U junu 2022. godine, saznao sam da je policija uhapsila više od trideset braće i sestara, uključujući i nekoliko starešina. Mnoga braća i sestre, kao i domovi gde su se održavala okupljanja, susreli su se sa bezbednosnim rizicima i trebalo je da se knjige Božjih reči hitno prebace na drugo mesto. Starešine su uredile da dve sestre i ja odemo u crkvu Čenguang da se bavimo posledicama. Pomislio sam: „Imam kriminalni dosije zbog prethodnih hapšenja i Komunistička partija me godinama neprekidno proganja. Ako odem da se bavim posledicama, neizbežno je da ću morati da izađem u javnost i moraću da dođem u kontakt sa ljudima koji predstavljaju bezbednosni rizik. Ako me ponovo uhapsi, Komunistička partija sigurno neće biti blaga prema meni. Čak i ako me ne ubije, verovatno će me osuditi na osam do deset godina zatvora. Pošto se Božje delo bliži kraju, šta ako me policija ubije ili ozbiljno povredi? Zar sve ove godine tokom kojih sam se odrekao porodice i karijere, kao i sve što sam uložio, ne bi bili uzaludno? Kako ću biti spasen i ući u carstvo nebesko?” Međutim, dok sam tako razmišljao, osetio sam izvesnu krivicu, misleći: „I dalje razmišljam o sebi u ovakvim trenucima. Baš sam sebičan.” Prisetio sam se nekih Božjih reči: „Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude izdašan i da sarađuje s Bogom. Tokom Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju vernost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju odanost? Bog je prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da prilježno vrši svoju dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Razmišljajući o Božjim rečima, osetio sam snažnu krivicu u svojoj savesti. Komunistička partija je mahnito proganjala crkvu, braća i sestre su bili u opasnosti i trebalo im je hitno reći da se sakriju. Takođe je trebalo premestiti knjige Božjih reči, a bilo je i toliko mnogo crkvenog posla kojim se hitno trebalo baviti. U takvim trenucima, bilo je neophodno da neko preuzme odgovornost, da se brzo bavi posledicama i da umanji gubitke. To je bilo u skladu sa Božjom namerom. Međutim, ja sam samo razmišljao o sopstvenoj bezbednosti, uopšte nisam uzimao u obzir crkveni rad niti Božju nameru. Zaista mi je nedostajala savest i bio sam tako sebičan i ogavan! Tako da sam prihvatio tu dužnost i razgovarao sa te dve sestre o detaljima u vezi sa tim kako da se bavimo posledicama.

Jedne noći, jedna sestra je rekla da je nešto instalirano na njenom električnom trotinetu, pa smo brzo otišli da proverimo. Otkrili smo da su na oba naša trotineta bili postavljeni uređaji za praćenje, što je značilo da smo možda već bili na meti policije i da bismo mogli biti uhapšeni u bilo kom trenutku. Osećao sam se uznemireno i nelagodno, a prizori mučenja koje je sledilo nakon prethodnog hapšenja bljesnuli su mi pred očima. Kada sam prethodno bio uhapšen, policija me je mučila da bi me prisilila da izdam crkvene finansije i braću i sestre, koristeći jedan oblik teške i dugačke deprivacije sna, gde su me primoravali da ostanem budan ceo dan, tukli ili zastrašivali kad god bih utonuo u san. To su radili dvadeset dana bez prekida. Toliko su me mučili, da mi je život bio gori od smrti, i da nije bilo Božje brige i zaštite, odavno bih umro. Sećanje na to me i dalje proganja. Takođe sam pomislio na to kako sam, u tom trenutku, imao već više od šezdeset godina i kako sam bio lošeg zdravlja, bio sam srčani bolesnik i imao sam visok krvni pritisak, pa sam se pitao: „Kada bi me ponovo uhapsili, da li bih mogao da podnesem mučenje i divljačko prebijanje?” Komunistička partije koristi sva moguća sredstva da muči vernike i nasmrt ih prebije bez ikakvih posledica. Kada bi me pretukli nasmrt ili onesposobili, kako bih bio u stanju da verujem u Boga ili da izvršavam svoje dužnosti? Pomislio sam: „Ništa od toga. Jednostavno ću prestati da izvršavam svoje dužnosti za sada i pronaći ću neko mesto da se sakrijem. Bezbednije je tako.” Takođe sam se u sebi žalio što starešine nisu uredile ovu dužnost za nekog drugog. Na kraju krajeva, kako su mogli da dozvole da neko čija je bezbednost ugrožena rešava posledice? Što sam više razmišljao na taj način, to sam više gubio volju. Kasnije sam shvatio da je moje stanje pogrešno, pa sam se pomolio Bogu: „Bože, moja vera je premala. Kada sam otkrio uređaje za praćenje na trotinetima, zaglavio sam se u strahu i želeo sam da se sakrijem kao što kornjača povuče glavu u oklop. Zaista sam sebičan. Bože, voljan sam da se oslonim i ugledam na Tebe i da iskusim ovu situaciju s verom i nadam se da ćeš me usmeriti da promislim i da prepoznam svoje probleme.” Nakon molitve, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Kroz razotrkivanje Božjim rečima, shvatio sam da kad god se susretnem sa opasnom situacijom, uvek razmišljam o sebi, a osnovni uzrok toga su sotonski otrovi, poput „spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi”, pošto su te ideje duboko uticale na mene. Te izreke su postale standard po kojem postupao i ponašao se. Živeći u skladu sa tim mislima i gledištima, postao sam sebičan i gledao sam svoje interese, prihvatajući sticanje profita i izbegavanje gubitka kao svoje načelo. Kada sam u prošlosti radio u društvu, tako sam se ponašao, čak sam birao prijatelje na osnovu toga ko bi mi mogao koristiti. Nakon što sam pronašao Boga i započeo svoje dužnosti, i dalje sam vodio računa samo o sebi, radije obavljajući lagane zadatke koje su starešine cenile. Kada je situacija bila ugodna, mogao sam da istrpim patnju i da se dajem u izvršavanju svojih dužnosti, ali kada bi se situacija pogoršala i uključivala ličnu bezbednost, razmišljao bih samo o sopstvenim interesima i nisam uopšte brinuo o crkvenom radu. Kada su starešine uredile da se bavim posledicama, moja prva briga bila je sopstvena bezbednost, a pogotovo kada sam otkrio da su uređaji za praćenje bili instalirani na našim trotinetima, još više sam bio zabrinut da me policija posmatra i da postoji rizik da mogu biti uhapšen ili čak izgubiti život u bilo kom trenutku. Čak sam pomislio na to da napustim svoje dužnosti i da se sakrijem, kako bih sopstveni opstanak stavio na prvo mesto. Razmišljao sam samo o sebi, nisam uzimao u obzir crkveni rad niti to da li će braća i sestre biti uhapšeni. Bio sam tako sebičan i ogavan! Bavljenje posledicama zahteva rad u velikoj žurbi i, u ključnim trenucima poput ovom, svako ko ima savest i razum bi ustao da zaštiti interese Božje kuće i dao bi sve od sebe da smanji gubitke. Čak i kada bi to značilo hapšenje, zatvorsku kaznu ili gubitak života, takva osoba bi odabrala da zaštiti crkveni rad kako bi utešila Božje srce. Međutim, kada sam ja u pitanju, kada sam se suočio sa opasnosti, želeo sam da pobegnem i da se sakrijem kao kada kornjača uvuče glavu u oklop. Kako sam ja imao bilo kakvu ljudskost? Shvativši to, duboko sam se posramio, pokajao i prezirao sam sebe. Nisam više želeo da bežim od te situacije i bio sam voljan da se pokorim i da se bavim rešavanjem posledica kako treba.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da uspostavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Božje reči zaista imaju autoritet i moć. Nakon čitanja Božjih reči, bio sam ispunjen verom, shvativši da bez obzira koliko mahnita Komunistička partija bila, i dalje je u Božjim rukama. Ona je samo oruđe koje Bog koristi da usavrši Svoj izabrani narod. Sve što ona radi je u okvirima Božje dozvole i ako Bog to ne dozvoli, ona ne može nikome da naškodi. Čak i kada bih se sreo licem u lice sa policijom, ne bih bio uhvaćen. Prisetio sam se kako je pre nekoliko godina mnogo starešina i delatnika u našoj oblasti bilo uhapšeno, a mi smo i dalje prisustvovali okupljanjima, potpuno nesvesni te činjenice. Iznenada, više od deset policajaca je došlo i pokucalo na vrata. Nekoliko minuta su neprekidno kucali a mi smo samo nastavili da se molimo i nismo otvorili vrata. Pola sata kasnije, policija je mislila da nema nikoga kod kuće i ostavila je dva policajca da čuvaju stražu, dok su ostali otišli. Kasnije smo pogledali kroz prozor i kada policija nije obraćala pažnju, iskoristili smo priliku da pobegnemo. Drugom prilikom, nakon što je okupljanje bilo završeno, a jedan brat i ja smo otišli, policija je u to prostoriji uhvatila dve sestre u zamku. Sestre su u žurbi zgrabile kompjutere i sakrile ih ispod kreveta, ali iako su im bili ispred nosa, policija ih nije otkrila. Iz tih činjenica sam uvideo Božju svemogućnost i znao sam da je sve u Božjim rukama. Iako je na mom trotinetu bio instaliran uređaj za praćenje, da li ću biti biti uhvaćen ili ne nije zavisilo od policije; zavisilo je od Boga. Kada bi Bog dozvolio da me policija uhapsi, bez obzira gde bih se sakrio, ne bih pobegao. Morao sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Shvativši to, srce mi se smirilo i više nisam bio bojažljiv niti uplašen. Zatim smo nastavili da rešavamo posledice, bezbedno smo prebacili sve knjige Božjih reči i braću i sestre na bezbedna mesta, kako bi izvršavali svoje dužnosti.

Nakon što sam uredio rad ove crkve, otišao sam u drugu da se tamo bavim posledicama. Pronašao sam dva nadzornika kako bismo raspravili kako da brzo vratimo crkveni rad u normalu. Međutim, na moje iznenađenje, na trotinetu jednog nadzornika je takođe bio instaliran uređaj za praćenje i policija je čak posetila naše prebivalište kako bi ispitala stvar. Nad nama se ponovo nadvila napeta atmosfera i osećao sam se zaista potisnuto. Komunistička partija je poput duha, neumorno hapsi i proganja vernike, ometajući i uništavajući crkveni rad. Zaista je prokleta i za osudu! Sledećeg dana, primio sam pismo od viših starešina, koji su uredili da se jedna sestra i ja pozabavimo prijavom. U pismu je stajalo da postoji jedan antihrist na poziciji vlasti u crkvi, koji ugnjetava i muči ljude i izaziva haos u crkvi. Rekli su da je ovaj problem hitan i zamolili su me da se odmah pozabavim njime. Nisam želeo da idem i žalio sam se na osobu koja je napisala pismo, razmišljajući: „Situacija ovde je već dovoljno teška, a ti si odabrao baš ovaj momenat da napišeš prijavu. Već imamo dovoljno posla oko rešavanja posledica, a sada još samo doprinosiš haosu!” Baš u tom trenutku, saznao sam da su dvoje ljudi koji su bili uhapšeni postali Jude i da su me oboje znali. Policija ih je čak ispitivala u vezi sa mnom i nisam znao koliko informacija o meni su otkrili policiji. Pomislio sam: „Policija me već traži, ako ponovo izađem u javnost, zar neću prosto zakoračiti na liniju fronta? Ako me uhvate, neće me olako pustiti. Čak i kada me ne bi nasmrt pretukli, sigurno bi me obogaljili.” Zaista nisam znao šta da radim: „Bavljenje tom prijavom odnosi se na crkveni rad i ako se neko odmah ne pozabavi tim antihristima i zlim ljudima, to će izazvati još veći haos i braća i sestre će i dalje biti ugnjetavani i mučeni. Međutim, ova prijava uključuje više crkava i zahteva da se navodi istraže i potvrde na licu mesta, a ako izađem u javnost da bih to uradio, rizikovaću da me, pre ili kasnije, uhapse!” Imajući to na umu, bio sam veoma nervozan i prosto nisam mogao da se smirim. Zato sam se pomolio Bogu, traživši od Njega da mi dâ veru i snagu. Nakon molitve, setio sam se Božjih reči koje spominju kako su učenici Gospoda Isusa stradali za Njega. Brzo sam pronašao te reči da ih pročitam.

Svemogući Bog kaže: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Propagirali su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio proces njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja celog čovečanstva koje je On obavio omogućava ovom čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). „Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Njihova lična bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božje namere, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet. Antihristima je na prvom mestu njihova lična bezbednost, smatraju da ih se ništa drugo ne tiče. Kome god da se nešto dogodi, njima nije stalo do toga. Lagodno se osećaju sve dok se njima, antihristima, ne dogodi ništa loše. Ne znaju za odanost, što je određeno priroda-suštinom antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Tokom Doba blagodati, učenici Gospoda Isusa su svedočili o Njemu i širili su jevanđelje i za to su bili voljni da žrtvuju svoje živote. Na primer, Petar je razapet naopačke za Boga i bio mu je odan do smrti, Stefan je kamenovan nasmrt zato što je propagirao jevanđelje Gospoda Isusa, itd. Oni su svojim životima platili to što su svetu propagirali Božju reč i svedočili o Njegovom delu. Iako su bili proganjani i njihova tela su umrla, njihove smrti bile su vredne i smislene i oni su dobili Božje odobravanje. Pomislio sam na to kako su, u poslednjim danima, mnogi iskreni vernici koji su sledili Boga bili uhapšeni i kako su pretrpeli okrutna mučenja zato što su propagirali jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana i svedočili o njemu. Neki su bili pretučeni nasmrt, a neki obogaljeni, ali oni bi radije proveli život u zatvoru, nego poricali Boga ili Ga izdali. Oni bi radije umrli, nego postali Jude. Na kraju su dali svedočanstvo koje je pobedilo Sotonu. Sada je crkvi hitno trebao neko da se bavi njenim radom, ali ja sam uvek iznad svega stavljao sopstvenu bezbednost i svoj život. Niti sam bio odan niti pokoran Bogu, a kamoli da sam na bilo koji način svedočio za Njega. Koji je bio smisao toga da razvlačim svoje nečasno postojanje na taj način, bez da izvršavam svoje dužnosti? Takođe sam shvatio da je moje razumevanje iskrivljeno, pošto sam stalno brinuo da ću izgubiti svoju priliku da budem spasen ako me nasmrt pretuku ili obogalje, ali, zapravo, biti spasen se odnosi na doživljavanje Božjeg dela do tačke u kojoj čovek može da odbaci svoju iskvarenu narav i ostvari iskrenu pokornost Bogu. Kada ne bih mogao da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, kada ne bih stremio ka istini i dobro izvršavao svoje dužnosti niti odbacio svoju iskvarenu narav u situaciji koju je Bog uredio, već bih odabrao da pobegnem i da se sakrijem poput kornjače koja uvlači glavu u oklop, onda bih zaista izgubio priliku da budem spasen. Shvativši to, odlučio sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da, bez obzira na to sa kakvom situacijom se susretnem ubuduće, počnem sa ispunjavanjem svojih obaveze i odgovornosti kako treba. Kada bi me zaista uhapsili jednog dana, i to bi bilo uz Božju dozvolu, a ja bih sledio primer učenika Gospoda Isusa i bio bih odan Bogu do smrti. Zato sam se prerušio i, dok sam se bavio posledicama, takođe sam radio na potvrdi prijave. Kasnije, nakon potvrde, otkrio sam da veći deo sadržaja prijave nije odgovarao činjenicama, a da su manji deo činile klevete i lažne optužbe. Takođe sam saznao da je osoba koja je napisala prijavu često neumorno usredsređena na ljude i stvari, da izaziva nevolje i da seje razdor, da se sveti svakome ko je ispravi i da je njena ljudskost zlonamerna. Na kraju, uz dogovor većine članova crkve, ona je izopštena iz crkve.

Kroz ovo iskustvo bavljenja posledicama, zadobio sam izvesno razumevanje svoje sebične prirode i takođe sam uvideo da je Božje delo neverovatno mudro. Bog koristi hapšenja KPK i proganjanje kako bi pružio uslugu usavršavanja Svog izabranog naroda i kako bi razotkrio razne vrste ljudi. Na primer, mnoge starešine i delatnici u crkvi, kao i braća i sestre, bili su uhapšeni tada, a neki su, kako bi zaštitili sebe u toj nepovoljnoj situaciji, postali previše uplašeni da izvršavaju svoje dužnosti, dok su drugi, nakon hapšenja, postali Jude kako bi spasili svoje živote i izdali su svoju braću i sestre, a čak su i potpisali „Tri izjave” da bi poricali i izdali Boga. Međutim, bilo je i onih koji, nakon što su uhapšeni i što su prošli kroz ispiranje mozga, iznudu, mamljenje i mučenje od strane velike crvene aždaje, i dalje nisu izgubili veru u Boga. Oni su radije hteli da služe zatvorske kazne i budu osuđeni, nego da postaju Jude, zaklevši se da neće izdati Boga sve do smrti. Oni su pružili predivno i snažno svedočanstvo za Boga, a iako im je telo mnogo patilo, njihova svedočenja su naišla na Božje odobravanje i On ih je zapamtio. Na taj način, Bog je klasifikovao svaku osobu u skladu sa njenom vrstom. Iako nas je velika crvena aždaja i dalje hapsila i proganjala, crkveni rad se nastavio normalno, a sva braća i sestre koji su bili u opasnosti, skupa s knjigama Božjih reči bezbedno su prebačeni na drugo mesto, dok su zli ljudi i bezvernici koji su izazvali prekidanje i ometanje bili uklonjeni iz crkve. Ta situacija mi je omogućila da svedočim čudesnim Božjim delima i tome da Bog sve svoje delo obavlja sam. Moja vera u Boga je porasla. Hvala Bogu!