U julu 2020. godine nadgledao sam rad na zalivanju zajedno sa bratom Džaom Džiđijenom i sestrom Li Musin. Oni su tek počeli sa obukom, pa sam im, preuzevši teret, pomagao da dokuče načela i upoznaju se sa radom što je pre moguće, a oni bi mi se obraćali kada nešto nisu razumeli. Nakon nekog vremena, uočio sam da oboje imaju određene vrline. Džao Džiđijen je imao dobar kov i brzo je savladavao načela, a Li Musin je bila zaista sposobna u pogledu posla – bila je zaista uredna i efikasna. Kada god bi posao bio dodeljen, bili su u stanju da brzo pronađu odgovarajuće Božje reči da reše poteškoće pridošlica i odgovore im na pitanja. Osećao sam se inferiorno u poređenju s njima. Nisam bio toliko efikasan niti sam tako brzo shvatao stvari kao oni. Svaki put sam dosta dugo morao da razmišljam o problemima pridošlica. Imao sam osećaj da mi sve ide sporije i teže nego njima. Kasnije, kako su se bolje upoznavali sa radom, počeli su polako da preuzimaju centralnu ulogu. Ponekad je trebalo da zajedno odgovaramo na pitanja zalivača, no, pošto ja još ne bih završio sve zadatke kojima sam se bavio, Li Musin bi rekla: „Ne brini, to su neka jednostavna pitanja na koja možemo direktno da odgovorimo.” Čuvši to, bilo mi je neprijatno. Nisu li se naprosto bojali da će sve kasniti budu li sa mnom diskutovali o stvarima jer ja sporo radim? Osećao sam se odbačeno kao nikada pre. Bio sam i nezadovoljan: „Zašto je moj kov tako manjkav?” Nisam bio oštrouman i nisam brzo reagovao. Nisam bio tako mlad niti istog kova kao oni – oni su bili efikasni u svemu. Zar ne bih od tog trenutka važio za najnesposobnijeg? Šta će oni misliti o meni? Mogli bi da kažu da sam i nakon sveg vremena provedenog u radu na zalivanju, i dalje na nižem nivou nego oni kada su tek počeli sa obukom. To bi bilo tako ponižavajuće! Ne želeći da misle da ništa ne valjam, počeo sam potajno naporno da radim, da posvećujem svakog dana više vremena susretima sa pridošlicama i pokušavam da nađem reči Božje, da tragam i razmišljam o njihovim problemima. Imao sam osećaj da čak i pranje veša i uzimanje obroka predstavljaju gubljenje vremena i mnogo sam se molio Bogu i od Njega tražio pomoć kako bih mogao da budem efikasniji u svojoj dužnosti. No, stvari su otišle u drugom smeru – koliko god vredno da sam radio, moja efikasnost je opadala. I pre nego što sam to shvatio, nisam imao iole energije za svoju dužnost i svojim saradnicima bih prepuštao mnoštvo problema da se njima pozabave. Shvatio sam da imam loš kov, pa sam na sebe uzimao samo ono što sam mogao da uradim. Zapadao sam u sve gore stanje, postao sam stvarno pasivan u svojoj dužnosti i prestao sam da primećujem probleme u svom radu. Videvši da nisam u dobrom stanju, mojih dvoje saradnika su mi ponudili razgovor, ali ja to nisam prihvatio. Uopšte nisam bio sposoban da promenim svoje stanje i neki problemi se nisu mogli rešiti na vreme, što je uticalo na moj radni učinak po pitanju zalivanja. Starešina je razgovarala sa mnom kada je saznala za moje stanje. Rekla je da ono nema nikakve veze sa mojim kovom, već da je rezultat prevelike želje za ugledom i statusom. i da što pre treba da korigujem svoje stanje kako posao ne bi kasnio. Uvideo sam da sam u veoma lošem stanju i da mi nedostaje osećaj odgovornosti po pitanju moje dužnosti, te da nisam u stanju da rešavam probleme koje sam ranije umeo da rešim. Nisam mogao da osetim prosvećenje niti vođstvo Svetog Duha; strašno sam otupeo i oglupavio. Pomislio sam na nešto što je Gospod Isus rekao: „Jer ko ima, njemu će se dodati i izobilovaće, a onome koji nema, oduzeće se i to što ima” (Matej 13:12). Mora da sam uradio nešto što nije bilo u skladu sa Božjom namerom, pa je On skrivao Svoje lice od mene. Bio sam pomalo uplašen, pa sam se pomolio: „Bože, teško mi je da izvršavam svoju dužnost i ne mogu da osetim Tvoje vođstvo. Molim Te, prosveti me i vodi, dopusti mi da razmislim o sebi i shvatim svoje probleme da bih promenio svoje pogrešno stanje.”

Nakon toga sam pronašao Božje reči koje govore o mom stanju. Bog kaže: „Jednom je Gospod Isus rekao: ’Jer ko ima, njemu će se dodati i izobilovaće, a onome koji nema, oduzeće se i to što ima’ (Matej 13:12). Koje je značenje ovih reči? One govore da, ako vlastitu dužnost ili posao ne obavljaš kako treba i ako im se ne posvećuješ, Bog će ti oduzeti ono što ti je nekada pripadalo. Šta znači ’oduzeti’? Kako će se ljudi zbog toga osećati? Moglo bi se desiti da ne postigneš ono što bi, na osnovu svog kova i svojih talenata, mogao postići, nakon čega nećeš osećati baš ništa i bićeš poput nekog nevernika. To je ono što čeka ljude kojima Bog oduzme sve. Ako svoju dužnost nemarno obavljaš, ako ne plaćaš cenu i ako si neiskren, Bog će ti oduzeti ono što je nekad bilo tvoje, uskratiće ti pravo da obavljaš svoju dužnost i neće ti ga više davati. (…) Ako ti se obavljanje službe uvek čini besmislenim, ako misliš da nema šta da se radi i da ne možeš da pružiš nikakav doprinos, ako nikada ne dobijaš prosvećenje i smatraš da nemaš inteligencije ni razuma koje bi mogao da upotrebiš, to onda znači da si u nevolji. To pokazuje da nemaš pravi motiv ni ispravan put pri obavljanju dužnosti, da to Bog ne odobrava i da tvoje stanje nije normalno. Moraš ovako da ispitaš sebe: ’Zašto mi pri obavljanju dužnosti nedostaje put? Proučavao sam ovu oblast i ona spada u domen moje specijalnosti – čak sam veoma dobar u tome. Zašto onda ne uspevam da primenim svoje znanje? Zašto ne mogu da ga iskoristim? U čemu je stvar?’ Da li je u pitanju slučajnost? Ovde postoji problem. Kad Bog blagoslovi neku osobu, ona postaje inteligentna i mudra, u svemu pronicljiva, a takođe i oštroumna, oprezna i naročito vešta; ona će biti nadahnuta svime što radi, sve će joj ići od ruke i smatraće da je sve što radi veoma lako i da je nikakva poteškoća ne može omesti u tome – takva je osoba blagoslovena od Boga. Šta, međutim, znači kad nekome sve teško pada, kad je smotan, sklon izobličavanju i neuk u svemu što radi, i kad ne razume ništa od onoga što mu se kaže? To znači da takvu osobu Bog ne usmerava i da ona nema Božji blagoslov. Neki kažu: ’Primenjujem svoja znanja, ali zašto me onda Bog ne blagosilja?’ Ako samo primenjuješ svoja znanja i trudiš se, ali ne težiš ka tome da postupaš u skladu sa istina-načelima, ti onda svoju dužnost samo otaljavaš. Kako bi uopšte i mogao da dobiješ od Boga blagoslove? Ako si pri obavljanju svoje dužnosti uvek nemaran i nesavestan, Sveti Duh te neće prosvetiti ni prosvetliti, nećeš dobijati usmerenje od Boga, niti ćeš imati Njegovo delo, a tvoji postupci neće donositi nikakve plodove. Veoma je teško dobro obavljati dužnost ili rešiti neki problem oslanjajući se samo na ljudsku snagu i stečeno znanje. Svako za sebe smatra da ponešto zna i da poseduje neko praktično znanje, ali svi ipak loše rade i stvari uvek ispadnu naopako, što izaziva smeh i komentare drugih. To predstavlja problem. Čak i neko ko očigledno ničemu ne vredi misli da ipak poseduje neko praktično znanje i ne želi nikome da popusti. Sve je to povezano s jednim problemom u ljudskoj prirodi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Pomalo sam se uspaničio nakon što sam pročitao Božje reči. U poslednje vreme sve mi je teško padalo i umaralo me. Nisam uspevao da uočim probleme u svom radu i čak sam se osećao bespomoćno kada bih se suočio sa problemima koje sam ranije uspevao da rešim. Do toga je došlo zato što sam se zaglavio u buntovničkom stanju i zato što je Bog skrivao Svoje lice od mene. Izgubio sam delo Svetog Duha; postao sam tup, glup, nespretan i sporog uma. Zalivao sam pridošlice prilično dugo, i razumeo sam određene istine po pitanju propovedanja jevanđelja i dokučio sam neka od načela. Bilo je logično da se vremenom popravim u svojoj dužnosti, no ja sam u njoj bivao sve gori. Uopšte nisam mogao da osetim vođstvo Svetog Duha i moj stav prema svojoj dužnosti se gadio Bogu. Mogao sam da vidim Božju pravednost i svetost u Njegovim rečima. Kada On blagosilja ljude ili nešto oduzima, to je zasnovano na načelima. Kada ljudi ulože svoje srce u svoju dužnost, kada u nju ulože sve svoje i motiv im je da udovolje Bogu, lako im je da zadobiju delo Svetog Duha. Imaju uvid i mogu da otkriju probleme u svojoj dužnosti i znaju kako da ih reše. Postaju sve bolji u svojoj dužnosti. Ako ljudi nisu iskreni u svojoj dužnosti, ako stalno misle na ugled i status, biće im teško da zadobiju delo Svetog Duha. Potom otupe, mozak im uspori i ne mogu kao pre da pokažu svoje vrline. Tako je nemoguće dobro izvršavati dužnost. Razmišljao sam o svom stanju tokom tog perioda. Nakon što sam počeo da radim sa svojih dvoje saradnika, u početku sam imao osećaj za breme i mogao sam da im pomognem da se nauče poslu što je pre moguće, ali kada sam otkrio da brzo napreduju i da me zasenjuju po pitanju kova i svega ostalog, osetio sam se ugroženo – bojao sam se da ću izgubiti svoju ulogu vođe, pa sam počeo da skrećem sa puta. Nisam želeo da vide moj neuspeh, pa sam naporno radio, do kasno u noć. Da bih postao efikasniji u zalivanju, posvećivao sam više vremena okupljanju sa pridošlicama. No, bez obzira na to koliko sam naporno radio, kakvu cenu sam platio, i dalje sam postizao manje od njih. Uložio sam svu svoju energiju u to da se takmičim sa svojim saradnicima. Čak sam i od Boga tražio pomoć da više toga postignem u svom radu i spasim ugled. Bio sam tako nerazuman! Koristio sam Boga, varao Ga – zar je to uopšte predstavljalo izvršavanje dužnosti? Ispunila me je tuga i pomolio sam se Bogu: „O, Bože, stremio sam ka ugledu i statusu, a ne ka tome da izvršavam svoju dužnost kako treba. Bio sam prepreka radu na zalivanju. Želim da se pokajem pred Tobom.”

Nakon toga sam pročitao odlomak Božjih reči koji mi je zaista bio od pomoći. Svemogući Bog kaže: „To da li ćeš dobro obavljati svoju dužnost nije pitanje tvojih sposobnosti, tvog kova, tvoje ljudskosti, tvojih mogućnosti ili tvojih veština; svodi se na to da li si ti neko ko prihvata istinu i da li si u stanju da sprovodiš istinu u delo. Ako si u stanju da sprovodiš istinu u delo i da se pravedno odnosiš prema drugim ljudima, onda možeš da ostvariš skladnu saradnju s njima. U tome da li neko može dobro da obavlja svoju dužnost i da ostvari skladnu saradnju s drugima ključno je da li taj neko može da prihvati istinu i da joj se pokori. Ljudski kov, talenti, sposobnosti, životno doba i slično nisu ono glavno, sve je to od drugorazrednog značaja. Najvažnija stvar je videti da li neko voli istinu i da li može istinu da sprovodi u delo. Kada oni koji vole istinu i koji mogu da je sprovode u delo čuju propoved, priznaće da je ona dobra. U stvarnom životu, kada se susretnu s ljudima, događajima i stvarima, oni će primeniti te istine na sebe. Oni će sprovoditi istinu u delo, to će postati njihova sopstvena stvarnost, deo njihovog života. To će postati kriterijumi i načela po kojima će se vladati i po kojima će delati; postaće nešto što oni proživljavaju i otkrivaju. Kada oni koji ne vole istinu slušaju propoved, takođe će priznati da je dobra i misliće da sve razumeju. Oni su zabeležili doktrine u svom srcu, ali koja načela i kriterijume oni primenjuju da bi razmotrili ono što rade? Oni uvek razmatraju stvari u skladu sa sopstvenim interesima; ne razmatraju stvari tako što koriste istinu. Plaše se da će zbog sprovođenja istine u delo propusti priliku i plaše se da će ih drugi osuđivati i gledati s visine – da će izgubiti obraz. Razmatraju čas jedno čas drugo, a onda na kraju misle: ’Samo ću čuvati svoj status, reputaciju i interese, to je ono glavno. Ako te stvari budu ispunjene, ja ću biti zadovoljan. Ako ne budu ispunjene, neću biti srećan što sprovodim istinu delo niti ću uživati u tome.’ Da li je to neko ko voli istinu? Nikako” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Iz Božjih reči sam naučio da izvršavanje dužnosti na način koji je u skladu sa merilom nema veze samo sa nečijim kovom ili talentima ili njegovim godinama. Ono što je ključno je da li taj neko voli istinu i sprovodi je u delo. Ako takvi ljudi ne vole ili ne primenjuju istinu, već razmišljaju samo o svom ugledu i delu i ne podržavaju crkveni rad, ma koliko njihov kov ili njihovi talenti bili uzvišeni, boriće se da svoju dužnost izvršavaju kako treba. No, ja sam oduvek smatrao da će neko ko ima dobar kov i ko je oštrouman biti u stanju da dobro izvršava svoju dužnost, dok oni koji su stariji i kojima pomalo nedostaje kova neće uspeti bez obzira na to koliko se trudili. Nisam razumeo istinu i stalno sam na ljude i stvari gledao kroz prizmu svojih predstava i uobrazilja. Bio sam toliko budalast i neuk! Bog svakome daruje različit kov, različite talente, i od svakoga zahteva različite stvari. Crkva je za nas uredila da radimo zajedno kako bi svačije vrline došle do izražaja i nadomestile slabosti drugog, te da bismo svoje dužnosti zajedno dobro izvršavali. Mojih dvoje saradnika su imali prilično dobar kov, bili su efikasni u svojim dužnostima i umeli da brzo rešavaju otkrivene probleme, starajući se o tome da posao ne kasni. Da sam bio u stanju da se odreknem svog ugleda i učim iz tuđih vrlina, zar ne bih brže napredovao? Ja nisam imao kov svojih saradnika, ali nisam imao toliko nedostataka da nisam mogao da izvršavam svoju dužnost. Kada sam imao pravu nameru i bio spreman da uložim trud u svoju dužnost, jasnije sam mogao da vidim probleme i rešim stvari daleko brže. Morao sam da prestanem da razmišljam o ličnim dobicima i gubicima po pitanju sopstvenog ugleda i statusa. Nakon toga sam poradio na sprovođenju Božjih zahteva, nisam se više takmičio sa svojim saradnicima, već sam ulagao svoje srce u svoju dužnost. Moje stanje se s vremenom postepeno menjalo i moj rad poboljšavao.

Neočekivano, nakon što je prošlo neko vreme, uhvatio sam se kako sam ponovo zaokupiran ugledom i statusom. Neke pridošlice koje su tek prihvatile Božje delo poslednjih dana su prešle u našu crkvu. Džao Džiđijen i ja smo bili zaduženi da ih zalivamo. Iako se dugo nije bavio radom na zalivanju, umeo je da nađe zaista prikladne Božje reči da reši njihove probleme i njegova beseda je bila zaista jasna. Ja sam umeo da rešim neke od njihovih problema, ali nisam umeo da besedim tako jasno. Pridošlice su više uživale u besedi Džaoa Džiđijena. Bio sam zaista zavidan i razmišljao sam: „On se obučavao tako kratko vreme, ali je tako brzo napredovao. Ja zalivam pridošlice nekoliko godina, a dostigao sam samo ovaj nivo. Zaista sam lošiji od njega!” Kada bih video da braća i sestre imaju probleme koje ne razumeju i da odlaze kod Džaoa Džiđijena da se njima pozabavi, bio sam posebno zavidan. „Kada neko ima dobar kov, odmah se vidi razlika. On ne samo da mu je doneo divljenje drugih, već mu je bilo lakše da obavlja dužnost i ostvari bolje rezultate. Kada bih ja imao kov poput njega, možda bi se i meni drugi divili. No, ja sam već imao više od 50 godina i moj kov je bio manjkav. Zaglavio bih se na svom nivou ma kako naporno radio.” U tren oka sam izgubio motivaciju za svoju dužnost. Kada god bi neki pridošlica postavio pitanje na okupljanju, rekao bih Džaou Džiđijenu da odgovori, a ja bih samo dodao nekoliko jednostavnih komentara. Postajao sam sve pasivniji u svojoj dužnosti i sve sam se više udaljavao od Boga. Nisam znao šta da kažem u molitvi, a ponekad bih noću i zaspao dok bih se molio. Uvidevši da sam u opasnom stanju, tragao sam i razmišljao. Kada sam video da mi nedostaje kov, postao sam negativan i pasivan u svojoj dužnosti. Koja se iskvarena narav krila iza toga?

Kasnije sam pročitao još neke Božje reči: „Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Uvek misliti za sebe da se izdvajaš – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne biti u stanju da prihvatiš sopstvene nedostatke i nikad ne biti u stanju da se suočiš sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da drugi budu iznad ili bolji od tebe – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da tuđe vrline nadmaše ili zasene tvoje vlastite – to uzrokuje nadmena narav; nikada ne dozvoljavati da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i postajati negativan kad otkriješ da su drugi bolji od tebe, ne želeti da pričaš, osećati se uznemireno i potišteno i uzrujavati se – sve to uzrokuje nadmena narav” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Poredio sam svoj kov sa kovom svojih saradnika; videvši da su bolji, postao sam negativan i povukao sam se. To je bilo posledica moje nadmene naravi. Zbog svoje nadmenosti, nisam mogao da se suočim sa sopstvenim slabostima i nedostacima kako treba, a posebno nisam mogao da prihvatim kada bi drugi bili bolji ili sposobniji od mene. Videvši da su moji saradnici u svakom pogledu bolji od mene, da su glavni u grupi i da su zadobili divljenje i odobravanje svih, osećao sam se neprijatno, neuravnoteženo i nisam mogao da prihvatim tu stvarnost. Iako sam priznao da mi je kov lošiji nego kod drugih, u svom srcu to nisam prihvatao. Nastavio sam da se sa njima potajno nadmećem. Bio sam rešen da se takmičim sa njima, da se poredim sa njima. Kada nisam mogao da ih nadmašim, postao bih negativan i nedostajalo bi mi energije u mojoj dužnosti. Zar se to nije očitovala moja nadmena narav? Bio sam tako nadmen i neuk!

Takođe sam pomislio na jedan odlomak Božjih reči u kojem On razotkriva naravi antihrista. Bog kaže: „Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže svom ličnom ugledu i statusu. Može se reći da je u srcima antihrista težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; a težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini; steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju slavu, dobitak ni status, da se niko ne ugleda na njih, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Zar ja nisam bez nade?’ Često u svom srcu kalkulišu o takvim stvarima. Kalkulišu kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, kako da ih ljudi slušaju dok govore i da ih podržavaju u postupcima, kako da navedu ljude da ih svuda slede i kako da oni imaju glavnu reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Duboko su me pogodile Božje reči koje razotkrivaju stremljenje antihrista ka ugledu i bilo mi je teško. Njihovo stremljenje ka ugledu i statusu nije samo prolazna stvar, već je to u njihovoj srži – to je doživotno stremljenje. Njima je status iznad svega, važan koliko i sam njihov život. Antihristi žele da su uvek uključeni u dešavanja i ne žele da su podređeni drugima. Njima je potrebno divljenje i obožavanje svih kako bi bili iole motivisani za svoje dužnosti. Bez toga, postaju negativni i nemarni, pa čak gube interesovanje i da veruju u Boga. Kako se moje ponašanje ikako razlikovalo od ponašanja jednog antihrista? Bio sam motivisan za svoju dužnost kada su se drugi ugledali na mene i cenili me, ali kada bi moji saradnici napredovali i nadmašili me u svakom smislu, a moja želja za statusom ostala neispunjena, više ne bih osećao breme za svoju dužnost. Pošto je rad na zalivanju sada bio tako važan i velikom broju pridošlica je bilo hitno potrebno zalivanje, trebalo je da im pomažem da razumeju istinu i upoznaju Božje delo, da se ukorene na istinitom putu što je pre moguće. No, ja se nisam u to davao srcem. Sve što sam imao u svom srcu su bili moj ugled i moj status, pa sam sve prebacivao na Džaoa Džiđijena. Nisam izvršavao dužnost koju je trebalo da izvršavam. Nisam imao nimalo ljudskosti! Nisam osećao krivicu niti žaljenje kada svoju dužnost nisam izvršavao kako treba. Ali kada bih video da mi ugled ili status pate, to je za mene bilo tako bolno kao da gubim sam život. Merio sam svoje gubitke i dobitke u ugledu i statusu i zbog toga postajao negativan i slab. Uvek sam želeo da budem poput svojih saradnika, boljeg kova, da mi se svi obraćaju u vezi sa stvarima koje ne razumeju i da traže da razgovaraju sa mnom, pa da budem glavni u grupi. Za tim sam oduvek jurio, to sam želeo da zadobijem. Bio sam usredsređen na to da nagnam druge da mi se dive i obožavaju me. Nije li perspektiva tog mog stremljenja bila ista kao u antihrista? Budući da sam se nalazio na pogrešnom putu i da sam izgubio delo i vođstvo Svetog Duha, nisam ispunio dužnost koju je trebalo da ispunim. Stoga, sve i da sam dobio viši položaj i zadobio divljenje svih, zar ne bih na kraju bio uklonjen od Boga? Kada sam to shvatio, pomalo sam se uplašio. Uvideo sam da se time što stremim ka statusu, nalazim na putu protiv Boga! Želeo sam da promenim svoje pogrešno stremljenje i prestanem da se takmičim sa drugima. Želeo sam da izvršavam dužnost koju je trebalo da izvršavam.

Nakon toga sam tragao za putem primene. Pomislio sam na ove Božje reči: „Šta neko mora da uradi da bi dobro obavljao svoju dužnost? Mora da se usredsredi na to da je obavlja svim srcem i iz sve snage. Obavljanje dužnosti svim srcem i svom snagom znači usmeriti sve svoje misli na obavljanje dužnosti i ne dozvoliti da ih okupira nešto drugo, a zatim koristiti svu svoju snagu, učiniti sve što je u tvojoj moći i uneti u to svoj kov, talente, sposobnosti i sve što si razumeo kako bi se nosio sa određenim zadatkom. Ako imaš sposobnost shvatanja i razumevanja i imaš dobru ideju, moraš o tome da razgovaraš s drugima. To znači skladna saradnja. Na taj način ćeš dobro obaviti svoju dužnost, tako ćeš postići zadovoljavajući učinak svoje dužnosti. Ako uvek želiš da sve preuzmeš na sebe, ako uvek hoćeš da sam radiš velike stvari, ako uvek hoćeš da ti budeš u centru pažnje a ne drugi, da li obavljaš svoju dužnost? To što radiš naziva se autokratija; samo se izvodi predstava. To je sotonsko ponašanje, a ne obavljanje dužnosti. Niko, bez obzira na svoje sposobnosti, darovitost ili posebne talente, ne može sav posao da preuzme na sebe, već mora da nauči da skladno sarađuje ako želi dobro da uradi crkveni posao. Zato je skladna saradnja načelo prema kojem se obvljanje dužnosti sprovodi u delo. Sve dok radiš svim srcem, svom snagom i uz potpunu odanost, i sve dok nudiš sve što možeš da uradiš, ti dobro obavljaš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Božje reči su mi dale put primene. Bez obzira na moj kov, dokle god svoju dužnost izvršavam iskrenog srca, dobro sarađujem sa drugima, posvećujem svoje srce i snagu radu, činim sve što treba i umem to da činim dobro, dokle god nisam nepouzdan i ne otaljavam stvari, to je u skladu sa Božjom namerom. Zapravo, Bog je nama troma dao različit kov i različite vrline kako bismo mogli da nadopunjujemo jedni druge. Mojih dvoje saradnika su imali dobar kov i bili su efikasni u radu; oni su uviđali ključne delove problema. Nadoknađivali su ono što je meni nedostajalo. Moj kov je bio pomalo manjkav, ali sam bio nešto stariji od njih, pa sam o stvarima mogao da razmišljam na malo pažljiviji, sveobuhvatniji način. Kada bismo svi dali prostora svojim vrlinama i zajedno radili, to bi bilo od koristi za naš rad. No, umesto da tragam za istinom, ja sam stalno poredio vrline svojih saradnika sa sopstvenim slabostima, zbog čega sam stalno bio pasivan i negativan, nesposoban da izvršavam svoju dužnost. Kada sada razmišljam o tome, stvarno sam bio budalast. Sa tom spoznajom mogao sam da budem preduzimljiviji kada sam posle izvršavao neku dužnost. Kakve god poteškoće da sam imao, razgovarao bih o njima sa svojim saradnicima da ih rešim. Kada me moj loš kov ili moje pozne godine nisu sputavali, bio sam daleko opušteniji u svojoj dužnosti. Štaviše, kada bismo jednoglasno davali prostora vrlinama drugog, prećutno smo se bolje razumeli kada smo radili zajedno. Tokom zajedničke saradnje, svako je radio na različitim zadacima i rezultati rada na zalivanju su se umnogome popravili.

Nakon ovog iskustva, pročitao sam reči Božje: „Bilo da je mnogo ili malo vas koji zajedno obavljate svoju dužnost, bez obzira na trenutne okolnosti i na vreme, ne zaboravite jednu stvar – treba da ste usaglašeni. Ako živite u tom stanju, imaćete delo Svetog Duha” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). U svom srcu sam iskusio da ćemo, kada se odreknemo ugleda i statusa i dobro sarađujemo sa drugima, lako zadobiti vođstvo Svetog Duha i doći do dobrih rezultata u svojim dužnostima. Hvala Bogu!