Jednog dana sam dobio pismo jednog brata u kojem mi poručuje da ima nekih problema u obavljanju svojih dužnosti i da ne zna šta da radi, pa je hteo da me pita za mišljenje. Kada sam pročitao pismo, nisam mogao da se ne divim sebi. Pomislio sam: „Prošle su skoro dve godine otkako sam napustio tu crkvu, ali braća i sestre i dalje traže savet kada naiđu na probleme koje ne mogu da reše. Pretpostavljam da posedujem neke istine i razumem više od njih.” Prisetio sam se kako sam, dok sam bio starešina u toj crkvi, iako nisam bio dugogodišnji vernik, kada su moja braća i sestre imali problema ili teškoća, uspevao da pronađem odgovarajuće odlomke Božje reči da im pomognem. Većina njih je bila voljna da dođe kod mene da traži i da razgovara u zajedništvu sa mnom kada su bili u neprilici, i odobravali su način na koji sam obavljao dužnost starešine. To što je taj brat tražio moje mišljenje kada je imao problema i plašio se da ne primenjuje nepravilno, bilo je razumno, jer mu je rast bio mali. Ta pomisao me je učinila veoma srećnim, i nisam mogao da se ne osmehnem ponosno. Brat Vang je primetio moj osmeh i rekao: „Šta te je toliko usrećilo kad se tako smeškaš?” Rekao sam mu za bratovo pismo i takođe sam mu rekao šta ću da odgovorim. Mislio sam da će odobriti, ali iznenadio sam se kada mi je vrlo ozbiljno rekao: „Tvoja braća i sestre u toj crkvi imaju veoma visoko mišljenje o tebi! Otkad te poznajem, primetio sam da svi u toj crkvi veoma zavise od tebe. Obraćaju ti se za sve, pitaju te za mišljenje, a ti posebno uživaš u njihovoj podršci i ne odbijaš nijedan zahtev. Da li si razmišljao o prirodi i posledicama obavljanja svoje dužnosti na taj način? Umesto da preispituješ sebe i razgovaraš u zajedništvu sa braćom i sestrama o tome kako da se mole i oslanjaju na Boga, ili da im govoriš kako da tragaju za istina-načelima kada se suočavaju sa teškoćama, ti im daješ svoja rešenja ne bi li ti se divili, obožavali te i da ne bi bilo mesta za Boga u njihovim srcima. Ti si na putu antihrista!” Reči brata Vanga sam primio kao jak šamar. Bio sam zapanjen. Ono što je rekao bilo je posebno oštro i duboko me je pogodilo. U tom trenutku to nisam mogao da prihvatim. Srce mi se uznemirilo. Pomislio sam: „Ne može biti toliko loše. Moja dužnost je da rešavam probleme i teškoće svoje braće i sestara i postigao sam određene rezultate u tom pogledu. Rad u toj crkvi prvobitno nije bio veoma efikasan. Nakon što sam počeo da radim kao starešina, većina braće i sestara koji nisu obavljali svoje dužnosti počeli su da ih obavljaju, postepeno smo zadobili neke ljude propovedanjem jevanđelja, i svaki aspekt rada se poboljšao. Osim toga, nisam išao mimo radnih aranžmana i radio nešto drugo, niti sam pokušavao da uspostavim sopstveno carstvo. Kako je mogao da kaže da hodam putem antihrista? Pomaganje braći i sestrama manjeg rasta da reše probleme u svojim dužnostima treba da bude dobro delo. A on ipak kaže da uzdižem sebe i da hodam putem antihrista; zar ne preteruje i pogrešno me opisuje?” Što sam više o tome razmišljao, to sam više bio uznemiren. Nisam mogao da prihvatim reči brata Vanga. U to vreme sam razmišljao o tome kako sam nekada, kada nisam bio u stanju da prihvatim orezivanje, na kraju samo sȃm sebe ponizio. Razmišljao sam i o sledećem odlomku Božje reči: „Kad se suočiš s problemima iz stvarnog života, kako bi trebalo da poznaješ i da razumeš Božji autoritet i suverenost? Kad si suočen s ovim problemima, a ne znaš kako da ih razumeš, kako da s njima postupaš i kako da ih doživiš, kakav bi stav trebalo da usvojiš da bi pokazao svoju nameru i želju da se pokoriš, kao i stvarnost svog pokoravanja Božjoj suverenosti i uređenjima? Najpre moraš naučiti da čekaš; zatim moraš naučiti da tragaš; a onda moraš da naučiš da se pokoravaš” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Shvatio sam da ovo orezivanje za mene sadrži Božju nameru. Bez obzira na to da li mi je bilo jasno, morao sam da prihvatim i poslušam. Ako je istina ono što je rekao brat Vang, da ističem sebe i da me zbog toga braća i sestre poštuju i obožavaju umesto da se oslanjaju na Boga i da tragaju za istina-načelima, i da hodam putem antihrista, onda je to veoma opasno. Pomislivši na to, više se nisam opirao u srcu. Molio sam se Bogu i prihvatio to. Rekao sam bratu Vangu: „Iako još nisam shvatio koliko je moj problem ozbiljan, pošto si mi ukazao na to, tragaću po tom pitanju.” Posle toga sam počeo da se smirujem i da preispitujem svoje postupke.

Setio sam se da sam ubrzo nakon što sam počeo da verujem u Boga, video kako su braća i sestre jako srećni kada starešine i delatnici besede o istini da bi rešili njihove probleme ili teškoće, i kako žele da prisustvuju takvim okupljanjima i da pitaju za rešenja. Veoma sam im zavideo i ponadao se da ću postati poput tih starešina i delatnika i da ću besediti o istini kako bih rešavao probleme svoje braće i sestara i da će oni imati visoko mišljenje o meni i odobravati me. Dakle, sa tom namerom i željom, počeo sam da se usredsređujem na čitanje Božje reči, aktivno sam prisustvovao okupljanjima, i kada su moja braća i sestre imali problema ili teškoća, tragao sam za istinom da im pomognem. Moja potraga puna elana naišla je na njihovo odobravanje i svi su govorili da mogu da patim i da platim ceh u svojim dužnostima, i da znam kako da primenjujem istinu. Kasnije sam izabran za crkvenog starešinu i obavljao sam svoje dužnosti sa još više elana i truda. U svemu sam, uključujući tu i prisustvovanje okupljanjima i rešavanje problema i teškoća ljudi, uvek bio prvi i nikada nisam zaostajao. Iako sam se ponekad osećao negativno i slabo, uvek sam brzo prilagođavao svoje stanje i aktivno se bavio crkvenim radom kako bi moja braća i sestre mogli da vide da sam starešina koji je u skladu s merilom. Sećam se da je bila jedna sestra koju je muž sputavao. Nije mogla redovno da prisustvuje okupljanjima, niti da obavlja svoje dužnosti i osećala se negativno i slabo. Kada sam to saznao, pomislio sam: „Slučajno imam slično iskustvo. Znam da mogu da iskoristim svoje praktično iskustvo da joj pomognem da se brže izvuče iz svoje negativnosti, i to će pokazati mojoj braći i sestrama da mogu da rešavam probleme i da posedujem istina-stvarnost.” Stoga sam potražio odlomke Božje reči usmerene na njeno stanje i kombinovao ih sa svojim iskustvom u zajedništvu sa njom. Da bih bio siguran da će primetiti da imam rast, u svojoj besedi sam govorio samo o pozitivnoj praksi i nisam nijednom rečju spomenuo iskvarenost koju sam otkrivao, svoju negativnosti ili svoju slabost. Moja beseda ju je nadahnula i stanje joj se znatno poboljšalo. Posle je rekla svima tokom okupljanja: „Brat Jang zna da primenjuje istinu i ima rast. Uprkos ozbiljnom progonu od strane svog sina, on je ostao postojan u svom svedočenju i nastavio da propoveda jevanđelje i svedoči o Bogu. Osetila sam se nadahnutom tek kada sam čula njegovu besedu.” Kada sam to čuo, potajno sam bio oduševljen. Kasnije sam sve svoje vreme provodio pomažući braći i sestrama. Kada sam čuo za vođu grupe koji je bio površan u svojoj dužnosti i nije rešavao stvarne probleme, ili brata ili sestru koji su bili u lošem stanju i nisu mogli normalno da obavljaju svoje dužnosti, lično bih se time pozabavio. Nisam se plašio ni vetra, ni kiše, ni vrućine ni hladnoće, nikada ništa nisam zapostavljao, i nisam mogao da se smirim dok njihovi problemi ne bi bili rešeni i otklonjeni. Sećam se da sam jednom čuo da je neko oformio kliku u crkvi i širio negativnost. Nekoj braći i sestrama nedostajalo je razboritosti, i imali su predrasude i nisu mogli da rade skladno. Odmah sam otišao da s njima razgovaram u zajedništvu. Razotkrio sam i raščlanio ponašanje te osobe i zaustavio njena zla dela. Kroz moju besedu, braća i sestre su zadobili razboritost i on ih više nije navodio na pogrešan put i ometao. I tako je utisak moje braće i sestara o meni nastavio da se poboljšava. Neka braća i sestre su me čak pomenula, rekavši: „Brat Jang najbolje zna da primenjuje istinu, da sagledava ljude i pitanja tačnije od nas i da govori s dubokim razumevanjem. Mora se priznati da može da reši svaki problem!” Bio sam veoma srećan kada sam to čuo i mislio sam da dobro radim svoj posao. Pre nego što sam mogao da primetim, bio sam u stanju samopoštovanja. Kasnije sam se namerno hvalio pred braćom i sestrama, rekavši: „Ta osoba je bila veoma lukava i varljiva i širila je primamljive zablude u crkvi. Nemoguće ga je bilo raspoznati bez shvatanja istine, ali srećom, video sam kakav je i uspeo sam da besedim i razotkrijem njegovo ponašanje. Možda je uspeo da obmane nekog drugog, ali ne i mene.” Kada je čuo moju besedu, jedan brat je stekao visoko mišljenje o meni. Kasnije, kad god je imao bilo kakvih problema, dolazio je kod mene da ih reši. Takođe sam često govorio pred braćom i sestrama o tome kako sam se molio Bogu da tražim Njegovu nameru u svojim dužnostima i kako sam patio i platio ceh, da dokažem da imam vere i da znam da primenjujem istinu. Jednom smo brat Džang i ja otišli da zalivamo pridošlice i tada sam pomislio: „Bio sam starešina u svojoj staroj crkvi, i prilično dobro razumem stanje ljudi u religiji, tako da sam zaista dobar u zalivanju pridošlica.” Kada su pridošlice postavile neka pitanja, aktivno sam se upustio u priču i podelio s njima sopstveno iskustvo o promeni svojih predstava. Ali u svojoj besedi sam govorio samo o tome kako sam tragao za istinom i prihvatio je, a nisam rekao ni reč o tome kako sam se izolovao od crkve i odupirao se Bogu zbog sopstvenih predstava, jer sam se plašio da će izgubiti dobar utisak o meni. Video sam te pridošlice kako klimaju glavom dok su slušali moju besedu i iskreno sam osećao da je način na koji obavljam svoje dužnosti u skladu s merilom i prihvatljiv Bogu. Kada su čuli moju besedu, pridošlice su mi zavidno rekle: „Posle ovog perioda kontakta, mislim da nosiš veće breme od brata Džanga, ti podrobnije besediš; tvoju besedu je lakše razumeti i ona nadahnjuje veću posvećenost.” Kada sam to čuo od pridošlica, još više sam pomislio da posedujem neke istina-stvarnosti. Kasnije sam napustio tu crkvu da bih popunio potrebu za dužnostima na drugim mestima, ali te pridošlice su i dalje povremeno pričale o meni: „Zašto brat Jang nije ovde? Njegova beseda nam je od velike pomoći.” Kada sam čuo za to, nisam mogao da ne pomislim: „Izgleda da, pored rešavanja životnih problema moje braće i sestara, mogu da rešim i verske predstave pridošlica. Ja sam zaista vanredno nadarena osoba u crkvi.” U to vreme uopšte mi nije padalo na pamet da preispitam svoj put. Osećao sam se kao da zaista imam rast, znao sam da primenjujem istinu i bio sam odan u svojim dužnostima, zbog čega su se moja braća i sestre ugledali na mene i divili mi se. Živeo sam u situaciji samopoštovanja bez ikakve samosvesti. Posle onoga što mi je rekao brat Vang, i posle upoređivanja sa mojim prethodnim ponašanjem, tek tada sam shvatio da sam bio previše nadmen i nerazuman. Uvek sam uzdizao sebe i pravio se važan. Uopšte nisam poznavao sebe!

Posle toga sam aktivno čitao Božju reč o uzdizanju i svedočenju o sebi da bih preispitao i shvatio sebe. Pročitao sam sledeći odlomak Božje reči: „Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojom nadarenošću, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi? Da li se neko sa savešću i razumom samouzdiže i svedoči o sebi? Ne. Kakva se onda narav obično otkriva kad ljudi to čine? Nadmenost. Ovo je jedna od glavnih razotkrivenih naravi, a sledi je lažljivost, koja podrazumeva da se učini sve što je moguće kako bi se steklo visoko mišljenje drugih ljudi. Njihove su reči potpuno hermetične i jasno je da sadrže skrivene motive i intrige; razmeću se, a ipak tu činjenicu žele da prikriju. Iz onoga što govore proishodi osećaj kod drugih ljudi da su oni bolji od ostalih, da im niko nije ravan, te da su svi drugi inferiorni. A zar se ovaj ishod ne postiže nepoštenim sredstvima? Kakva se narav krije iza takvih sredstava? Ima li ikakvih elemenata rđavosti? (Ima.) Ovo je vrsta rđave naravi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Razmišljao sam o Božjim rečima i uporedio ih sa svojim postupcima. Video sam da imam običaj da uzdižem sebe i da se hvalim u svojim dužnostima i da sam zaista na putu antihrista. Setio sam se vremena kada sam tek počeo da verujem u Boga. Kada sam video kako se ljudi dive i ugledaju na starešine i delatnike zbog njihovih beseda, zavideo sam im. Da bih zaslužio poštovanje i divljenje svoje braće i sestara, bio sam voljan da patim i vredno radim. Kada je moj rad pokazao neke rezultate, često sam pred braćom i sestrama svedočio kako sam patio i platio ceh, kako sam se trudio da obavljam svoje dužnosti, i kako sam primenjivao istinu, ali nikada nisam govorio o sopstvenoj negativnosti, slabosti, buntovnosti i otporu jer sam bio u velikom strahu da će me ljudi prozreti i nazvati me nesposobnim starešinom. Razmišljao sam samo o tome kako da učvrstim sliku o sebi u srcima braće i sestara, i koristio sam svoju dužnost kao priliku da uzdižem sebe i da se razmećem kako bi me sva moja braća i sestre cenili i ugledali se na mene. Zar nisam išao putem antihrista, putem opiranja Bogu? Ali bio sam otupeo i uopšte nisam bio svestan toga. I dalje sam besramno cenio sebe i pravio se važan misleći da posedujem istina-stvarnosti. Nisam imao ljudskosti ni razuma. To što sam uradio bilo je odvratno i mrsko Bogu. Kada sam to shvatio, osećao sam veliku krivicu. Osećao sam da zaista ne zaslužujem da živim pred Bogom, a kamoli da prihvatim Božje spasenje.

Nakon što sam to shvatio, počeo sam promišljam: „Zašto se uvek nehotice uzdižem i razmećem? Zašto hodam putem antihrista, činim zlo i opirem se Bogu? Šta je razlog?” Dok sam tragao, pročitao sam sledeće odlomke iz Božje reči: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). „Neki ljudi posebno idolizuju Pavla. Vole da idu naokolo, da drže govore i delaju, da idu na skupove i propovedaju, a vole i da ih ljudi slušaju obožavaju i da se oko njih okupljaju. Vole da imaju svoje mesto u srcima drugih i zahvalni su kada drugi cene sliku koju stvaraju o sebi. Hajde da iz takvog ponašanja probamo da raščlanimo njihovu prirodu? Kakva je njihova priroda? Ako se stvarno tako ponašaju, onda je to dovoljno da pokaže da su nadmeni i umišljeni. Uopšte ne obožavaju Boga, već teže višem statusu i žele da imaju vlast nad drugima, da ih poseduju i da imaju mesto u njihovim srcima. To je klasična slika Sotone. Istaknuti aspekti njihove prirode su nadmenost i uobraženost, odbijanje da obožavaju Boga i želja da ih drugi obožavaju. Takva ponašanja daju vam veoma jasnu sliku o njihovoj prirodi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Kroz ono što je Božja reč razotkrila, shvatio sam da želim da mi se dive u svemu i da budem visoko kotiran u srcima ljudi jer sam bio pod kontrolom svoje nadmene i uobražene sotonske prirode. Išao sam putem antihrista, putem opiranja Bogu. Još otkad sam počeo da obavljam dužnosti, besramno sam se hvalio pred braćom i sestrama kako sam patio i platio ceh u svojoj dužnosti, kako sam se pobunio protiv tela, i kako sam tragao za istinom radi rešavanja problema, sa ciljem da pokažem da sam iznad običnih ljudi i da sam bolji od drugih. Želeo sam da mi se ljudi dive i da me obožavaju. Setio sam se Pavla, kako je on koristio svoje propovedanje i delo da pokaže svoju nadarenost i znanje, hvalio se kako bi naveo druge da mu se dive i obilazio je crkve da svedoči o tome koliko je radio i patio za Gospoda da bi pridobio ljude i osvojio srca ljudi. U svom delu i poslanicama nije svedočio o istini koju je izneo Gospod Isus, niti je svedočio o divoti Gospoda Isusa, niti je podsticao vernike da poslušaju reči Gospodnje. Umesto toga, on je izobličio reči Gospoda Isusa na osnovu svojih mišljenja. Da bi zadovoljio sopstvene ambicije i želje, Pavle je radio oslanjajući se na svoju nadmenu i uobraženu sotonsku narav kako bi naveo druge da ga obožavaju i kako bi sve uvukao u svoju orbitu. Na kraju je besramno svedočio da je živeo kao Hrist i zauzeo mesto Gospoda Isusa u srcima ljudi. On je zaslepeo generacije vernika u Gospoda da bi ljudi slušali njegove reči a da se ne bi fokusirali na reči Gospodnje i išao je putem opiranja Bogu. Uvideo sam da su moji postupci isti kao i Pavlovi. Pod kontrolom moje nadmene i uobražene sotonske prirode, uzdizao sam sebe, razmetao se na svakom koraku i navodio ljude da me obožavaju. Na kraju je došlo do toga da u srcima moje braće i sestara više nije bilo mesta za Boga, a kada bi ih nešto zadesilo, nisu se oslanjali na Boga niti su tragali za istina-načelima. Umesto toga, oslanjali su se na mene, kao da ja posedujem istinu. Kad bih tako nastavio, zar ne bih doveo svoju braću i sestre pred sebe? To je nešto što vređa Božju narav! Kada sam to shvatio, strah mi se usadio u srce. Zaista nisam mogao ni da zamislim da bi obavljanje mojih dužnosti sa mojom nadmenom i uobraženom prirodom moglo da me natera da činim tako zle stvari koje se opiru Bogu!

Zatim sam pročitao još jedan odlomak Božje reči: „Neki čak možda koriste svoj položaj kako bi neprestano svedočili o sebi, uzdizali sami sebe i takmičili se s Bogom zarad ljudi i statusa. Pomoću raznoraznih metoda i mera, oni ljude primoravaju da ih obožavaju, neprestano nastojeći da ih pridobiju i da upravljaju njima. Neki čak ljude namerno navode na pomisao da su oni Bog, kako bi se prema njima odnosili kao prema Bogu. Oni nikad ne bi nekome rekli da su iskvareni – da su i oni takođe iskvareni i nadmeni, da ljudi ne treba da im se klanjaju, te da je, ma koliko da dobro rade, za sve to zaslužna Božja uzvišenost, a da oni ionako samo rade ono što bi trebalo da rade. Zašto oni ne govore tako? Zato što se užasno plaše da ne izgube svoje mesto u ljudskim srcima. Stoga takvi ljudi nikad ne veličaju Boga i nikad ne svedoče o Njemu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”). Ove Božje reči probole su mi srce. Božja kuća mi je dala priliku da budem starešina, da bih mogao razgovaram u zajedništvu o istini radi rešavanja problema život-ulaska braće i sestara, i da vodim ljude ka razumevanju istine, spoznaji Boga i ka pokoravanju Bogu. Ali, umesto da se usredsredim na uzdizanje i svedočenje o Bogu, iskoristio sam svoje dužnosti da se razmećem i zadovoljim sopstvene ambicije i želje. Zbog mog rada u ulozi starešine, braća i sestre su me obožavali i ugledali se na mene; kada bi ih nešto zadesilo, oslanjali su se na mene umesto na Boga i nisu tragali za istina-načelima. Kad bih tako nastavio, zar ne bih samo doveo ljude pred sebe? Bog je najuzvišeniji, svet i velik, ali ipak je pretrpeo veliko poniženje ovaploćenja da bi došao da spase ljudski rod, radio je ponizno i skriveno među ljudima, i izražavao istinu u mraku da bi opskrbio i vodio ljude, dajući sve za ljudski rod. Bog nikada nije pokušao da se hvali. Njegova suština je zaista divna. Ja sam manji od crva i Sotona me je toliko iskvario da nemam ljudsko obličje, ali ipak sam želeo da mi se drugi dive i da me obožavaju. Bio sam veoma besraman i nisam znao gde mi je mesto! Dok sam razmišljao o tome šta sam uradio, osećao sam se zgroženo i posramljeno, a uz to sam i krivio i prezirao sebe. Nisam bio dorastao Božjoj blagodati i uzvišenosti tokom proteklih nekoliko godina. Zbog svih tih zlih dela, zaslužio sam da budem proklet i kažnjen!

Kasnije sam pročitao još dva odlomka Božjih reči. Razumeo sam šta znači veličati Boga i svedočiti o Njemu, i pronašao sam načine primene da rešim problem uzdizanja i hodanja putem antihrista. Svemogući Bog kaže: „Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz svog stvarnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). „Kakvo je to, onda, ponašanje kada se čovek ne uzdiže i ne svedoči o sebi? Ako se hvališeš i svedočiš o sebi u vezi sa određenom stvari, rezultat koji ćeš postići jeste obožavanje i visoko mišljenje nekih ljudi o tebi. Ali, ako se ogoliš i podeliš svoju samospoznaju u vezi sa istim tim pitanjem, onda je to drugačije prirode. Zar to nije istina? Obična ljudskost bi trebalo da uključuje sposobnost čoveka da se ogoli da bi govorio o svojoj samospoznaji. To je pozitivna stvar. Ako zaista poznaješ sebe i ako o svom stanju govoriš tačno, iskreno i precizno; ako govoriš o znanju koje je potpuno zasnovano na Božjim rečima; ako su oni koji te slušaju poučeni i imaju od toga koristi i ako svedočiš o Božjem delu i slaviš Boga, to je onda svedočenje o Bogu. Ako, ogoljujući se, mnogo pričaš o svojim vrlinama, o tome kako si patio, plaćao cenu i bio postojan u svom svedočenju, pa ljudi steknu visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, to je onda svedočenje o sebi. Moraš biti u stanju da razlikuješ ta dva ponašanja. Na primer, kada objašnjavaš kako si, u susretu sa kušnjama, bio slab i negativan i kako si, pošto si se molio i tragao za istinom, konačno razumeo Božju nameru, stekao veru i bio postojan u svom svedočenju, to je uzdizanje Boga i svedočenje o Njemu. To nikako nije hvalisanje niti svedočenje o sebi. Stoga, da li se hvališeš i svedočiš o sebi ili ne zavisi prvenstveno od toga da li govoriš o svojim stvarnim iskustvima i da li postižeš efekat svedočenja o Bogu; takođe treba videti kakve su ti namere i ciljevi kada govoriš o svom iskustvenom svedočenju. Kada to učiniš, lako ćeš razaznati kakvo je tvoje ponašanje. Ako, dok svedočiš, imaš ispravnu nameru, onda, čak i ako ljudi steknu visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, to nije nikakav problem. Ako imaš pogrešnu nameru, onda je to problem čak i ako niko nema visoko mišljenje o tebi i niko te ne obožava – a ako ljudi imaju visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, onda je to još veći problem. Stoga nije dovoljno da posmatraš samo rezultate da bi utvrdio da li se čovek uzdiže i svedoči o sebi. Moraš prvenstveno posmatrati njegovu nameru; ta dva ponašanja treba razlikovati na osnovu namera. Ako budeš pokušao da ih razaznaš isključivo na osnovu rezultata, verovatno ćeš nepravedno optužiti i neke dobre ljude. Neki ljudi dele naročito iskreno svedočenje, pa drugi stoga imaju o njima visoko mišljenje i obožavaju ih – da li može da se kaže da ti ljudi svedoče o sebi? Ne može. Kod tih ljudi nema nikakvog problema, svedočenje koje oni dele i dužnost koju obavljaju drugima su od koristi, a samo budalasti i neuki ljudi iskrivljenog razumevanja obožavaju druge ljude. Prilikom razlučivanja da li neko sebe uzdiže i svedoči o sebi, ključno je da posmatraš govornikove namere. Ako ti je namera da svima pokažeš kako je tvoja iskvarenost razotkrivena i kako si se promenio, kao i da ljudima omogućiš da iz toga izvuku neku korist, onda su tvoje reči iskrene, istinite i u skladu sa činjenicama. Takve su namere ispravne i ti se ne hvališeš i ne svedočiš o sebi. Ako ti je namera da svima pokažeš da imaš stvarna iskustva, da si se promenio i da poseduješ istina-stvarnost zato da bi oni stekli visoko mišljenje o tebi i obožavali te, onda su te namere pogrešne. To jeste hvalisanje i svedočenje o sebi. Ako je iskustveno svedočenje koje iznosiš lažno, ukaljano i izgovoreno u nameri da ljude nasamari, da ih spreči da vide tvoje istinsko stanje i da spreči razotkrivanje tvojih namera, iskvarenosti, slabosti i negativnosti pred drugima, onda takve reči obmanjuju i navode na stranputicu. To je lažno svedočenje, varanje i sramoćenje Boga, a On to najviše mrzi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Iz Božjih reči sam razumeo da, ako hoćemo da veličamo Boga i svedočimo o Njemu, prvo moramo da imamo ispravne namere i da govorimo istinu. U pogledu toga kakvo buntovništvo, slabost i iskvarenu narav otkrivamo u svojim iskustvima, kako smo promislili o sebi i spoznali sebe u svetlu Božjih reči, kako smo prihvatili sud i grdnju Božje reči, i kakvo smo pravo znanje o Bogu zadobili, moramo da budemo u stanju da otvoreno razgovaramo u zajedništvu. Pored toga, uvek treba da preispitamo svoje postupke, misli i ideje. Kada poželimo da uzdižemo sebe i da se razmećemo, treba da se molimo i bunimo protiv sebe, da imamo ispravne namere, da znamo gde nam je mesto i da ga se držimo, da se često otvaramo pred braćom i sestrama da razotkrijemo sopstvenu iskvarenost, i da koristimo sopstveno znanje o Božjoj reči stečeno iskustvom da bismo uzdizali Boga i svedočili o Njemu. To je razum koji stvorena bića treba da imaju i dužnost koju treba da obavljaju.

Kada sam to shvatio, rekao sam bratu Vangu: „Tvoje vođstvo mi je pomoglo da preispitam i spoznam sebe. To je Božja ljubav prema meni. Sada bar donekle razumem svoju iskvarenu narav, spreman sam da se pokajem pred Bogom i da detaljno analiziram sebe i da se otvorim pred braćom i sestrama.” Kasnije, kada sam odgovorio bratu na pismo, otkrio sam mu da sam uzdizao sebe i hvalisao se tokom proteklih nekoliko godina, otkrio sam mu svoje pogrešne namere, i da sam išao putem antihrista. Otvorio sam se, razotkrio i detaljno analizirao te stvari sa svojim bratom, da bi mogao da prepozna moju iskvarenost i zla dela i da mi se više ne bi divio niti dozvolio da ga navedem na pogrešan put. Takođe sam ga uputio da se u svemu oslanja na Boga i da traži puteve primene u Božjoj reči, pa čak i kada razgovara u zajedništvu sa drugima, da mora da ima ispravne namere, da prihvati sve od Boga, da prihvata samo zajedništvo koje je u skladu sa Božjom rečju i istinom, i da ne obožava niti sledi bilo koju osobu jer je to put kojim treba da idu istinski vernici u Boga i koji streme ka istini. Kada sam završio pismo, osetio sam olakšanje i mir kakve nikada ranije nisam osetio.

Kasnije sam svesno primenjivao Božju reč u svojim dužnostima. Kada bi se desilo da je moj rad imao dobre rezultate i da me braća i sestre hvale, te bih ponovo poželeo da uzdižem sebe i da se ponovo hvalim, brzo bih se pomolio Bogu, koristio bih Božju reč da preispitam i shvatim antihristovsku narav koju sam razotkrio, na vreme bih se pobunio protiv svojih pogrešnih namera i primenjivao bih u skladu sa Božjom rečju. Uspeo sam da polako i donekle obuzdam svoju nadmenu i uobraženu sotonsku narav, i nisam uzdizao sebe niti se razmetao kao ranije. Jednom sam otišao na okupljanje, gde je brat rekao: „Beseda brata s kojim sarađuješ ne ukazuje toliko na put kao tvoja…” Kada sam to čuo, ispunio me je ponos, ali sam odmah shvatio da je moje stanje pogrešno i osećao sam se malo uplašeno, pa sam otkrio kako sam uzdizao sebe i razmetao se u prošlosti i posledice koje je to donelo, i kako sam kasnije prihvatio sud i grdnju Božje reči i spoznao sebe. Raščlanio sam i otkrio sve ove stvari da bi moja braća i sestre videli moj pravi rast i ružnoću moje iskvarenosti, i svima sam govorio da nisam bolji od bilo koga drugog, i da su rezultati mojih dužnosti postignuti delom Svetog Duha. Posle moje besede, braća i sestre su mogli ispravno da se ophode prema meni, više mi se nisu uzimali za uzor, niti su mi se divili, i osetio sam veliko olakšanje. Iako još uvek imam mnogo iskvarenih naravi, verujem da dokle god se fokusiram na doživljavanje Božjeg suda i grdnje, često preispitujem svoje namere, tragam za istinom u svim stvarima i koristim Božju reč kao kriterijum za delanje i vladanje, imaću Božje vođstvo, postepeno ću se osloboditi svojih iskvarenosti i ići putem spasenja.