Otkad znam za sebe, često sam viđala kako moj otac gubi živce i udara moju majku. Kako sam odrastala, majka mi se često žalila na svoj nesrećan brak. Govorila je da je sve vreme kako je sa mojim ocem oskudevala u hrani i odeći, da nikada nije bila srećna sa njim i da se on često ljutio na nju. Često mi je govorila: „Žena može da nađe sreću za ceo život samo ako se uda za muža koji se lepo ophodi prema njoj.” Pomislila sam: „Moja majka je i sama prošla kroz to, zato je ono što kaže isina. Šta god da se desi, ne smem da završim kao ona. Moram da nađem muža koji će se lepo ophoditi prema meni.” Kasnije sam dobila ono što sam želela ‒ našla sam muža blage ćudi, koji se lepo ophodio prema meni. Nakon što smo se venčali, moj muž se uvek u svemu slagao sa mnom i nikada nije povisio ton na mene. Kad god bi se vratio sa posla i ne bi me zatekao kod kuće, zvao bi da pita gde sam otišla i požurio bi da me pokupi svojim biciklom. Mnogo je brinuo o meni i u svakodnevnom životu i kad god bi primetio da sam uznemirena, upitao bi me: „Šta nije u redu? Da li te nešto muči?” Bila sam veoma srećna zbog toga što sam pronašla tako brižnog muža punog ljubavi i bila sam zadovoljna u životu.

Prihvatila sam novo Božje delo 2004. godine i propovedala sam jevanđelje svom mužu. Nije ga prihvatio, ali se nije ni protivio mojoj veri. Međutim, kasnije je moj muž počeo da veruje u neosnovane glasine koje je KPK izmišljala o Crkvi Svemogućeg Boga i od tada je počeo da me sprečava da verujem u Boga. Često mi je prigovarao i zbog toga što idem na okupljanja. Jednog dana, nakon što se vratio sa posla, rekao mi je ozbiljnim tonom: „Na internetu piše da je vera u Boga u suprotnosti sa KKP i da je vlada ne dozvoljava. Ne možeš više da veruješ u Boga!” Kada sam videla njegov nesrećan izraz lica, znala sam da je bio zaluđen neosnovanim glasinama koje je KPK širila. Rekla sam mu da su to samo laži i klevete, ali uopšte nije hteo da me sluša. Jedne večeri, čim je došao kući, upitao me je: „Jesi li danas opet išla na okupljanje?” Rekla sam: „Jesam.” Tada je počeo da viče na mene: „Rekao sam ti da ne veruješ u Boga, ali ti ne slušaš! Danas kada sam se vraćao kući, video sam kako hapse jednu učiteljicu jer veruje u Boga. Ko zna na koliko godina će biti osuđena? Ako nastaviš sa tom svojom verom, pre ili kasnije će i tebe uhapsiti. Onda ćemo i deca i ja biti uvučeni u sve to i uništićeš našu porodicu!” Rekavši to, zamahnuo je svojom cipelom i bez reči počeo da me udara po glavi, psujući dok me je tukao: „Rekao sam ti da me slušaš, ali ti jednostavno nećeš da slušaš. Ubiću te!” Mislila sam da će me udariti samo par puta da iskali bes, ali me je udarao zaista jako. U glavi mi se vrtelo od udaraca i činilo se da on nema nameru da prestane. Nikada nisam pomislila da, posle toliko godina koje smo proveli zajedno, može biti toliko nemilosrdan! Zatim je rekao deci: „Idite da pričate sa svojom majkom, naterajte je da kaže da od sada neće verovati u Boga. Ako ne kaže, danas ću je prebiti na smrt!” Moja ćerka je počela da plače i da me moli. Osetila sam nemoć kada sam videla svoju decu kako plaču. Pomislila sam: „Možda bi za sada trebalo da mu kažem da više neću verovati. Ako nastavim ovako da se opirem, a on se samo još više razbesni i razvede se, ova porodica će biti uništena.” Ali onda sam pomislila: „Šta god da se desi, ne mogu se odreći Božjeg imena. Ako kažem da više ne verujem u Boga, to bi značilo da Ga izdajem ‒ ne mogu to da izgovorim.” Zato sam nastavila da se molim Bogu i tražila da mi dâ mudrost i veru. Zatim sam pomislila na odlomak Božjih reči: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo i ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Prosvećenje Božjih reči mi je pomoglo da shvatim da, iako izgleda kao da me muž progoni, iza svega zapravo stoje Sotonine spletke. Sotona je želeo da se odreknem Boga i da Ga izdam. Nisam mogla da kažem da više neću verovati u Boga samo zato što se bojim muževljevog besa; morala sam da ostanem postojana u svom svedočenju. Nakon toga, bez obzira na to koliko su me deca molila, ostajala sam nema. Sasvim besan, moj muž je počeo da viče: „Pošto vaša majka ne želi to da kaže, večeras ću se razvesti od nje i nateraću je da ode. Neće više provesti nijedan dan u ovoj kući!” To je bio potpuni šok. Nikada nisam pomislila da bi stvarno poželeo da se razvede. Tolike godine sam bila srcem i dušom uz njega, ali je sada, samo zbog moje vere, hteo da se razvede od mene i čak želeo da odmah napustim kuću. Kako je moguće da je to isti onaj muž pored koga sam živela više od deset godina? Srce mi je bilo slomljeno. Pitala sam se: „Ako se razvedemo, kako ću preživeti sasvim sama, bespomoćna i usamljena?” Srce mi se cepalo, a suze su mi se slivale niz lice. Pomislila sam kako je Bog stvorio čoveka, kako nam je On udahnuo život i opskrbio nas svime što nam je potrebno i kako je sasvim prirdno i opravdano da Ga ljudi obožavaju. Smatrala sam da, bez obzira na sve, ne smem prestati da verujem u Boga. Tada je moja ćerka rekla svom ocu: „Ako se vas dvoje razvedete, brat i ja želimo da ostanemo sa mamom, a ne sa tobom.” Tek tada je moj muž popustio i odustao od priče o razvodu. Kasnije je progon od strane KPK postao još žešći, a po ulicama su bile izlepljene razne jeresi i laži koje su klevetale i blatile Crkvu Svemogućeg Boga. I progon mog muža prema meni je postao još gori. Svakog dana po povratku s posla me je ispitivao da li i dalje verujem u Boga i ljutio se na mene zbog najmanje sitnice. Veoma me je uznemiravalo što ga vidim takvog. Iako sam verovala u Boga i obavljala svoju dužnost, i dalje sam radila sve kućne poslove i poslove na imanju, a takođe sam brinula i o deci. Nije trebalo tako da me proganja. Ali onda sam pomislila: „Da nije progona i neosnovanih glasina od strane KPK, verovatno se ne bi tako ophodio prema meni. KPK ga je zavela. Ako ne budem trpela, razvod će biti neizbežan.” Kako bi naša porodica ostala na okupu i kako bih sačuvala brak, bez obzira na to koliko me je muž progonio, ćutke sam trpela, čak sam preuzimala inicijativu da brinem o njemu i spremala mu ukusnu hranu. Ponekad je to odlagalo moju dužnost.

Kasnije sam izabrana za propovednicu i postala sam odgovorna za nekoliko crkava. Neke od tih crkava su bile daleko od moje kuće, pa ne bih mogla svaki dan da se vraćam, i to me je pomalo brinulo. U to vreme je moj muž imao ljubavnicu i više puta mi je, kada bi se vratio kući pijan, govorio da mu je jedna žena priznala da ga voli i da želi da zasnuje porodicu s njim. Bojala sam se da će me to što ću biti daleko od kuće i što neću moći tako lako da se vraćam udaljiti od muža i da će se on sigurno razvesti od mene. Ako se to desi, naša porodica će se raspasti. Ali onda sam pomislila da mi je tu dužnost dao Bog i da ne mogu da je odbacim samo kako bih sačuvala porodični sklad. Zato sam je prihvatila. U to vreme sam se vraćala kući otprilike jednom u dve nedelje na nekoliko dana i tada sam radila sve poslove u kući i na farmi, nadajući se da ću tim trudom zadržati muževljevu naklonost. Iako sam znala da ima ljubavnicu, nikada ga nisam suočila sa tim, jer me je bilo strah da bi to stvarno dovelo do razvoda. Taj problem me je često mučio i ometao čak i dok sam obavljala svoju dužnost. Često sam samo otaljavala posao. U jednoj crkvi se nalazio lažni starešina koga je hitno trebalo smeniti, ali sam pomislila kako bi izbor novog starešine nakon smene mogao potrajati, pa sam odložila smenjivanje kako bih imala vremena da odem kući. To je dovelo do kašnjenja u crkvenom radu. Jednom drugom prilikom me je viši starešina zamolio da pomognem jednoj crkvi u suočavanju sa antihristom. U to vreme neka braća i sestre nisu mogli da raspoznaju tog antihrista, pa je bilo neophodno sa njima blagovremeno razgovarati u zajedništvu o istinama raspoznavanja. Pomislila sam: „Da bi braća i sestre raspoznali ovog antihrista, razgovori mogu potrajati pola meseca, pa čak ni tada nije sigurno da će biti rezultata. Kada ću onda moći da se vratim kući?” Zato sam rekla starešini: „Ovaj antihrist je isuviše lukav, a njegove metode zaluđivanja ljudi su vrlo prefinjene. Braći i sestrama neće biti lako da ga raspoznaju, a ni ja ne mogu da se izborim s njim. Zašto ne nađeš nekog drugog da reši to?” Starešina je video da nisam voljna da sarađujem i morao je da nađe drugu sestru da se time pozabavi. Međutim, zbog nedostatka raspoznavanja te sestre, napredak u suočavanju sa tim antihristom je bio spor, što je dovelo do toga da on ostane u crkvi i više od dva meseca zaluđuje i kontroliše Božji izabrani narod. Sav crkveni rad je praktično stao. Kasnije sam, zbog neodgovornosti u svojoj dužnosti i zbog ozbiljnog usporavanja crkvenog rada, bila smenjena. Tokom okupljanja, jedna sestra mi je rekla: „S obzirom na tvoje ponašanje, trebalo bi da budeš izolovana kako bi promislila.” Njene reči su me duboko pogodile u srce. Često sam odlazila kući kako bih sačuvala brak i time sam usporavala crkveni rad. Zaista sam počinila zlo delo i trebalo bi da budem izolovana kako bih promislila. Prisetila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Zbog Božjih reči sam drhtala od straha. Osetila sam Božji gnev, kao da me On osuđuje. Braća i sestre su me izabrali za propovednicu. Božja namera je bila da vodim braću i sestre da jedu i piju Njegove reči i da uđu u istinu, kao i da ih zaštitim od ometanja i zaluđivanja od strane lažnih starešina i antihrista. Ali ja uopšte nisam bila srcem u svojoj dužnosti. Stavila sam brak i porodicu iznad svega ostalog, često se vraćajući kući da bih sačuvala odnos sa svojim mužem. Znala sam da se u crkvi nalazi lažni starešina, ali ga nisam smenila na vreme. Što se tiče antihrista koji je razotkriven, takođe nisam bila voljna da provodim vreme razgovarajući sa braćom i sestrama o raspoznavanju. Čak sam nalazila izgovore, govorila sam da je taj antihrist isuviše lukav za mene i izbegavala svoju dužnost. To je omogućilo antihristu da zaluđuje braću i sestre u crkvi. Zbog svog braka i porodice, odnosila sam se neozbiljno i ravnodušno prema tako važnom poslu, kao što je izbor starešina i delatnika, smenjivanje lažnih starešina i suočavanje sa antihristom. To je nanelo štetu crkvenom radu i izazvalo gubitke u životima braće i sestara. Bila sam tako sebična i ogavna! Da li sam se uopšte ponašala kao osoba sa ljudskošću? Zato sam došla pred Boga i pomolila se, ispovedajući svoje grehe: „O, Bože, u svom stremljenju ka bračnoj sreći nisam dobro obavljala svoju dužnost i prestupila sam. Prema Tvojoj pravednoj naravi, zaslužujem da budem kažnjena. Ipak, Ti se nisi ophodio prema meni shodno mojim prestupima, već si mi dao priliku da obavljam svoju dužnost. Od sada želim da pristupam svojoj dužnosti srcem koje Te se boji.”

Nešto kasnije je moj muž čuo da je još nekoliko vernika uhapšeno, pa me je progonio još žešće. Jednom je, da bi me sprečio da verujem u Boga, spalio svu moju odeću. Bila sam besna. Kasnije su policajci došli u moju kuću da me uhapse pod optužbom za nezakonito propovedanje, ali tada nisam bila kod kuće i uspela sam da izbegnem nesreću. Zbog toga se nisam usudila da se vratim kući narednih pet meseci. Moj muž je zvao moje rođake pokušavajući da me pronađe, i čak je prijavio moju rođaku koja takođe veruje u Boga, da bi izvršio pritisak na mene da se vratim. Zaprepastila sam se kada sam to čula. Nikada nisam pomislila da bi moj muž mogao da uradi tako nešto. Delovao mi je zaista zastrašujuće i zlobno. Ako je mogao da prijavi moju rođaku, da li bi prijavio i mene? Prisetila sam se žrtava koje sam podnela kako bih sačuvala naš brak i shvatila da nisu bile vredne toga. Međutim, kada sam pomislila na to da ne mogu da se vratim kući, da će se naša porodica tako raspasti i da će brak kome sam celog života stremila nestati, ipak sam osetila veliku bol. Došla sam pred Boga u molitvi, nadajući se da će me izvesti iz tog pogrešnog stanja.

Nakon toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Venčani ljudi uvek smatraju brak velikim životnim događajem i pridaju mu veliku važnost. Stoga svu svoju životnu sreću poveravaju bračnom životu i svojim partnerima, verujući da je težnja ka bračnoj sreći jedini cilj kojem treba težiti u ovom životu. Zato mnogi ulažu veliki trud, plaćaju veliki ceh i podnose velike žrtve zarad bračne sreće. (…) Postoje čak i ljudi koji, nakon što počnu da veruju u Boga, prihvataju svoju dužnost i nalog koji im je dala Božja kuća, ali da bi održali sreću i zadovoljstvo svog braka, oni daleko zaostaju u obavljanju dužnosti. Prvo je trebalo da odu u daleke krajeve da propovedaju jevanđelje, da se vraćaju kući jednom nedeljno ili čak i ređe, ili su mogli da odu od kuće i da obavljaju svoju dužnost puno radno vreme u skladu sa svojim kovom i uslovima, ali se plaše da će njihov partner biti nezadovoljan njima, da njihov brak neće biti srećan, ili da će im brak u potpunosti propasti, te zarad održavanja bračne sreće oni žrtvuju mnogo vremena koje bi trebalo da provedu obavljajući svoju dužnost. Naročito kada čuju da se njihov partner žali, da je nezadovoljan ili da kuka, postaju još brižniji u održavanju braka. Čine sve što mogu da zadovolje svog partnera i vredno rade na tome da njihov brak bude srećan kako se ne bi raspao. Naravno, još ozbiljnije od ovoga je to što neki ljudi odbijaju poziv Božje kuće i odbijaju da obave svoju dužnost kako bi održali svoju bračnu sreću. Kada treba da odu od kuće da bi obavljali svoju dužnost, zbog toga što ne mogu da podnesu da se rastanu sa svojim supružnikom ili zato što se roditelji njihovog supružnika protive njihovom verovanju u Boga i protive se napuštanju posla i kuće zbog obavljanja dužnosti, takvi ljudi prave kompromise i napuštaju svoju dužnost, odlučuju da održe svoju bračnu sreću i stabilnost braka. Da bi održali bračnu sreću i stabilnost braka i da bi sprečili raspad i kraj njihovog braka, oni odlučuju da jedino ispunjavaju svoje odgovornosti i obaveze u bračnom životu i da napuste misiju stvorenog bića” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (10)”). Božje reči su razotkrile moje stanje. Od detinjstva sam bila pod uticajem porodičnih vrednosti i verovala da sreća žene u životu zavisi od toga da li joj je brak srećan i da li je muž voli. Smatrala sam da je stremljenje ka srećnoj porodici moj životni cilj. Živela sam prema sotoninim mislima: „Život je dragocen; a ljubav još dragocenija” i „Neka osvojim srce koje će mi biti verno i neka se nikada ne rastanemo, do kraja naših dana.” Moj muž je bio najvažnija osoba u mom životu i poverila sam mu svoju životnu sreću. Pre nego što sam pronašla Boga, potpuno sam se bila posvetila svom mužu i porodici u stremljenju ka srećnom braku. Nakon što sam pronašla Boga, moj muž je, pod uticajem neosnovanih glasina koje je širila KPK, počeo da me progoni, zabranjivao mi je da verujem u Boga, pa mi je čak i pretio razvodom i pribegavao nasilju nada mnom. Kako ne bih izgubila taj naš brak, trpela sam u tišini i pravila kompromise, pa čak i kada je bio hladan prema meni i ismevao me, trudila sam se da mu udovoljim, posvećujući još više vremena vođenju domaćinstva i zanemarujući dužnosti koje je trebalo da obavljam. Posebno dok sam bila propovednica, bila sam svesna da je ta dužnost ključna i da obuhvata rad nekoliko crkava, ali sam se bojala da će se naš brak raspasti, pa sam često išla kući kako bih sačuvala odnos sa svojim mužem i nisam mogla da se svesrdno posvetim svojim dužnostima. Kada su se u crkvama pojavili antihristi i lažne starešine, nisam se bavila njima na vreme jer sam pokušavala da održim porodicu na okupu i to je dovelo do kašnjenja u crkvenom radu. Kako bih očuvala odnos sa mužem i spasila naš brak, potpuno sam zanemarila svoje odgovornosti i dužnosti i počinila sam ozbiljne prestupe. Uvidela sam koliko sam bila nepopustljiva i sebična. Promišljajući o tome, zaista sam počela da prezirem samu sebe.

Kasnije sam pročitala određene Božje reči: „Bog ti je odredio brak samo da bi mogla da naučiš da ispunjavaš svoje odgovornosti, da naučiš da živiš mirno u zajednici sa drugom osobom i da živiš udvoje, da iskusiš kakav je život kada ga deliš sa svojim partnerom i kako da se nosiš sa svim stvarima sa kojima se zajedno susrećete, čineći tvoj život bogatijim i drugačijim. Međutim, On te ne ostavlja na milost i nemilost braku i, naravno, ne ostavlja te na milost i nemilost tvom partneru da bi bila njegova robinja. Ti nisi njegova robinja, niti je on tvoj gospodar. Jednaki ste. Ti jedino imaš obaveze žene ili muža prema svom partneru, a kada ispuniš te obaveze, Bog te smatra zadovoljavajućom ženom ili mužem. Ne postoji ništa što tvoj partner ima, a da ti nemaš, i ti nisi gora od svog partnera. Ako veruješ u Boga i stremiš ka istini, ako možeš da obavljaš svoju dužnost, da često prisustvuješ skupovima, da Božje reči molitveno čitaš i da dođeš pred Boga, onda su to stvari koje Bog prihvata i one su ono što stvoreno biće treba da radi i normalan život koji stvoreno biće treba da živi. U tome nema ničega sramnog, niti smeš da se osećaš kao da bilo šta duguješ svom partneru zato što živiš takav život – ne duguješ mu ništa. Ako želiš, imaš obavezu da svedočiš svom partneru o Božjem delu. Međutim, ako on ne veruje u Boga i ne sledi isti put kao ti, onda ne moraš to da radiš i nisi u obavezi da mu kažeš ili objasniš bilo šta ili mu daš bilo koju informaciju o svojoj veri ili putu koji slediš, niti on ima bilo kakvo pravo da to zna. Njegova je odgovornost i obaveza da te podrži, ohrabri i zaštiti. Ako to ne može da uradi, onda ne poseduje ljudskost. Zašto? Zato što ti slediš pravi put, a zato što slediš pravi put, tvoja porodica i tvoj partner su blagosloveni i uživaju u Božjoj blagodati zajedno s tobom. Jedino je ispravno da ti partner bude zahvalan na tome, a ne da te diskriminiše ili zlostavlja zbog tvoje vere ili zato što si progonjena, ili da veruje da treba da obavljaš više kućnih poslova i drugih stvari, ili da mu nešto duguješ. Ne duguješ mu ni emocionalno, ni duhovno, niti na bilo koji drugi način – on duguje tebi. Zbog tvoje vere u Boga, on uživa dodatnu blagodat i blagoslove od Boga, i to ih dobija preko reda. Šta podrazumevam pod ’dobija ih preko reda’? Mislim da neko takav ne zaslužuje da ih dobije i ne bi trebalo da ih dobije. Zašto ih ne bi dobio? Zato što ne sledi Boga niti priznaje Boga, stoga blagodat u kojoj uživa dolazi zbog tvoje vere u Boga. On ima koristi od tebe i uživa u blagoslovima s tobom, i jedino je ispravno da ti bude zahvalan. (…) Oni koji ne veruju i dalje nisu zadovoljni, a čak tlače i zlostavljaju one koji veruju u Boga. Progon kojem država i društvo podvrgavaju vernike već je velika nesreća za njih, a ipak članovi njihovih porodica idu korak dalje i stvaraju dodatni pritisak. Ako u takvim okolnostima još uvek veruješ da ih razočaravaš i voljna si da postaneš robinja svog braka, onda je to zaista nešto što ne bi trebalo da radiš. Dakle, oni ne podržavaju tvoju veru u Boga – u redu; stoga ne brane tvoju veru u Boga – takođe u redu. Oni imaju slobodu da to ne rade. Međutim, ne bi trebalo da se prema tebi ophode kao prema robu zato što veruješ u Boga. Ti nisi rob, ti si ljudsko biće, dostojanstvena i čestita osoba. U najmanju ruku, ti si stvoreno biće pred Bogom, a ne nečiji rob. Ako moraš da budeš rob, onda možeš samo da budeš rob istine, rob Božji, ne rob bilo koje osobe, a još manje da ti supružnik bude robovlasnik. U pogledu telesnih odnosa, osim tvojih roditelja, najbliža osoba na ovom svetu ti je tvoj supružnik. Međutim, zato što veruješ u Boga, on se prema tebi ophodi kao prema neprijatelju i napada te i progoni. Prigovara ti što prisustvuješ okupljanjima, ako čuje bilo kakav trač, vraća se kući da te grdi i maltretira. Čak i kada se moliš ili čitaš Božje reči kod kuće i uopšte ne utičeš na normalnost njegovog života, on će te i dalje grditi i suprotstavljati ti se, pa će te čak i tući. Reci Mi, šta je to? Zar on nije demon? Da li je to osoba koja ti je najbliža? Da li neko takav zaslužuje da ispuniš bilo kakvu odgovornost prema njemu? (Ne.) Ne zaslužuje! I tako, neki ljudi koji su u takvom braku i dalje stoje na raspolaganju svom partneru, spremni da žrtvuju sve, da žrtvuju vreme koje treba da provedu obavljajući svoju dužnost, priliku da izvrše svoju dužnost, pa čak i priliku da postignu spasenje. Ne bi trebalo da rade takve stvari, i u najmanju ruku bi trebalo da se odreknu takvih ideja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog odredio brak kako bi ljudi naučili da ispunjavaju svoje odgovornosti i da bi iskusili život u obilju, a ne da bi bili robovi braka. Za ispunjavanje bračnih odgovornosti treba da postoje načela. Ako druga osoba ima dobru ljudskost i podržava našu veru u Boga, možemo da ispunjavamo svoje odgovornosti u okviru braka. Međutim, ako nas druga osoba sprečava da verujemo u Boga i čak nas progoni i osuđuje, onda se to đavo pokazuje, a njegova suština mrzi Boga. U tom slučaju, ne moramo da ispunjavamo bračne obaveze. Ako neko ne može da razlikuje dobro od zla, a ipak želi da se drži takvog supružnika, onda je potpuno nerazuman i glup! Moja vera u Boga i obavljanje dužnosti stvorenog bića nailaze na Božje odobravanje i to je najpravičnija stvar, ali moj muž ne samo da me nije podržavao, već se ophodio prema meni kao prema neprijatelju ‒ tukao me je, grdio i pretio razvodom kako bi me prisilio da odustanem od vere u Boga. Činjenice su jasno pokazivale da moj muž mrzi Boga i da je njegova suština đavolska. Dobro je znao da me KPK progoni i da mogu da me uhapse svakog trenutka ako se vratim kući, a ipak je prijavio moju rođaku kako bi izvršio pritisak na mene da se vratim. Nimalo nije mario za to da li ću živeti ili umreti! Bio je zaista sebičan i zloban! Kasnije sam shvatila da je, kada se lepo ophodio prema meni, to bilo samo zato što sam brinula o porodici i njegovoj majci, što je bilo u njegovom interesu; inače bi se već odavno razveo od mene. Nije me iskreno voleo i video me je samo kao sredstvo za postizanje cilja. A ja sam ga sve vreme smatrala svojim osloncem i poverila mu svu svoju sreću. Čak sam zanemarivala svoju dužnost da bih ga zadržala i zadobila njegovu naklonost. Razmišljajući o tome, shvatila sam da sam bila prevarena i uvidela sam koliko sam bila slepa! Tada mi je bilo jasno da je suština mog muža zapravo bila suština đavola koji mrzi Boga. Kako bih mogla da pronađem sreću sa nekim ko mrzi Boga? Ne samo da ne bih pronašla sreću sa njim, već bih još više propatila zbog njega. Nisam mogla više da dozvolim da me sputava. Morala sam marljivo da stremim ka istini i da se trudim da svoju dužnost ispunjavam najbolje što mogu.

Nakon toga sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Kada je u pitanju brak, bez obzira na to kakve se pukotine javljaju ili kakve posledice nastaju, da li se brak nastavlja ili ne, da li krećeš u novi život u okviru svog braka, ili ti se brak završava upravo tada i tamo, tvoj brak nije tvoje odredište, a nije ni tvoj supružnik. Bog ga je upravo odredio da se pojavi u tvom životu i tvom postojanju i da igra ulogu osobe koja te prati na putu kroz život. Ako može da te prati sve do kraja puta i da dođe do samog kraja s tobom, nema ničeg boljeg od toga i treba da zahvališ Bogu na ukazanoj milosti. Ako postoji problem tokom braka, bilo da se javljaju pukotine ili se dešava nešto što ti ne odgovara, i na kraju tvoj brak prestane da postoji, to ne znači da više nemaš odredište, da tada tvoj život pada u tamu ili da nema svetla i da nemaš budućnost. Moguće je da je kraj tvog braka početak lepšeg života. Sve je to u Božjim rukama, a na Bogu je da orkestrira i uredi. Možda s okončanjem braka stekneš dublju spoznaju i uvažavanje braka i dublje shvatanje. Naravno, možda ti okončanje braka bude važna prekretnica u životnim ciljevima i smeru i putu kojim ideš. Ono što ti donosi neće biti sumorna, a još manje bolna sećanja, niti će to biti sva negativna iskustva i posledice, već će ti doneti pozitivna i aktivna iskustva koja ne bi mogla da imaš da si ostala udata. Ako bi se tvoj brak nastavio, možda bi uvek živela taj običan, osrednji i dosadan život do kraja svojih dana. Međutim, ako se tvoj brak završi i raspadne, onda to nije nužno loša stvar. Prethodno si bila sputana srećom i odgovornostima u braku, kao i emocijama ili načinom života u kojem si brinula o supružniku, ukazivala mu pažnju, obzir, brigu i zabrinutost. Počevši od dana kada se tvoj brak završi, međutim, sve okolnosti tvog života, tvoji životni ciljevi i tvoje životne težnje prolaze kroz temeljnu i potpunu promenu, i mora se reći da ti je ta promena doneta okončanjem braka. Može biti da je taj ishod, promena i tranzicija ono što Bog namerava da zadobiješ od braka koji je odredio za tebe, i da je to ono što Bog namerava da zadobiješ usmeravajući te da okončaš svoj brak. Iako si bila povređena i krenula mukotrpnim putem, mada si napravila neke nepotrebne žrtve i kompromise u okviru braka, ono što na kraju dobijaš ne može da se dobije u bračnom životu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se razvedrilo. Bog je odredio brak za ljude, ali brak nije njihovo krajnje odredište. Bez obzira na to da li je nečiji brak srećan i zadovoljavajući, ili je razoren i završen, to nema nikakve veze sa tim da li će ta osoba imati dobro krajnje odredište, niti određuje da li će njen život biti srećan. Ipak, ja sam brak smatrala svojim krajnjim ciljem, a muža svojim osloncem, zato sam, kada sam videla da mi se brak raspada i da jedva posoji, osećala da više nemam ni cilj, ni oslonac u životu. Bilo mi je teško na srcu, osećala sam se usamljeno i bespomoćno, i nisam znala kako da se suočim sa životom koji je bio preda mnom. Sada sam shvatila da moje gledište nije u skladu sa istinom. Iz Božjih reči sam uvidela da raspad braka ne znači da osoba nema budućnost ili da će joj život biti sumoran; to može biti početak jednog lepšeg života. Ranije sam, da bih sačuvala srećan brak, radila sve poslove i po kući i na imanju, provodila dane radeći dok me leđa ne zabole i još sam morala da pazim na muževljeva raspoloženja. Ali što je bilo još gore ‒ nisam mogla u potpunosti da se posvetim svojim dužnostima. Otaljavala sam posao i crkveni rad je kasnio. Često sam se osećala nelagodno, kao da imam kamen na srcu, živela sam u agoniji i bila sam iscrpljena. Stremljenje ka bračnoj sreći mi je samo donelo više duhovnog pritiska i bola. Poslednjih nekoliko meseci nisam mogla da se vratim kući jer me je KPK progonila, i kada sam se smirila da obavljam svoje dužnosti, osećala sam manje fizičkog umora i kao da mi je kamen pao sa srca. Kada bih se utišala da jedem i pijem Božje reči i kada bih živela crkveni život sa braćom i sestrama, mogla sam da razumem neke istine i srce mi je bilo ispunjeno radošću. To je zaista bilo korisno za moj život. Sada, iako nisam imala muževljevo društvo i brigu, kada sam se suočavala sa teškoćama i bolom, molila sam se Bogu, i uz vođstvo Božjih reči, osećala sam se kao da je Bog uz mene i da je On moj pravi oslonac. Shvativši to, više nisam brinula o tome da sačuvam brak, i moje srce, koje je dugo bilo potisnuto, počelo je da se oseća oslobođeno. Kasnije sam nastavila da obavljam svoje dužnost u drugim krajevima i nisam se vraćala kući.

Jednog dana, tri godine kasnije, dogovorila sam se sa jednom sestrom da se nađemo u parku i putem me je video muževljev šurak. Bio je veoma iznenađen i rekao je da me je tražio. Njegova žena je obolela od raka i mogla je umreti svakog trenutka, pa me je nagovarao da dođem kod njega kući. Pomislila sam kako moj muž stalno zove našu ćerku da se raspita gde se nalazim, a odlazi i kod moje majke da me traži i zove rodbinu ne bi li me pronašao. Ako bih otišla u kuću njegove sestre, on bi to saznao gotovo odmah. Šta ako bi me muž video i molio da ostanem kod kuće? Pomislila sam i na svoju staru svekrvu, i na to kako bi mu, ako mu sestra umre, život postao prilično težak. Ipak smo bili u braku tolike godine, a ja sam bila odsutna skoro tri godine ‒ da li bi me i dalje progonio kao ranije? Nakon što sam o svemu tome razmislila, i dalje sam se osećala rastrzano, pa sam se tiho pomolila Bogu, moleći Ga da me usmeri i vodi. Nakon molitve, prisetila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Mogu li zveri i đavoli da postanu ljudi? To je nemoguće. Nemoguće je naterati veliku crvenu aždaju da odloži mesarski nož; njena priroda je priroda đavola – ona ubija ljude a da ni okom ne trepne. Đavoli i Sotona su od iste sorte. Način na koji posmatraš veliku crvenu aždaju je isti onaj na koji treba da posmatraš ove zveri i đavole; to je ispravno. Ako đavole posmatraš drugačije od načina na koji posmatraš Sotonu i veliku crvenu aždaju, to dokazuje da i dalje temeljno ne razumeš suštinu đavola; ako se prema njima i dalje ophodiš kao da su ljudi, veruješ da imaju ljudskost, da imaju neke osobine vredne pohvale i da i dalje mogu da se iskupe, pa im još uvek pružaš prilike, u tom slučaju si neuk, ponovo si naseo na njihovu prevaru i za to ćeš morati da platiš cenu” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (15)”). Đavo je uvek đavo i nikada neće postati čovek. Moj muž je mrzeo Boga i protivio Mu se i njegova suština je bila đavolska. Nisam mogla da saosećam sa njim, jer bi me inače samo povredio. Bez obzira na sve, nisam mogla da se vratim. Tada sam pomislila na hitne Božje namere. Bog se nada da što više ljudi što pre dođe pred Njega i prihvati Njegovo spasenje, pa sam u ovom ključnom trenutku morala dati sve od sebe da sarađujem na radu na jevanđelju. Žalila sam što u prošlosti nisam obavljala svoju dužnost jer sam stremila bračnoj sreći. Sada sam morala to da nadoknadim i budem odana u svojim dužnostima kako bih uzvratila Božju ljubav. Od tada sam se posvetila radu na zalivanju pridošlica i bila sam spokojna i mirna. Iskreno sam zahvalna Bogu što me je izbavio od bola u braku.