Jednog februarskog dana 2022. godine, crkveni starešina me je zamolio da napišem procenu Vu Đuna. Bio sam zapanjen i pomislio sam: „Crkva se trenutno bavi radom na čišćenju. Da li ona možda skuplja procene Vu Đuna kako bi se pripremila da ga ukloni?” U tom trenutku, kroz glavu su mi proletele scene moje komunikacije sa njim. Vu Đun je 2019. godine izvršavao dužnost na izradi tekstova i bio je odgovoran za rad na izradi tekstova. U tom periodu, često se beskrajno raspravljao sa braćom sa kojom je sarađivao u vezi sa beznačajnim stvarima. Na okupljanjima bi tražio od nas da presudimo u sporovima. Razgovarali smo sa njim u zajedništvu, ubeđivali smo ga da ne preteruje sa analiziranjem stvari, već da prihvati to od Boga i da nauči lekcije. Međutim, on je odbio da prihvati to i nastavio je i dalje da se ponaša na isti način. U tom periodu, svako okupljanje je moralo da se fokusira na razrešavanje njegovih problema i nismo mogli da obavljamo normalane razgovore. I crkveni život i crkveni rad su bili značajno ometani. Pošto Vu Đun nije tragao za istinom, već se stalno raspravljao šta je ispravno, a šta pogrešno, i nije prihvatao usmeravanje niti pomoć drugih, na kraju je bio smenjen sa svoje dužnosti. Ja sam 2021. godine bio odgovoran za rad na jevanđelju u nekoliko crkava. U tom periodu, Vu Đun je bio delatnik jevanđelja u crkvi i snažno je podržavao jevanđeoskog đakona, Li Čenga. Li Čeng nije obavljao stvaran posao, pa su starešine od braće i sestara tražile procene Li Čenga, ali Vu Đun je rekao braći i sestrama: „Ako bilo ko kaže nešto loše o Li Čengu, imaće problem sa mnom!” Nakon toga, starešine su smenile Li Čenga na osnovu načela. Vu Đun je bio izuzetno nezadovoljan time, živeo je u stanju otpora, ponašao se nadmeno i protivio se tome. Tokom rasprava u vezi sa radom na jevanđelju, on bi se durio i ćutao. U nekoliko prilika je čak iskalio nezadovoljstvo tokom okupljanja pre nego što bi svi pristigli, govoreći: „Starešine o poslu pričaju samo sa bratom sa kojim sarađujem, a ne dolaze do mene. Sada više ne znam ni da li sam smenjen!” Tada sam ga podsetio da previše analizira stvari i savetovao sam ga da prihvati to od Boga, izvuče pouke i da se usredsredi na promišljanje o sebi. Međutim, on ne samo da je odbio da to prihvati, već se svađao i opravadao sebe. Nedugo zatim je smenjen, ali nije mnogo znao o sebi i nastavio je da izaziva nevolje i stvara pometnje. Takođe je donosio sud o starešinama, tvrdeći da ne znaju da rade svoj posao. Imao je još mnogo sličnih ponašanja.

Promišljajući o tome, prisetio sam se Božjih reči: „Nije li podlo da neki ljudi vole da cepidlače i da krenu putem koji vodi u ćorsokak kad god im se nešto desi? To je veliki problem. Ljudi jasnog uma neće praviti ovu grešku, ali apsurdni ljudi su baš takvi. Uvek umišljaju da im drugi otežavaju stvari i da su namerno neprijatni prema njima, pa se tako uvek protive drugim ljudima. Nije li to odstupanje? Ne ulažu napore kada je reč o istini, već, kada im se nešto desi, zakeraju zbog nevažnih stvari, zahtevaju objašnjenja, pokušavaju da sačuvaju ugled i uvek se, rešavajući probleme, služe ljudskim rešenjima. To je najveća prepreka život-ulasku. Ako ovako veruješ u Boga, ili ovako postupaš, nikada nećeš dostići istinu jer nikada ne dolaziš pred Boga. Nikada ne dolaziš pred Boga da primiš sve što je On za tebe postavio, niti koristiš istinu da se sa tim stvarima nosiš, već se služiš ljudskim rešenjima da im priđeš. Stoga si, u Božjim očima, predaleko od Njega odlutao. Ne samo da je tvoje srce odlutalo od Njega, već i čitavo tvoje biće ne živi u Njegovom prisustvu. Tako Bog gleda na one koji uvek preterano analiziraju i cepidlače. (…) Kažem vam da, kakvu god dužnost vernik obavljao – bilo da su u pitanju spoljne stvari ili, pak, dužnosti koje se tiču raznih poslova i oblasti stručnosti Božje kuće – ako ne dolazi često pred Boga, ne živi u Njegovom prisustvu, ne usuđuje se da prihvati Njegovo ispitivanje i ne traži od Njega istinu, bezvernik je i ne razlikuje se od nevernika” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). Iz Božjih reči sam shvatio da ko god previše analizira ljude i stvari i raspravlja se o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, ko se stalno drži sopstvenog gledišta, ubeđen da je u pravu, i ko ne prihvata stvari od Boga niti traga za istinom nije iskreni vernik u Boga. U suštini, takva osoba je bezvernik. U svetlu razotkrivanja Božjim rečima, pomislio sam: „Vu Đun je upravo takav. Kada bih iskreno pisao o njegovom ponašanju, vrlo verovatno bi bio uklonjen.” Čim sam pomislio da napišem njegovu procenu, na pamet su mi pale scene iz prošlosti kad mi je on pomagao. Nakon što sam dve ili tri godine verovao u Boga, moja supruga je preminula i pojavile su se neke poteškoće kod kuće, što je dovelo do toga da padnem u stanje negativnosti. U tom periodu, prestao sam da čitam Božje reči, prestao sam da pevam himne i čak nisam prisustvovao okupljanjima. Tokom više od mesec dana, živeo sam u potpunoj tami i čak sam pomišljao na to da više ne želim da živim. Nakon što je Vu Đun saznao za moju situaciju, u više navrata je razgovarao sa mnom, nudeći mi pomoć i podršku. Svaki put bi se kasno vratio kući. Njegovi postupci su me veoma dirnuli. Nakon izvesnog vremena, postepeno sam izašao iz svoje negativnosti. Vu Đun je bio taj koji mi je pomogao u mojim najnegativnijim i najbolnijim trenucima. Razmišljajući o tome, osetio sam još veću zahvalnost prema njemu. Pomislio sam: „Kada mi je u prošlosti pomogao i pružio podršku, to je bilo zbog toga da me dovede pred Boga. Sada, ako napišem njegovu procenu, to će imati uticaj na to da li će on biti uklonjen iz crkve ili ne. Ako Vu Đun zaista bude uklonjen i sazna da sam ga ja razotkrio, sigurno će reći da sam nezahvalan. Kako bih, onda, imao obaz da ga pogledam u oči?” Razmišljajući o tome, neiskreno sam napisao: „U poslednje vreme nisam imao mnogo kontakta sa Vu Đunom; samo smo bili zajedno prisutni na nekoliko okupljanja i ne znam mnogo o njemu.”

Nekoliko dana kasnije, primio sam još jedno pismo od crkvenog starešine, u kojem me je molio da pišem o Vu Đunovom ponašanju. Pomislio sam: „Starešina insistira da napišem procenu Vu Đuna. Ako napišem o svim njegovim ponašanjima, onda će, uz informacije koje će pružiti druga braća i sestre, biti opravdano da ga okarakterišu kao bezvernika. Crkva čisti ljude na osnovu njihovog doslednog ponašanja. Dobroj osobi se neće suditi nepošteno, niti će se loša osoba izvući. Moram da sarađujem u crkvenom radu na čišćenju i da pišem o njegovom ponašanju. U suprotnom, ja bih ga pokrivao i štitio.” Međutim, onda sam pomislio: „Ako Vu Đun zaista bude uklonjen, kako ću se ponovo suočiti s njim? Ako sazna da sam ja napisao njegovu procenu, da li će reći da nemam savest? Ako dođe do toga, zaista bih bio označen kao nezahvalan pa ko bi i dalje bio voljan da radi ili sarađuje sa mnom?” Razmišljajući o tome, želeo sam da pronađem priliku da razgovaram sa Vu Đunom pre pisanja procene. Zato sam napisao samo nekoliko kratkih rečenica, bez iznošenja svog mišljenja. Nakon što sam poslao to pismo, osetio sam izvesnu nelagodu: „Da li je meni lični odnos važniji od interesa crkve?” Međutim, onda sam pomislio da to nije važno i da nije u pitanju preveliko kršenje načela, pošto je moja namera bila da pomognem bratu. Samo sam nakratko pomislio na to i onda se više nisam bavio time. Nakon izvesnog vremena, starešina je došao u kuću domaćina kod kojeg sam odseo zbog nekih problema i, kada me je video, otvoreno je rekao: „Brate, zamoljen si da napišeš procenu Vu Đuna. Zašto toliko odugovlačiš s tim? Zar ne možeš jednostavno da budeš iskrena osoba i napišeš procenu u potpunosti, do poslednjeg detalja? Ovakvim ponašanjem zaista zadržavaš stvari.” Suočen sa takvim prekorom, bio sam duboko osramoćen i pomislio sam: „Već više od mesec dana odlažem tu procenu i zaista nema izgovora za to.” U tom trenutku sam počeo da promišljam, pitajući se šta je osnovni uzrok moje nevoljnosti da napišem iskrenu procenu.

Kasnije sam pročitao dva odlomka Božjih reči koji se direktno bave mojim stanjem. Bog kaže: „Shvatanje da se na dobrotu uzvrati zahvalnošću jedan je od klasičnih kriterijuma u kineskoj tradicionalnoj kulturi za procenjivanje da li je ponašanje neke osobe moralno ili nemoralno. Kada se procenjuje da li je nečija ljudskost dobra ili loša, i u kojoj meri je ponašanje te osobe moralno, jedno od merila jeste da li ona uzvraća usluge ili pomoć koje je dobila – da li je ili nije neko ko na dobrotu uzvraća zahvalnošću. U kineskoj tradicionalnoj kulturi, kao i u tradicionalnoj kulturi ljudskog roda, ljudi ovo posmatraju kao važno merilo moralnog postupanja. Ako neko ne shvata da na dobrotu treba da uzvrati zahvalnošću, i pritom je nezahvalan, tada se smatra da je bez savesti i da nije dostojan da se sa njim iko druži, te da svi treba da ga preziru, da ga se gnušaju ili da ga odbace. Sa druge strane, ako neko shvata da na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću – ako je zahvalan i svakim raspoloživim sredstvom uzvraća usluge i pomoć koje dobija – taj se smatra osobom sa savešću i ljudskošću. Ako jedna osoba učini drugoj korist ili joj pruži pomoć, ali ona to ne uzvrati ili ne pokaže veliku zahvalnost, već samo kaže ’hvala’ i ništa više, šta će ta osoba pomisliti? Hoće li se zbog toga osetiti neprijatno? Hoće li pomisliti: ’Pa taj ni ne zaslužuje da mu se pomogne, nije dobra osoba. Reaguje li tako nakon tolike moje pomoći, tad nema ni savesti ni ljudskosti i nije dostojan da se s njim družim’? Bude li ponovo naišao na takvu vrstu osobe, hoće li joj ipak pomoći? U najmanju ruku neće želeti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). „Kada se neki ljudi nađu u nevolji ili u opasnosti i slučajno im pomoć ukaže neki zlikovac koji im omogući da se izvuku iz te neprilike, oni poveruju da je taj zlikovac dobar i spremni su da za njega nešto učine kako bi mu time iskazali svoju zahvalnost. Međutim, u takvim slučajevima, taj zlikovac će nastojati da ih uvuče u svoja bezočna dela i da ih iskoristi za obavljanje svakakvih zlodela. Ako nisu u stanju da ga odbiju, onda to može postati opasno. U takvim situacijama, neki od tih ljudi će imati oprečna osećanja, jer smatraju da ako svom zlom prijatelju ne pomognu da obavi tih nekoliko zlodela, delovaće kao da mu za to prijateljstvo ne uzvraćaju dovoljno, a opet, bilo bi u suprotnosti sa njihovom savešću i razumom da učine išta pogrešno. Kao takvi, oni dospevaju u ovu dilemu. U tome je rezultat uticaja ovog shvatanja iz tradicionalne kulture o uzvraćanju na dobrotu – oni postaju sputani i obavezani ovim shvatanjem i on ih kontroliše. U mnogim slučajevima, ove izreke iz tradicionalne kulture preuzimaju mesto osećaja čovekove savesti i njegovog normalnog rasuđivanja; naravno, utiču i na čovekov normalan način razmišljanja i pravilno donošenje odluka. Shvatanja koja potiču iz tradicionalne kulture su pogrešna i neposredno utiču na čovekova gledišta na stvari, navodeći ga da donosi loše odluke. Od davnina pa sve do danas, nebrojeno ljudi je bilo pod uticajem ovog shvatanja, gledišta i kriterijuma moralnog postupanja u pogledu uzvraćanja na dobrotu. Čak i kada je osoba koja im ukazuje ljubaznost zla ili loša i primorava ih da čine bezočne stvari i loša dela, oni, svejedno, idu protiv sopstvene savesti i razuma, slepo pristajući da uzvrate na njenu ljubaznost, uz brojne pogubne posledice. Moglo bi se reći da, budući da su pod uticajem ovog kriterijuma moralnog postupanja, njime su sputani, ograničeni i vezani, mnogi ljudi se slepo i pogrešno drže ovog gledišta uzvraćanja na dobrotu, pa je čak verovatno da će zlim ljudima pomagati i podržati ih. Sada kada ste čuli ono što sam podelio sa vama, imate jasnu sliku o pomenutoj situaciji i možete da utvrdite da je reč o glupoj odanosti, te da se takvo ponašanje svrstava u postupanje bez postavljanja ikakvih ograničenja i uz nesmotreno uzvraćanje na ljubaznost bez ikakve razboritosti, te da mu nedostaju smisao i vrednost. Pošto se ljudi plaše javne osude ili prekora drugih, oni svoje živote nevoljno posvećuju uzvraćanju na tuđu ljubaznost, žrtvujući pritom čak i sopstvene živote, što je lažan i budalast način postupanja. Ova izreka iz tradicionalne kulture ne samo da je stavila u okove ljudsko razmišljanje, već je u njihovom životu postavila i nepotrebno breme i neprijatnost i njihove porodice opteretila dodatnom patnjom i teretom. Da bi uzvratili na dobijenu dobrotu, mnogi ljudi su platili ogromnu cenu – oni uzvraćanje na ljubaznost vide kao društvenu odgovornost ili sopstvenu dužnost i mogu čak provesti čitav svoj život uzvraćajući na tuđu ljubaznost. Smatraju da je to savršeno prirodno i opravdano, smatraju to neizbežnom dužnošću. Zar takvo gledište i način ponašanja nisu budalasti i apsurdni? U potpunosti otkrivaju koliko su ljudi neuki i neprosvećeni. U svakom slučaju, ova izreka o moralnom postupanju – na dobrotu uzvrati zahvalnošću – možda ide u korak sa ljudskim predstavama, ali nije u skladu sa istina-načelima. Nespojiva je sa Božjim rečima i predstavlja pogrešno gledište i način obavljanja stvari” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Iz Božjih reči sam shvatio da je ideja da na dobrotu koju primimo treba sa zahvalnošću da uzvratimo jedan od kriterijuma u tradicionalnoj kineskoj kulturi za donošenje suda o tome da li je nečije ponašanje moralno ili nemoralno. Upravo je to tradicionalno kulturno obrazovanje ono koje je izobličilo ljudske misli i uglove posmatranja. Kada se nekome učini usluga ili kada mu drugi pomognu, ako je on u stanju da se sa zahvalnošću oduži za tu dobrotu, onda se na njega gleda kao na osobu sa savešću i ljudskošću i on zadobija odobravanje drugih. U suprotnom, biva označen kao nezahvalan, kao neko ko nema savest i ljudskost, zbog čega se suočava sa prezirom drugih i društva, pa čak i sa odbijanjem i izolacijom. Razmišljajući o prošlosti, od kada sam postao svestan stvari, bio sam pod uticajem i obrazovan sam u skladu sa idejama poput „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću” i „na kapljicu dobrote uzvratiti izvorom čiste vode”. Dok god bi mi drugi činili usluge i pomagali, razmišljao bih kako da im se odužim. Kada ne bih mogao to odmah da uradim, pronašao bih priliku da to nadoknadim kasnije. Verovao sam da jedino ako to uradim, moći će da me smatraju osobom koja ima savest, ljudskost i visoko moralan karakter. Uvek sam uzimao tu izjavu o moralnom ponašanju kao vodeće načelo u vezi sa tim kako da se ponašam u svetu, koristeći je da postavim standarde i regulišem svoje reči i postupke. Na primer, moj zet mi je pomogao da se preselim sa planine u predgrađe i da zasnujem porodicu. Zbog toga sam ga smatrao velikim dobročiniteljem i nikada nisam zaboravio dobrotu koju mi je pokazao. Tokom svakog praznika ili festivala, donosio bih mu poklone i posećivao bih ga. Jedino sam se osećao spokojno kada sam to radio, verujući da je to ono što znači biti dobra osoba sa savešću. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, nastavio sam da postupam i da se ponašam u skladu sa tim standardom moralnog ponašanja da na dobrotu koji primimo treba uzvratiti zahvalnošću. Kada sam bio najslabiji i najnegativniji, Vu Đun je bio taj koji je neumorno dolazio da razgovara sa mnom, da mi pomaže i pruža podršku. Zato sam ga smatrao svojim dobročiniteljem i plašio sam se da će mi, ako napišem procenu u kojoj bih ga razotkrio, to doneti loš ugled nezahvalne osobe koja nema savest. Zbog toga sam bio nevoljan da iskreno pišem o njegovom ponašanju. Čak sam lagao i postupao varljivo, koristeći izgovor: „U poslednje vreme nisam imao mnogo kontakta sa Vu Đunom; samo smo bili zajedno prisutni na nekoliko okupljanja i ne znam mnogo o njemu” da bih prikrio činjenice. Kada me je starešina zamolio da ponovo napišem procenu, pisao sam površno, spominjujući samo nevažne stvari i čak nisam ni izrazio nijedno jasno mišljenje. Znao sam vrlo dobro da Vu Đan ne prihvata istinu i da je sklon da previše analizira ljude i stvari, što je prekidalo i ometalo i crkveni život i crkveni rad. Zato je trebalo da napišem činjenice direktno i iskreno, da se strogo držim istine, ali, da bih mu se odužio za njegovu dobrotu, odlagao sam to i ponašao sam se suprotno od svoje savesti. Bio sam zaista buntovan! Tek tada sam shvatio da me je život u skladu sa tradicionalnom kulturnom idejom da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću” doveo do toga da radim stvari koje su protivne načelima i da se pobunim protiv Boga, zbog čega me se On gnušao i prezirao me. Bilo je potrebno da hitno tragam za istinom kako bih razrešio taj problem.

U svom traganju, pročitao sam još Božjih reči: „Izjave o moralnom postupanju, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudima ne poručuju koje su tačno njihove obaveze u društvu i među ljudskim rodom. Umesto toga, njima se ljudi sputavaju i primoravaju da postupaju i razmišljaju na određeni način, nezavisno od toga da li oni to žele ili ne, i bez obzira na okolnosti ili kontekst u kojima ih ti činovi ljubaznosti zadese. Mnogo je ovakvih primera iz drevne Kine. Na primer, izgladnelog dečaka prosjaka prihvatila je porodica koja ga je hranila, odevala, obučavala borilačkim veštinama i naučila svakakvom znanju. Sačekali su da on odraste, a zatim su počeli da ga koriste kao izvor sopstvenih prihoda, šaljući ga da čini zlo, da ubija ljude, da obavlja stvari koje on nije želeo. Pogledate li njegovu priču iz ugla svih naklonosti koje su mu ukazane, onda je to što je dečak spasen bila dobra stvar. Međutim, ako sagledate šta je kasnije on bio prinuđen da radi, da li je to zaista bilo dobro ili je bilo loše? (Bilo je loše.) Ipak, uz uslovljavanje tradicionalne kulture, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudi ne mogu da uoče razliku. Naizgled se čini da ovaj dečak nije imao izbora nego da radi zle stvari i da povređuje ljude, da postane ubica – stvari koje većina ljudi ne bi želela da radi. Međutim, zar činjenica da je radio te loše stvari i da je ubijao po nalogu svog gospodara nije, duboko u njemu, proizašla iz njegove želje da uzvrati na gospodarevu ljubaznost? Naročito zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudi ne mogu da izbegnu uticaj i kontrolu ovakvog poimanja. Ta shvatanja svakako ograničavaju njihove postupke, kao i namere i motive koji su u pozadini njihovih postupaka. Kada je dečak doveden u tu situaciju, šta bi on prvo pomislio? ’Ova porodica me je spasla i prema meni su se dobro poneli. Ne mogu da budem nezahvalan, moram da uzvratim na njihovu ljubaznost. Dugujem im svoj život, pa moram da im ga posvetim. Trebalo bi da radim sve ono što od mene traže, čak i ako to znači da činim zlo i da ubijam ljude. Ne mogu da razmišljam o tome da li je to ispravno ili pogrešno, već moram naprosto da uzvratim na njihovu ljubaznost. Da to ne učinim, da li bih i dalje bio dostojan da se nazivam čovekom?’ Shodno tome, kad god bi ta porodica od njega zatražila da nekoga ubije ili da učini nešto loše, on je to činio bez ikakvog oklevanja ili zadrške. Nisu li, dakle, njegovo ponašanje, postupci i bespogovorna poslušnost svi redom bili vođeni shvatanjem i stavom da ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’? Nije li on ispunjavao kriterijum moralnog postupanja? (Jeste.) Šta možete da vidite iz ovog primera? Da li je izreka ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’ dobra ili loša stvar? (Nije dobra, jer ne počiva ni na kakvom načelu.) U stvari, osoba koja uzvraća na ljubaznost vodi se načelom. Konkretno, ono je da na dobrotu uzvrati zahvalnošću. Ako ti neko ukaže ljubaznost, ti na isti način moraš da mu uzvratiš. Ako to ne učiniš, u tom slučaju nisi čovek i ne možeš ništa prigovoriti ako zbog toga budeš osuđen. Izreka kaže: ’Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode’, s tim da, u ovom slučaju, tom dečaku nije ukazana tek neka sitna ljubaznost, već ona kojom mu je spasen život, pa je stoga imao i razlog više da na to uzvrati svojim životom. Nije znao koje su granice ili načela uzvraćanja na ljubaznost. Verovao je da mu je ta porodica podarila život, te da zauzvrat njima mora da ga posveti i da čini sve ono što od njega traže, uključujući ubijanja ili druga zlodela. Takav način uzvraćanja na ljubaznost nema nikakva načela niti ograničenja. Dečak je tim zlikovcima poslužio kao saučesnik i pritom je sebe upropastio. Da li je bilo ispravno da na taj način uzvrati na ljubaznost? Naravno da nije. Bio je to sulud način postupanja. Tačno je da ga je ova porodica spasla i omogućila mu da preživi, no, moraju postojati neka načela, ograničenja i umerenost uzvraćanja na ljubaznost. Spasli su mu život, ali svrha njegovog života nije u tome da čini zlo. Smisao i vrednost života, kao i čovekova misija, nisu da se čini zlo i počinjavaju ubistva, i on ne treba da živi sa isključivom svrhom da uzvraća na ljubaznost. Dečak je bio u pogrešnom uverenju da su smisao i vrednost života u tome da na dobrotu uzvrati zahvalnošću. Posredi je izuzetno pogrešno tumačenje. Nije li ono bilo rezultat uticaja ovog kriterijuma o moralnom postupanju ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’? (Jeste.) Da li je pod uticajem ove izreke o uzvraćanju na ljubaznost dečak bio naveden da zaluta ili je pronašao ispravan put i načela primene? Sasvim očigledno je bio naveden da zaluta – to je jasno kao dan” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Božje reči su veoma jasne. Ljudi se pridržavaju moralnih standarda u tradicionalnoj kulturi da na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću i dok god im drugi pokazuju dobrotu, osećaju da su dužni da uzvrate bez oklevanja. Takav način postupanja i ponašanja lako može da dovede do gubitka načela i minimalnih standarda. Ponekad, u svojim pokušajima da uzvrate na dobrotu, ljudi čak mogu da počine zločin ili zlo, rizikujući sopstvene živote. To je zaista glupo! U svetlu razotkrivanja Božjim rečima, promislio sam o sebi. Kada me je starešina zamolio da pišem o Vu Đunovom ponašanju, vrlo dobro sam znao da je on dosledno odbijao istinu i ometao crkveni rad. Međutim, u pokušaju da uzvratim na njegovu dobrotu i izbegnem da budem označen kao nezahvalan i neko ko nema savest, odugovlačio sam i nisam ga razotkrio, čak i ne obazirući se na svoj unutrašnji osećaj samoprekora Usled toga, odlagao sam više od mesec dana. Božja kuća uklanja bezvernike i zle ljude kako bi pročistila crkvu, stvarajući dobro okruženje i red za braću i sestre, da bi oni imali normalan crkveni život. To je Božja namera. Međutim, ne obazirući se na crkvene interese i život-ulazak svoje braće i sestara, ja sam želeo da zadržim Vu Đuna u crkvi. Priroda mojih postupaka je zapravo bila ta da sam prikrivao i štitio bezvernika, dajući mu slobodu da izaziva ometanja i prekide u crkvi. Ono što sam radio bilo je sprečavanje crkvenog rada na čišćenju. Zapravo sam činio zlo i opirao sam se Bogu! Izgubio sam načela i minimum standarda za svoje vladanje. Ono što sam radio je bilo ništa drugo do slepo uzvraćanje dobrote. Priroda toga je bila slična prosjaku koji čini zla dela, poput ubistva, da bi uzvratio dobrotu. To je bilo zaista glupo! U tom trenutku sam konačno shvatio da Sotona koristi izreke u tradicionalnoj kulturi u vezi sa moralnim ponašanjem, izreke koje ljudi uglavnom smatraju dobrim, kako bi ih naveo na stranputicu i iskvario. To je neverovatno pokvareno i rđavo!

Nakon toga, razmišljao sam o tome zašto je netačna ideja da na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću. Zatim sam pročitao sledeće Božje reči: „Društvene odgovornosti i obaveze koje je čovek kadar da ispunjava, ona dela koja bi čovek instinktivno trebalo da bude u stanju da obavi i koja bi trebalo i da čini, to najobičnije pružanje usluga kojima se pomaže drugima i to im koristi – te stvari se ni u kom slučaju ne mogu smatrati dobrotom, jer sve predstavljaju slučajeve kada čovek druge naprosto ispomaže. Ispomaganje nekog kome je to potrebno, u odgovarajuće vreme i na odgovarajućem mestu, sasvim je normalna pojava. Takođe je odgovornost svakog pripadnika ljudske rase. To je naprosto svojevrsna odgovornost i obaveza. Kada ih je stvarao, Bog je ljudima podario ove instinkte. Na koje to instinkte ovde mislim? Mislim na čovekovu savest i razum. (…) Isto tako, ljudi su sposobni da obavljaju svoje dužnosti i obaveze u Božjoj kući i to je ono što bi svako sa savešću i razumom trebalo da čini. Prema tome, ljudima ne predstavlja gotovo nikakav napor da drugima pomažu i prema njima pokažu dobrotu, to je u okviru ljudskog instinkta i nešto što su ljudi u potpunosti u stanju da ostvare. Nema potrebe da se to svrstava tako visoko, u rang dobrote. Međutim, pomoć dobijenu od drugih mnogi ljudi izjednačavaju sa dobrotom i stalno o tome govore, neprestano na nju uzvraćaju, misleći da ako to ne učine, tad nemaju savest. Na sebe same gledaju sa omalovažavanjem i preziru se, brinući se čak da će biti predmet javne osude. Da li je potrebno brinuti se oko takvih stvari? (Nije.) Mnogo je ljudi koji to ne mogu da prenebregnu i koje neprekidno sputava taj problem. I upravo se na to svodi nerazumevanje istina-načela. Na primer, da sa prijateljem odeš u pustinju i njemu ponestane vode, sigurno bi mu dao nešto svoje vode, ne bi ga tek tako pustio da umre od žeđi. Čak i da znaš da će ta tvoja boca vode potrajati dvostruko kraće ako iz nje pije dvoje ljudi, ipak bi s prijateljem podelio tu vodu. Dakle, zašto bi to uradio? Zato što ne bi mogao da podneseš da piješ vodu dok tvoj prijatelj stoji pored tebe i umire od žeđi – takav prizor naprosto ne bi mogao da podneseš. A iz kog razloga ne bi mogao da podneseš da gledaš svog prijatelja kako umire od žeđi? To osećanje se javlja zbog tvoje savesti. Čak i da ne želiš da ispuniš takvu odgovornost i obavezu, tvoja savest bi se pobrinula da ne možeš da podneseš da postupiš drugačije, zbog toga bi bio uznemiren. Nije li sve ovo rezultat ljudskih instinkata? Zar o svemu tome ne odlučuju čovekova savest i razum? Da tvoj prijatelj kaže: ’Neizmerno sam ti zahvalan što si mi u toj situaciji dao malo svoje vode!’, zar ne bi takođe bilo pogrešno da se to izgovori? To nema nikakve veze sa dobrotom. Da su stvari obrnute i da taj prijatelj ima ljudskost, savest i razum, i on bi svoju vodu podelio sa tobom. To je naprosto osnovna društvena odgovornost ili odnos među ljudima. Svi ti osnovni društveni odnosi, odgovornosti ili obaveze nastaju zbog osećaja čovekove savesti, njegove ljudskosti i instinkata koje je Bog podario čoveku u vreme čovekovog stvaranja. U normalnim okolnostima, o takvim stvarima ne treba da vas uče roditelji niti da vam ih društvo utuvljuje u glavu, a još manje je potrebno da vas drugi opominju šta treba da radite. Obrazovanje bi bilo potrebno samo onima koji nemaju savesti ni razuma, onima kojima nedostaju normalne spoznajne sposobnosti – na primer, mentalno zaostalim osobama ili tupanima – ili onima koji su lošeg kova, a koji su uz to neuki i tvrdoglavi. One sa normalnom ljudskošću ovim stvarima nije potrebno učiti – poseduju ih svi ljudi sa savešću i razumom. Prema tome, neprimereno je u toj meri neko ponašanje ili postupak preuveličavati kao vid dobrote ako je ono bilo samo instinktivno i u skladu sa savešću i razumom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). „Ako Bog želi da te spase, nezavisno od toga čije usluge On koristi da bi to postigao, prvo treba da zahvališ Bogu i da to prihvatiš od Boga. Svoju zahvalnost ne treba isključivo da usmeravaš prema ljudima, a da ne pominjemo da iz zahvalnosti nikome ne treba da nudiš svoj život. Ovo je ozbiljna greška. Najvažnije od svega jeste to da je tvoje srce zahvalno Bogu i da to prihvataš od Njega” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da je pomaganje drugima instinkt koji je Bog dao ljudima kada ih je stvorio. Dok god čovek poseduje savest i razum, on to može da radi. To je jednostavan čin usluge i ne može se smatrati dobrotom. Na primer, kada mi je Vu Đun pomogao i pružio podršku u mojim trenucima slabosti, to nije bila dobrota, pošto je on tada bio crkveni starešina i pomaganje i podržavanje slabe braće i sestara je bila njegova dužnost i odgovornost. Štaviše, čak i da nije bio crkveni starešina, ako je imao savest i razum, on bi takođe pružio pomoć i razgovor kada bi video da je neki brat ili sestra negativan ili slab. Takođe, poboljšanje mog stanja je uglavnom bila posledica delotvornosti Božjih reči u meni. Trebalo bi da budem zahvalan na Božjoj ljubavi i da ispunim svoju dužnost kako bih udovoljio Bogu i odužio Mu se, umesto da stalno razmišljam o Vu Đunovoj dobroti i tome kako da mu se odužim. Sada kada sam zamoljen da napišem procenu Vu Đuna, trebalo bi da primenim istinu i budem iskren, da pišem iskreno. Crkva će ga proceniti i oceniti na osnovu načela. Čak i kada bi, na kraju, bio uklonjen, to bi bile posledice njegovog upornog preteranog analiziranja ljudi i stvari, odbacivanja istine i prekidanja i ometanja crkvenog rada. To bi značilo da ga je snašla Božja pravedna narav. Nakon toga, pokajnički sam se pomolio Bogu: „O, Bože, kada sam pisao o Vu Đunovom ponašanju, nisam bio iskren. Pisao sam površno, lagao i varao, zbog čega je rad na čišćenju kasnio. Tebi se zgadilo moje ponašanje i odbijalo Te je. O, Bože, voljan sam da Ti se vratim i da iskreno pišem o Vu Đunovom ponašanju. Molim Te da proučiš moje srce.” Nakon toga sam završio procenu i predao je crkvenom starešini. Kasnije je Vu Đun označen kao bezvernik i uklonjen je iz crkve. Čuvši tu vest, osetio sam krivicu i bio sam pun samoprekora. Video sam kako je to što nisam primenjivao istinu odložilo rad na čišćenju.

Kroz ovo iskustvo, jasno sam uvideo da ideja „na dobrotu se uzvraća zahvalnošću” nije pozitivna stvar i da, bez obzira na to koliko snažno se podržava, nije primenjivanje istine, već da je nespojiva sa istinom. Ubuduće, trebalo bi da praktično postupam u skladu sa Božjim zahtevima, da se vladam, postupam i da posmatram ljude i stvari, u skladu sa Božjim rečima. Hvala Bogu!