U novembru 2022. godine, više starešine su mi poslale pismo u kojem su me zamolile da napišem procenu Vang Ći. Kada sam primila pismo, nisam mogla a da ne pomislim: „Zašto moram da napišem procenu Vang Ći? Upravo je pre dva meseca prebačena u drugu crkvu. Da li to možda više starešine žele da je unaprede? Ili žele da procene njen učinak i da je možda otpuste? Šta starešine zapravo žele s tim?” Još pre sam čula da je Vang Ći napustila svoju porodicu i karijeru da bi izvršavala svoju dužnost, i da se pre dve godine, kada se crkva suočila sa velikim napadom, odmah pozabavila posledicama, pokazavši izvesne radne sposobnosti. Međutim, bilo je prilično teško slagati se sa njom i iz svojih kontakata s njom, zaključila sam da je ona često ohola, da navodi druge da se osećaju sputano i da je sklona da sudi ljudima. Razmišljajući o tome kako je bila ohola i kako me je sputavala, osetila sam se uvređeno i uznemireno. Međutim, onda sam pomislila: „Starešine su joj više puta pisale i tražile da ispita svoje stanje i usmeravale su je da spozna sebe, tako da možda planiraju da je unaprede. Ako je tako, trebalo bi da u proceni pišem o njenim vrlinama. Ako napišem kako sputava ljude, šta će starešine misliti o meni? Da li će možda reći da cepidlačim i da ne učim lekcije ili da ne sarađujem dobro sa njom? Ona ima dobar kov i radne sposobnosti, napustila je porodicu i karijeru da bi izvršavala svoju dužnost, a kada je smenjena, promislila je i zadobila izvesno razumevanje. Ako starešine žele da je unaprede, a ja budem napisala nešto u vezi sa njenim lošim ponašanjem, kako će starešine gledati na mene?” Nakon što sam razmislila, zaključila sam da starešine žele da je unaprede, pa sam napisala da Vang Ći stremi ka istini, da ima čisto razumevanje Božje reči, da ima radne sposobnosti i da je mogla da napusti svoju porodicu i karijeru. Kako bih ostavila dobar utisak na starešine, prećutala sam da sputava ljude, rekavši da ima osećaj za pravdu i da mi nudi usmeravanje i pomoć. Nakon što sam napisala procenu, predala sam je starešinama.

Nekoliko dana kasnije, primila sam novo pismo od starešina, u kojem su me pitale da li je Vang Ći pokazivala bilo kakve znake potiskivanja, donošenja suda ili sputavanja drugih u komunikaciji sa mnom. Setila sam se perioda kada sam sarađivala sa njom i toga kako je sputavala druge i pomislila sam: „Da li se možda radi o tome da su njeni problemi u ovoj oblasti ozbiljni i da starešine žele da istraže njeno ponašanje? Poslednji put sam jedino pisala o njenim vrlinama i nisam spomenula kako je sputavala druge i sudila im. Da li bi ovog puta trebalo da pišem o tome?” Onda sam ponovo pomislila: „Ako sada budem pisala o tim ponašanjimia, kako će me starešine videti? Da li će reći da prethodno nisam bila iskrena i da sam ih lagala? Možda bi samo trebalo da kažem da ne znam za te stvari. Međutim, ako kažem da ne znam za te stvari, da li će starešine misliti da mi nedostaje sposobnost raspoznavanja?” Vrtela sam se ukrug i nisam znala šta da radim. Pomislila sam: „Ja sam sa njom sarađivala manje od mesec dana, tako da ako kažem da ne znam za te stvari, to ne bi bilo nerazumno, a starešine verovatno ne bi ništa rekle o tome.” U tom trenutku, osetila sam nelagodu i shvatila sam da se ponašam lažljivo. Zato sam se pomolila Bogu. Setila sam se reči Gospoda Isusa: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete. Što je više od ovoga, od Zloga je” (Matej 5:37). Takođe sam se prisetila da je Bog rekao: „Treba da znate da Bog voli one koji su pošteni.” Brzo sam otvorila knjigu Božje reči da je čitam. Bog kaže: „Treba da znate da Bog voli one koji su pošteni. Bog je u suštini veran, i stoga se Njegovim rečima uvek može verovati; uz to, Njegovi su postupci bez grešaka i neosporni, zbog čega Bog voli one koji su potpuno iskreni prema Njemu. Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka. Ovo što zborim veoma je jednostavno, ali vama je to više nego naporno. Mnogi ljudi bi radije bili osuđeni na pakao nego što bi pošteno govorili i postupali. Stoga nije čudo što za nepoštene imam predviđen drugačiji način ophođenja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). „U svemu što radiš, moraš ispitati da li su tvoje namere ispravne. Ako si u stanju da postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, onda je tvoj odnos sa Bogom normalan. Ovo je minimalni standard. Pogledaj u svoje namere, i ako nađeš da su se pojavile pogrešne namere, budi kadar da se protiv njih pobuniš i postupiš u skladu sa Božjim rečima; tako ćeš postati neko ko je ispravan pred Bogom, što zauzvrat pokazuje da je tvoj odnos sa Bogom normalan i da je sve što radiš zarad Boga, a ne za tebe lično. U svemu što radiš i u svemu što govoriš, budi kadar da svoje srce ispravno podesiš, budi pravičan u svojim postupcima, ne dopusti da te vode osećanja i ne postupaj svojevoljno. Ovo su principi po kojima se vernici u Boga moraju ponašati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”). Kroz čitanje Božjih reči, razumela sam šta Bog zahteva od ljudi. Bog je veran. On voli iskrene, a mrzi lažljive ljude. Bog zahteva da ljudi kažu šta je istina, bez laganja i prikrivanja. To je Božja narav. Pisanje procene takođe zahteva da se uđe u istinu iskrene osobe i da se prihvati Božje ispitivanje. Promišljajući o svom pisanju procene Vang Ći, nisam napisala šta sam znala niti sam govorila istinu. Umesto toga, prvo sam nagađala koje su namere starešina, misleći da starešine možda žele da unaprede Vang Ći, pa sam sakrila i prikrila njeno loše ponašanje, čak sam prećutala kako me je sputavala, rekavši da ima osećaj za pravdu. Priroda toga je zapravo bila laž. Kada su me starešine zamolile da napišem još jednu procenu Vang Ći, da bih izbegla da me uhvate u laži, razmatrala sam da odustanem od pisanja procene. To je bio još jedan primer lažljivosti. Bog je veran. On ispituje čovekove najdublje kutke. Možda mogu da lažem ljude, ali ne i Boga. Kada bih nastavila da lažem i varam kako bih zaštitila svoju gordost, to bi samo navelo Boga da me se gnuša i da me mrzi. Morala sam da budem iskrena, u skladu sa Božjim zahtevima, i da prestanem da nagađam koje su namere starešina. Bez obzira na to kako će me starešine videti, morala sam da prihvatim Božje ispitivanje. Nakon toga, iskreno sam pisala o tome kako je Vang Ći sputavala ljude i sudila im i poslala sam procenu starešinama. Tek tada sam se osetila spokojno. Nedugo zatim, starešine su poslale pismo u kojem su opisale ponašanje Vang Ći u jednoj drugoj crkvi, rekavši da je neprekidno sputavala ljude, da se hvatala mana svojih saradnika i da je često kažnjavala druge zbog svoje usijane glave. Takođe je formirala frakcije i donosila sud o saradnicima iza njihovih leđa, što je dovelo do toga da se oni osećaju negativno i da postavljaju sebi granice. Lagala je one iznad i ispod sebe i nije obavljala stvaran posao, a kada su braća i sestre razgovarale u zajedništvu sa njom, ona to nije prihvatila. Smenjena je na osnovu svog doslednog ponašanja. Kada sam čula tu vest, još više sam zažalila što ranije nisam primenjivala istinu i mrzela sam sebe što sam bila tako lažljiva.

Kasnije sam promislila o tome zašto sam istu procenu jedne osobe napisana na dva različita načina u tako kratkom vremenskom razdoblju. Koja me je to priroda terala da se tako ponašam? Pomolila sam se Bogu sa osećajem bremena i tražila: „Bože, kada su starešine tražile od mene da napišem procenu Vang Ći, nagađala sam koje su njihove namere i želela sam da napišem procenu u skladu sa tim, umesto da napišem sve činjenice koje sam znala. Kakvu lekciju bi trebalo da naučim iz ovoga? Bože, molim Te, usmeri me da spoznam sebe.”

Tokom svojih posvećenosti, pročitala sam sledeće Božje reči: „Antihristi su slepi za Boga, za Njega nema mesta u njihovim srcima. Kada se sretnu sa Hristom, oni se prema Njemu ne ponašaju drugačije nego što se ponašaju prema običnoj osobi, stalno izvode zaključke iz izraza Njegovog lica i tona Njegovog glasa, menjajući svoj ton kako dolikuje situaciji, nikada ne govore šta se zaista dešava, nikada ne govore ništa iskreno, samo izgovaraju prazne reči i doktrinu, pokušavaju da prevare i zasene praktičnog Boga koji stoji pred njima. Uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni čak nisu u stanju da razgovaraju sa Bogom iz srca, da kažu išta stvarno. Govore kao što zmija gmiže, putanja im je vijugava i zaobilazna. Način i pravac njihovih reči su poput loze dinje koja se penje uz stub. Na primer, kada kažeš da je neko dobrog kova i da može da bude unapređen, oni odmah govore o tome koliko je dobar i šta se u njemu ispoljava i otkriva; a ako kažeš da je neko loš, oni brže-bolje govore koliko je loš i zao, o tome kako izaziva ometanje i prekidanje u crkvi. Kada se raspituješ o nekim stvarnim situacijama, oni nemaju šta da kažu; izvrdavaju, čekaju da ti doneseš neki zaključak, traže značenje u tvojim rečima, kako bi uskladili svoje reči sa tvojim mislima. Sve što izgovaraju jesu milozvučne reči, laskanje i servilnost; nijedna iskrena reč ne izlazi iz njihovih usta. Tako oni komuniciraju sa ljudima i tako se odnose prema Bogu – baš su mnogo lažljivi. Takva je narav antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (2. deo)”). „Ljudskost antihrista je nepoštena, što znači da oni uopšte nisu istinoljubivi. Sve što kažu i urade je lažno i sadrži njihove vlastite namere i ciljeve, a u svemu tome skriveni su njihovi nezamislivi i neizrecivi trikovi i spletke. Tako da su reči i dela antihrista previše zagađeni i prepuni laži. Bez obzira na to koliko pričaju, nemoguće je znati koje su njihove reči istinite, koje su lažne, koje su tačne, a koje pogrešne. To je zato što su nepošteni, a njihov um je izuzetno komplikovan, prepun podmuklih spletki i ispunjen trikovima. Ništa od onoga što kažu nije jednostavno. Oni ne kažu ’jedan je jedan’, ’dva je dva’, ’da je da’, a ’ne je ne’. Umesto toga, u svemu okolišaju i o svemu promišljaju po nekoliko puta, razmatraju posledice i vagaju prednosti i nedostatke iz svih uglova. Zatim, koristeći jezik, menjaju ono što žele da kažu tako da sve što kažu zvuči prilično neprirodno. Pošteni ljudi nikada ne razumeju šta to antihristi govore, te ih oni lako prevare i obmanu, a ko god da sa antihristima komunicira, smatra da je to iskustvo iscrpljujuće i naporno. Oni nikada ne kažu ’jedan je jedan’ i ’dva je dva’, nikada ne kažu ono što misle i nikada ne opisuju stvari onakve kakve jesu. Sve što kažu je nerazumljivo, a ciljevi i namere njihovih dela su veoma komplikovani. Ako istina ispliva na videlo – ako ih drugi ljudi prozru i otkriju njihove namere – oni brzo izmišljaju drugu laž kako bi to izbegli. (…) Načelo i metoda po kojoj se ovi ljudi ponašaju i ophode prema svetu jeste obmanjivanje ljudi lažima. Oni su dvolični i govore ono što odgovara njihovom slušaocu; ponašaju se u skladu sa onim što situacija zahteva. Dovitljivi su i vešti, njihova usta su puna laži i nisu vredni poverenja. Ko god da je neko vreme sa njima u kontaktu biva naveden na pogrešan put ili se uznemiri i nije u stanju da dobije opskrbu, pomoć ili pouku” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Bog razotkriva da su antihristi veoma lažljivi i rđavi, da stalno posmatraju reakcije drugih u svemu što kažu ili rade, da obraćaju veliku pažnju na ton i da ispituju skrivena značenja, kao i da prilagođavaju svoje ponašanje situaciji. Govore i rade šta god će im koristiti, a njihova narav je ljigava i lažljiva, bez imalo kredibiliteta. Kada sam promišljala o svom ponašanju prilikom pisanja procene Vang Ći, videla sam da je moja narav upravo ista kao kod nekog antihrista. Pre pisanja procene, nagađala sam koje su namere starešina i, pretpostavljajući da starešine žele da je unaprede, napisala sam samo pozitivne stvari. Kada su me starešine pitale da li je Vang Ći sputavala ljude ili im sudila, brinula sam se da će, ako napišem istinu, laži koje sam izrekla u prvoj proceni biti razotkrivene i iz straha da će me starešine optužiti za laž, razmatrala sam da kažem da ne znam za njih, ali sam se takođe plašila da, ako ne napišem te stvari, starešine će reći da mi nedostaje moć rasuđivanja. Kako bih u očima starešina sačuvala dobru sliku o sebi, iscrpela sam se u spletkama i bila sam lažljiva, bez imalo iskrenosti u srcu. Osoba koja ima savest i ljudskost bi prišla pisanju procene sa bogobojažljivim srcem i pisala bi iskreno. Međutim, kako bih zaštitila svoju gordost i status, moje misli su postale suviše komplikovane, a sve što sam rekla i radila vrtelo se oko mojih ličnih namera i ciljeva. Sledila sam Sotonino načelo ponašanja „samo reci ljudima ono što žele da čuju”, procenjivala sam izraze lica ljudi, bila premazana svim bojama i lagala sam širom otvorenih očiju. Bila sam zaista ljigava i lažljiva i nimalo vredna poverenja. Mislila sam samo na sebe i ignorisala sam crkveni rad. Nisam uzimala u obzir kako bi unapređenje nekoga ko ne bi trebalo da bude unapređen ozbiljno naštetilo crkvenom radu i život-ulasku braće i sestara. Bila sam zaista sebična! Shvativši to, moja savest me je osudila i osećala sam krivicu i kajanje. Bila sam voljna da se pokajem Bogu i da se ponašam u skladu sa Njegovim zahtevima.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kada kažem ’sledeći Božji put’, šta znači ’Božji put’? Bojati se Boga i kloniti se zla, to znači. A šta je to bojati se Boga i kloniti se zla? Kada procenjuješ nekoga, na primer – to se odnosi na to da li se ta osoba boji Boga i kloni zla. Kako to procenjuješ? (Moramo biti iskreni, pravični i pošteni, i naše reči ne smeju biti zasnovane na našim osećanjima.) Kada kažeš baš ono što misliš i tačno ono što si video, onda si pošten. Pre svega, to što primenjujemo poštenje je usaglašeno sa time što sledimo Božji put. To je ono čemu Bog uči ljude; to je Božji put. Šta je Božji put? Bojati se Boga i kloniti se zla. Da li poštenje spada u strah od Boga i sklanjanje od zla? I da li se time sledi Božji put? (Da, tako je.) Ako nisi pošten, onda ono što si video i što misliš nije istovetno onome što izlazi iz tvojih usta. Kada te neko pita: ’Šta misliš o toj osobi? Da li je ona odgovorna u delovanju crkve?’, i ti odgovoriš: ’On je sjajan. Odgovorniji je od mene, boljeg je kova i njegova ljudskost je takođe dobra. On je zreo i stabilan.’ A da li tako misliš u svom srcu? Zapravo vidiš da je taj čovek, iako dobrog kova, u stvari nepouzdan, vrlo varljiv i prilično proračunat. To je ono što stvarno misliš, ali kada dođe vreme da progovoriš, pomisliš: ’Ne mogu da kažem istinu. Ne smem nikoga da uvredim’, pa zato brzo kažeš nešto drugo i izabereš lepe stvari koje ćeš o njemu reći, ali ništa od onoga što izgovaraš zapravo ne misliš; sve su to laži i pretvaranje. Da li ovo pokazuje da slediš Božji put? Ne. Pošao si Sotoninim putem, putem đavola. Šta je Božji put? To je istina, to je osnova prema kojoj ljudi treba da se vladaju, i to je način kako da se boje Boga i klone zla. Iako govoriš drugoj osobi, Bog takođe sluša; On gleda tvoje srce i ispituje ga. Ljudi slušaju ono što govoriš, ali Bog ispituje tvoje srce. Da li su ljudi sposobni da ispituju srce čoveka? U najboljem slučaju, ljudi mogu da vide da ne govoriš istinu; mogu da vide ono što je na površini, ali samo Bog može da pronikne u dubine tvog srca. Samo Bog može da vidi ono što misliš, šta planiraš, i kakve male intrige, podmuklosti i aktivne misli imaš u svom srcu. Kada Bog vidi da ne govoriš istinu, šta on može da misli o tebi i kako da te oceni? Tako da ne slediš Božji put po ovom pitanju zato što nisi rekao istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božjih reči, razumela sam načela u koja bi trebalo da uđem kada pišem procene. Kada nekoga procenjujemo, ta procena mora da bude zasnovana na činjenicama, a ne smemo da preuveličavamo vrline niti da prikrivamo mane. Procena mora da bude tačna i objektivna, a u njoj treba da napišemo sve što znamo. Mora da služi kao pouzdana referenca i mora da bude verodostojna. Takođe, bilo da se radi o nečijem unapređivanju, negovanju ili smenjivanju, procena mora biti napisana na osnovu načela i činjenica i mora da objektivno odražava i vrline i mane svake osobe. Poštena i objektivna procena može da pomogne starešinama i delatnicima da razumno rasporede ljude i da se bave njima, čime se omogućava da se onima koji mogu da budu unapređeni i negovani odmah dodeli odgovarajuća obuka za uloge, kao i da se odmah reši pitanje u vezi sa onima koje treba smeniti ili ukloniti iz crkve. Time se osigurava da se ne nanese nepravda nijednoj dobroj osobi, a da se ne previdi nijedna zla osoba. Ako lažna procena dovede to toga da zla osoba ili antihrist ostane u crkvi, to će uticati na red u crkvenom životu i prekidaće i ometaće crkveni rad, što je zlo delo. Shvativši to, pomolila sam se Bogu i pokajala se: „Bože, kroz Tvoje razotkrivanje, uviđam ljigavu i lažljivu sotonsku narav u sebi. Kako bih očuvala svoju gordost i status, pokušala sam da lažem i Tebe i starešine, ne uzimajući u obzir interese crkve. Zaslužujem da budem prokleta. Bože, Ti se prema meni nisi poneo u skladu sa mojim prestupom, već si mi dao priliku da se pokajem i ja sam voljna da se pokajem i promenim. Što se tiče pisanja procena u budućnosti, voljna sam da praktično postupam u skladu sa načelima, sa bogobojažljivim srcem, i pružiću sve informacije koje znam na osnovu činjenica.”

Kasnije su mi starešine poslale imena još nekoliko ljudi koje je trebalo da procenim. Uvidela sam da su to ljudi koje su starešine nameravale da preporuče za dužnost na drugim lokacijama i opet me je nešto brinulo: „Ovo su ljudi o kojima starešine imaju povoljno mišljenje, pa ako napišem ono što znam i svoja mišljenja, a ona se budu razlikovala od gledišta starešina, šta će starešine misliti o meni? Da li će reći da mi nedostaje moć raspoznavanja? Možda bi samo trebalo da spomenem njihove vrline i da prećutim njihove mane. Mogla bih da samo kažem da ih ne poznajem dovoljno dobro i da izbegnem da napišem nešto što nije u skladu sa gledištima starešina i što bi ih navelo da imaju negativno mišljenje o meni.” U tom trenutku, shvatila sam da ponovo pokušavam da budem lažljiva da bih zaštitila svoju gordost i status, pa sam se odmah pomolila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da ispravim svoje pogrešno stanje i da me usmeri da uđem u načela iskrene osobe i prihvatim Božje ispitivanje. Onda sam detaljno napisala sve što sam znala o tim ljudima. Napisala sam onoliko koliko sam znala. To mi je donelo spokoj.

Kroz pisanje procena, jasno sam uvidela ljigavu i lažljivu sotonsku narav u sebi i takođe sam shvatila da je življenje zarad gordosti i statusa zaista iscrpljujuće i bolno, kao i da praktično postupanje kao iskrena osoba i govorenje istine u skladu sa Božjim rečima donosi spokoj i radost. Zahvaljujem Bogu što me je usmerio ka ovakvoj promeni!