Roditelji su mi se razveli kada sam bila prilično mala. Starija sestra i ja smo živele sa tatom i život nam je bio zaista težak. Naša porodica nije bila dobrostojeća, a i moje ocene su bile loše, tako da sam, kada sam bila pri kraju osnovne škole, napustila školovanje i počela da radim. Bila sam neobrazovana i mogla sam da radim samo neke fizičke poslove. Bilo je iscrpljujuće i ponižavajuće. Pomislila sam: „Pošto sam neobrazovana, mogu da budem samo niskokvalifikovani radnik u ovom životu. Kada budem imala decu, neću dozvoliti da budu neobrazovana kao ja.” Dakle, kada sam se udala i dobila prvu ćerku, nadala sam se da će marljivo učiti i da će se u budućnosti upisati na dobar fakultet – to bi značilo da će imati svetlu budućnost, a i dobro bi se odrazilo na mene kao njenu majku.

U to vreme sam zajedno sa mužem vodila mali biznis od kuće i istovremeno se brinula o ćerki. Kada je imala dve godine, preko interneta sam kupila neke knjige za rano učenje kako bih je podučavala. Dok sam kuvala ili prala veš, učila sam je „Izrekama od tri slova” ili sam je terala da uči poeziju iz vremena dinastije Tang. Ponekad, kad bih izgovorila jedan stih, ona bi odmah znala da izgovori sledeći. Kada sam videla koliko brzo uči, pomislila sam da mi je ćerka prilično pametna, da će se u budućnosti definitivno akademski istaknuti. Kada je napunila četiri godine, poslala sam je u vrtić. Posle pola godine, shvatila sam da u nižoj uzrasnoj grupi ne napreduje mnogo, pa sam je prebacila u srednju grupu, a čak i pre nego što je to završila, prebacila sam je u stariju grupu. Prvi vrtić koji sam izabrala za ćerku nije bio daleko od naše kuće, ali kasnije sam primetila da ona tamo ne uči mnogo, pa sam pomislila: „To je vreme kada deca stiču svoje osnove. Ako ostane u ovom vrtiću, to će biti prepreka njenim budućim izgledima.” Onda sam zamolila nekoga da se raspita i našla sam vrtić koji je bio dobar, ali daleko od kuće. Svakog dana sam je vodila i vraćala iz vrtića i za to vreme sam razmišljala: „Slanje moje ćerke u dobar vrtić je korisno za njenu budućnost. Vredi, koliko god bilo teško.” Da bi moja ćerka dobila dobre ocene, štedela sam na hrani i drugim troškovima i potrošila preko 500 juana na olovku za čitanje. Mislila sam da će joj to pomoći da ima bolje ocene. Kasnije je moja ćerka krenula u prvi razred i previše je volela da se igra, pa sam postavila pravilo da svaki dan posle jela mora da vežba pisanje slova i da zatim izrecituje odlomak iz svog udžbenika, i tek tada može da izađe da se igra. Kada je videla da sam joj organizovala svo to učenje i da ne može da se igra dok ne završi, plakala je i dizala dževu. Naljutila sam se i izgrdila je, rekavši: „Ako budeš vredno učila i radila sav domaći, onda neću morati da primenjujem ovo pravilo. Zar ono nije za tvoje dobro? Pogledaj samo ćerku tog i tog; vidiš kako su joj dobre ocene? Roditelji joj nikada nisu kod kuće, ali ona ipak vredno uči. Ako ne budeš vredno učila, nećeš moći ni da nađeš posao kada završiš školu, a kamoli da imaš svetlu budućnost. Nemoj posle da trčiš kod mene kada ne budeš imala šta da jedeš.” Ta grdnja ju je ućutkala i nevoljno je poslušala moje zahteve i učila. Samim tim, pod mojom strogom kontrolom, ocene su joj se poboljšale. Njeni rezultati na testovima su bili iznad 90 odsto, a ponekad čak i 99 odsto. Ali bih je ja ipak grdila, govoreći: „Zašto si dobila samo 99, a ne 100 odsto?” Posle toga bih je ohrabrila da vredno uči, kupovala sam joj materijale za dodatne časove u slobodno vreme kako bi što pre mogla da postigne 100 odsto na testovima. U junu 2021. godine, moja ćerka je bila u drugom razredu i ocene su joj bile sve gore, pa sam je izgrdila, rekavši: „Zašto su ti ocene na testovima sve lošije!” Optužila sam je i da ne pazi na času. Kod kuće sam motrila na nju dok je učila, a ponekad, kada me nije slušala, udarila bih je. Ćerka je počela da me se plaši kad god bi me videla i ne usuđujući se da mi se opire, udarala bi samu sebe; takođe nije htela ni da mi priđe. Čak je rekla baki da je ne volim. Tada sam se strašno naljutila i rekla sam joj: „Još uvek si mala i ne razumeš stvari; sve ovo radim za tvoje dobro. Kada sam bila mala nisam bila vredna u školi, tako da nemam nikakvih izgleda i mogu samo da budem građanka niže klase. Moraš marljivo da učiš; ne možeš da budeš kao ja.” Moja ćerka nije imala drugog izbora nego da sledi moje zahteve.

Kasnije sam počela da verujem u Boga, a izabrana sam i za crkvenog starešinu. Bila sam prilično zauzeta crkvenim poslom i nisam imala mnogo vremena da nadgledam ćerkino učenje kod kuće. Ocene su joj se poprilično pogoršale; u početku je dobijala oko 90 odsto, a onda su ocene postepeno opadale sve do 70 i nešto odsto. Pomislila sam: „Ako tako nastavi, možda neće moći da završi ni osnovnu školu, a kamoli da se upiše na dobar fakultet i da ima svetlu budućnost. Ako ona ne bude imala izgleda, to će se loše odraziti i na mene.” Dakle, tokom dana sam bila zauzeta crkvenim poslom, a noću sam ćerki držala dodatne časove. Ali volela je da se igra i nije bila previše disciplinovana, a ocene su joj bile sve lošije. Njena učiteljica me je pozvala i rekla da su joj ocene znatno oslabile, a dodala je i da bez obzira na to koliko sam zauzeta, i dalje treba da se brinem o ćerkinom školovanju. Čuvši učiteljicine reči, žalila sam se u sebi, misleći da je to zato što sam bila previše zauzeta svojom dužnošću pa nisam uspela da pazim na ćerkino učenje i da su joj se zbog toga ocene tako ozbiljno pokvarile. Zbog toga nisam želela da obavljam dužnost starešine, već sam samo želela da idem na okupljanje svake nedelje i smatrala sam to dovoljnim. Tako bih imala više vremena da nadgledam ćerkino učenje kod kuće. Tog popodneva je došla starešina kod nas na okupljanje, a ja nisam htela da idem. Znala sam da je pogrešno tako razmišljati i pomolila sam se Bogu: „Bože, ocene moje ćerke su se ozbiljno pogoršale i brinem se da će to, ako se tako nastavi, pokvariti njene izglede za budućnost. Zato ne želim više da budem starešina. Znam da je to pogrešno; molim Te, usmeri me i pokaži mi put do primene.” Posle molitve sam otišla na okupljanje, gde sam starešini ispričala u kakvom sam stanju. Ona je razgovarala sa mnom u zajedništvu, i podsetila me da, po povratku kući, pročitam Božje reči koje otkrivaju pogrešne metode vaspitavanja dece.

Kada sam stigla kući, pronašla sam Božje reči na tu temu i pročitala ih. Svemogući Bog kaže: „Svaki roditelj i stariji član porodice ima različita, veća ili manja, očekivanja od svoje dece. Nadaju se da će im deca marljivo učiti, da će se lepo ponašati, da će briljirati u školi, da će imati sve petice i da neće zabušavati. Oni žele da im deca budu poštovana od strane učitelja i drugova iz razreda, te da im prosek ocena redovno bude iznad četvorke. Ako dete ima prosek dva, dobiće batine, a ako padne ispod dvojke, moraće da ode u ćošak i tamo razmisli o svojim greškama, ili da za kaznu stoji u stavu mirno. Neće mu dozvoliti da jede, spava, gleda TV, niti da se igra na kompjuteru, a sva ranija obećanja o kupovini lepe odeće i igračaka pašće u vodu. Svaki roditeljski par ima svakojaka očekivanja od svoje dece i polaže u njih velike nade. Nadaju se da će im deca uspeti u životu, da će brzo napredovati u karijeri i doneti čast i slavu svojim precima i svojoj porodici. Nijedan roditelj ne želi da mu dete postane prosjak, poljoprivrednik ili nedajbože lopov i bandit. Roditelji takođe ne žele da im deca, po ulasku u društvo, postanu građani drugog reda, da kopaju po kontejnerima za smeće, tezgare na ulici, valjaju drogu ili da drugi gledaju na njih sa visine. Roditelji, dakle, imaju svakojaka očekivanja od svoje dece, bez obzira da li njihova deca ta očekivanja mogu da ispune ili ne mogu. Svojim očekivanjima oni na svoju decu projektuju sve ono što smatraju dobrim i plemenitim stvarima ili težnjama, dajući im nadu, a pritom se i sami nadaju da će deca moći da ispune želje roditelja. Šta se, dakle, kod dece nehotice stvara usled tih roditeljskih želja? (Pritisak.) Osim pritiska, šta još nastaje? (Breme.) Želje roditelja pritiskaju decu i postaju njihovi okovi. Zbog toga što od svoje dece imaju očekivanja, roditelji će ih disciplinovati, usmeravati i vaspitavati u skladu s tim očekivanjima; čak će investirati u njih i platiće bilo koju cenu, da bi im se očekivanja ispunila. Primera radi, roditelji se nadaju da će im deca biti odlični učenici, najbolji u razredu, da će na svakom ispitu dobiti peticu i da će uvek biti prvi – ili da se, u najgorem slučaju, nikada neće plasirati ispod petog mesta. Zar nije tačno da se roditelji, nakon što izraze takva očekivanja, ujedno na neki način žrtvuju, kako bi svojoj deci pomogli da ostvare te ciljeve? (Tačno je.) Da bi ostvarila te ciljeve, deca će ustajati ranom zorom kako bi obnavljala lekcije i učila tekstove napamet, a i njihovi roditelji će poraniti kako bi im pravili društvo. Tokom vrelih dana, roditelji će svoju decu rashlađivati, spravljati im hladne napitke ili im kupovati sladoled. Kada ustanu ujutru, oni će svojoj deci najpre spremiti sojino mleko, pržene štapiće od testa i jaja. Pred svaki ispit će naročito insistirati da dete pojede prženi štapić od testa i dva jajeta, nadajući se da će mu to pomoći da osvoji svih 100 poena. Ako kažeš: ’Ne mogu sve to da pojedem, dovoljno je jedno jaje’, odgovoriće ti: ’Luckasto moje, ako pojedeš jedno jaje, dobićeš svega deset poena. Hajde, pojedi još jedno, mamici za ljubav. Potrudi se najbolje što možeš; ako pojedeš još ovo jedno, dobićeš svih sto poena.’ Dete kaže: ’Tek sam ustao, ne mogu još da jedem.’ ’Ne, ti moraš da jedeš! Budi dobar i slušaj majku. Mamica to radi za tvoje dobro, pa zato hajde, pojedi to zbog mame.’ Dete razmišlja: ’Mama se toliko brine. Ona sve to radi za moje dobro, pa ću ga zato pojesti.’ Jaje će biti pojedeno, ali šta će dete zapravo progutati? Progutaće pritisak, neodlučnost i nevoljnost. Dobro je jesti, a majčina su očekivanja velika, pa bi ih, sa stanovišta ljudskosti i savesti, trebalo prihvatiti, ali na osnovu razuma, čovek treba da se opire takvoj vrsti ljubavi i odbija da na takav način obavlja stvari. Ali, avaj, ti tu ne možeš ništa da učiniš. Ako ne pojedeš doručak, ona će se naljutiti, istući će te, izgrditi ili čak prokleti. (…) Kako te roditelji svojim očekivanjima vaspitavaju? (Tako da budem dobar na ispitima i da imam uspeha u budućnosti.) Moraš da im pokažeš da si neko ko obećava, moraš da opravdaš majčinu ljubav, sav njen trud i žrtvovanje, moraš da ispuniš očekivanja svojih roditelja i ne smeš da ih izneveriš. Oni te toliko vole, sve daju za tebe i sav svoj život ulažu za tvoje dobro. U šta su se, dakle, pretvorile sve njihove žrtve, sve ono čemu te uče, pa čak i njihova ljubav? Sve se to pretvorilo u nešto zbog čega ćeš morati da im se odužiš, a to je ujedno postalo i tvoje breme. Eto kako nastaje to breme” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Bog je razotkrio da kada roditelji imaju očekivanja od svoje dece, uvek misle da sve što rade, rade za dobro svoje dece. Žele da im deca budu dobri učenici, da se upišu na dobre fakultete i da steknu dobre diplome kako bi mogli da donesu slavu svojim precima i da imaju visok društveni status. Takođe zahtevaju da njihova deca rade stvari na određeni način na osnovu očekivanja koja oni imaju od njih. Međutim, oni ne uzimaju u obzir sav stres koji njihovi uporni zahtevi izazivaju kod njihove dece. Bog je razotkrio moje stanje tačno do detalja. Videla sam da je moja ćerka bila prilično pametna kada je imala oko dve godine, pa sam se nadala da će marljivo učiti i da će se kad poraste upisati na dobar fakultet. Na taj način, ne samo da bi me drugi visoko cenili, već bi to donelo i ugled našem porodičnom imenu. S takvim očekivanjima sam počela da tražim dobru školu za ćerku kako bi od malih nogu imala čvrste osnove. Takođe sam štedela na hrani i dnevnim troškovima da bih joj kupila olovku za čitanje da lakše uči, zahtevajući da postigne savršene rezultate na testovima i uvek sam je upoređivala sa detetom iz komšiluka koje je imalo dobre ocene. Ako moja ćerka nije želela da postupa u sladu sa planom koji sam osmislila, govorila sam joj da je sve što radim za njeno dobro, a ako i dalje ne bi slušala, držala bih joj lekcije, govoreći joj da će završiti na prosjačkom štapu. To je dovelo do toga da se nije usudila da me ne posluša i da nije imala nikakvu slobodu. Nije se usudila da se raspravlja sa mnom, samo je udarala samu sebe i sve se više udaljavala od mene. Svim tim sam samo naškodila njenom mladom umu. Međutim, i dalje sam mislila da to radim za njeno dobro, ne shvatajući da je ovakav način poučavanja moje ćerke zapravo pogrešan.

Nastavila sam da čitam još Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Očekivanja koja roditelji imaju od svog potomstva pre nego što odrastu, od ’Treba da nauče mnogo stvari, ne mogu da izgube u startu’ do ’Kada odrastu, treba da napreduju u svetu i da zauzmu položaj u društvu’, postepeno prerastaju u neku vrstu zahteva koje postavljaju svojoj deci. Taj zahtev je sledeći: kada odrasteš i zauzmeš svoje mesto u društvu, ne zaboravi svoje korene, ne zaboravi svoje roditelje, tvoji roditelji su ljudi kojima prvo moraš da se odužiš, moraš da pokažeš odanost roditeljima i da im pomogneš da dobro žive, jer su oni tvoji dobrotvori na ovom svetu, oni su ljudi koji su te vaspitali; to što si ti sada zauzeo svoje mesto u društvu, kao i sve u čemu uživaš i sve što poseduješ, kupljeno je mukotrpnim trudom tvojih roditelja, tako da ostatak svog života treba da iskoristiš da im se odužiš, da im to nadoknadiš i da budeš dobar prema njima. Očekivanja koja roditelji imaju od svoje dece dok odrastaju – da steknu položaj u društvu i da napreduju u svetu – preobraze se u to, postepeno se pretvarajući iz veoma normalnog roditeljskog očekivanja u neku vrstu zahteva i molbe koju roditelji postavljaju svojoj deci. Pretpostavimo da tokom odrastanja njihova deca ne dobijaju dobre ocene; recimo da se pobune, da ne žele da uče, niti da slušaju roditelje i neposlušna su. Njihovi roditelji će reći: ’Da li ti misliš da je meni lako? Šta ti misliš, zbog koga sve ovo radim? Radim ovo za tvoje dobro, zar ne? Sve što radim je za tebe, a ti to ne ceniš. Jesi ti glup?’ Koristiće takve reči da bi zaplašili decu i tako ih učinili svojim taocima. Da li je takav pristup ispravan? (Nije.) Nije ispravan. Ta ’plemenita’ strana roditelja je i odvratna strana roditelja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Bog je razotkrio da postoje skrivene namere i motivi iza očekivanja koja roditelji imaju prema svojoj deci. Nadaju se da će se, nakon što plate cenu podizanja svoje dece, kada se ona jednog dana istaknu među drugima, to dobro odraziti na njih i doneti ugled porodičnom imenu, kao i da će pritom imati i neke materijalne koristi od svoje dece i na taj način povratiti ono što su uložili. Da Bog ovo nije razotkrio, zauvek bih mislila da je svetla budućnost moje ćerke razlog što sam htela da je naučim da vredno uči i što sam je držala pod svojom strogom kontrolom. Međutim, iza svega toga, ispostavilo se da to radim samo zbog ličnih interesa. Od malena sam gajila svoju ćerku, nadajući se da će moći da razvije čvrste osnove dok je još mala, da bi u budućnosti mogla da se upiše na dobar fakultet i istakne se među svojim vršnjacima. To ne bi samo donelo slavu našim precima, već bi se dobro odrazilo i na mene. Pored toga, to što bi moja ćerka dobro živela u budućnosti takođe bi bilo dobro za mene kao majku – bila bi mi odana, a i život bi mi se malo popravio. Kada sam videla da moja ćerka voli da se igra, zabrinula sam se da će to uticati na njene ocene, te sam je grdila i tukla. Dok sam obavljala svoju dužnost, nisam imala mnogo vremena da usmeravam ćerku jer sam bila vrlo zauzeta. Kada sam videla da joj se ocene ozbiljno kvare, brinula sam se da će to uticati na njene izglede i da, ako se to nastavi, neću dobiti ono što sam želela u pogledu svojih interesa i slike o sebi, tako da nisam čak ni želela da obavljam svoju dužnost starešine. Sada, kada razmišljam o tome, shvatam da su iza svega što sam radila za svoju ćerku stajale moje namere i motivi i da je sve to bilo zarad mojih sopstvenih interesa. Živela sam prema sotonskim otrovima kao što su „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi” i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Bila sam tako sebična i ogavna!

Kasnije sam pročitala Božje reči i pronašla put do primene. Svemogući Bog kaže: „Ako podrobno analiziramo suštinu očekivanja roditelja od svoje dece, možemo da uvidimo da su ta očekivanja sebična, da se kose s ljudskošću i da nemaju nikakve veze sa odgovornostima roditelja. Kada roditelji svojoj deci nameću razna očekivanja i zahteve, oni ne ispunjavaju svoju odgovornost. Dakle, koje su njihove ’odgovornosti’? Najosnovnije odgovornosti koje roditelji treba da ispune su da nauče svoju decu da govore, da ih uče da budu dobrodušni, da ne budu loši ljudi i da ih usmeravaju u pozitivnom pravcu. To su njihove najosnovnije odgovornosti. Pored toga, oni treba da pomognu svojoj deci da istraže sve vrste znanja, sklonosti i sličnih stvari koje im odgovaraju, na osnovu njihovog uzrasta, onoga koliko mogu da podnesu, i njihovog kova i interesovanja. Nešto bolji roditelji će pomoći svojoj deci da shvate da je Bog stvorio ljude i da Bog postoji u ovoj vaseljeni, upućivaće ih da se mole i da čitaju Božje reči, pričaće im biblijske priče i nadati se da će slediti Boga i obavljati dužnost stvorenog bića kada odrastu, umesto da jure za svetskim trendovima, zarobljeni u raznim komplikovanim međuljudskim odnosima i potrošeni raznim trendovima ovog sveta i društva. Odgovornosti koje roditelji treba da ispune nemaju nikakve veze s njihovim očekivanjima. Odgovornosti koje treba da ispune u svojoj ulozi roditelja su da svojoj deci pruže pozitivne smernice i odgovarajuću pomoć dok odrastaju, kao i da se pomno brinu o njihovoj telesnoj dobrobiti, u vezi sa hranom, odećom, smeštajem ili kada se razbole. Ako im se deca razbole, roditelji treba da leče svaku bolest koju treba lečiti; ne treba da zapostavljaju svoju decu niti da im govore: ’Samo ti idi u školu, nastavi da učiš – ne smeš da gubiš nastavu. Ako previše zaostaneš, nećeš uspeti da nadoknadiš.’ Kada njihova deca treba da se odmore, roditelji treba da ih puste da se odmore; kada su njihova deca bolesna, roditelji moraju da im pomognu da se oporave. To su odgovornosti roditelja. S jedne strane, oni moraju da brinu o fizičkom zdravlju svoje dece; s druge, moraju da im se nađu, da ih obrazuju i da im pomognu u pogledu njihovog mentalnog zdravlja. To su odgovornosti koje roditelji treba da ispune, a ne da nameću nerealna očekivanja ili zahteve svojoj deci. Roditelji moraju da ispune svoje odgovornosti kada je reč i o mentalnim potrebama dece i o stvarima koje su njihovoj deci potrebne u fizičkom životu. Roditelji ne treba da dozvole da im se deca smrzavaju zimi, treba da im prenesu neka opšta znanja o životu, kao na primer šta treba da rade da se ne bi prehladili, da treba da jedu toplu hranu, da će ih boleti stomak ako jedu hladnu hranu, i da ne bi trebalo da se tek tako izlažu vetru ili da skidaju odeću na promaji kada je hladno, pomažući im da nauče da vode računa o svom zdravlju. Pored toga, kada se u mladim umovima njihove dece pojave neke detinjaste, nezrele ideje o njihovoj budućnosti ili neke ekstremne misli, roditelji moraju odmah da im pruže ispravno vođstvo čim to otkriju, a ne da ih nasilno potiskuju; trebalo bi da navedu svoju decu da izraze i daju oduška svojim idejama, kako bi problem zaista mogao da se reši. To je ispunjavanje njihovih odgovornosti. Ispunjavanje odgovornosti roditelja znači, s jedne strane, brigu o deci, a s druge, savetovanje i ispravljanje svoje dece i davanje smernica u vezi sa ispravnim mislima i stavovima. Odgovornosti koje roditelji treba da ispune zapravo nemaju nikakve veze s njihovim očekivanjima od potomstva. Možete da se nadate da će vaša deca biti fizički zdrava i da će posedovati ljudskost, savest i razum kada odrastu, ili možete da se nadate da će se vaša deca pokazati kao odana roditeljima, ali ne treba da se nadate da će vaša deca postići takvu i takvu vrstu slave ili postati značajna ličnost kada odrastu, a još manje treba često da govorite svojoj deci: ’Pogledaj kako je poslušan komšijin Sjaoming!’ Tvoja deca su tvoja deca – odgovornost koju treba da ispuniš nije da kažeš svojoj deci koliko je sjajan njihov komšija Sjaoming, niti da ih nateraš da uče od svog komšije Sjaominga. To nije nešto što roditelj treba da uradi. Svaki čovek je drugačiji. Ljudi se razlikuju po svojim mislima, stavovima, interesovanjima, hobijima, kovu, ličnostima i po tome da li je njihova ljudskost-suština dobra ili zlobna. Neki ljudi su rođeni kao brbljivci, dok su drugi rođeni introvertni i ne smeta im da provedu ceo dan bez ijedne progovorene reči. Stoga, ako roditelji žele da ispune svoje odgovornosti, trebalo bi da pokušaju da razumeju dečju ličnost, sklonosti, interese, kov i potrebe njihove ljudskosti, umesto da svoje sopstvene težnje odraslih ljudi ka svetu, prestižu i profitu pretvore u očekivanja od svoje dece, namećući im pitanja prestiža, profita i sveta koja dolaze od društva. Roditelji te stvari nazivaju prijatnim imenom ’očekivanja od svoje dece’, ali one to nisu u stvarnosti. Jasno je da oni pokušavaju da gurnu svoju decu u ognjenu jamu i pošalju ih u naručje đavola. Ako si zaista pristojan roditelj, treba da ispuniš svoje odgovornosti u vezi sa fizičkim i mentalnim zdravljem svoje dece, umesto da im namećeš svoju volju pre nego što odrastu i tako prisiljavaš njihove mlade umove da trpe stvari koje ne treba da trpe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Iz Božjih reči sam shvatila da roditelji treba da otpuste neprimerene zahteve i očekivanja koja postavljaju svojoj deci. Moraju da se ophode prema svojoj deci na osnovu stvarne situacije i ne mogu svojoj deci da nameću sopstvenu želju da teže ka slavi i dobitku. Što se tiče vaspitavanja ćerke, nisam postupala u skladu sa Božjim rečima. Trebalo je da sagledam loše ocene moje ćerke na ispravan način. Nije trebalo da je upoređujem sa detetom iz komšiluka i nije trebalo da joj usadim pogrešnu ideju kada je bila mala da mora vredno da uči i da se upiše na dobar fakultet kako bi se istakla među vršnjacima i donela slavu našim precima. Takođe, kada su u pitanju deca različitog uzrasta, treba postavljati zahteve prema njima na osnovu njihove stvarne situacije. Moja ćerka još nije imala ni deset godina; bilo joj je normalno da se zabavi i da se malo igra pre nego što uradi domaći zadatak. Nije trebalo da postavljam zahteve prema sopstvenom načinu vaspitavanja i da je onda grdim kada ih ne ispuni. To je samo naškodilo njenom mladom umu i nije zaista bilo za njeno dobro. Da bismo zaista činili ono što je ispravno za dete, treba da postupamo u skladu sa Božjim rečima, da se prema njemu odnosimo na osnovu njegovog kova, ličnosti i uzrasta. Štaviše, kad bih vaspitavala ćerku na svoj način, čak i kad bih ostvarila svoj cilj da se istakne među svojim vršnjacima, ona bi se sve više udaljavala od Boga dok bi sticala sve više ateističkog znanja. Kada sam joj kasnije propovedala jevanđelje, mogla je da iskoristi znanje koje je stekla da porekne Boga i da Mu se opire. Kad bi se to dogodilo, ćerka bi mi bila upropašćena. Kada sam to shvatila, više nisam obraćala toliko pažnje na ćerkine ocene i više se nisam nadala da će se upisati na fakultet i doneti čast mom imenu u budućnosti. Nadala sam se samo da će tokom školovanja steći neko praktično znanje. Što se tiče toga da li će u budućnosti steći visoko obrazovanje i pronaći dobar posao, kao i njenih izgleda za budućnost, pokorila sam se Božjoj suverenosti i uređenjima.

Posle sam pročitala još Božjih reči: „Kad neko napusti roditelje i osamostali se, društveni uslovi sa kojima se suočava, kao i vrsta posla i karijere koji su mu dostupni, sudbinski su određeni i nemaju nikakve veze s roditeljima. Neki ljudi izaberu dobar smer na fakultetu da bi kasnije, nakon što diplomiraju, pronašli zadovoljavajući posao i tako načinili trijumfalan prvi korak na svom životnom putu. Neki nauče mnogo različitih veština i ovladaju njima, ali nikad ne pronađu ni posao ni radno mesto koje bi im odgovaralo, a kamoli da naprave karijeru; na samom početku svog životnog puta, oni nalaze da su na svakom koraku osujećeni i ophrvani nevoljama, da su im izgledi turobni, a životi neizvesni. Neki marljivo studiraju, ali im ipak za dlaku izmiče svaka prilika da steknu visoko obrazovanje; čini se kao da im je suđeno da nikad ne uspeju, jer im se već prva težnja na životnom putu pretvorila u dim. Ne znajući je li put pred njima ravan ili kamenit, oni po prvi put osećaju da ljudska sudbina obiluje promenljivim faktorima, te stoga na život gledaju s iščekivanjem i strahom. Neki ljudi, uprkos tome što nisu naročito dobro obrazovani, pišu knjige i steknu neku slavu; neki su, pak, iako gotovo sasvim nepismeni, uspešni u biznisu i sposobni da se od toga izdržavaju… Koje zanimanje odabrati, kako zaraditi za život: imaju li ljudi ikakvu kontrolu nad tim da li će u ovim stvarima napraviti dobar ili loš izbor? Jesu li ove stvari u skladu s čovekovim željama i odlukama? Većina ljudi želi sledeće: da manje rade a više zarađuju, da ne moraju da se satiru po suncu i kiši, da se lepo oblače, da na svakom mestu sijaju i blistaju, da se izdignu iznad ostalih i da svojim precima odaju čast. Ljudi se nadaju savršenstvu, ali, kad načine prve korake na svom životnom putu, oni postepeno shvataju koliko je ljudska sudbina nesavršena i po prvi put uspevaju da dokuče činjenicu da, iako čovek može praviti smele planove za budućnost i gajiti odvažne fantazije, niko nema tu sposobnost, niti moć da ostvari sopstvene snove, i da niko nije u poziciji da upravlja sopstvenom budućnošću. Uvek će postojati izvesno rastojanje između čovekovih snova i stvarnosti sa kojom se on mora suočavati; stvari nikada nisu onakve kakve bi čovek želeo da budu, te ljudi, suočeni s takvom realnošću, nikad ne mogu biti srećni ni zadovoljni. Neki će prevaliti svaki zamislivi put, uložiti velike napore i podneti ogromne žrtve zarad sopstvene dobrobiti i budućnosti, u pokušaju da promene svoju sudbinu. Ali na kraju, čak i ako sopstvenim trudom uspeju da ostvare svoje snove i želje, oni nikad ne mogu da promene svoju sudbinu i, ma koliko se uporno trudili, nikad ne mogu da nadmaše ono što im je sudbina dodelila. Bez obzira na razlike u sposobnostima, inteligenciji i snazi volje, svi su ljudi jednaki pred sudbinom, koja ne razlikuje male od velikih, niske od visokih, niti uzvišene od osrednjih. O tome kojim će se zanimanjem neko baviti, kako će zarađivati za život i koliko će bogatstvo steći ne odlučuju njegovi roditelji, njegova nadarenost, njegov trud, niti ambicije, već je sve to Stvoritelj predodredio” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Iz Božjih reči sam shvatila da izgledi i sudbina ljudi tokom njihovog života potpadaju pod Božju suverenost. Da li će moje dete upisati dobar fakultet i pronaći dobar posao, nije zavisilo od toga šta tražim od nje niti je zavisilo od njenog truda. Sve to zavisi od Božjeg predodređenja. Bog je uredio čitav čovekov život još pre rođenja. Neki ljudi upišu fakultet i steknu dobru diplomu ali nisu u stanju da nađu zadovoljavajući posao, dok drugi koji nisu visokoobrazovani uspeju da izgrade karijeru. Imam jednog prijatelja čiji je sin upisao fakultet, ali nikada nije našao posao i samo je sedeo kod kuće nezaposlen. I snaja moje bake se upisala na fakultet, ali nije mogla da nađe dobar posao i otišla je kući da obrađuje zemlju, dok teča mog muža čak nije ni završio osnovnu školu i nije bio ni skroz pismen, ali je ipak otvorio fabriku i postao gazda, zarađujući mnogo novca. Iz ovih primera iz stvarnog života, shvatila sam da nečiji dobar posao i svetla budućnost ne zavise od toga da li ta osoba može da upiše fakultet, niti od načina na koji je roditelji vaspitaju. Sve to zavisi od Božjeg uređenja. Morala sam ubuduće da preokrenem ovo svoje pogrešno gledište i otpustim očekivanja koja sam imala od svoje ćerke, da više ne zahtevam da koristi svoje školovanje kako bi zadovoljila moju želju da se istaknem u društvu.

Posle toga sam normalno obavljala svoju dužnost i više nisam vaspitavala ćerku kao ranije. Kada je imala slobodnog vremena, razgovarala sam s njom i o verovanju u Boga, da bi shvatila da je nebo i zemlju i sva stvorenja, a takođe i čovečanstvo, stvorio Bog, da nam je On darovao sve što imamo i da ljudi treba da veruju u Njega i da Ga obožavaju. Bila je voljna da čita Božje reči sa mnom i da sluša moje besede i to me je činilo vrlo srećnom. Prošlo je neko vreme i moja ćerka je postala poslušna. Završavala je domaći na vreme i ocene su joj se polako poboljšavale, i dobijala je oko 80 odsto na svakom testu. Iako sam bila srećna, to je bila drugačija vrsta sreće od one koju sam osećala ranije. Rekla sam ćerki: „Nije bitno koju ocenu dobiješ na testu. Neću zahtevati da dobiješ 100 odsto i neću zahtevati da se u budućnosti upišeš na dobar fakultet. To je zato što su me Božje reči naučile da su izgledi i sudbina čoveka u Njegovim rukama. Čovekov život dolazi od Boga i samo mogu da se nadam da ćeš, kada odrasteš, valjano verovati u Boga i da ćeš obavljati svoju dužnost u Božjoj kući.” Radosno je rekla: „Znam” i takođe mi je rekla da je sada mnogo srećnija od druge dece. Uvidela sam da, kada sam postupala u skladu sa Božjim rečima, moja ćerka više nije patila i mogla sam da je izvedem na ispravan put. Osećala sam se oslobođeno i mogla sam da uložim više energije u obavljanje svoje dužnosti.

Kroz ovo iskustvo, shvatila sam da Bog ima suverenost nad čovekovim životom, i da je takođe uredio sudbinu moje ćerke i imao suverenost nad njom. To je bilo van njenog domašaja, a još više je bilo van mog. Takođe sam shvatila da je želja da se moja ćerka akademski istakne i da ima svetlu budućnost bila samo zarad moje lične slave i dobitka; to je bilo sebično i ogavno. Sada mogu da otpustim svoja očekivanja od ćerke i da postupam u skladu sa Božjim rečima. Hvala Bogu!