Godine 2003, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Bila sam veoma uzbuđena, jer se naš dugo očekivani Gospod Isus konačno vratio. Posle toga sam aktivno počela da propovedam jevanđelje, u želji da podelim ovu sjajnu vest sa još ljudi koji žude za pojavom Boga. Bez obzira na to koliko su me religiozni ljudi ometali, tukli ili kleli, ili koliko je velika crvena aždaja pokušavala da me progoni i uhapsi, uporno sam propovedala jevanđelje. Posle izvesnog vremena, rak dojke koji sam imala dugi niz godina čudesno se iscelio bez operacije, prihodi našeg porodičnog biznisa su se udvostručili, i od tada pa nadalje sam ulagala još više truda u svoje dužnosti. Gde god da sam išla da propovedam jevanđelje, ma koliko daleko ili u ma koliko teškim uslovima, radila sam to od srca. Godine 2012, služila sam kao crkveni starešina i bila sam zauzeta svojim dužnostima, tako da neko vreme nisam bila kod kuće. Jednog dana, na putu ka okupljanju, srela sam svog sina. Rekao je da je moja unuka obolela od malignog tumora na mozgu, da su potrošili stotine hiljada juana na bezuspešno lečenje, i da je doktor rekao da joj je ostalo još samo dva meseca života. Srce mi je preskočilo i u glavi mi je zazvonilo: „O, bože, kako je moguće da jedna tako mala devojčica može tako da se razboli?” Kada sam stigla kući, ugledala sam unuku sa zavijenom glavom, na jedno oko je već bila oslepela, ali je ipak plesala pred televizorom. Obuzela me je tuga, naprosto nisam mogla da prihvatim tu stvarnost i briznula sam u plač. Imala je samo tri godine, bila je puna života; da li se njen mladi život zaista bližio kraju? Srce mi se ispunilo neopisivim bolom i odmah sam pitala muža da li možemo da je odvedemo u najbolju bolnicu da je još neko pogleda, ali mi je on odgovorio: „Nema svrhe, prekasno je, nema joj leka, ostala su joj još samo dva meseca života.” Posle tih muževih reči, čitave noći nisam mogla oka da sklopim. Razmišljala sam: „Kako je moguće da moja unuka ima tu bolest? Obavljam svoje dužnosti otkako sam pronašla Boga i mnogo sam propatila. Zašto Bog nije zaštitio moju unuku? Zašto me je zadesila tako velika kušnja?” Što sam više o tome razmišljala, to je bol bio jači, i više nisam želela da idem da obavljam svoje dužnosti. Znala sam da je to stanje pogrešno, pa sam se molila Bogu da se pobunim protiv sebe, ali u srcu sam se i dalje nadala da će Bog izlečiti moju unuku. Setila sam se biblijske priče u kojoj je devojčica umrla. Gospod Isus ju je uzeo za ruku i ona je oživela. Zato sam se pomolila i poverila svoju unuku Bogu. Mislila sam da moram da požurim i nastavim da obavljam svoje dužnosti, verujući da će Bog, ako vidi koliko se žrtvujem i dajem, možda izlečiti moju unuku. Takođe sam rekla sinu i mužu da se više mole za nju.

U to vreme sam se u srcu nadala da će se moja unuka oporaviti i nisam mogla da prestanem da mislim na nju dok sam obavljala svoje dužnosti. Sećanja na to kako je bila živahna i divna stalno su mi prolazila kroz glavu kao na filmu. Iako sam i dalje obavljala svoje dužnosti, to nije bilo sa istim osećajem bremena kao ranije, a posebno kada sam pomislila koliko je moja unuka slatka i da joj je ostalo još samo dva meseca života, srce me je bolelo kao da ga probadaju nožem. Noću nisam mogla da spavam, i često bih se nekontrolisano rasplakala. Živela sam u slabosti i negativnosti, nisam bila efikasna u obavljanju svoje dužnosti i shvatila sam da je moje stanje opasno. Znala sam da ću, ako ne budem brzo preokrenula stvari, izgubiti delo Svetog Duha. Zato sam došla pred Boga i pomolila se: „Bože, moja unuka ima tako ozbiljnu bolest i mene to baš mnogo boli. Molim Te da bdiš nad mojim srcem i da me prosvetiš da shvatim Tvoju nameru.” Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere ili svoj put ka praktičnom delovanju. Ali generalno govoreći, ti moraš, baš kao i Jov, imati poverenja u Božje delo i ne smeš poricati Boga. Iako je Jov bio slab i proklinjao dan svog rođenja, on nije poricao da je Jahve ljudima podario sve stvari koje poseduju nakon rođenja i da je Jahve ujedno Onaj koji će im sve oduzeti. Ma kakvim kušnjama da je bio podvrgnut, on je zadržao ovo uverenje. Što se tvog iskustva tiče, ma kakvom da si oplemenjivanju kroz Božje reči podvrgnut, ono što Bog od ljudi zahteva, kratko rečeno, jesu njihova vera i njihovo bogoljubivo srce. Ono što On delujući na ovaj način usavršava jesu vera, ljubav i odlučnost ljudi. Bog na ljudima obavlja delo usavršavanja, a oni to ne mogu ni da vide, ni da dotaknu; pod takvim okolnostima, neophodno je da imaš veru. Potrebno je da ljudi imaju veru onda kad nešto ne može da se vidi golim okom, a tvoja je vera potrebna onda kad ne možeš da otpustiš sopstvene predstave. Kad ti nije jasno Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da snažno stojiš u svom svedočenju. Kada je Jov stigao do ove tačke, Bog mu se ukazao i obratio. To, drugim rečima, znači da ćeš samo iz svoje vere moći da vidiš Boga, a kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti. Bez tvoje vere, On to ne može da učini” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Razmatrajući Božje reči, shvatila sam da je Bog dozvolio bolest moje unuke i da je to bila kušnja od Boga, namenjena da usavrši moju veru. Setila sam se Jova, koji je znao da mu je sve njegovo bogatstvo i sve što je imao dao Bog, i da je savršeno prirodno i opravdano da Bog sve to oduzme. Kada ga je Bog stavio na kušnju, Jov je odlučio da prokune dan svog rođenja umesto da se žali na Boga. I mogao je da kaže: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Imao je istinsku veru i prepustio je svoj život Bogu, dozvoljavajući Mu da sve orkestrira. Jovova ljudskost bila je tako čestita i dobra. Razmislila sam o sebi. Ranije sam bila revnosna u obavljanju svoje dužnosti, i bez obzira na to koliko sam patnje pretrpela dok sam propovedala jevanđelje, i bez obzira na to koliko su religiozni svet ili velika crvena aždaja pokušavali da me progone i osude, nikada nisam postala negativna. Umesto toga, samo sam nastavila da propovedam jevanđelje i da se žrtvujem kao i uvek. Ali to nije bila prava vera. To je bilo zato što se, nakon što sam pronašla Boga, posao moje porodice poboljšao i zato što je Bog izlečio moju bolest. Uživala sam u Božjoj blagodati i blagoslovima. Ali sada kada je moja unuka imala rak mozga i još samo dva meseca života, a Bog je nije isceljivao kao što sam tražila, počela sam da se raspravljam s Bogom na osnovu svojih prethodnih žrtava, žaleći se na Njega što nije zaštitio moju unuku. Čak sam smatrala da ono što Bog radi nije obzirno i da nije trebalo da dozvoli da me snađe tako teška kušnja. Shvatila sam da mi nedostaju ljudskost i razum. Nisam imala pravu veru niti pokornost Bogu. Kada sam razmišljala o tome, osećala sam se kao da sam zaista izneverila Boga. Bog mi je dao toliko toga da nisam mogla da nastavim da budem tako pohlepna. Morala sam da oponašam Jova i da se pokorim Božjem orkestriranju i uređenjima.

Kasnije, dok sam obavljala svoju dužnost, svaki put kad bih videla decu braće i sestara, setila bih se svoje unuke, i maštala sam o tome kada bi i moja unuka mogla ponovo da bude zdrava, da skakuće i trčkara oko mene. Setila sam se kako sam imala tumor dojke i kako je doktor rekao da je tumor porastao i da bi bilo opasno ako ga ne bih operisala. Oslonila sam se na Boga i nastavila da obavljam svoju dužnost, i čudom, tumor je nestao. Ovog puta sam želela da ponovo obavljam svoju dužnost marljivo, tako da sam napakovala svoj raspored čestim okupljanjima sa braćom i sestrama i razgovarima o radu. Braća i sestre su aktivno propovedali jevanđelje i podržavali pridošlice i nijedan posao nije kasnio. Pomislila sam: „Možda će jednog dana bolest moje unuke iznenada biti izlečena.” Dva meseca kasnije, kada sam se vratila kući, saznala sam da ne samo da se zdravlje moje unuke nije poboljšalo, već se rak proširio po celom telu. Bila je na izdisaju. Mali kovčeg je već bio pripremljen. Moj sin i snaja bili su neutešni. Srce mi je bilo slomljeno i nisam mogla da prestanem da plačem. Ponovo sam počela da pokušavam da urazumim Boga, govoreći u sebi: „Zadnja dva meseca nisam zanemarivala svoju dužnost dok je moja unuka bila bolesna. Otkako sam počela da verujem u Boga, uvek sam se žrtvovala i davala. Prestala sam da se bavim porodičnim biznisom, svet me kleveće, rođaci su me napustili, a i velika crvena aždaja me juri. Bez obzira na to koliko je okolina surova, ja sam istrajala u svojim dužnostima. Kako onda ovo može da bude ishod? Nisam učinila ništa čime bih se jasno opirala Bogu! Zašto mi se to dogodilo? Zašto Bog nije zaštitio moju unuku?” Moje stanje se znatno pogoršalo. Nisam imala snage da hodam i nisam čak ni želela da jedem. Osećala sam veliku bol i negativnost, a javile su mi se i misli o tome da ne želim da obavljam svoje dužnosti. Znala sam da ne treba da se žalim, ali kada sam videla unuku na samrti, nisam mogla da se suzdržim. Tiho sam se pomolila Bogu: „Bože! Ne želim da se žalim na Tebe, ali to zaista ne mogu da prevaziđem. Osećam se tako slabo i bespomoćno, molim Te, ne dozvoli mojem srcu da se žali.” Nedugo zatim, moja unuka je preminula. Srce me je jako bolelo. Nisam imala želju da čitam Božje reči, niti da besedim na okupljanjima. Posebno kada sam videla decu braće i sestara istog uzrasta kao moja unuka, nisam mogla da zadržim suze. Živela sam u negativnosti i pogrešnom razumevanju i moje stanje se već neko vreme nije popravljalo. U obavljanju dužnosti nisam postizala rezultate. Tada sam došla pred Boga da se pomolim i tragam.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči i srce mi se jako razvedrilo. Svemogući Bog kaže: „Ako je nečije rođenje bilo sudbinski određeno njegovim prethodnim životom, onda njegova smrt označava kraj te sudbine. Ako nečije rođenje označava početak njegove životne misije, onda njegova smrt označava kraj te misije. Pošto je Stvoritelj postavio jedan fiksni splet okolnosti u vezi s rođenjem svake osobe, sasvim je sigurno da je On takođe uredio fiksni splet okolnosti koje su vezi sa njenom smrću. Drugim rečima, niko se ne rađa slučajno i ničija smrt ne dolazi naglo, a rođenje i smrt su nužno povezani sa prethodnim i sadašnjim životom te osobe. Kakve će biti okolnosti nečijeg rođenja i kakve će biti okolnosti nečije smrti, sve ima veze s tim kako je Stvoritelj to unapred odredio; to je ono što je čoveku suđeno, to je njegova sudbina. Budući da postoje mnoga objašnjenja u vezi s rođenjem neke osobe, moraju da postoje i različite posebne okolnosti u vezi s čovekovom smrću. Na taj način su se među ljudima javili neistovetan životni vek i različiti načini i vreme njihove smrti. Neki su ljudi jaki i zdravi, a ipak umru mladi; drugi su slabi i bolešljivi, a ipak dožive duboku starost i umru spokojno. Neki stradaju od neprirodnih uzroka, dok drugi umiru prirodnom smrću. Neki umiru daleko od kuće, dok drugi svoje oči poslednji put sklapaju okruženi svojim najmilijima. Neki ljudi umiru u vazduhu, drugi pod zemljom. Neki se udave u vodi, dok drugi stradaju u katastrofama. Neki umiru ujutro, drugi tokom noći. … Svako želi da bude čuven kad se rodi, da ima blistav život i slavnu smrt, ali niko ne može da prevaziđe sopstvenu sudbinu, niko ne može da umakne suverenitetu Stvoritelja. To je čovekova sudbina. Ljudi mogu da prave svakojake planove za svoju budućnost, ali niko ne može da isplanira kako se rađa ili način i vreme svog odlaska sa ovog sveta. Iako svi ljudi daju sve od sebe kako bi izbegli dolazak smrti i oduprli joj se, smrt im se ipak tiho primiče, a da oni toga nisu ni svesni. Niko ne zna kada će i kako preminuti, a kamoli gde će se to dogoditi. Očigledno je da apsolutna moć nad životom i smrću nije u rukama čoveka, niti u rukama nekog živog bića iz prirodnog sveta, već je u rukama Stvoritelja, koji poseduje jedinstven autoritet. Život i smrt čoveka nisu proizvod nekakvog prirodnog zakona, već rezultat suvereniteta Stvoriteljevog autoriteta” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Iz Božjih reči sam shvatila da su ljudska sudbina, život i smrt u Božjim rukama. Kada će čovek da se rodi i kada će da umre, sve to predodređuje Bog. Ljudi to ne mogu da promene. Baš kao što je Bog predodredio bolest moje unuke i dan njene smrti, i to nije bilo nešto što su moje subjektivne namere mogle da promene. To ne može da se promeni kroz moj rad, patnju ili žrtvovanje. Nisam mogla da se pokorim Božjoj neprikosnovenosti i uređenju, istovremeno se nadajući da će moj rad i moje davanje naterati Boga da promeni sudbinu moje unuke. Zar se u suštini nisam suprotstavljala Bogu? Život i smrt moje unuke bili su povezani sa njenim prošlim i sadašnjim životima. Mogla je da živi samo ovih nekoliko godina, i to je bila njena kob. U stvari, mnoga deca iz neverujućih porodica takođe umiru od raznih neizlečivih bolesti. Na primer, poznavala sam nevernika čije je dete takođe imalo tumor mozga. U prvi mah su uspeli da ga izleče, ali onda se bolest vratila kada je dete imalo dvanaest godina i na kraju je umrlo. Iz toga sam videla da dužinu čovekovog veka određuje Bog i da to nema nikakve veze s tim da li članovi njihove porodice veruju u Boga. Ali mislila sam da pošto verujem u Boga, moja unuka ne bi trebalo da umre od te bolesti. To je bilo pogrešno gledište. Nakon što sam to shvatila, nisam više osećala toliko bola u srcu. Takođe sam bila u stanju da prihvatim od Boga i da se pokorim Božjoj neprikosnovenosti i uređenju u vezi sa smrću moje unuke. Podelila sam ovo shvatanje sa mužem i sinom da se ni oni ne bi žalili na Boga.

Jednog dana sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i stekla određeno razumevanje svojih problema. Svemogući Bog kaže: „Kad je reč o blagoslovima i nevoljama, postoji jedna istina za kojom treba tragati. Koje mudre izreke ljudi treba da se drže? Jov je rekao: ’Zar da iz Božje ruke prihvatimo dobro, a nesreću da ne prihvatimo?’ (Knjiga o Jovu 2:10). Jesu li te reči istina? To su reči jednog čoveka; iako te reči na određeni način odgovaraju istini, one se ne smeju uzdizati na nivo istine. Na koji način one odgovaraju istini? To da li su ljudi blagosloveni ili trpe nevolje, sve to je u Božjim rukama i sve to potpada pod Božju suverenost. To je istina. Da li antihristi u to veruju? Ne, ne veruju. Oni to ne priznaju. Zašto oni to ne priznaju i zašto u to ne veruju? (Oni u Boga veruju da bi bili blagosloveni – jedino što žele jeste da budu blagosloveni.) (Zato što su isuviše sebični i što isključivo streme ka telesnim interesima.) U svojoj veri, antihristi jedino žele da budu blagosloveni i ne žele da podnose nevolje. Kad vide nekoga ko je blagosloven, ko je na dobitku, ko je primio blagodat i ostvario veća materijalna zadovoljstva i velike koristi, oni misle da je Bog za to zaslužan; ukoliko ne primaju takve materijalne blagoslove, onda to nije Božjih ruku delo. To ima sledeće implikacije: ’Ako ti zaista jesi bog, onda možeš samo da blagosloviš ljude; treba da sprečiš ljudske nevolje i da ne dozvoliš da ljudi pate. Jedino u tom slučaju ima vrednosti i smisla da ljudi veruju u tebe. Ako su ljudi, nakon što počnu da te slede, i dalje opsednuti nevoljama, ako i dalje pate, koja je onda svrha verovanja u tebe?’ Oni ne priznaju da su sve stvari i svi događaji u Božjim rukama, da Bog nad svime ima suverenost. A zašto oni to ne priznaju? Zato što se antihristi plaše da ne istrpe nevolje. Oni samo žele da izvuku neku korist, da steknu prednost i da uživaju u blagoslovima; oni ne žele da prihvate Božju suverenost ili orkestraciju, već samo žele da imaju koristi od Boga. To je to sebično i prezira dostojno stanovište antihrista. Ovo je niz ispoljavanja koja antihristi pokazuju u vezi sa Božjim rečima kao što su Njegova obećanja i blagoslovi. Sve u svemu, ova ispoljavanja prvenstveno obuhvataju gledišta antihrista prema sopstvenom stremljenju, kao i njihove stavove, procene i shvatanje ove vrste stvari koju Bog čini za ljude” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (6. deo)”). Božje reči su razotkrile gnusne namere koje stoje iza vere antihrista u Boga. Antihristi veruju u Boga samo da bi stekli blagoslove i koristi, ali čim pretrpe nesreću, žale se i izdaju Boga. Sve što rade zasniva se na očekivanju blagoslova i koristi. Oni u suštini pokušavaju da se cenkaju sa Bogom. Razmišljajući o svojim namerama i ciljevima verovanja u Boga, shvatila sam da se oni ne razlikuju mnogo od onih kod antihrista. I ja sam tražila blagoslove. Kada se prisetim vremena kada sam počela da verujem u Boga, kada mi se zacelio tumor dojke a da toga nisam ni bila svesna, i kada je posao moje porodice cvetao. Bog mi je dao mnogo blagoslova i blagodati i bila sam toliko srećna da nisam mogla da prestanem da se smejem i čak sam pevala dok sam išla ulicom. Kuća nam je bila puna smeha, a čak su i moj muž i deca govorili da je Bog zaista dobar. Osetila sam beskrajnu energiju u obavljanju svojih dužnosti i osećala sam da je to vredno žrtvovanja, davanja sebe i patnje. Zahvaljivala sam se Bogu iz dubine srca. Ali kada sam videla unuku sa dijagnozom tumora na mozgu i sa samo dva meseca života, žalila sam se na Boga što je nije zaštitio. Molila sam i preklinjala Boga svaki dan, nadajući se da će moja unuka biti izlečena, priželjkujući da je Bog izleči. Vredno sam obavljala svoje dužnosti, nadajući se da će Bog, na osnovu moje odanosti u obavljanju dužnosti, čudesno isceliti moju unuku. Ali kada je moja unuka preminula, postala sam negativna, ponovo sam počela da se žalim i više nisam čak ni želela da obavljam svoje dužnosti. Čak sam navela i svoje prošle žrtve i davanje da bih pokušala da ubedim Boga. Kakva sam ja to onda vernica? Razmišljala sam o tome kako je Pavle posvetio svoj život Bogu, uspostavljajući crkve svuda, čak je i robijao, sve u nadi da će primiti Božju nagradu i blagoslov. Na sve svoje davanje gledao je kao na monetu za cenkanje za venac pravednosti, koristeći te stvari da bi naterao Boga. On je teško uvredio Božju narav i na kraju je naišao na Božju kaznu i prokletstvo. Moje gledište o traganju bilo je isto kao i Pavlovo. Mislila sam da što se više žrtvujem i dajem za Boga, to više On treba da mi vrati, a kada me Bog nije blagoslovio, žalila sam se da je nepravedan. Videla sam koliko sam zaista bila sebična i ogavna, samo sam tražila ćar, kao da se radi o svetovnom poslu, smatrala sam da što više radim, to više treba da zaradim, a ako to ne dobijem, neću da radim. Obavljanje dužnosti je savršeno prirodno i opravdano, ali ja sam samo obavljala svoju dužnost kako bi me Bog blagoslovio i ukazao mi milost. Svoje dužnosti sam obavljala samo zarad sopstvenih interesa. Nisam bila iskrena i vršila sam razmenu. Moje ogavne namere zaista su dovele do toga da me Bog prezre.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Ma koliko mu se stvari dešavalo, tip čoveka koji je antihrist nikada ne pokušava da se njima bavi tragajući za istinom u Božjim rečima, a kamoli da stvari nastoji da posmatra kroz Božje reči – a to je u potpunosti zbog toga što ne veruje da je svaka Božja reč istina. Ma koliko se u Božjoj kući razgovaralo o istini, antihristi za to ostaju neprijemčivi i, samim tim, imaju pogrešan stav sa kakvom god situacijom da se suoče. Oni tvrdoglavo odbijaju da sopstvene predstave ostave po strani naročito kada je reč o tome na koji način pristupaju Bogu i istini. Bog u koga veruju je bog koji izvodi znamenja i čuda, natprirodni bog. Svakog koji je u stanju da izvodi znamenja i čuda – bilo da je reč o Bodisatvi Guanjin, Budi ili Mazu – oni nazivaju bogovima. Oni veruju da su samo oni koji mogu da izvode znamenja i čuda bogovi koji poseduju identitet bogova, a da oni koji ne mogu, ma koliko istina izražavali, nisu nužno bogovi. Oni ne razumeju da je izražavanje istine Božja velika moć i svemogućnost; naprotiv, oni misle da je samo izvođenje znamenja i čuda velika moć i svemoć bogova. Dakle, što se tiče praktičnog dela ovaploćenog Boga – izražavanja istine da osvoji i spasi ljude, zalivanja, pastirskog čuvanja i vođenja Božjeg izabranog naroda, omogućavajući im da zaista iskuse Božji sud, grdnju, kušnju i oplemenjivanje i da dođu do razumevanja istine, da odbace svoje iskvarene naravi i postanu ljudi koji se pokoravaju Bogu i obožavaju Ga i tako dalje – za antihriste je sve to delo čoveka, a ne Boga. Prema razmišljanju antihrista, bogovi treba da se kriju iza oltara i da navedu ljude da im prinose darove, da jedu hranu koju su im ljudi prineli, da udišu dim tamjana koji im pale i da im pruže pomoć kada su u nevolji, pokazujući da su vrlo moćni; da im bez odlaganja pruže pomoć u granicama onoga što je njima razumljivo i da zadovolje njihove potrebe onda kada ljudi traže pomoć i kada su ozbiljni u svojim molbama. Za antihriste je samo takav bog istinski bog. U međuremenu, sve što Bog danas radi nailazi na njihov prezir. Šta je razlog tome? Sudeći po priroda-suštini antihrista, ono što je njima potrebno nije delo zalivanja, pastirskog čuvanja i spasenja koje Stvoritelj vrši nad stvorenim bićima, već blagostanje i ispunjenje njihovih težnji u svemu, da ne budu kažnjavani u ovom životu i da odu u raj u svetu koji dolazi. Njihovo gledište i potrebe potvrđuju suštinu njihove mržnje prema istini” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Petnaesta stavka (1. deo)”). Kroz razotkrivanje Božjih reči, shvatila sam da, uprkos tome što sam sledila Boga dugi niz godina, još uvek verujem u nejasnog boga. Odnosila sam se prema Bogu kao prema bodisatvi, posmatrajući ga samo kao predmet koji daje blagoslove, verujući da dokle god iskreno verujem u Boga i obavljam svoje dužnosti, Bog će me blagosloviti i obezbediti mir mojoj porodici, i sačuvati ih od bolesti i katastrofa. Kada je mojoj unuci ustanovljena smrtonosna bolest, mislila sam da mogu da tražim od Boga da čini čuda i da je leči tako što ću više obavljati svoje dužnosti. Odnosila sam se prema Bogu kao prema predmetu koji daje velike blagoslove, misleći da Bog treba da ispuni moje zahteve zasnovane na mojim „iskrenim” žrtvama. Kakva je bila ta iskrena vera u Boga? Božje delo u poslednjim danima se ne bavi činjenjem čuda ili lečenjem ljudi i isterivanjem demona, već da iskaže istinu da bi obavio delo suda i grdnje, da očisti ljude i spase ih od njihove iskvarene naravi kako bi mogli da budu spaseni. Ipak, nisam poznavala Božje delo i nisam promislila o tome kakvi su bili moji stavovi o stremljenju tokom godina moje vere i kojim sam putem krenula. Nisam obraćala pažnju na istine koje je Bog izražavao, niti sam praktično iskusila Božje reči, niti sam tražila promenu naravi u sredinama koje je Bog orkestrirao. Umesto toga, samo sam pokušavala da se cenkam sa Bogom, zahtevajući blagodat i blagoslove. Koja je razlika između mog stava u verovanju u Boga i stava idolopoklonika? Zar to nije bilo bogohulno? U svojoj veri u Boga nisam se fokusirala na stremljenje ka istini, već na dobijanje Njegove blagodati i blagoslova. Čak sam se opirala i žalila u svom srcu zbog smrti moje unuke, misleći da je Bog nepravedan. Nisam više želela ni da obavljam svoje dužnosti. Bila sam u potpunoj suprotnosti sa Bogom, i kad se ne bih pokajala, ma koliko se žrtvovala ili davala, ne bih zavredela Božje odobravanje.

Kasnije sam pročitala još reči Svemogućeg Boga i stekla sam jasnije razumevanje o tome šta bi trebalo da bude moja težnja u verovanju u Boga. Svemogući Bog kaže: „Ti možda misliš da vera u Boga podrazumeva patnju ili obavljanje najrazličitijih stvari zarad Njega; možda smatraš da je svrha vere u Boga da ti telo bude spokojno, da ti u životu sve ide glatko ili da se u svemu osećaš udobno i opušteno. Ništa od toga, međutim, nije svrha koju bi ljudi trebalo da povezuju sa svojom verom u Boga. Ako je to svrha tvoje vere u Boga, onda tvoje gledište nije ispravno i naprosto je nemoguće da budeš usavršen. Božji postupci, pravedna Božja narav, Njegova mudrost, Njegove reči i Njegova čudesnost i nedokučivost, sve su to stvari koje ljudi treba da razumeju. Kad stekneš ovo razumevanje, treba da ga iskoristiš kako bi svoje srce oslobodio svih ličnih zahteva, nadanja i predstava. Jedino uklanjanjem ovih stvari možeš ispuniti uslove koje Bog postavlja i jedino tako možeš imati život i udovoljiti Bogu. Svrha vere u Boga leži u udovoljavanju Bogu i proživljavanju naravi koju On zahteva, kako bi Njegovi postupci i slava mogli da se ispolje kroz ovu grupu nedostojnih ljudi. Ovo je ispravno gledište na veru u Boga, a to je ujedno i cilj koji treba da tražiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Iz Božjih reči sam shvatila da verovanje u Boga ne treba da se odnosi na traženje blagoslova ili korišćenje dužnosti za postizanje sopstvenih ciljeva, već da umesto toga treba da se fokusiram na traganje za istinom u okruženjima koja je Bog uredio i da u njima razrešim svoju iskvarenu narav, koristeći svoja stvarna iskustva da svedočim o Bogu i da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće. To je ispravno gledište o težnji u verovanju u Boga. Ujedno sam shvatila i da obavljanje mojih dužnosti u mojoj veri nije povezano sa primanjem blagoslova ili doživljavanjem nesreća, jer je ispunjavanje dužnosti stvorenog bića naša odgovornost, i bilo da se susrećemo sa blagoslovima ili nesrećom, treba poslušno da obavljamo svoje dužnosti i da ih ne izbegavamo. Pomolila sam se Bogu: „Bože, ne treba da se žalim na Tebe niti da tražim blagodat i blagoslove od Tebe. Sve što radiš je dobro, a ja sam bila slepa što nisam stremila ka istini, niti ka razumevanju Tvog dela, dok sam pokušavala da se cenkam sa Tobom. Sada sam spremna da napustim svoje pogrešno gledište o stremljenju i da se pokorim Tvojoj neprikosnovenosti i uređenjima.”

Pošto sam doživela ovu kušnju i oplemenjivanje, stekla sam određeno razumevanje o nečistoj nameri da težim za blagoslovima u svojoj veri u Boga, moje viđenje verovanja u Boga se malo promenilo i zadobila sam određeno razumevanje Božje svemogućnosti i neprikosnovenosti. Takođe razumem da su kušnje i oplemenjivanje dobri i da je to Božja ljubav prema meni. Hvala Bogu na Njegovom spasenju!