnosti površno i nisam ulagala mnogo truda u zadatke kojima je trebalo da se bavim. Uglavnom sam bila odgovorna za rad na jevanđelju i na zalivanju, i u to vreme smo morali da negujemo delatnike jevanđelja i zalivače. Znala sam da taj posao mora hitno da se sprovede, ali zato što smo morali da nađemo odgovarajuće ljude, kao i da dokučimo kako efikasno da razgovaramo s njima u zajedništvu i da ih obučavamo, što je zahtevalo mnogo truda i energije, nisam detaljno pratila posao i samo sam pustila da to rade đakoni koji šire jevanđelje i đakoni za zalivanje. Jednom sam, prilikom podnošenja izveštaja o radu, uočila neka odstupanja i probleme, i znala sam da moram da razgovaram u zajedništvu i da ih brzo rešim kako ne bi došlo do kašnjenja u radu. Ali kada sam razmišljala o tome kako bi pronalaženje načela primene i rešenja za svaki problem zahtevalo mnogo vremena i truda, osetila sam se ophrvanom i nisam želela da se suočim s tim, i umesto toga sam izabrala neke jednostavnije zadatke. Kasnije je Vang Čen uočila ova pitanja i preuzela inicijativu za razgovor u zajedništvu i njihovo rešavanje, sprečavajući kašnjenja. Bilo je i radova na čišćenju koji su zahtevali da proverim neke materijale za uklanjanje ljudi, ali nisam želela da se satrem od posla, pa sam odugovlačila kad god sam mogla. Ponekad, kada je bilo mnogo materijala, nisam htela da trošim mnogo energije, niti da ih pažljivo pregledam, i jednom sam zamalo uklonila nekoga ko nije to zaslužio. Kada bih videla braću i sestre koji su obavljali dužnosti sa jednim zadatkom, koji nisu bili prezauzeti, niti su se mnogo trošili, zavidela sam im, smatrajući da je biti starešina previše zamorno i prezaposleno, i pitala sam se šta bih radila ako bih se potpuno iscrpela. Posebno kada su se teškoće povećavale, osećala sam još veću nervozu i želela sam da pobegnem od tih zadataka. Kada sam videla da oni koji su smenjeni mogu da obavljaju svoju duhovnu posvećenost kod kuće, pitala sam se kada ću i ja moći da se odmorim kod kuće i na taj način više ne bih morala da razmišljam o ovim pitanjima niti da trpim ovu patnju. Ali onda sam pomislila kako smo samo nas dve odgovorne za rad crkve, da je Vang Čen tek izabrana i da je bilo baš mnogo posla koji je trebalo da se obavi. Ako bih rekla da neću da obavljam svoje dužnosti, to bi pokazalo da nemam savesti. Kada sam razmišljala o tome, osećala sam određenu krivicu. Ali kada je pritisak na poslu bio veliki, još uvek nisam mogla da prevaziđem svoje telo, i nisam imala volju da obavljam svoje dužnosti. Jedna sestra je videla da sam bila veoma pasivna u svojim dužnostima, pa je istakla da nemam osećaj bremena i da dajem pažnju svojim telesnim potrebama. Osećala sam se pomalo uznemireno, misleći da ne bi trebalo da se tako ponašam prema svojim dužnostima, ali posle toga sam ipak opet zatekla sebe kako nevoljno živim u svom telu, uz osećaj da je ta dužnost previše bolna i zamorna.

Kasnije me je jedna sestra prijavila i nakon što je više rukovodstvo proverilo i sagledalo situaciju, smenili su me na osnovu mog ustaljenog ponašanja. Starešina mi je pročitala odlomak Božjih reči: „Ako ljudi, verujući u Boga, ne predaju svoje srce Njemu, ako njihova srca nisu s Njim i ako se oni prema Njegovom bremenu ne odnose kao da je njihovo, onda je sve što oni rade ništa drugo do varanje Boga, tipično za religiozne ljude, i oni za to neće primiti pohvalu od Boga. Od takvih osoba Bog ne može ništa da zadobije i one samo mogu da služe kao kontrast Njegovom delu. Ovi su ljudi poput ukrasa u kući Božjoj – oni su tu samo da bi popunili mesta i oni su smeće, a Bog nema nikakve koristi od njih. Ne samo što nema šanse da Sveti Duh deluje u njima, već ni njihovo usavršavanje nema nikakvu vrednost. Osobe ove vrste su pravi hodajući leševi. Sveti Duh ne može da upotrebi nijedan njihov deo – u njima je Sotona potpuno prevladao i do srži ih iskvario. Ove će ljude Bog eliminisati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom”). Kada sam videla da se u Božjem razotkrivanju koriste termini „kontrast”, „ukrasi” i „smeće”, osećala sam se zaista uzdrmano i uzrujano. Od kada sam postala starešina, nikada nisam zaista prihvatila svoje dužnosti od srca, uvek sam pridavala pažnju svom telu i zanemarivala mnoge konkretne zadatke. Bila sam starešina samo na papiru, bez ikakve pozitivne svrhe. Shvatila sam da sam smeće, lažna starešina koja se ne bavi stvarnim poslom. Prihvatila sam svoje dužnosti, ali sam bila neodgovorna, uvek se žaleći na teškoće i umor, i ne želeći time da se bakćem, a kada bi se obim posla povećao, osećala bih otpor. Nisam ispunjavala svoje odgovornosti i nisam dobro obavljala svoje dužnosti. To je usporilo rad. Moje ophođenje prema dužnostima bilo je izdaja Boga i suprotstavljanje Bogu! Čak sam zavidela onima koji su smenjeni, misleći da ako budem smenjena, neću morati da budem toliko zauzeta. Sada sam dobila ono što sam tražila, i sada kada sam smenjena mogu da ostanem kod kuće i da mi telo ne pati. Ali srce mi je bilo u tami. Osećala sam se kao da me je Bog ostavio po strani i da će me napustiti i osećala sam se veoma nelagodno. U tom trenutku sam počela da osećam strah i želela sam da se vratim Bogu.

Kasnije sam potražila relevantne Božje reči da ih jedem i pijem kako bih rešila svoje probleme. Naišla sam na dva odlomka Božjih reči koje su me duboko dirnule. Svemogući Bog kaže: „Ako zaista imaš osećaj odgovornosti, to pokazuje da imaš savest i razum. Bez obzira na to koliko je veliki ili mali zadatak, bez obzira ko ti dodeli taj zadatak, da li ti ga poveri Božja kuća ili ti ga dodeli crkveni starešina ili delatnik, tvoj stav treba da bude: ’Pošto mi je ova dužnost dodeljena, to je uzvišenje od Boga i Božja milost. Trebalo bi da je dobro obavim u skladu sa istina-načelima. Uprkos tome što sam prosečnog kova, spreman sam da preuzmem tu odgovornost i da dam sve od sebe da tu dužnost obavim kako valja. Ako je loše obavim, treba da preuzmem odgovornost za to, a ako je dobro obavim, to nije moja zasluga. To je ono što treba da radim.’ Zašto kažem da je način na koji se neko odnosi prema svojoj dužnosti stvar principa? Ako zaista imaš osećaj odgovornosti i ako si odgovorna osoba, tada ćeš moći da izneseš crkveni posao i da ispuniš dužnost koju treba da obavljaš. Ako olako shvataš svoju dužnost, onda je tvoj pogled na veru u Boga pogrešan, a tvoj stav prema Bogu i tvojoj dužnosti problematičan. Tvoj stav prema dužnosti je da je obavljaš površno i tek toliko da se provučeš, i bez obzira da li je to nešto što želiš da radiš ili ne, nešto u čemu si dobar ili ne, ti uvek tome pristupaš sa stavom da se samo provučeš, tako da nisi pogodan da budeš starešina ili delatnik i ne zaslužuješ da obavljaš crkveni posao. Štaviše, da budem iskren, od ljudi poput tebe nema nikakve vajde, predodređeni su da ne postignu ništa i naprosto su beskorisni ljudi” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, oni su poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Božje reči pominju dve vrste ljudi i njihove različite stavove prema svojim dužnostima: Jedna vrsta zanemaruje svoj kov, prvo prilagođava svoj način razmišljanja i prima svoje dužnosti u srce i daje sve od sebe da sarađuje i obavlja svoje dužnosti u skladu sa Božjim zahtevima. To je osoba sa ljudskošću i razumom. Druga vrsta zna samo da se prepusti fizičkoj udobnosti. Ne želi da trpi bilo kakve teškoće, a kada posla ima mnogo ili je naporan, želi da pobegne i zabušava. Takvi ljudi, čak i ako imaju kov, i dalje ne mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti. Takvi pojedinci imaju problema sa karakterom, nesposobni su da urade bilo šta i oni su smeće, i na kraju će ih Bog razotkriti i ukloniti. Posmatrajući sopstveno ponašanje u svetlu toga, videla sam da pripadam lenjim ljudima i smeću koje je Bog razotkrio. Otkako sam postala starešina, kada bi se radni pritisak povećao i zahtevao trud i žrtvovanje, počela bih da se nerviram, da se žalim i da se brinem za iscrpljenost svog tela. Usvojila sam površan stav prema dužnostima i odugovlačila koliko sam mogla. Nisam imala osećaj bremena niti odgovornosti za rad na jevanđelju i zalivanju, za šta sam prvenstveno bila odgovorna, a nisam ni pratila ni sprovodila rad na negovanju delatnika jevanđelja i zalivača, što je izazvalo kašnjenje rada na jevanđelju. Prilikom izveštavanja o radu, nisam htela da se potrudim da potražim načela primene za razgovor u zajedništvu i za rešavanje problema koje sam otkrila. Takođe sam bila neodgovorna i obraćala pažnju na svoje telo dok sam sarađivala u radu na čišćenju crkve, i kako nisam pažljivo proverila materijale za uklanjanje ljudi, zamalo sam uklonila nekoga ko nije trebalo da bude uklonjen. Na osnovu mog ustaljenog ponašanja u svojim dužnostima, zaista sam bila osoba koju je Bog razotkrio i koja ima problema sa karakterom. Nisam imala obzira prema Božjim namerama, nisam podržavala interese crkve i bila sam lažna starešina koja se nije bavila stvarnim poslom. Ma koliko da sam imala posla u okviru svojih dužnosti ili ma koliko da je posao bio važan, samo sam želela da udovoljim svom telu. Ako je bilo malo više posla nego obično, žalila sam se i kukala, često koristeći loše zdravlje kao izgovor da izbegnem svoje dužnosti. Na kraju nisam ispunila nijednu od svojih odgovornosti i izazvala sam kašnjenje u radu. Čak je i moj trud prilikom službovanja bio ispod merila. Iako mi zdravlje nije bilo sjajno, nisam imala nikakvu ozbiljnu bolest, tako da ukoliko bih dužnost obavljala svim srcem, mogla bih to da izguram. Kada sam ranije imala ispravan način razmišljanja u svojim dužnostima, mogla sam da se oslonim na Boga za saradnju u teškim situacijama, i uspevala sam da rešim neka pitanja u svom radu i precizno procenim probleme. Ali kasnije sam živela u stanju pridavanja pažnje telu, i kada sam se susretala sa zadacima koji su zahtevali trud i žrtvovanje, želela sam da ih izbegnem. Nisam preduzimala zadatke koje je trebalo da obavim i postepeno je moj duh postajao sve tuplji. Ne samo da nisam mogla da uvidim probleme, već sam i izazvala kašnjenje u radu. Bog je iskoristio moju braću i sestre da me prijave, i na kraju sam smenjena; to je otkrilo Božju pravednost. Potpuno sam izgubila integritet i dostojanstvo – ljudi me nisu voleli, Bog me nije blagonaklono gledao, i nisam bila u stanju da obavljam ni dužnosti za koje sam bila sposobna. Bila sam zaista smeće i osoba kojoj se ne može verovati.

Zatim sam nastavila da tragam i zapitala sam se: „Zašto se uvek prepuštam udobnosti i ne obavljam valjano svoje dužnosti? Kakve će biti posledice preterane uviđavnosti prema telu?” Jednog dana sam pročitala dva odlomka Božjih reči koji su mi pomogli da pronađem koren ovog problema. Svemogući Bog kaže: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). „Što više zadovoljavaš telo, to više slobode ono sebi daje; ako ga zadovoljiš jednom, sledeći put će tražiti još više. Kada to uzme maha, ljudi počinju još više da vole telo. Telo uvek ima preterane želje; ono uvek traži da mu udovoljiš i zadovoljiš ga iznutra, bilo da se radi o hrani, odeći, gubljenju strpljenja ili povlađivanju sopstvenim slabostima i lenjosti… Što više zadovoljavaš telo, njegove želje rastu i ono postaje još razuzdanije, sve do tačke kada u ljudskom telu počinju da se nastanjuju još dublje predstave i ono počne da se buni protiv Boga, veliča sebe i počinje da sumnja u delo Božje. Što više zadovoljavaš telo, to veće postaju njegove slabosti; uvek će ti se činiti da niko nema obzira prema tvojim slabostima, uvek ćeš verovati da je Bog preterao i reći ćeš: ’Kako Bog može biti tako strog? Zašto ne ostavi ljude malo na miru?’ Kada ljudi zadovoljavaju telo i daju mu previše značaja, oni uništavaju sebe. (…) Postoji priča o jednom farmeru koji je na putu nabasao na zaleđenu zmiju. Farmer ju je podigao i privio na grudi, a kada je zmija oživela, ujela ga je i on je umro. Čovekovo telo je kao zmija: suština mu je da naškodi njegovom životu – a kada sve bude po njegovom, tvoj život će biti izgubljen. Telo pripada Sotoni. U njemu uvek ima preteranih želja, ono misli samo na sebe, ono stalno žudi za lakoćom i želi da uživa u udobnosti, da se valja u lenjosti i dokolici, i kada mu u određenoj meri udovoljiš, na kraju će te progutati. Drugim rečima, ako mu ovoga puta udovoljiš, sledeći put ća tražiti da mu ponovo udovoljiš. Ono uvek ima preterane želje i nove prohteve i iskorišćava tvoje povlađivanje telu da bi ga ti još više cenio i živeo u njegovim ugodnostima – a ako nikad ne budeš mogao da ga pobediš, na kraju ćeš uništiti samog sebe” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je razlog što sam živela na tako izopačen način, slušajući svoje telo, bio taj što su se sotonski otrovi poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” duboko ukorenili u meni. Uživanje udobnosti tela smatrala sam svojim životnim ciljem, i mislila sam da živeti znači dobro se odnositi prema sebi i dozvoliti svom telu da živi udobno. Kada bi moje dužnosti morale da se obavljaju pod pritiskom i kada bi zahtevale više razmišljanja, gubila sam volju. Takođe sam se opirala patnji i bremenu kada se radi o mom telu, osećajući da je to gubitak. Na primer, sažimanje i rešavanje problema zahtevalo je vreme i trud, tako da bih te zadatke ostavila po strani i birala lakše zadatke, uopšte ne uzimajući u obzir da li bi brzo rešavanje tih problema uticalo na rad. Isto je važilo i za saradnju u radu na čišćenju. Zato što sam bila pažljiva prema svom telu, nisam bila savesna u proveravanju materijala za uklanjanje ljudi, zamalo sam uklonila nekoga ko nije trebalo da bude uklonjen. Kako sam ja to obavljala svoje dužnosti? Ja sam samo činila zlo! Ali nisam promišljala svoje probleme, a kada je bilo više posla, žalila sam se. Čak sam se nadala da ću biti smenjena kako ne bih morala da brinem ili radim toliko. Uvek sam udovoljavala sebi, imajući obzira prema svom telu u svakom trenutku. Videla sam koliko su me sotonski otrovi oštetili i da postajem sve izopačenija. Postala sam sebična, varljiva i bez ljudskosti. Dobila sam priliku da budem starešina, što je podrazumevalo stupanje u kontakt sa više ljudi, događaja i stvari, traganje i ulazak u više istina-načela, kao i učenje kako da raspoznajem ljude. Pored toga, otkrili bi se i moja iskvarenost i nedostaci, što bi me podstaklo da preispitam sebe, primenim istinu i promenim svoju iskvarenu narav. Ali ja nisam stremila ka istini. Živela sam prema sebičnoj i ogavnoj sotonskoj naravi, uživala u udobnosti, bila neodgovorna u svojim dužnostima i stalno se brinula o svom telu, odlažući posao. Kada je Bog iskoristio braću i sestre da me isprave i da razgovaraju sa mnom u zajedništvu, samo sam se držala svog mišljenja i odbila da to prihvatim. Posledica toga je bila da nisam dobro obavljala svoj primarni posao i da sam izazvala kašnjenje u radu. Način na koji sam se odnosila prema svojim dužnostima doveo je do prestupa i zlih dela! U tom trenutku sam shvatila da obavljanje dužnosti dok se bavim svojim telom i prepuštam se udobnosti zaista šteti i meni i drugima, i da ću, ako ne rešim tu iskvarenu narav, i nastavim da obavljam svoje dužnosti na smeten, neodgovoran način kao i ranije, uvek sa ciljem da živim udobno, na kraju samo počiniti još više zla i da bi me na kraju Bog odbacio i uklonio. Nakon uviđanja štete i posledica uživanja u udobnosti moje dužnosti, pomolila sam se Bogu izražavajući svoju želju da se više ne bunim ovako, već da se pokajem Bogu.

Kasnije se moje stanje donekle popravilo, i ponovo sam izabrana za crkvenog starešinu. Znala sam da mi to Bog daje priliku da se pokajem i bila sam Mu veoma zahvalna. Odlučila sam da razmišljam na ispravan način i da dobro obavljam svoje dužnosti. U to vreme sam uglavnom bila odgovorna za rad na jevanđelju, i tek što sam stigla u novo mesto, nisam bila upoznata sa situacijom na svim frontovima, tako da sam, da bih dobro obavljala posao, morala da platim veći ceh. Posle određenog vremena, osećala sam se pomalo napeto, posebno zato što je bilo toliko zadataka koje je trebalo pratiti svakog dana. Kada je u pitanju bilo stradanje moga tela, osećala sam da bi bilo bolje da se bavim samo jednim zadatkom, jer ne bih morala mnogo da razmišljam i da se trudim. Kada su se te misli pojavile, shvatila sam da moje stanje nije ispravno, tako da sam se svesno molila Bogu. Kasnije sam pročitala da Božje reči kažu: „Ako veruješ u Boga i želiš da zadobiješ Njegovo spasenje, moraš dobro da izvršavaš svoju dužnost. Prvo, u obavljanju svoje dužnosti, moraš da neguješ osećaj odgovornosti i da uložiš sav svoj trud. Kad te Bog vidi kao dobru osobu, već si na pola puta. Ako si u stanju da stremiš ka istini dok obavljaš svoju dužnost, i ma koliko iskvarenih naravi da razotkriješ i sa koliko poteškoća da se suočiš, još uvek možeš da tragaš za istinom da bi ih rešio. Ako imaš stav prihvatanja i pokornosti prilikom orezivanja, onda će tvoja nada da ćeš da zadobiješ Božje spasenje ostati u potpunosti netaknuta. Zahtev da te Bog vidi kao osobu koja stremi ka istini uzvišen je i možda još uvek nisi u stanju da ga ispuniš. Nedostaje ti volja i rast, a vera ti je preslaba. Onda počni tako što ćeš dozvoliti braći i sestrama oko tebe da te vide kao dobru osobu, kao nekog ko je ispravan, ko razmerno voli pozitivne stvari, ko voli poštenje i pravednost i ko je razmerno častan. Kad napraviš grešku, ispravi je. Kad prepoznaš svoje buntovno stanje, brzo se preokreni. Kad otkriješ svoju iskvarenu narav, odmah tragaj za istinom i razgovaraj u zajedništvu. I onda, kada stekneš razumevanje, moći ćeš da se pokaješ. Ako postupiš na ovaj način, sigurno ćeš napredovati. Prvo, neka te tvoja braća i sestre vide kao dobru osobu, kao nekog ko je ispravan, nekog ko ima život-ulazak. Zatim, korak po korak, nastoj da postaneš osoba koja voli istinu i stremi ka istini. Ako ovo sprovedeš u delo, biće ti lakše da stekneš ulazak, i biće ti praktičnije da sebi postavljaš takve zahteve. Pre svega, moraš učiniti da te tvoja braća i sestre vide kao dobru osobu. Koje kriterijume treba da ispuniš da bi bio dobra osoba? Prvo, moraš da razmotriš kako obavljaš svoju dužnost. Koliko standarda i zahteva treba da ispuniš u obavljanju dužnosti? Moraš biti vredan, odgovoran, spreman da istrpiš teškoće, voljan da platiš cenu i da budeš marljiv, a ne površan u obavljanju poslova. Na malo višem nivou, moraš biti u stanju da pronađeš ispravna načela za sve što radiš i da postupiš u skladu s tim načelima. Bez obzira ko govori, pa čak i kad brat ili sestra koje najmanje ceniš navode načelo koje je ispravno i u skladu s istinom, treba da ih saslušaš, da pokušaš to da prihvatiš i da se pobuniš protiv sopstvenih mišljenja i predstava. Šta misliš o ovom stavu? (Dobar je.) Lako je govoriti o potrebi da dobro obavljaš svoju dužnost, lako je to reći; ali je teško zaista obaviti svoju dužnost tako da odgovoriš zahtevima. To zahteva da platiš cenu i da se odrekneš nekih stvari. Šta treba da pružiš? Na najosnovnijem nivou, treba da uložiš malo vremena i energije. Svakog dana, treba da uložiš više vremena i više energije nego što to čine drugi ljudi. Treba da ustraješ malo duže i da uložiš malo više napora. Ako želiš da neguješ osećaj odgovornosti i da obavljaš svoju dužnost dobro, moraš stalno da razmišljaš o tome kako da ispuniš svoju dužnost kako treba. Treba da razmotriš kojim istinama moraš da se opremiš i koje probleme treba da rešavaš. Zatim potraži istinu kroz molitvu, izražavajući Bogu svoje težnje, i usrdno Ga moli, tražeći od Njega da te prosvetli i vodi. Dok se drugi noću odmaraju, ti treba i dalje da razmišljaš o problemima na koje si naišao tokom obavljanja svoje dužnosti tog dana i kakvu si iskvarenost pokazao. Treba da razmišljaš o ovim stvarima i, tek kad smisliš koje ćeš korake da preduzmeš i kad dan bude plodonosan a ne protraćen, treba da se odmoriš. Ako ne budeš razmišljao o tome kako da rešiš ove probleme, nećeš moći dobro ni da jedeš ni da spavaš. To je patnja, to je cena koju plaćaš. Moraćeš da istrpiš više poteškoća i da platiš veću cenu od drugih, kao i da uložiš više vremena i energije dok stremiš ka istini. Da li je ovo stvarna cena koju treba platiti? (Jeste.)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo onaj ko svoju dužnost obavlja dobro, svim srcem, umom i dušom onaj je koji voli Boga”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da, ako želim da procenim da li je neko dobar, glavni kriterijumi su da li ta osoba voli istinu i stremi ka njoj, da li može da traga za istinom da bi razrešila svoju iskvarenu narav kada je prepozna, i kako postupa sa svojim dužnostima – da li može da obavlja svoje dužnosti u skladu sa Božjim zahtevima i istina-načelima, da li je savesna i odgovorna i spremna da pati i da plati ceh, i da li može da traga za istinom radi rešavanja problema kada naiđe na teškoće. Ako neko može da razmotri ova konkretna pitanja i odredi prioritete u svojim dužnostima, ako ima srce koje uzima u obzir Božje namere i može da se pobuni protiv svog tela da bi primenjivao istinu, onda se u Božjim očima smatra da takva osoba ima dobru ljudskost i da je pouzdana. Gledajući sebe u svetlu tih stvari, videla sam da sam daleko od Božjih zahteva, posebno kada sam pomislila na to kako sam izazvala kašnjenje u radu jer sam brinula o svom telu i tako prouzrokovala greške. Sada kada sam imala još jednu priliku da obavljam tako važnu dužnost, nisam mogla da nastavim po starom. Morala sam iskreno da se pokajem. Moje radne sposobnosti nisu bile baš najbolje, tako da je trebalo da uložim više vremena, razmišljanja i truda, oslanjajući se na Božju saradnju, i tražeći zajedništvo kada mi nešto ne bi bilo jasno. U daljem toku moje saradnje, postojao je zadatak u kojem nisam bila baš dobra, koji je zahtevao od mene da vrednije radim na istina-načelima, tako da sam morala da uložim više vremena i truda nego sestra s kojom sam sarađivala. Kada sam primetila probleme u život-ulasku i radu braće i sestara, takođe sam ozbiljno razmišljala i tražila načine da pomognem da se ove stvari reše najbolje što mogu. Kada sam tako primenjivala, u srcu sam se osećala opušteno i spokojno.

Ranije sam uvek mislila da živeti znači ugađati sebi i da je udoban i lak život najvažniji. Nisam razumela kako da živim na način koji je zaista vredan. Kasnije, čitajući Božje reči, počela sam da shvatam neke od tih stvari. Svemogući Bog kaže: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u obavljanju dužnosti stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. Recite Mi, ako su čovekovi svakodnevni postupci i misli tokom celog života usmereni isključivo na to da izbegne bolest i smrt, da očuva zdravlje svog tela i poštedi ga bolesti, kao i da stremi dugovečnosti, je li to vrednost kakvu treba da ima čovekov život? (Ne, nije.) Čovekov život ne treba da ima takvu vrednost. Pa, kakvu onda vrednost treba da ima? (…) Sa jedne strane, reč je o obavljanju dužnosti stvorenog bića. Sa druge strane, radi se o tome da, u okviru svojih mogućnosti i sposobnosti, učinite ono najbolje što možete, makar da dostignete ono stanje u kome sebi nećete ništa prebacivati, u kome ćete imati čistu savest i u kome ćete biti prihvatljivi u očima drugih. Kao dodatni korak, bez obzira na to u kakvoj si porodici rođen, koliko si obrazovan ili kakvog si kova, tokom svog života moraš posedovati određeno razumevanje načela koje ljudi u životu treba da shvate. Recimo, kakvim putem ljudi treba da idu, kako treba da žive i kako da žive smislenim životom – treba makar da istražiš ponešto od istinske vrednosti života. Ovaj život se ne sme živeti uzalud i čovek na zemlju ne sme doći uzalud. Sa druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili obaveze, ali treba da postigneš makar nešto. Na primer, neki ljudi u crkvi ulažu sve svoje napore u delo širenja jevanđelja, posvećujući tome čitav svoj život, plaćajući ogromnu cenu i pridobijajući mnoge ljude. Zahvaljujući tome, osećaju da njihov život nije proživljen uzalud, te da imaju vrednost i utehu. Kada se suoče sa bolešću ili smrću, kada rezimiraju ceo svoj život i osvrnu se unazad na sve što su ikada učinili, na put kojim su išli, u svom srcu pronalaze utehu. Sebi ništa ne prebacuju, niti za bilo čime žale. Dok u crkvi predvode druge ili dok su odgovorni za određeni aspekt rada, neki ljudi ne žale truda. Daju i poslednji atom svoje snage i energije, ulažući svu svoju energiju i plaćajući cenu za posao koji obavljaju. Svojim zalivanjem, vođstvom, pomoći i podrškom, pomažu mnogim ljudima zapalim u slabost i negativnost da ojačaju i da stoje postojano, da ne ustuknu, već da se vrate prisustvu Božjem, pa čak i da na kraju svedoče za Njega. Povrh toga, tokom perioda svog vođstva, oni obave mnoge važne zadatke, uklone ne tako mali broj zlih ljudi, štite brojne pripadnike Božjeg izabranog naroda i nadomeste brojne značajne gubitke. I sve to postignu tokom svog vođstva. Kada se osvrnu na put kojim su išli i prisete se obavljenog posla i cene koju su tokom godina platili, sebi ništa ne prebacuju niti za bilo čime žale. Ne osećaju žaljenje zbog učinjenih stvari i veruju da su živeli vrednim životom, te da imaju postojanost i utehu u svom srcu. Kako je to divno! Nisu li to plodovi koje su ubrali? (Jesu.) Ovaj osećaj postojanosti i utehe, ovo odsustvo kajanja, rezultat su i plodovi žetve nakon stremljenja ka pozitivnim stvarima i istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Iz Božjih reči sam shvatila šta je smislen život. Kao stvoreno biće, živeti život da ispunim svoje dužnosti ne bih li dovršila Božji nalog je ono što životu daje vrednost. Dužnosti koje danas obavljamo služe za širenje jevanđelja Božjeg carstva, a sposobnost da ispunimo svoje odgovornosti i ponudimo svoj mali doprinos je nešto što Bog pamti i što je najznačajnija stvar. Pomislila sam na nevernike koji žive svoje živote samo da bi dobro jeli i dobro se oblačili. Čak i ako se naslađuju svojim telom i ne trpe nikakve nedaće, i ugađaju sebi do te mere da postanu zaobljeni i meki, živeći u ovom svetu ne znaju čemu život zaista služi ili kako da žive smisleno. Takav život nema vrednost i živi se uzaludno. Kada se prisetim vremena kada sam obavljala svoje dužnosti, setim se da sam uvek razmišljala o svom telu, i kada sam se suočavala s problemima i teškoćama, želela sam da pobegnem i nisam radila ono što sam mogla. Iako moje telo nije mnogo patilo, u srcu su mi ostali nepopravljiv žal i dug. Videla sam da ma koliko je veliko zadovoljstvo ili uteha, te stvari ne mogu da donesu istinsku sreću, i samo ispunjavanje nečijih odgovornosti i dužnosti omogućava čoveku da živi u miru i sigurnosti. Imajući to u vidu, pronašla sam motivaciju da obavljam svoje dužnosti. Kada bi obavljanje dužnosti zahtevalo da moje telo pati, razmišljala sam više o tome kako je to bila moja dužnost i odgovornost, i da moram da dam sve od sebe da dobro obavim svoju dužnost. Ponekad, kada sam bila zauzeta ili umorna, pravila sam odgovarajuće pauze i davala sam sve od sebe u skladu sa svojim fizičkim stanjem, i ne bih osećala da je moja dužnost preteška ili bolna. U toku obavljanja svojih dužnosti, takođe sam shvatila da biti starešina zahteva da osoba preuzme više briga, ali suočavajući se sa raznim problemima u radu ili pomažući braći i sestrama da reše poteškoće u svojim stanjima, uspela sam da shvatim i da zadobijem još istina. U tim stvarima Bog mi je pokazao veliku naklonost. To što sam stekla ovo razumevanje i doživela ovaj preobražaj je u potpunosti Božja blagodat. Bogu hvala!