Moji roditelji su preminuli kada sam bila još mala. Bilo nas je mnogo braće i sestara u kući. Bili smo veoma siromašni i komšije su s visine gledale na nas. Ponekad, kada bih izašla da se igram sa komšijskom decom, komšije bi pronašle izgovor da me oteraju. Bila sam veoma tužna i mislila sam da ljudi gledaju s visine na nas zato što smo siromašni. Jednog proleća, kada je postajalo sve toplije, nisam imala odgovarajuću sezonsku garderobu, pa sam nastavila da nosim pamučnu jaknu i pantalone iz kojih je virilo punjenje. Kada bih bila na javnom mestu, ljudi bi upirali prstom u mene, govoreći: „Pogledaj ovo jadno dete bez majke!” Tako sam zavidela drugima kada bih videla da dobro jedu i da se lepo oblače, pa sam pomislila: „Kada porastem, zaradiću mnogo novca, pa ću moći da jedem i nosim šta god poželim i nikada više na mene neće gledati s visine.” Kasnije sam se udala, ali i porodica mog muža je bila siromašna. Rodbina i komšije su na nas gledali s visine, ali ja sam pomislila: „Ako vredno radimo, sigurno možemo da promenimo našu situaciju i obogatimo se.” Moj muž i ja smo radili privremene poslove, imali male firme i trgovali smo poljoprivrednim proizvodima. O čemu god da se radilo, ako bismo čuli za neki način da zaradimo, pokušali bismo. Međutim, nakon nekoliko godina, i dalje smo jedva krpili kraj s krajem i nismo imali veliku ušteđevinu. Jednom prilikom, tokom obroka sa prijateljima, jedan od njih nam se podsmevao. „Ne radi se o tome da ja na vas gledam s visine, ali čak i da radite još deset godina, nećete moći da živite ovako kao što ja sada živim!” Njegove reči su me veoma razljutile. Lice mi je gorelo, kao da me je neko ošamario. Pomislila sam: „Začepi. Kao što kažu: ’Siromaštvo nema koren, kao što ni bogatstvo nema seme.’ Bogatstvo i siromaštvo nisu nepromenjive kategorije i, ako vredno radimo, nećemo zauvek biti siromašni!” Rekla sam mužu: „Ne smemo da dozvolimo da nas ovo obeshrabri, moramo da budemo bolji od njega i da ga nateramo da prizna da je pogrešio.”

Kasnije smo pozajmili novac da započnemo posao veleprodaje mešovite robe. Kako bismo udovoljili mušterijama, isporučivali smo robu na kućnu adresu, a moj muž i ja bismo je teglili i prodavali od vrata do vrata. Da bismo došli do mušterija, prodavali smo im po nižim cenama ili na odloženo plaćanje. Ponekad bi mušterije rekle nešto ružno, ali da bismo zaradili, morali smo da se stalno smeškamo. Radila sam najmanje deset sati dnevno, a tokom dana bih bila toliko umorna, da ne bih mogla a da ne zadremam, ali, uprkos tome, nisam sebi dozvoljavala da se odmorim. Kako je posao napredovao, proširili smo obim poslovanja. Da bismo smanjili troškove, radili smo bez ičije pomoći. i sami smo utovarivali i istovarivali robu. Na kraju svakog dana, bili smo toliko iscrpljeni, da nismo imali snage ni da pričamo. Nakon nekoliko takvih godina, konačno smo zaradili izvestan novac, vratili dugove i kupili dostavno vozilo. Čak smo i sagradili kuću i postali donekle poznati u našoj oblasti. Rodbina i prijatelji su nam se divili i hvalili su nas što smo tako sposobni i kompetentni. Zbog svih tih pohvala prijatelja i rodbine, bila sam ponosna i razmišljala sam: „Dani kada su ljudi gledali s visine na mene su konačno gotovi, sada mogu da idem uzdignutog čela pred drugima. Sjajno je imati novac! Dok sam još uvek mlada i sposobna za rad, želim da zaradim još više novca, kupim bolju kuću i auto i da živim na visokoj nozi, zbog čega će mi se ljudi još više diviti!” Nakon toga, radila sam još vrednije i bila sam toliko zauzeta, da nisam imala vremena ni za redovne obroke. Kad bih uveče ležala u krevetu, moj um bi i dalje bio zaokupljen poslovnim stvarima, a ponekad bih provela celu noć budna, čak mi ni pilule za spavanje nisu pomagale. Još pre zore, primala sam pozive za dostavu i žurila sam da je obavim. Svakog dana sam bila na ivici snage. Pošto je deo robe bio zapaljiv, ponekad bih se noću, kada bi svetla automobila zasijala kroz prozor, trgla iz sna misleći da je izbio požar, pa bih skočila i izjurila napolje da proverim. Živci su mi neprekidno bili pred pucanjem i takav život je bio iscrpljujuć. Međutim, kada bih videla koliko sam novca zaradila, bila bih srećna, i razmišlja bih o tome kako želim da zaradim još novca da posramim one koji su na mene gledali s visine.

Jednog dana, kada moj muž nije bio kod kuće, sama sam istovarila veliku količinu robe i te noći su me leđa jako bolela dok sam spavala. Sledećeg jutra, leđa su me toliko bolela, da nisam mogla da se sagnem i čak mi je bilo teško da hodam. Otišla sam u bolnicu i doktor mi je dijagnostikovao diskus herniju. Rekao je da moram da se odmaram, da više ne smem da obavljam težak rad i da, ako nastavim da se naprežem, stanje se može pogoršati i možda dovesti do paralize. Doktorove reči su me prestravile. Pomislila sam da prepustim posao mužu i da se neko vreme odmorim, ali onda sam se setila koliko je moj muž nemaran. On nije vodio brigu o nabavnim i prodajnim cenama proizvoda u radnji i bez mene, radnja ne bi mogla da funkcioniše. Posao je išao tako dobro da bi izgubili mnogo novca ako samo jedan dan ne bismo radili. Mislila sam da ću nastaviti tako dok god mogu i da ću prestati kada se konačno srušim. Tako da sam nastavila da radim, ubacujući termine za terapiju kad god sam mogla. Kasnije sam dobila srčanu bolest, miome na materici, alergijski rinitis i neurasteniju. Ponekad nisam mogla da zaspim celu noć. Postala sam veoma razdražljiva, sve i svi oko mene su mi išli na živce i često bih planula. Iako sam imala novca, zbog bolesti koja me je mučila, osećala sam da život nije vredan življenja. Jedno sećanje koje se posebno izdvaja je sa večeri pred Prolećni festival, kada je već bilo veoma kasno. Sve radnje duž ulice bile su zatvorene i na ulici nije bilo nikog osim mene. Videla sam veliku gomilu robe ispred radnje koju je trebalo uneti unutra, ali bila sam toliko iscrpljena da nisam imala snage ni da hodam. Osetila sam nalet usamljenosti i očaja. i kako me snažno ovaj život pritiska i umara. Sa suzama u očima, pogledala sam u nebo i povikala: „O, Bože! Tako sam umorna od ovog života. Zar se život zaista svodi na zarađivanje novca? Koja je istinska svrha života?”

Dok sam se borila s tom patnjom i neizvesnošću u proleće 2014. godine, moja ćerka, koja je tek prihvatila Božje delo poslednjih dana, propovedala mi je jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. U tom periodu, pročitala sam odlomak Božjih reči koji me je duboko dirnuo u srce. Svemogući Bog kaže: „Svemogući se smilovao onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima koji ni najmanje nemaju svesnosti, jer je predugo morao da čeka na odgovor ljudi. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, i da ti donese vodu i hranu, kako bi se probudio i više ne bi bio žedan i gladan. Kada si umoran i kada osećaš ponešto od sumora ovog sveta, nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme. On bdi pored tebe i čeka da se vratiš. On čeka na dan kada će ti se iznenada vratiti sećanje: kad budeš shvatio da si potekao od Boga, da si u neko nepoznato vreme izgubio pravac, u neko nepoznato vreme izgubio svest na putu, i u neko nepoznato vreme stekao ’oca’. Kada nadalje budeš shvatio da je Svemogući uvek bdeo, čekajući tamo veoma, veoma dugo na tvoj povratak. Bdeo je sa očajničkom čežnjom, čekajući na odziv bez odgovora. Njegovo bdenje i čekanje nemaju cenu, a oni su zarad ljudskog srca i ljudskog duha. Možda su ovo bdenje i čekanje beskrajni, a možda su i pri kraju. Ali bi ti trebalo da znaš gde se, upravo sada, tačno nalaze tvoje srce i tvoj duh” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uzdasi Svemogućeg”). Bila sam duboko dirnuta nakon čitanja Božjih reči i nisam mogla a da ne zaplačem. Ispostavilo se da je Bog uvek bio uz mene, čekajući da se vratim. Ja sam sebe iscrpela i razbolela u stremljenju ka novcu. Dane sam provodila na ivici i život mi je bio tako bolan i prazan. Bog je iskoristio moju ćerku da mi propoveda jevanđelje, omogućivši mi da čujem Božji glas i da se vratim u Božju kuću. U tom trenutku, osećala sam se kao da sam se vratila roditeljima i srce mi je bilo ispunjeno mirom, spokojem i osećajem da imam na koga da se oslonim.

Nakon što sam pronašla Boga, moje mentalno stanje se sve više popravljalo i postepeno mi se puls vratio u normalu. Alergijski rinitis je takođe oslabio i mogla sam da spavam noću. Znala sam da mi je Bog oduzeo bolest i srce mi je bilo ispunjeno zahvalnošću prema Bogu. Kasnije sam preuzela dužnost zalivanja pridošlica u crkvi. Na taj način, izvršavala sam svoju dužnost uporedo sa vođenjem posla, ali većinu vremena moje srce je bilo i dalje usredsređeno na moj posao i mislila sam da je to u redu, sve dok nema zastoja u okupljanjima sa pridošlicama. Ponekad, veče pre okupljanja, mušterije bi došle da pokupe robu, a da bih prodala više, pokazivala bih im još proizvoda. Kada bih stigla kući, bilo bi već veoma kasno i bila bih toliko umorna da bi me celo telo bolelo i zaspala bih klečeći u molitvi. Pošto se ne bih dobro odmorila, bila bih pospana na okupljanjima sa pridošlicama sledećeg dana. U tom periodu, jedna sestra koju sam zalivala je takođe bila zauzeta svojim poslom. Uvek je kasnila na okupljanja, ali ja sam sa njom samo pričala o rečima i doktrinama i nisam razrešila njeno stanje. Ponekad, tokom okupljanja, razmišljala sam o tome da požurim kući kako bih dostavila robu mušterijama, brinuvši da, kada bih kasnila sa nekom dostavom, mušterija više ne bi želele robu. Srce nije moglo da mi se smiri i samo sam želela da se okupljanja brzo završe. Jednom drugom prilikom, moj muž je otišao van grada da kupi robu i nije ga bilo nekoliko dana. Tih dana sam morala da zalivam pridošlice, a kada bih otišla da izvršavam svoju dužnost, radnja je morala da bude zatvorena. Pomislila bih: „Mogu da zaradim preko hiljadu juana dnevno. Koliko novca bih izgubila kada bih zatvorila radnju na nekoliko dana?” Zbog toga sam slagala starešinu: „Ako mi radnja ostane zatvorena, komšije će početi da sumnjaju da verujem u Boga, a to bi moglo da izazove bezbednosni rizik.” Zato sam zamolila starešinu da vodi okupljanja za pridošlice umesto mene. Jedne večeri, nakon večere, iznenada sam osetila vrtoglavicu i nelagodu u stomaku, zbog čega sam povratila svu hranu koju sam upravo pojela. U početku, mislila sam da je to zbog nečega što sam pojela, ali nakon povraćanja, vrtoglavica se pogoršala. Moj muž me je odveo u bolnicu, a ja sam se neprekidno molila Bogu u srcu: „Bože, dozvolio si da me ova bolest snađe danas. Molim Te, prosveti me kako bih mogla da razumem Tvoju nameru i uvidim gde sam pogrešila. Voljna sam da se pokajem.”

U svom traganju, pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, mira i prekida, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje – zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili. Između mirne porodice i one razorene, vi birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti, opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između raskoši i siromaštva, birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine, još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što su vaša srca toliko nesposobna da se smekšaju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i skrušenosti; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da olabavite stisak nad njima. Kakav će, onda, biti vaši ishod? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje, čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce? Šta birate u ovom trenutku?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Promišljajući o Božjim rečima i razmišljajući o svom ponašanju, zar ja nisam bila upravo ta osoba o kojoj je Bog govorio, koja pokušava da jednom rukom zgrabi novac, a drugom istinu? Iako sam verovala u Boga i izvršavala svoju dužnost, moj um je i dalje svakodnevno bio zaokupljen poslom i stalno sam razmišljala o tome kako da zaradim još novca. Trošila sam sve svoje vreme stremeći ka novcu, a retko sam jela ili pila Božje reči. Odnosila sam se prema svojoj dužnosti kao prema nečemu što radim u slobodno vreme, a kada sam je izvršavala, bila sam površna i samo sam je otaljavala. Time što sam se obučavala da zalivam pridošlice me je Bog uzdizao i trebalo je da ozbiljno razmotrim kako da dobro izvršavam svoju dužnost i kako da razrešim stanja i poteškoće svoje braće i sestara. Međutim, ja se prema svojoj dužnosti nisam odnosila kao prema svojoj odgovornosti i moj um je jedino bio usredsređen na to kako da zaradim više novca. Bila sam budna do kasno u noć svakog dana zbog svog posla, zbog čega sam sledećeg dana bila pospana na okupljanjima sa pridošlicama i samo sam besedila reči i doktrine. Iako sam imala vremena tokom okupljanja da više razgovaram u zajedništvu sa braćom i sestrama, plašila sam se da bih, kada bi se okupljanja kasno završila, kasnila sa svojom prodajom, pa sam završavala okupljanja u žurbi. Da bih zaradila više novca, čak sam lagala starešinu, tražeći od njega da me zameni kao domaćin na okupljanjima sa pridošlicama. Pre nego što sam pronašla Boga, svaki dan sam bila zauzeta jurnjavom za novcem i razbolela sam se od iscrpljenosti. Bila sam izmučena i osećala sam nepodnošljivu bol, do tačke da sam čak izgubila hrabrost da živim. Bog je bio taj koji me je spasao i dozvolio mi da čujem Njegov glas i trebalo bi da budem zahvalna na Božjem spasenju i da iskoristim tu priliku koja se pruža jednom u životu da dobro izvršavam svoju dužnost, kako bih udovoljila Bogu. Međutim, moj um je i dalje bio pun misli o tome kako da zaradim više novca i kad god bi moja dužnost došla u sukob sa mojim ličnim interesima, uvek bih ostavljala dužnost po strani. Zaista sam bila sebična i ogavna i nisam imala ljudskosti! Bog kaže: „Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo?” Bila sam usredsređena isključivo na stremljenje ka novcu i nisam dobro izvršavala svoju dužnost, ali Bog mi je dao drugu priliku da biram. Bila sam voljna da se oslonim na Boga, da stavim po strani stremljenje ka novcu, da jedem i pijem više Božjih reči, stremim ka istini i posvetim svoje srce svojoj dužnosti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Ljudi sav svoj život provode jureći za novcem i slavom; hvataju se za te slamke, misleći da su im one jedini oslonac, kao da bi uz njihovu pomoć mogli dalje da žive i da budu izuzeti od smrti. Ali, oni tek pred smrt shvataju koliko su sve te stvari daleko od njih, koliko su nemoćni pred smrću, kako ih je lako razbiti, koliko su usamljeni i bespomoćni i kako nemaju kuda da se okrenu. Postaje im jasno da se život ne može kupiti ni novcem ni slavom, da su svi, ma koliko imućni i na ma koliko visokom položaju bili, podjednako siromašni i beznačajni pred smrću. Oni shvataju da se život ne može kupiti novcem, da se slavom ne može izbrisati smrt, da ni novac ni slava ne mogu čoveku da produže život ni za minut, ni za jednu sekundu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Božje reči su me dirnule u srce. Vredno sam radila da zaradim novac samo da bi mi se drugi divili, verujući da će mi novac pružiti sve. Međutim, kada je nastupila patnja zbog bolesti, novac nije uradio ništa da ublaži moj bol. Tek tada sam shvatila: „Ako izgubim život, kakvo dobro će mi novac doneti? Ako umrem, od kakve koristi će biti prolazno divljenje i pohvale ljudi?” Pomislila sam na dvoje bogatih komšija. Jedna je dobila leukemiju u svojim tridesetim i, uprkos tome što je potrošila mnogo novca, ipak nije mogla da se izleči. Na kraju, umrla je i ostavila je iza sebe dvoje male dece. Drugi komšija, u četrdesetim, imao je moždano krvarenje, pao je u vegetativno stanje i nedugo zatim je umro. Videvši to, shvatila sam da nijedna količina novca ne može da produži čovekov život i znala sam da ne smem da rizikujem svoj život samo da bih zaradila novac. Nakon toga, počela sam da se fokusiram na svoju dužnost. Van dužnosti, praktikovala sam da se umirim pred Bogom, da jedem i pijem Njegove reči i opremala sam se istinom. Postepeno, rezultati moje dužnosti su se popravili i ja sam veoma uživala u crkvenom životu sa svima.

Jednog dana, nakon što sam završila svoju dužnost, vratila sam se u radnju, muž mi je dao fiskalni račun, a ja sam primetila da nekoliko artikala nije uračunato. Kada sam proverila sa mušterijom, shvatila sam da moj muž nije dobro uneo nekoliko artikala. Postojala je i jedna faktura na osnovu koje je trebalo da naplati 500 juana, ali on je zabeležio samo 50 juana. Pomislila sam: „Oduvek sam znala da mi je muž nemaran, često naplaćuje manje i poklanja robu, a pošto mušterije dolaze po robu svaki dan, ako se ovako nastavi, nijedna količina novca neće pokriti naše gubitke. Izgleda da radnja zaista ne može da funkcioniše bez mene.” Bilo mi je teško da ostavim taj problem po strani. U tom trenutku, shvatila sam da sam ponovo usredsređena na novac, pa sam promislila: „Znam da je Bog predodredio koliko novca svaka osoba ima, pa zašto je meni uvek tako veliki problem da stremljenje ka novcu ostavim po strani?” Pročitala sam da Božje reči kažu: „’Svet se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom ljudskom rodu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ovu izreku ne shvataju svi ljudi do istog nivoa, ali je svi na različitim nivoima tumače i priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira na to koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive nadmeno. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da mnogi ljudi podnose svakakve žrtve u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da obavljaju svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da traganje za bogatstvom kako bi se zadobilo divljenje nije pozitivna stvar i da je to metod koji Sotona koristi da iskvari ljude. Ljudi žive za novac i, kada ga steknu, žele još. Njihova želja za bogatstvom samo raste i, na kraju, oni umiru zbog novca, gubeći priliku da streme ka istini i budu spaseni. Kada sam bila mlada, naša porodica je bila siromašna i okolina nam se rugala, pa sam mislila da manje vredim od drugih. Kada sam odrasla, a i dalje nisam mogla da zaradim novac, prijatelji i rodbina su s visine gledali na mene i još više sam verovala da je život nepodnošljiv bez novca. Zato sam za svoj životni cilj postavila zarađivanje novca. Živela sam u skladu sa otrovima „nije sve u novcu, ali bez njega ne možeš ništa”, „svet se vrti oko novca”, „ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo” i sličnim otrovima koje Sotona usađuje u ljude. Dok god sam mogla da zaradim novac, bila sam voljna da istrpim bilo kakvu teškoću i čak kada sam bila na ivici paralize zbog diskus hernije, nisam se odmarala. Brinula sam da ću zaraditi manje novca ako ne radim, pa sam stalno terala sebe, kao da vozim bicikl i ne stajem dok ne padnem. Na kraju, moja bolest mi je nanela toliki bol, da nisam želela da živim. Čak i nakon što sam pronašla Boga, nastavila sam da živim u skladu sa tim sotonskim otrovima. Iako sam izvršavala dužnosti, srce mi je i dalje bilo usredsređeno na to kako da zaradim još novca a na okupljanjima sam samo otaljavala posao i ubijala vreme. To je dovelo do toga da je život-ulazak moje braće i sestara pretrpeo gubitke i da ja uopšte nisam napredovala. Život u skladu sa Sotoninim otrovima mi nije doneo ništa osim boli i prestupa u izvršavanju dužnosti. Stremljenje ka bogatstvu kako bi se zaradilo divljenje je način na koji Sotona kontroliše ljude i dovodi ih do uništenja. Nisam više želela da me Sotona iskušava, da gubim vreme jureći za bogatstvom. Morala sam da usredsredim svoju energiju na jedenje i pijenje Božjih reči i izvršavanje svojih dužnosti. Nakon toga sam bila manje usredsređena na posao, ređe sam odlazila u radnju i bila sam mnogo opuštenija, i fizički i mentalno. Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kao neko ko je normalan i ko stremi ka ljubavi prema Bogu, ulazak u carstvo kako bi postao jedan od pripadnika Božjeg naroda tvoja je prava budućnost i život koji je od najveće vrednosti i značaja; niko nije blagosloveniji od vas. Zašto to kažem? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći značaj” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”). U prošlosti sam živela za telo i novac, stremeći ka divljenju drugih i hodala sam putem uništenja. Sada sam bila u stanju da sledim Boga, stremim ka istini i ispunjavam svoju dužnost kao stvoreno biće. To je najvredniji i najsmisleniji život. Moram da usredsredim svoje misli na stremljenje ka istini i na svoje dužnosti i moram dobro da izvršavam svoje dužnosti kako bih uzvratila Božju ljubav.

Jednog dana, muž je došao kući i rekao mi je da se otvorio neki hipermarket u našoj okolini i da marketing odeljenje želi da privuče velike trgovce kako bi podstakli poslovanje. Nudili su veoma dobre uslove velikim trgovcima poput nas, dajući nam da tri godine ne plaćamo zakup i da imamo besplatan skladišni prostor. Muž je razgovarao o tome sa mnom, želeći da skladištimo robu tamo kako bih je prodavala i rekao je da je to sigurna zarada. Bila sam donekle u iskušenju, razmišljajući: „Zar nam to nije zlatna prilika pala u krilo? Plaćali smo desetine hiljada juana za zakup svake godine. Kada bismo se bavili veleprodajom i maloprodajom u tom novom marketu, naš posao bi sigurno procvetao, a kada zaradimo više novca, moći ćemo da kupimo bolju kuću i lepši auto. Zbog toga će nam se rodbina i prijatelji još više diviti i zavideti nam!” Međutim, kada bismo pristali, muž i ja bismo morali da vodimo odvojene radnje i iako bismo zaradili mnogo više novca, sigurno bismo imali više posla i bili bismo više iscrpljeni nego pre. Pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo i ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam: „Zar nas to upravo Sotona ne iskušava? Ako otvorimo još jednu radnju, možda ćemo zaraditi više novca i poboljšati ugled, ali onda neću imati vremena da jedem i pijem Božje reči niti da izvršavam svoje dužnosti. Zar to ne bi uništilo moju priliku da budem spasena?” Pomislila sam na ono što je Gospod Isus rekao: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” (Matej 16:26). To je bilo potpuno tačno. Bez obzira koliko novca zaradila, koja bi bila korist ako bih završila tako što bih izgubila život? Bog me je već dovoljno blagoslovio, pa nisam mogla da sve svoje vreme i energiju uložim u zarađivanje novca. Razumevši Božju nameru, ubedila sam muža da napusti ideju da otvorimo radnju u novom marketu. Na moje iznenađenje, on se složio i ja sam osetila veliko olakšanje u srcu. To što sam oslobođena okova novca je rezultat delovanja Božjih reči u meni!