Početkom 2022. godine bila sam odgovorna za rad deset crkava. Od toga, tri crkve su imale starešine i đakone čiji je kov bio prilično loš i crkveni život nije bio dobar. Osim toga, u još nekoliko crkava postojao je manjak starešina i đakona, pa sam na brzinu organizovala braću i sestre da sprovedu izbore. Budući da braća i sestre nisu dobro dokučili načela izbora, rad na izborima je napredovao izuzetno sporo. Kasnije su nam više starešine uredile okupljanje kako bi saznali razlog za sporo napredovanje izbora. Takođe su razgovarali u zajedništvu o značaju izbora starešina i đakona. Kad sam to čula, osetila sam nemir u srcu. Pomislila sam u sebi: „Crkvama za koje sam odgovorna nedostaje toliko starešina i đakona. Zar ovo ne pokazuje da je moja radna sposobnost suviše loša? Šta će starešine da misle o meni? Ovako neće moći. Moram brzo da održim dopunske izbore kako bih popunila upražnjena mesta starešina i đakona. Neka svi vide da još mogu da radim neki stvarni posao”. Posle toga sam na brzinu organizovala izbore za starešine i đakone, ali nisam detaljno razgovarala o načelima za izbor starešina i đakona. Mislila sam da će biti dobro sve dok su izabrani ljudi relativno proaktivni u izvršavanju svoje dužnosti i mogu da izdrže patnju i da plate cenu. Posle jednog perioda napornog rada, crkve su postepeno izabrale starešine i đakone. Bila sam veoma srećna kada sam videla ove „rezultate”. Mislila sam da sada niko neće dovoditi u pitanje moju radnu sposobnost. Međutim, ono što nisam očekivala je da će dve sestre kasnije podneti više prijava o tome da jedan od novoizabranih starešina, brat Čen Lin, nema osećaj za pravdu, da ima ozbiljnu narav nekog ko hoće da ugodi drugima i da nije prikladan za dužnost starešine. Pomislila sam u sebi: „Svi imaju iskvarenosti i nedostatke. Vaši zahtevi su previsoki. Ako bismo se vodili vašim standardima za procenu ljudi, kad bismo uopšte popunili sva mesta za starešine i đakone?” Mislila sam da nema ničeg lošeg u izboru Čen Lin i da je problem bio u tome što te dve sestre nisu mogle pravično da se ophode prema ljudima. Napisala sam pismo sestrama kako bih sa njima komunicirala i pokušala da ih ubedim. Međutim, u roku od nekoliko dana, sestre su mi ponovo pisale i rekle: „Čen Lin ima veoma ozbiljnu narav nekog ko hoće da ugodi ljudima. On ne štiti rad crkve i nije prikladan da bude starešina.” Ali u to vreme sam živela u iskvarenoj naravi i htela sam da se hitno izaberu starešine i delatnici, tako da se nisam obazirala na to.

Nedugo zatim, primila sam pismo od viših starešina u kojem je pisalo: „Čen Lin ima veoma ozbiljnu narav nekog ko hoće da ugodi ljudima. On ne štiti rad crkve, a čak ni sada ne pokazuje znake pokajanja. Prema načelima, on nije prikladan da bude starešina.” Čim sam pročitala pismo, shvatila sam da su sestre ranije poslale nekoliko pisama da prijave probleme sa Čen Lin, ali ih nisam shvatala ozbiljno i nisam tragala, nego sam čak osećala snažan otpor prema tome. Videla sam da sam bila previše nadmena i samopravedna! Nisam prihvatila tuđe sugestije i postupila sam u skladu sa sopstvenom voljom. Tada me je bilo toliko sramota da sam želela u zemlju da propadnem. Zacrvenela sam se od stida, a kroz glavu su mi letele misli: „Gotova sam. Sada više starešine znaju da ne izvršavam svoju dužnost u skladu sa načelom. Mogu da istraže kako bi saznali nešto o mom učinku. Zar u tom slučaju neću biti smenjena?” Tih nekoliko dana sam se osećala napeto i nelagodno. Setila sam se reči Božjih: „Ako imaš priliku da postupiš po svojoj volji, to je ujedno i prilika da potražiš istinu, pa stoga treba da koristiš istinu kao načelo za svoje postupke” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (15)”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, srce me je bolelo kao da me neko ubada nožem. Da, imala sam priliku da tragam za istinom, ali pošto nisam stremila ka istini, nisam tragala za načelima i postupala sam u skladu sa sopstvenom voljom u svojim dužnostima. To je prekidalo i ometalo rad. Tokom tog perioda, bila sam željna brzog uspeha sa izborima i nisam tragala za načelima, zbog čega je izabrana pogrešna osoba. Kada su mi braća i sestre na to ukazali, nisam razmišljala o sebi kako bih ispravila problem. Zar se tako izvršava dužnost? Međutim, nisam stekla nikakvo razumevanje svoje prirode niti puta kojim sam koračala, pa se ubrzo nakon toga moj stari problem ponovo javio. U to vreme su nam više starešine poslale pismo da nam kažu da svaka crkva treba da obezbedi nekoliko talentovanih ljudi za izvršavanje dužnosti u drugim oblastima, doprinoseći tako radu na jevanđelju. Posle toga sam na brzinu proverila spisak kandidata. Bila sam zaista srećna kada sam pročitala spisak imena koje sam proverila. Nisam mogla a da ne pomislim: „Zar nije tako da što više ljudi obezbedim, to je jači dokaz mojih radnih sposobnosti? Moram da uložim trud kako bi više starešine videle da još uvek mogu da radim stvaran posao.” U to vreme je na spisku bio jedan brat koji je zbog vere u Boga imao krivični dosije. Nije bilo jasno da li je tražen niti da li bi za njega bilo opasno da ide na dalek put. Osećala sam malu nelagodu, ali da bih obezbedila više talentovanih ljudi kako bi starešine videle da moj rad donosi rezultate, uredila sam da taj brat izvršava dužnosti u drugoj oblasti. Nisam očekivala da će biti uhapšen na putu do mesta gde je trebalo da izvršava svoje dužnosti. Ubrzo nakon toga, više starešine su nam pisale i rekle da nekoliko ljudi koje smo obezbedili nisu pogodni za izvršavanje dužnosti u drugim oblastima. Podsetili su nas da radimo u skladu sa načelima, a ne da obezbeđujemo ljude na osnovu entuzijazma. Čitajući pismo, želela sam u zemlju da propadnem. Zaista sam samo htela da se sakrijem u mišju rupu. Stegla sam srce i upitala se: „Zar je ovo izvršavanje dužnosti? Ovo je očigledno prekidanje i ometanje!” U patnji sam došla pred Boga da se molim, tražeći od Njega da me prosveti i vodi kako bih razumela sopstvenu iskvarenu narav.

Kasnije sam pročitala reči Božje: „Bez obzira na to koliko su naizgled zauzeti, koliko vremena provode trčeći po ulicama, koliko se žrtvuju, odriču i daju, može li se taj tip ljudi koji govori i deluje samo zarad statusa smatrati osobom koja teži ka istini? Apsolutno ne. Za status će platiti bilo koju cenu. Za status, oni će trpeti bilo kakve poteškoće. Za status, neće stati ni pred čim. Pokušavaju da nađu prljavštinu na drugima, podmeću im ili im zadaju muke, gazeći preko drugih. Čak se i ne plaše rizika od kazne i odmazde; deluju zarad statusa ne misleći na posledice. Čemu ljudi poput ovih teže? (Statusu.) Gde je sličnost sa Pavlom? (Težnja ka kruni.) Oni teže ka kruni pravednosti, statusu, ka slavi i dobiti, a težnju ka statusu, slavi i dobiti tretiraju kao legitimnu težnju, umesto da teže ka istini. Koja je najvažnija osobina takvih ljudi? Ta da u svim aspektima deluju radi statusa, slave i dobiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak”). „Nasrtanje na reputaciju ili status i njihovo oduzimanje za antihriste predstavlja ozbiljniji problem od pokušaja da im neko oduzme život. Koliko god propovedi da čuju, odnosno koliko god Božjih reči da pročitaju, neće osetiti tugu ni žaljenje zato što nikad nisu primenjivali istinu i što su krenuli putem antihrista, kao ni zbog toga što poseduju priroda-suštinu antihrista. Umesto toga, oni uvek razbijaju glavu tražeći načine da steknu status i da povećaju svoju reputaciju. Može se reći da je sve ono što antihristi rade u cilju toga da bi se pokazivali pred drugima, i to ne rade pred Bogom. Zašto ovo kažem? Zato što su takvi ljudi u toj meri zaljubljeni u status da ga posmatraju kao svoj sopstveni život, kao svoj životni cilj. Povrh toga, budući da toliko vole status, oni nikada ne veruju u postojanje istine, pa bi se čak moglo reći da nimalo ne veruju u Božje postojanje. Prema tome, kako god da antihristi kalkulišu da bi stekli reputaciju i status, i kako god da pokušavaju da lažnim prikazivanjem obmanu ljude i Boga, u dubini srca nemaju ni svesti ni prekora, a kamoli ikakve strepnje. U svom neprestanom stremljenju ka reputaciji i statusu, oni takođe bezobzirno poriču ono što je Bog učinio. Zašto to kažem? U dubini svog srca, antihristi veruju u sledeće: ’Reputacija i status se u celini stiču sopstvenim naporima. Samo se sticanjem čvrstog uporišta među ljudima i zadobijanjem reputacije i statusa može uživati u božjim blagoslovima. Život ima vrednost jedino ako ljudi zadobiju apsolutnu moć i status. Jedino se tako živi kao čovek. Nasuprot tome, bilo bi beskorisno živeti na način o kome se govori u reči božjoj – u svemu se pokoravati božjoj suverenosti i uređenjima, dragovoljno stajati u položaju stvorenog bića i živeti poput normalne osobe – niko se na takvu osobu ne bi ugledao. Čovekovi status, reputacija i sreća moraju se osvojiti kroz njegove sopstvene napore; za njih se mora boriti i moraju se dograbiti uz pozitivan i preduzimljiv stav. Niko drugi ti ih neće dati – pasivno čekanje može dovesti jedino do neuspeha.’ To je način na koji antihristi kalkulišu. To je narav antihrista. Ako se nadate da će antihristi prihvatiti istinu, priznati greške i istinski se pokajati, to je nemoguće – oni to nipošto ne mogu da učine. Antihristi imaju priroda-suštinu Sotone i mrze istinu, pa, kud god da odu, makar to bilo i na kraj sveta, njihova ambicija da streme ka reputaciji i statusu neće se nikada promeniti, a neće ni njihovi pogledi na stvari ni put kojim idu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči razotkrivaju da antihristi smatraju da su ugled i status važniji od samog života. Šta god da rade, oni uvek pokušavaju da povećaju svoj ugled. Oni tretiraju ugled i status kao cilj i pravac svog stremljenja i spremni su da plate bilo koju cenu za status. Oni rade stvari po sopstvenoj volji i uopšte ne tragaju za istina-načelima. Oni samo rade stvari na način koji je najkorisniji za njihovu slavu, dobitak i status. Zar moje ponašanje u to vreme nije bilo upravo takvo? Iako sam naizgled mogla da podnesem poteškoće i da platim cenu u izvršavanju svoje dužnosti, sve što sam radila bilo je zarad slave, dobitka i statusa. Bilo da se biraju starešine i đakoni ili obezbeđuju talentovani ljudi, bila sam željna brzog uspeha. Želela sam da pokažem braći i sestrama da postižem rezultate u izvršavanju svoje dužnosti i da posedujem radnu sposobnost i da tako dobijem njihovo divljenje i odobravanje. Kada prikladne starešine ili đakoni nisu mogli da budu izabrani, shvatila sam da je trebalo da razgovaram u zajedništvu sa braćom i sestrama o načelima izbora, ali da bih pokazala višim starešinama da mogu brzo da obavim izbore za starešine i đakone, bila sam previše željna brzog uspeha, a izbore nisam sprovela u skladu sa načelima. Kada su moje sestre ukazale na to da smo izabrali nepodobnu osobu, ja to nisam prihvatila, već sam smatrala da su njihovi zahtevi prestrogi. Onda sam smišljala načine kako da ih ubedim i dokažem im da su ljudi koje smo izabrali podobni. Time što sam, kao starešina, kršila načela da bih zaštitila svoju slavu, dobitak i status u nečemu tako važnom kao što su crkveni izbori, očigledno sam obmanjivala Boga i opirala Mu se. Pored toga, u slučaju obezbeđivanja talentovanih ljudi, osoba koja zaista pokazuje razumevanje prema Božjim namerama bila bi željna da zadovolji Božje hitne potrebe i da obezbedi kvalifikovane ljude koji će dati svoj doprinos jevanđelju carstva. Međutim, da bih pokazala ljudima da imam radnu sposobnost, na spisak sam stavila neke ljude koje očigledno nisam jasno razumela samo da bih popunila broj. Baš kao što je bio slučaj sa bratom koji je imao krivični dosije. Nije mi bila jasna njegova situacija i trebalo je za svaki slučaj da posmatram šta se sa njim dešava. Međutim, pošto sam samo želela da obezbedim više ljudi kako bih sačuvala ugled i status, taj brat je na kraju bio uhapšen. Videla sam da sam težila ugledu i statusu i da nisam radila u skladu sa načelima i da sam čak ignorisala bezbednost svoje braće i sestara da bih sačuvala ugled i status, da ne govorim o tome da nisam uzela u obzir interese crkve. Naudila sam svojoj braći i sestrama. Koračala sam putem antihristȃ. Kad se ne bih pokajala, Bog bi me se gnušao i odbacio me, a onda bi me i uklonio.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Neki će ljudi mahati zastavom obavljanja crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i narušava crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi i vodi ih u propast. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, nanosi mu štetu i ruši ga. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Kada čovek na taj način obavlja svoju dužnost, zar se to ne može definisati kao koračanje putem antihrista? Kada Bog od ljudi traži da ostave po strani slavu, dobit i status, ne radi se o tome da ih On lišava prava na izbor; naprotiv, on to čini zato što ljudi, stremeći ka slavi, dobiti i statusu, prekidaju i ometaju rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda, pa mogu čak i da utiču na to kako veći broj ljudi jede i pije Božje reči, razume istinu i na taj način zadobija Božje spasenje. To je neosporna činjenica. Kada ljudi streme ka sopstvenoj slavi, dobiti i statusu, sigurno je da neće stremiti ka istini i da neće odano ispuniti svoju dužnost. Govoriće i postupati isključivo u cilju sticanja slave, dobiti i statusa i sav njihov rad, bez najmanjeg izuzetka, biće posvećen tom cilju. Ponašati se i delovati na taj način bez ikakve sumnje znači koračati putem antihrista; to je prekidanje i ometanje Božjeg dela, a sve raznorazne posledice takvog delovanja ometaju širenje jevanđelja carstva i sprovođenje Božje volje u crkvi. Stoga se može sa izvesnošću reći da je put kojim koračaju oni koji streme ka slavi, dobiti i statusu – put otpora Bogu. To je namerni otpor Bogu, protivrečenje Bogu – to je saradnja sa Sotonom u opiranju i protivljenju Bogu. Takva je priroda ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Greška koju prave ljudi koji streme ka svojim ličnim interesima jeste što su ciljevi kojima oni streme ciljevi Satane, to su rđavi i nepravedni ciljevi. Kada ljudi streme ka ličnim interesima kao što su slava, dobit i status, oni i ne znajući postaju Sotonino oruđe, Sotonin odušak i, štaviše, njegovo otelotvorenje. Oni u crkvi igraju negativnu ulogu; uticaj koji imaju na rad crkve, na normalan crkveni život i normalno stremljenje Božjeg izabranog naroda je taj da ih ometaju i nanose im štetu; imaju štetan i negativan uticaj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”). Kada sam uporedila svoje ponašanje sa ponašanjem antihristȃ koje je Bog razotkrio, videla sam da je isto. Iskoristila sam priliku da se izborom starešina i đakona i obezbeđivanjem talentovanih ljudi bavim ličnim poduhvatima, pokušavajući da pokažem ljudima da imam radnu sposobnost, kao i da postignem svoj cilj, a to je da navedem ljude da mi se dive. Iako je spolja delovalo kao da sa velikom strašću izvršavam svoju dužnost, iznutra sam bila ispunjena sopstvenim ambicijama i željama. Radi stremljenja ka slavi, dobitku i statusu, bila sam površna i obmanjivala sam u važnom radu crkve. Kakva je bila razlika između ovog mog ponašanja i ponašanja antihristȃ? Izbori za starešine i đakone, kao i obezbeđivanje talentovanih ljudi se vrše zarad rada crkve i širenja jevanđelja. Cilj sigurno nije da se izaberu nepodobni ljudi kako bi se popunio broj. Ako se izaberu nepodobni ljudi da preuzmu posao, ovo ne samo da neće da unapredi rad na jevanđelju, nego će čak dovesti do prekidanja i ometanja, nanoseći štetu braći i sestrama. Smatrala sam da su slava, dobitak i status važniji od bilo čega drugog. Nisam uopšte ozbiljno shvatala svoju dužnost, a još manje je kod mene bilo ikakvog nagoveštaja bogobojažljivog srca. Moj odnos prema dužnosti zaista izaziva Božje gnušanje! Kad se ne bih pokajala, Bog bi me uklonio. Ranije sam uvek verovala da što se brže izaberu starešine i đakoni, to bolje, i da što se više talentovanih ljudi obezbedi, to će me Bog više odobravati. Ovo gledište je apsurdno. Ono što Bog ceni je da li, vršeći svoju dužnost, vodimo računa o Božjim namerama i da li radimo u skladu sa načelima.

Posle sam se molila Bogu i tražila put primene. Pročitala sam reči Božje: „Ma koju dužnost da obavljate, morate stremiti ka istina-načelima, razumeti Božje namere, znati koji su Njegovi zahtevi u vezi sa dotičnom dužnošću i razumeti šta kroz tu dužnost treba da postignete. Jedino tako ćete moći da svoj posao obavljate u skladu s načelom. U obavljanju svoje dužnosti nipošto se ne smete rukovoditi ličnim afinitetima, čineći ono što biste želeli da učinite, ono što biste rado učinili, niti ono čime biste se predstavili u najboljem svetlu. To bi bilo postupanje u skladu sa sopstvenom voljom. Ako se u obavljanju svoje dužnosti uzdaš u svoje lične afinitete, ako misliš da je to ono što Bog zahteva i da je to ono što će Boga učiniti srećnim, i ako svoje lične afinitete silom namećeš Bogu ili ih sprovodiš u delo kao da su istina, ako ih poštuješ kao da su istina-načela, zar to nije pogrešno? Ovo nije obavljanje dužnosti i takvo obavljanje dužnosti neće biti upamćeno od Boga. Neki ljudi ne razumeju istinu i ne znaju šta znači pravilno izvršavati svoju dužnost. Budući da su se potrudili i uložili svoje srce u to, da su se pobunili progiv svog tela i patili, pitaju se kako to da svoju dužnost ne mogu nikada da ispune na zadovoljavajući način? Zašto je Bog uvek nezadovoljan? U čemu su ovi ljudi pogrešili? Njihova greška je bila u tome što nisu težili ispunjenju Božjih zahteva, već su postupali prema sopstvenim zamislima – to je razlog. Prema sopstvenim željama, afinitetima i sebičnim motivima odnosili su se kao da su istina, misleći da je to ono što se Bogu dopada, da su to Njegova merila i zahtevi. Istinom su smatrali ono u šta su verovali da je ispravno, dobro i lepo; ovo je pogrešno. Zapravo, iako ljudi katkad misle da je nešto ispravno i da je u skladu sa istinom, to ne znači nužno da je to u skladu sa Božjim namerama. Što ljudi više misle da je nešto ispravno, trebalo bi da budu oprezniji i da više tragaju za istinom kako bi ustanovili da li svojim načinom razmišljanja ispunjavaju Božje zahteve. Ako je to u direktnoj suprotnosti sa Njegovim zahtevima i Njegovim rečima, onda je to neprihvatljivo čak i ako misliš da je ispravno, to onda predstavlja samo ljudsku misao i neće biti u skladu sa istinom ma koliko ga smatrao ispravnim. Da li je nešto ispravno ili pogrešno mora se utvrđivati na osnovu Božjih reči. Koliko god smatraš da je nešto ispravno, ako za to ne postoji utemeljenje u Božjim rečima, to je pogrešno i to moraš odbaciti. Prihvatljivo je jedino ako je u skladu sa istinom i samo ovakvim poštovanjem istina-načela ti ćeš svoju dužnost moći da obavljaš u skladu sa merilom. Šta je tačno dužnost? To je poziv koji Bog upućuje ljudima, to je segment dela Božje kuće i to su odgovornost i obaveza koje treba da preuzme svaki pripadnik Božjeg izabranog naroda. Da li je dužnost tvoja karijera? Je li ona lična porodična stvar? Da li je u redu reći da tvoja dužnost, nakon što ti je poverena, postaje tvoj lični posao? To nipošto nije tačno. Dakle, kako treba da ispunjavaš svoju dužnost? Postupajući u skladu sa Božjim zahtevima, rečima i merilima i zasnivajući svoje ponašanje na istina-načelima, a ne na ljudskim subjektivnim željama” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). Iz Božjih reči sam shvatila da prvo moramo da ispravimo svoje namere, da otpustimo lične ambicije i želje i da prestanemo da radimo zarad slave, dobitka i statusa kako bismo dobro izvršavali našu dužnost i udovoljili Bogu. Takođe ne treba da gledamo na sopstvene ideje i sklonosti kao na istina-načela. Umesto toga, treba da tražimo Božje zahteve i da vršimo svoju dužnost u skladu sa Božjim namerama. Samo tako možemo da radimo stvari na principijelan način. U kući Božjoj postoje relevantna istina-načela bez obzira na to koju dužnost obavljamo. Na primer, kada crkva bira starešine i đakone, mi moramo da tražimo načela i standarde za izbor starešina i đakona. Prvo, oni moraju biti ljudi koji streme ka istini i imaju dobru ljudskost i osećaj za pravdu. Naravi neke braće i sestara su možda malo ozbiljnije iskvarene, ali oni ipak mogu da prihvate istinu i da razumeju sebe nakon orezivanja, kao i da teže Božjim zahtevima. Izbor ovakvog tipa ličnosti za starešinu je usaglašen sa načelima. Nasuprot tome, neki ljudi imaju dobre umove, talente i spoljašnji entuzijazam, i mogu da podnesu patnju u vršenju svoje dužnosti, ali uopšte nemaju sopstveni život-ulazak; obavljajući svoju dužnost, oni slepo teže slavi, dobitku i statusu, deklamujući reči i doktrine kako bi naveli ljude na pogrešan put. Kada ih orežu, oni i dalje ne razumeju sebe. Ako je starešina takav tip osobe, on neće moći da reši bilo kakve probleme i samo će naneti štetu braći i sestrama i radu crkve.

Kasnije smo preporučili da sestra Li Ling ode u drugu oblast i izvršava dužnosti. Samo nekoliko dana pre nego što je sestra trebalo da krene, neka braća i sestre su napisali prijavu da kažu da Li Ling nije nosila teret u izvršavanju svoje dužnosti, da nije radila stvaran posao i da je bila prilično nadmena. Nikada nije volela dve sestre sa kojima je radila i često ih je osuđivala i omalovažavala pred drugom braćom i sestrama, što je rezultiralo time da su drugi prema njima formirali predrasude. To je stvorilo ometanje unutar tima, a te dve sestre su zbog toga postale negativne. Žurno sam pisala sestrama koje su se bavile prijavama i zamolila ih da razotkriju probleme sa Li Ling na jednostavan način kako bi Li Ling mogla brzo da krene. Posle sam shvatila da je moje stanje pogrešno. Da li je razlog tolike žurbe zaista bio da obezbedim talentovane ljude za kuću Božju? Nije li to bilo zato što sam mislila da ću ako obezbedim još jednu talentovanu osobu ostaviti dobar utisak? Setila sam se reči Božjih: „Obavljanje svoje dužnosti zapravo nije teško, niti je teško to činiti odano i u skladu s merilom. Ne moraš da žrtvuješ svoj život niti da činiš bilo šta posebno ili teško, samo treba da slediš Božje reči i uputstva iskreno i nepokolebljivo, da ne unosiš svoje zamisli i da ne obavljaš svoje poslove, već da koračaš putem stremljenja istini. Ako neko to može da uradi, on u osnovi ima ljudski izgled. Kada bude iskreno pokoran Bogu i kada postane iskrena osoba, imaće obličje pravog ljudskog bića” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Iz Božjih reči sam videla da, pošto dužnost nije lična stvar već Božji nalog, mi treba da je izvršavamo u skladu sa Božjim zahtevima i istina-načelima. Samo na taj način ćemo biti usklađeni sa Božjim namerama. Trebalo bih da otpustim svoje namere i da prestanem da obraćam pažnju na to da li mi se drugi dive ili ne. Moram da obratim pažnju na traganje za istinom i da dobro izvršavam svoju dužnost u skladu sa načelima. To je obavljanje stvarnog posla i hodanje pravim putem. Kad zarad sopstvene slave, dobitka i statusa ne bih temeljno proverila i rešila probleme sa Li Ling, to bi bilo jasno kršenje načela. Razmišljajući o tome, shvatila sam da ne mogu da nastavim da vodim računa o sopstvenom ugledu i statusu, pa sam brzo napisala pismo tražeći od braće i sestara da provere prijavu. Nakon provere je potvrđeno da je Li Ling nesposobna da se ophodi pravično prema ljudima, da je bila sklona omalovažavanju i osuđivanju ljudi i da nije mogla skladno da sarađuje sa ljudima niti je nosila teret u vršenju svoje dužnosti. Kada su problemi Li Ling razotkriveni i kada je smenjena, ona nije razmislila o sebi, nije to prihvatila i izrazila je nezadovoljstvo. Zbog toga joj nismo dozvolili da obavlja poslove u drugoj oblasti. Kroz svoje iskustvo sam shvatila da u izvršavanju svojih dužnosti moramo da ispravimo svoje namere, da otpustimo sopstvene želje i da postupamo u skladu sa istina-načelima. Tek tada će naše srce biti opušteno i spokojno.