U aprilu 2023. godine dužnost mi je promenjena jer nekoliko meseci nisam postigla nikakve rezultate u radu na izradi tekstova. Starešina je rekla da mi je kov loš i da nisam kadra za dužnost na izradi tekstova, pa su rešili da me zaduže da dostavljam pisma braći i sestrama. Kada sam to čula, srce mi se uznemirilo i pomislila sam: „Kada to kaže, starešina me praktično etiketira kao nekoga ko ima loš kov, i nikada više neću imati priliku da obavljam dužnost kao što je rad na izradi tekstova!” Onda sam počela da razmišljam o tome kako ću da dostavljam pisma braći i sestrama, i srce mi se još više snuždilo. Osećala sam da je to samo fizički rad i da uopšte nije bitan. Pomislila sam: „Samo obrazovani ljudi sa razvijenim intelektom mogu da se bave radom na izradi tekstova, a ta dužnost podrazumeva i život-ulazak i zahteva dobro razumevanje istine. To je relativno dostojanstvena dužnost. Sada kada sam premeštena na dužnost u opštim poslovima, šta će braća i sestre misliti o meni? Moj značaj u njihovim srcima sigurno neće biti isti kao ranije. Moj kov je loš, tako da ne mogu da obavljam dužnost starešine ili delatnika, a nisam ni rečita, tako da nisam pogodna za rad na jevanđelju, niti za zalivanje pridošlica. Deluje mi da ću od sada pa nadalje biti zaglavljena u obavljanju dužnosti u opštim poslovima.” Te misli su mi se zarile u srce. Osećala sam se kao da je moj status opao i da manje vredim, kao da sam od nekog ko je bio poštovan postala neki slučajni nikogović sa ulice. Nisam mogla to da prihvatim i postala sam veoma negativna i potištena. Starešina me je pitala šta mislim o tome, i ja sam zaista želela da joj kažem da ne želim da obavljam tu dužnost, ali sam osećala da bih se ponela nerazumno ako bih to izgovorila. Uostalom, zar to ne bi bilo odbijanje dužnosti i izdaja Boga? Na kraju nisam rekla šta mislim. Te večeri nikako nisam uspevala da smirim svoje srce, neprestano sam se prisećala starešininih reči o tome kako nisam prikladna za obavljanje dužnosti na izradi tekstova zbog mog lošeg kova. Shvatila sam da nisam u dobrom stanju, pa sam se pomolila Bogu, tražeći od njega da me prosveti i vodi da preobratim svoje stanje.

Zatim sam pročitala odlomak Božjih reči o premeštaju na drugu dužnost. Bog kaže: „Kada se radi o pitanjima u kojima ljudi nisu uspeli da se nađu na odgovarajućem mestu i nisu uspeli da postignu ono što treba – to jest, kada ne ispune svoju dužnost – to će u njima izazvati unutrašnji nemir. To je izuzetno praktičan problem koji mora da se reši. Kako se on, dakle, rešava? Kakav stav treba ljudi da zauzmu? Pre svega, moraju biti spremni da se preokrenu. A kako bi ta spremnost na preokret trebalo da se sprovede u delo? Na primer, ako neka osoba obavlja ulogu vođe nekoliko godina, ali zbog lošeg kova ne radi dobro svoj posao, ne može jasno da vidi nijednu situaciju, ne zna kako da koristi istinu za rešavanje problema niti može da obavi ijedan posao kako treba, ona stoga biva otpuštena. Ukoliko je posle otpuštanja u stanju da bude pokorna, da nastavi da obavlja svoju dužnost i spremna je da se preokrene, šta treba da uradi? Pre svega, trebalo bi da razume sledeće: ’Bog je bio u pravu što je učinio to što je učinio. Moj kov je tako jadan, već dugo nisam obavio nijedan posao kako treba, umesto toga sam samo usporavao rad crkve i život-ulazak braće i sestara. Srećan sam što me kuća Božja nije odmah izbacila. Zaista sam se prilično besramno držao svog položaja sve ovo vreme, pa čak i bio uveren da sam odlično radio posao. Baš sam bio nerazuman!’ Biti u stanju da mrziš sebe i da se kaješ: da li je to izraz spremnosti da se napravi preokret? Ako je neko u stanju da to izgovori, znači da je spreman. Ako u svom srcu kaže: ’Dok sam bio na položaju vođe, toliko dugo sam uvek težio za dobrobitima statusa; uvek sam propovedao doktrinu i opremao se doktrinom; nisam težio da postignem život-ulazak. Tek sada kada sam smenjen uviđam koliko sam neadekvatan i koliko toga mi nedostaje. Bog je učinio pravu stvar i moram da Mu budem pokoran. U prošlosti sam imao status, a braća i sestre su se lepo ophodili prema meni; uvek sam bio njima okružen, gde god da sam išao. Sada niko ne obraća pažnju na mene, napušten sam; to mi je kazna, to je odmazda koju zaslužujem. Štaviše, kako bi stvoreno biće moglo da ima bilo kakav status pred Bogom? Bez obzira na to koliko je nečiji status visok, to nije ni ishod ni odredište; Bog mi ne izdaje nalog da bih mogao da koristim svoj autoritet niti da uživam u svom statusu, već da bih mogao da obavljam svoju dužnost, tako da treba da učinim sve što mogu. Trebalo bi da imam pokoran stav prema Božjoj suverenosti i uređenjima kuće Božje. Iako pokornost može biti teška, moram biti pokoran; Bog je u pravu šta god da učini, pa čak i da imam na hiljade, desetine hiljada izgovora, nijedan od njih ne bi bio istina. Pokornost Bogu je istina!’ – to su pravi izrazi spremnosti za preokret. A ako bi neko posedovao sve to, kako bi Bog mogao da proceni takvu osobu? Bog bi rekao da je to savesna i razumna osoba. Da li je ta procena visoka? Nije previše visoka; sama savest i razum ne ispunjavaju merila da je Bog usavrši – ali kad je u pitanju takva osoba, ni to već nije malo dostignuće. Dragoceno je posedovati sposobnost pokoravanja. Nakon toga, način na koji će osoba nastojati da navede Boga da promeni svoje mišljenje o njoj zavisiće od toga kojim će putem krenuti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (3)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da treba da usvojim pokajnički stav po pitanju promene dužnosti. Nezavisno od razloga ili stvari čiji smisao nisam mogla da dokučim, morala sam da stavim sebe na stranu, da prvo prihvatim i pokorim se, da prepoznam svoje probleme i da osetim žaljenje i krivicu što nisam dobro obavila svoju dužnost. Nisam postigla nikakve rezultate u svojoj dužnosti na izradi tekstova i dugo sam izazivala kašnjenje u radu, tako da treba da prihvatim premeštaj. Bez obzira na to šta mi je crkva uredila ili kako se odnosila prema meni, ne treba da imam svoje sklonosti i treba da prihvatim i poslušam. To znači biti razuman. Ali ne samo da nisam osećala žaljenje ili da nešto dugujem zbog neuspeha u obavljanju svoje dužnosti i izazivanja kašnjenja u radu crkve, već sam se takođe prepustila osećaju potištenosti i otpora jer sam osećala da sam izgubila svoj ugled i status. Zaista mi je nedostajalo razuma! Kada sam prepoznala te stvari, iako sam donekle uspela da prilagodim svoj način razmišljanja, ponekad sam se i dalje brinula kako će me braća i sestre videti, i kad god sam razmišljala o tim stvarima, uznemirila bih se. Još uvek sam gajila tračak nade u svom srcu, misleći: „Možda će mi starešina dati još jednu priliku da ponovo obavljam dužnost na izradi tekstova? Tako ću moći da povratim svoj ponos”, ali onda sam pomislila: „Rezultati moje dužnosti svima su jasni. Ako mi ponovo bude dozvoljeno da obavljam dužnost na izradi tekstova, zar neću nastaviti da izazivam kašnjenje u radu crkve?” Shvativši da se moje stanje nije zaista preokrenulo, pomolila sam se Bogu: „O, Bože, znam da je ispravno što sam premeštena na drugu dužnost, ali i dalje sam veoma uznemirena. Stalno osećam da je obavljanje dužnosti u opštim poslovima inferiorno i još uvek mi je mnogo stalo do toga šta drugi misle o meni. O, Bože, naprosto još uvek ne mogu da se pokorim i još uvek sam fokusirana na svoj ugled i status. To je moja iskvarena narav, ali sam spremna da stremim ka istini da bih je razrešila. Molim te vodi me da preokrenem svoje pogrešno stanje.”

Nakon molitve, prisetila sam se jednog odlomka Božjih reči i pronašla sam ga da ga pročitam. Bog kaže: „Način na koji antihristi neguju svoj lični ugled i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže svom ličnom ugledu i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog otkriva da antihrist uvek prvo razmatra svoj ugled i status u svemu što radi i da ugled i status vladaju njegovim srcem. Bez obzira na okolnosti ili na ono što radi, neće promeniti svoj cilj težnje ka ugledu i statusu. To je zato što je on ukorenjen u njegovoj srži i u njegovom životu. To je njegova priroda-suština. Ponašala sam se baš kao antihrist. Kada je starešina rekla da je moj kov neadekvatan za dužnost na izradi tekstova i uredila mi da obavljam dužnosti u opštim poslovima, nisam mogla da se ispravno odnosim prema svojim problemima i da se razumno pokorim. Umesto toga, odjednom sam osetila da sam izgubila na vrednosti. Stalno sam razmišljala kako će me drugi videti, i bila sam prestrašena da će moj položaj u srcima braće i sestara opadati, i plašila sam se da će me videti samo kao beznačajnog radnika u opštim poslovima. Kov mi je bio loš i nisam bila dobra u obavljanju dužnosti na izradi tekstova, pa me je starešina premestila na drugu dužnost, što se zasnivalo na onome što je najbolje za rad crkve, i to je bilo sasvim prikladno. Razumna osoba bi prihvatila i postavila se prema ovom pitanju na ispravan način, ali ja sam pridavala previše značaja ugledu i statusu. Stalno sam se brinula da će me drugi gledati s visine zbog obavljanja opštih poslova, tako da nikako nisam mogla da se pokorim, čak i do te mere da kada sam osetila da moja želja za ugledom i statusom nije zadovoljena, nisam našla smisao u svojim dužnostima. Čak sam pomislila i da odbijem dužnost i izdam Boga. Živela sam po sotonskim filozofijama poput: „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Ljudi treba stalno da teže da budu bolji od svojih savremenika”. Verovala sam da u životu čovek mora da prevaziđe druge i da navede ljude da mu se dive, jer će mu tek tada život biti slavan i vredan. Otkad sam pronašla Boga, ja priželjkujem visok položaj u crkvi i da me braća i sestre visoko cene. Prilikom obavljanja svojih dužnosti, često sam otkrivala iskvarenu narav težnje ka ugledu i statusu, i mada sam pročitala mnoge Božje reči o tome, i dalje sam tvrdoglavo težila ugledu i statusu. Ti sotonski otrovi su se baš duboko ukorenili u meni! Kad bih uporno nastavila da težim ka ugledu i statusu, ostala bih u ovom stanju beznađa i na kraju bih nesumnjivo napustila Boga zato što moja želja za ugledom i statusom ne bi bila zadovoljena. Morala sam da se pobunim protiv sebe i da prestanem da težim ka ugledu i statusu.

Jednog dana, starešina me je zamolila da isporučim neka pisma braći i sestrama. U srcu sam opet pomislila: „Ova dužnost je samo obavljanje najobičnijih poslova.” Nisam mogla da ne ispustim dubok uzdah da bih se oslobodila potisnutih emocija. Prepoznajući svoje pogrešno stanje, brzo sam se pomolila Bogu, spremna da se pobunim protiv svoje iskvarene naravi i da se ne fokusiram na ponos ili status. Ta pomisao mi je konačno dala malo mira. Setila sam se odlomka iz Božjih reči koji sam ranije pročitala: „U Božjoj kući se stalno spominje prihvatanje Božjeg naloga i pravilno vršenje dužnosti. Kako nastaje dužnost? Uopšteno govoreći, dužnost nastaje kao rezultat Božjeg dela upravljanja koje donosi spasenje čovečanstvu; konkretnije, kako se Božje delo upravljanja sprovodi među ljudima, pojavljuju se razni poslovi u kojima se od ljudi zahteva da sarađuju i da ih obave. To je dovelo do toga da ljudi imaju odgovornosti i misije koje treba da ispune, a te odgovornosti i misije jesu dužnosti koje Bog daje čovečanstvu. U Božjoj kući, razni zadaci tokom kojih ljudi treba da sarađuju dužnosti su koje oni treba da vrše. Dakle, da li postoje razlike između dužnosti u smislu boljih i lošijih, uzvišenih i niskih, velikih i malih? Takve razlike ne postoje; sve dok nešto ima veze sa Božjim delom upravljanja, sve dok je to zahtev dela Njegove kuće i dok je neophodno za širenje Božjeg jevanđelja, to je onda čovekova dužnost. To je poreklo i definicija dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Dakle, kada uporediš ovu dužnost sa svojom svetovnom misijom, šta je važnije? (Moja dužnost.) Zašto je to tako? Dužnost je ono što Bog od tebe zahteva, to je ono što ti je On poverio – delom je to razlog. Drugi glavni razlog jeste taj što, preuzimanjem dužnosti u Božjoj kući i prihvatanjem Božjeg naloga, postaješ važan činilac u Božjem planu upravljanja. Kad god se u Božjoj kući uredi da ti nešto uradiš, bilo da je to težak ili naporan rad, i sviđalo ti se ili ne, to je tvoja dužnost. Ako možeš to da prihvatiš kao nalog i odgovornost koju ti je dao Bog, onda si ti relevantan činilac za Njegovo delo spasenja čovečanstva. Ako su ono što radiš i dužnost koju vršiš relevantni za Božje delo spasenja čovečanstva, i ako možeš ozbiljno i iskreno da prihvatiš nalog koji ti je Bog dao, kako će On tada gledati na tebe? Smatraće te članom svoje porodice. Da li je to blagoslov ili prokletstvo? (Blagoslov.) To je veliki blagoslov” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Iz Božjih reči sam shvatila da isti posao ili zadatak ima drugačiju prirodu u svetu nevernika i u Božjoj kući. Svaka dužnost u Božjoj kući proizilazi iz Božjeg plana upravljanja da spase ljudski rod i iz potreba rada crkve i nema razlike u rangu, niti bilo kakve razlike u pogledu boljeg ili goreg, uzvišenog ili niskog. Ma koliko beznačajno zadatak delovao, on je ipak dužnost koju čovek treba da obavi. Ali ja sam rangirala dužnosti po vrednosti i spram dužnosti sam određivala status i položaj ljudi. Mislila sam da biti starešina ili delatnik, ili se baviti radom na izradi tekstova, predstavljaju intelektualne zadatke koji su povezani sa život-ulaskom i da je obavljanje tih dužnosti bilo dostojanstveno, slavno, na visokom nivou, i da su one davale značaj datoj osobi. U isto vreme, dužnosti u opštim poslovima sam videla kao periferni crkveni rad, da su te dužnosti uključivale samo fizički rad i da su imale mali značaj, i da su oni koji to rade inferiorni i na nižem nivou od onih koji obavljaju druge dužnosti. Takvo rezonovanje nije bilo u skladu sa istinom. U Božjoj kući svako obavlja svoje dužnosti da bi svojim trudom doprineo širenju jevanđeoskog rada. Kao delovi neke mašine, svaki sastavni deo igra svoju ulogu i neizostavan je u sveukupnom radu. Dužnosti u opštim poslovima koje sam obavljala takođe su potrebni u radu crkve. Zadaci kao što su dostavljanje pisama i knjiga Božjih reči braći i sestrama možda deluju samo kao zadaci u opštim poslovima, ali pošto su oni vezani za rad crkve, te dužnosti nisu nešto što se obavlja za bilo koju osobu, već su, naprotiv, odgovornost koja se ispunjava pred Bogom. Nadalje, kroz premeštaj na drugu dužnost, otkriven je moj pogrešan put težnje ka ugledu i statusu, kao i moje pogrešno shvatanje dužnosti. To je bilo Božje spasenje za mene!

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i naučila kako da na ispravan način priđem promeni dužnosti. Bog kaže: „Bog postupa sa svima pravično i ravnopravno; pošto ne možeš ništa da radiš, od tebe se traži da propovedaš jevanđelje – to se radi da bi ti se omogućilo da obaviš svoju poslednju moguću funkciju, pod okolnostima u kojima nisi u stanju da preuzmeš nijednu drugu dužnost. Time ti se daje prilika i tračak nade; ne uskraćuje ti se pravo da obavljaš svoju dužnost. Bog još uvek ima nalog za tebe i nije se namerio protiv tebe. Prema tome, oni koji su raspoređeni u timove za jevanđelje ne šalju se u zapećak, niti se napuštaju, već obavljaju svoju dužnost na drugom mestu. (…) nije važno gde se nalaziš, u kojoj si vremenskoj zoni ili na kojoj si lokaciji, s kojim ljudima dolaziš u kontakt i koju dužnost obavljaš. Bog će te uvek videti i ispitati najveće dubine tvog srca. Nemoj da misliš da zato što si član tima za jevanđelje Bog ne obraća pažnju na tebe ili da Bog ne može da te vidi, pa možeš da radiš šta ti se prohte. I nemoj da pristupaš timu za jevanđelje negativno zato što misliš da, ako si mu dodeljen, više nemaš nade da ćeš biti spasen. Oba ta načina razmišljanja su pogrešna. Bez obzira na to gde se nalaziš ili koja je tvoja dužnost, to je ono što treba da radiš, i to treba da radiš marljivo i odgovorno. Božji zahtevi prema tebi se ne menjaju, tako da ni tvoje pokoravanje Božjim uređenjima ne treba da se menja. Status delatnika jevanđelja je isti kao status onih koji obavljaju druge dužnosti; vrednost osobe se ne meri prema dužnosti koju obavlja, već prema tome da li stremi ka istini i da li poseduje istina-stvarnost” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (9)”). Nakon čitanja odlomka Božjih reči, moj pogrešan stav prema promeni dužnosti se ispravio. U početku sam bila ubeđena da to što ću obavljati dužnosti u opštim poslovima znači da ću od poštovane osobe postati ravna nekom slučajnom nikogoviću sa ulice. Čak sam se osećala kao da sam sklonjena u ugao da budem zaboravljena, zauvek neprimećena. Ali u svetlu Božjih reči, shvatila sam da je to razumevanje pogrešno. Bila sam neprikladna za obavljanje dužnosti na izradi tekstova zbog svog lošeg kova. Crkva mi je uredila da obavljam dužnosti u opštim poslovima u skladu sa mojim kovom. Time sam dobila priliku da obavljam dužnost koja najbolje odgovara mojoj sposobnosti, i da igram svoju ulogu. Kada sam to shvatila, osetila sam se zaista krivom. Nisam imala nikakve posebne veštine i nisam mogla da obavljam druge dužnosti, ali je Božja kuća ipak uredila dužnost za mene u najvećoj mogućoj meri, dajući mi priliku za spasenje. Ali kako sam ja to videla? Videla sam tu promenu dužnosti kao omalovažavanje i sklanjanje u stranu. Moje shvatanje je bilo vrlo besmisleno i nisam znala šta je dobro za mene! Što sam više o tome razmišljala, to sam se više osećala dužnom Bogu. Mislila sam da moram da obavljam svoju dužnost valjano, u skladu sa zahtevima i načelima rada opštih poslova, i da se prema tome ophodim kao prema Božjem nalogu, i da moram dobro da obavljam tu dužnost kako ne bih izneverila Božje brižljive namere. Setila sam se Božjih reči: „Funkcije nisu iste. Postoji jedno telo. Svako obavlja svoju dužnost, svako na svom mestu i daje sve od sebe – svaka iskra ima svoj zrak svetlosti – i traži zrelost u životu. Tako će Meni biti udovoljeno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 21. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Morala sam da radim ono za šta sam bila sposobna i da maksimalno iskoristim ono što sam imala. Morala sam da stojim na svom mestu i da dam sve od sebe bez razmišljanja o ugledu i statusu. Dok sam obavljala svoju dužnost, morala sam da stremim ka istini i život-ulasku i da nastojim da ispunim Božje namere i zahteve najbolje što mogu.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči i srce mi se još više prosvetilo. Bog kaže: „Ako neko zbog Boga trpi bol i siromaštvo, da li to znači da se ta osoba ne može nadati spasenju? Ako ima malu vrednost i nizak položaj u društvu, znači li to da je Bog neće spasiti? Ako ima nizak društveni status, da li joj je onda status nizak i u Božjim očima? Ne mora da znači. Od čega ovo zavisi? Zavisi od puta kojim ta osoba ide, od njenih težnji i od njenog stava prema istini i Bogu. Ako neka osoba ima veoma nizak društveni status, ako potiče iz siromašne porodice i ima nizak stepen obrazovanja, ali pritom u Boga veruje na praktičan način, voli istinu i pozitivne stvari, da li je njena vrednost u Božjim očima velika ili mala, je li plemenita ili prizemna? Dragocena je. Gledajući iz ove perspektive, od čega zavisi vrednost neke osobe – bila ona velika ili mala, plemenita ili prizemna? Zavisi od toga kako te Bog vidi. Ako Bog u tebi vidi nekoga ko teži istini, to onda znači da imaš vrednost i da si dragocen – da si ti jedna dragocena posuda. Ako Bog vidi da ne težiš istini i da se ne daješ iskreno za Njega, ti onda nisi dragocen, nego si bezvredan – ti si jedna prizemna posuda. Ma koliko da si visoko obrazovan i ma kako visok status imao u društvu, ako ne težiš istini i ako je ne razumeš, tvoja vrednost nipošto ne može biti visoka; čak i ako te mnogi ljudi podržavaju, uzdižu te i obožavaju, ti si i dalje bednik dostojan prezira. (…) Ako to posmatramo iz sadašnje perspektive, po kom osnovu se nečija vrednost definiše kao plemenita ili prizemna? (Po osnovu stava te osobe prema Bogu, istini i pozitivnim stvarima.) Tako je. Pre svega, čovek mora da razume kakav je Božji stav. Najtačnije, najprikladnije i najpoštenije je najpre razumeti Božji stav, kao i načela i merila po kojima se Bog ophodi prema ljudima, a zatim ocenjivati ljude na osnovu tih Božjih načela i merila” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog ne meri nečiju vrednost na osnovu njegovog vidljivog društvenog statusa, niti po dužnosti koju obavlja, već po njegovom stavu prema istini i prema Bogu. Oni koji vole istinu i streme ka njoj, bez obzira na dužnost koju obavljaju ili da li im se drugi dive, vredni su u Božjim očima. Ali što se tiče onih koji ne streme ka istini, čak i ako zbog dužnosti koje obavljaju deluju slavno i istaknuto, i zbog toga im se mnogi dive, oni će ipak biti ubogi i bezvredni u Božjim očima. Bog ne samo da zanemaruje takve ljude, već ih i prezire i gnuša ih se. Kada sam to shvatila, moje srce se ispunilo svetlošću i opustilo se. Pomislila sam samo jedno: „Nezavisno od dužnosti koju obavljam, fokusiraću se samo na stremljenje ka istini.” U tom trenutku sam postala sposobna da iskreno prihvatim rad na opštim poslovima kao svoju dužnost i počela sam aktivno da razmišljam kako da tu dužnost obavljam dobro. Kada me je starešina ponovo odredila da isporučujem pisma i knjige Božjih reči braći i sestrama, više nisam osećala otpor. Namesto toga, shvatila sam to kao svoju dužnost i kao nešto što treba da radim, i odlučila sam da svoju dužnost obavljam dobro. Kada se moje stanje preobratilo, moje srce je moglo da se smiri, a ja sam mogla spokojno da obavljam svoju dužnost. Zaista sam zahvalna na prosvećenju i vođstvu Božjih reči koje su mi omogućile da steknem ovo razumevanje i preobražaj!