U novembru 2023. godine, izabran sam za propovednika. Pošto sam često pratio i usmeravao rad Ane, crkvenog starešine, otkrio sam da napreduje u izvršavanju svoje dužnosti, da je efikasnija u sprovođenju posla nego pre i da postiže bolje rezultate u poslu. Mislio sam da ta sestra nosi breme u izvršavanju dužnosti i da obavlja prilično dobar posao, pa sam bio dosta opušten kada je ona u pitanju. Nakon toga, samo sam se usredsredio na praćenje i nadzor rada drugih crkvenih starešina i prestao sam da nadzirem i pratim Anin rad. Nakon izvesnog vremena, rezultati rada na jevanđelju u crkvama za koje sam bio zadužen su počeli da opadaju. Sastao sam se sa crkvenim starešinama da bih saznao kako oni rešavaju probleme i kada bih otkrio probleme, pružio bih besedu, smernice i pomoć. Međutim, pošto sam Ani verovao, nisam išao da se raspitam za njen rad, već bih je samo jednostavno podsetio da sumira odstupanja i probleme u radu na jevanđelju. Ana se u tom periodu slagala sa tim. Rad za koji je ona bila zadužena je u prošlosti davao rezultate, ali njeni rezultati su ovog puta bili slabiji, pa su mi više strešine, kada su saznale da nisam usredsređen na praćenje Aninog rada, poslale poseban podsetnik da što pre proverim njen rad kako treba. Pomislio sam: „Pre samo nekoliko dana sam je podsetio. Ako sada odem i proverim njen rad, da li će misliti da joj ne verujem?” Kada sam to pomislio, nisam otišao da proverim njen rad. Usled toga, nakon nekog vremena, rezultati rada na jevanđelju za koji je Ana bila odgovorna su neprekidno opadali. Tek kada sam zaista saznao kako njen rad napreduje, otkrio sam da Ana samo obavlja posao tako što izdaje naredbe, da jednostavno uopšte ne rešava stvarne probleme i da se problemi i poteškoće sa kojima se suočavaju braća i sestre u propovedanju jevanđelja ne rešavaju. To je uticalo na rad na jevanđelju. Tek tada sam shvatio da ni sȃm nisam obavljao nikakav stvaran posao i osećao sam samoprekor u srcu. Sreo sam se sa Anom da bih razgovarao sa njom i ukazao na njene probleme. Nakon toga, video sam da je Ana počela da preokreće stvari i da je obavila neki konkretan posao, pa nisam mnogo sumirao i promišljao o sopstvenim problemima.

U aprilu 2024. godine, više starešine su uredile da budem odgovoran za rad na jevanđelju u još dve crkve. Nakon što sam pratio izvesno vreme, otkrio sam da starešina jedne crkve, Marta, ima prilično dobar kov, da može blagovremeno da obavi potreban posao i da može da otkrije probleme kada sumira svoj rad. Kao rezultat toga, imao sam dobro mišljenje o njoj i mislio sam da je sposobnija da obavlja stvaran posao od drugih crkvenih starešina. Kada sam video da su rezultati rada na jevanđelju za koje je Marta odgovorna prilično dobri, imao sam još više poverenja u nju i vrlo retko sam se raspitivao o detaljima njenog rada. U junu su rezultati propovedanja jevanđelja u crkvi za koju je Marta bila zadužena donekle opali. Tada smo se sastali da bih saznao kakva je situacija i otkrio sam da ona živi u poteškoćama, pošto je internet veza bila slaba kada je radila i više nije nosila breme u izvršavanju dužnosti. Ukazao sam na njene probleme i razgovarao sam sa njom u tome kako da se osloni na Boga da bi izvršavala svoju dužnost kada se suoči sa tom vrstom poteškoće; nije smela da odlaže posao. Nedelju dana kasnije, sestra sa kojom sam radio, Vilma, podsetila me je da bi trebalo da pratim situaciju sa Martinim radom i da saznam šta se dešava. Pomislio sam: „Pre samo nekoliko dana sam razgovarao sa njom – verovatno je u sred preokretanja stvari. Ona ima izvesnu radnu sposobnost, pa neće biti većih problema”, tako da se nisam susreo sa njom. Samo nekoliko dana kasnije sam, kada me je Vilma ponovo podsetila, pokušao da uredim sastanak sa Martom kako bih se raspitao o njenom radu. Međutim, i dalje nisam bio u stanju da organizujem sastanak. Stalno je govorila da ima problema sa internetom i da je i dalje zauzeta. U tom trenutku nisam mnogo razmišljao o tome. Mislio sam da je, dok god obavlja posao, sve u redu. Nisam očekivao da će dve nedelje kasnije rezultati rada na jevanđelju u crkvi za koju je Marta bila odgovorna dramatično opasti. Tek tada sam postao nestrpljiv da otkrijem razlog i otkrio sam da su jevanđeoski đakon i nekoliko delatnika jevanđelja zauzeti samo privatnim stvarima i da ne propovedaju jevanđelje. Zbog toga je Marta živela u negativnosti i nije razgovarala kako bi blagovremeno razrešila probleme. To je značilo da su delatnici jevanđelja nosili sve manje breme i da, zapravo, nisu izvršavali svoju dužnost. Zanemeo sam kada sam video tako ozbiljne probleme u zoni odgovornosti svoje sestre. Bio sam neizbežno odgovoran za pojavu ovih problema: sve njih je izazvalo to što nisam blagovremeno pratio sestrin rad. Bio sam izuzetno tužan i u suzama sam se pomolio Bogu: „Dragi Bože, želim da dobro izvršavam svoju dužnost, ali pogledaj nered koji sam napravio. Osećam da zaista ne zaslužujem da izvršavam ovu dužnost. Vodi me i usmeri da iz ovoga naučim lekcije, kako bih znao šta sledeće da radim da bih dobro izvršavao ovu dužnost.”

Jednom prilikom su više starešine došle na okupljanje sa nama i pročitali smo odlomak Božjih reči koji se tačno odnosio na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Lažne starešine se nikada ne raspituju o nadzornicima koji ne obavljaju stvaran posao ili koji se ne bave svojim pravim poslom. Oni misle da samo treba da izaberu nadzornika i to je sve i da nadzornik kasnije može sam sve da rešava. Pa tako lažne starešine samo povremeno održavaju okupljanja, ne nadziru posao niti pitaju kako on napreduje i ponašaju se kao šefovi koji se ne mešaju. Ako neko prijavi neki problem sa nadzornikom, lažni starešina će reći: ’To je samo sitan problem, u redu je. Možete sami da ga rešite. Nemojte mene da pitate.’ Kada čovek koji je prijavio problem kaže: ’Taj nadzornik je lenji proždrljivac. Fokusira se samo na hranu i na zabavu, i pravi je besposličar. U obavljanju svoje dužnosti, ne želi da trpi ni najmanju teškoću, uvek zabušava i smišlja izgovore da izbegne svoj posao i da izbegne svoje odgovornosti. On je nepodoban za funkciju nadzornika.’ Lažni starešina će odgovoriti: ’Bio je odličan kada je izabran za nadzornika. Nije istina to što govoriš, a čak i da jeste, to je samo privremeno ispoljavanje.’ Lažni starešina neće pokušati da sazna nešto više o situaciji tog nadzornika, već će, na osnovu svojih prethodnih utisaka o njemu, doneti sud i presudu o tom pitanju. Ma ko da prijavi probleme sa tim nadzornikom, lažni starešina će tog čoveka ignorisati. Nadzornik ne radi stvaran posao, a rad crkve je gotovo u zastoju, ali lažnog starešinu je baš briga, kao da ga se to uopšte ne tiče. Dovoljno je mučno to što se on pravi da ništa ne vidi kada neko prijavi probleme sa nadzornikom. A šta je najodvratnije od svega? Kada mu ljudi prijave stvarno ozbiljne probleme sa nadzornikom, on neće pokušati da ih reši, nego će čak smisliti i sve moguće izgovore: ’Znam ja tog nadzornika, on istinski veruje u Boga, nikada ne bi pravio probleme. Čak i da ima neki mali problem, Bog bi ga zaštitio i doveo u red. Ako i napravi neku grešku, to je između njega i Boga – ne treba mi da se brinemo o tome.’ Tako lažne starešine rade u skladu sa vlastitim predstavama i uobraziljom. (…) lažne starešine imaju jednu kobnu manu: oni odmah veruju ljudima na osnovu svojih uobrazilja. A razlog tome je što ne razumeju istinu, zar nije tako? Kako Božja reč otkriva suštinu iskvarenog čovečanstva? Zašto bi oni verovali u ljude ako Bog to ne čini? Lažne starešine su suviše nadmene i samopravedne, zar ne? Oni misle: ’Nisam mogao da pogrešim u proceni te osobe, ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema s tom osobom za koju sam procenio da je odgovarajuća; ta osoba sigurno nije neko ko se prepušta jelu, piću i zabavi ili ko voli udobnost, a mrzi težak rad. Ta osoba je krajnje pouzdana i dostojna poverenja. Ona se neće promeniti; ako se promeni, to bi značilo da sam ja pogrešio u pogledu te osobe, zar ne?’ Kakva je to logika? Da li si ti nekakav stručnjak? Da li imaš rendgenski pogled? Da li imaš tu posebnu veštinu? Možeš da živiš zajedno s nekim godinu ili dve, ali da li bi mogao da vidiš ko je on zapravo bez odgovarajućeg okruženja u kojem bi taj neko u potpunosti ogoleo svoju priroda-suštinu? Ako ga Bog ne otkrije, mogao bi da živiš pored njega tri ili čak pet godina a da se i dalje mučiš da vidiš kakva je njegova priroda-suština. Utoliko više kada ga retko viđaš i kad si retko s njim. Lažne starešine nonšalantno poveruju nekoj osobi na osnovu privremenog utiska ili nečije pozitivne ocene i usuđuju se da rad crkve povere takvoj osobi. Zar ovakvim postupanjem ne pokazuju da su potpuno zaslepljeni? Zar se ne ponašaju nesmotreno? I zar lažne starešine nisu krajnje neodgovorne kada tako čine?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Suočen sa razotkrivanjem Božjih reči, osetio sam izuzetnu nelagodu u srcu. Bog je razotkrio da lažni strešina radi oslanjujući se na predstave i uobrazilje i da lako veruje ljudima. Kada vidi da neko dobro obavlja posao izvesno vreme, on odmah misli da je sve u vezi te osobe dobro i da će uvek tako biti. Čak i ako drugi kažu da ta osoba ima problem, lažni starešina će u svom srcu to poreći i neće ozbiljno nadzirati i proveravati rad te osobe. Pomislio sam na to kako sam, pri izvršavanju dužnosti, tokom tog perioda slepo verovao ljudima upravo na taj način. Video sam da Ana može da obavlja izvestan stvaran posao i da radi prilično dobro, pa nisam pratio niti proveravao njen rad, a čak i kada su me više starešine podsetile, nisam to ozbiljno shvatao. I dalje sam u srcu verovao Ani, misleći da će obaviti posao. Stoga sam je samo kratko podsetio da sumira probleme u radu na jevanđelju, a nisam posebno pratio njen rad. Nisam očekivao da Ana, kada radi, samo prenosi reči, a da ne rešava stvarne probleme. To je značilo da rezultati njenog rada na jevanđelju opadaju. To je sve bilo posledica toga što sam slepo verovao Ani i što nisam pratio njen rad. Kasnije sam se isto ponašao kada je u pitanju bilo praćenja Martinog rada. Mislio sam da ima izvesnu radnu sposobnost i da može da obavlja neki stvaran posao, pa sam zato imao veliko poverenje u nju. Retko sam se raspitivao o detaljima toga kako izvršava dužnost i nisam proveravao niti nadzirao njen rad. Kada me je podsetila sestra sa kojom sam sarađivala, nisam obraćao pažnju na nju niti sam pratio Martin rad. Usled toga, problemi braće i sestara nisu mogli biti brzo rešeni, a ona je živela u negativnosti, što je uticalo na rad. Bog je rekao da bi strarešine i delatnici trebalo često da prate rad, saznaju kakva su stanja i poteškoće njihove braće i sestara, dokuče probleme i odstupanja koja postoje u svačijoj dužnosti i da, takođe, lično odlaze u posetu da bih saznali kako ide posao i da bi ga usmerili, čime bi se problemi rešili brzo nakon što se otkriju. To je odgovornost koju bi starešine i delatnici trebalo da ispune: jedino je izvršavanje dužnosti na taj način u skladu sa Božjom namerom. Međutim, ja sam neprekidno živeo oslanjanjući se na sopstvene predstave i uobrazilje, slepo verujući ljudima. Verovao sam da Ana i Marta mogu da obave izvestan stvaran posao i da im ne trebaju nadzor i provera, pa sam retko pratio baš njihov rad. Zar se nisam ponašao kao lažni starešina? Nisam mogao da prozrem ljudsku suštinu, ali sam stalno bezbrižno verovao ljudima i nisam pratio njihov rad. Zaista sam bio tako slep! Tako nadmen! Kada sam to shvatio, osetio sam takvu nelagodu u srcu, kao da ga probadaju nožem. Neodgovorno sam se odnosio prema svojoj dužnosti, ali Bog me nije isključio, već mi je dao priliku da se pokajem. Morao sam da nastavim da promišljam o sebi i da spoznam sebe.

Jednog dana sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči i zadobio sam jasniju sliku svojih problema. Svemogući Bog kaže: „Većina ljudi izreku: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’ smatra istinom, te da ih ona sputava i navodi na stranputicu. Ona ih ometa i utiče na njih u procesu odabira i korišćenja ljudi, pa čak i diktira njihove postupke. Shodno tome, mnoge starešine i delatnici uvek nailaze na poteškoće i bojazni kada proveravaju rad crkve, unapređuju i koriste ljude. Naposletku, sve što mogu jeste da se uteše rečima: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’ Kada god pregledaju ili se raspituju o poslovima, oni misle: ’„Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”. Treba da verujem svojoj braći i sestrama, jer, na kraju krajeva, Sveti Duh proučava ljude, pa ne treba uvek da sumnjam u druge i da ih nadzirem.’ Ova fraza utiče na njih, zar ne? Koje posledice nastaju pod uticajem ove fraze? Pre svega, ako se neko slaže sa idejom: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’, da li će on pregledati i usmeravati tuđi rad? Da li će nadzirati i pratiti tuđi rad? Ako ova osoba veruje svima koje koristi i nikada ne pregleda njihov rad, ne usmerava ih niti nadzire, da li onda ona obavlja svoju dužnost odano? Može li ona da sprovodi rad crkve na kompetentan način i da izvrši Božji nalog? Da li je odana Božjem nalogu? Drugo, ovo nije samo neuspeh u pridržavanju Božjih reči i svojih dužnosti, već prihvatanje da su Sotonine spletke i Njegova filozofija za ovozemaljsko ophođenje istina koju slede i primenjuju. Ti slušaš Sotonu i živiš prema sotonskoj filozofiji, zar ne? Nisi osoba koja se pokorava Bogu, a još si manje osoba koja se pridržava Božjih reči. Ti si pravi nitkov. Kada zanemaruješ Božje reči i umesto njih prihvataš i primenjuješ sotonske fraze kao istinu, ti izdaješ istinu i Boga! Ti radiš u Božjoj kući, a ipak se u svojim postupcima vodiš načelima sotonske logike i filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, pa kakva si ti to osoba? Ti si neko ko izdaje Boga i ko Ga ozbiljno sramoti. Koja je suština takvog postupanja? Otvoreno osuđivanje Boga i otvoreno poricanje istine. Da li je to suština? (Jeste.) Osim što ne slediš Božju volju, ti dozvoljavaš da se jedna od Sotoninih đavolskih izreka i sotonskih filozofija o ovozemaljskom ophođenju neobuzdano širi u crkvi. Takvim postupanjem postaješ Sotonin saučesnik, pomažeš Sotoni da sprovodi svoje aktivnosti u crkvi i ometaš i prekidaš rad crkve. Suština ovog problema je veoma ozbiljna, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). Nakon promišljanja o Božjim rečima, shvatio sam da je razlog zašto nisam proveravao rad te dve sestre taj što sam bio pod uticajem sotonske filozofije: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”. Ranije, kada sam pratio rad, video sam da one mogu da razreše neke stvarne probleme i da imaju izvestan stepen radne sposobnosti, pa sam zato imao veliko poverenje u njih. Mislio sam da nema potrebe da neprekidno pratim i nadzirem njihov rad i da je samo potrebno da se s vremena na vreme brzo raspitam o njihovim stanjima i poteškoćima i da će to biti u redu. Pošto nisam nadzirao niti proveravao njihov rad i nisam mogao brzo da otkrijem njihove stvarne poteškoće niti da ih razrešim, to je uticalo na napredak rada. Bio sam veoma svestan toga da su praćenje i proveravanje rada moja odgovornost i da moram brzo da otkrijem i rešim poteškoće i probleme u njihovom radu. Jedino je tako rad mogao da nastavi da napreduje. Međutim, oslanjao sam se na ideju i gledište „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” u svom ponašanju i postupcima. Odnosio sam se prema svojoj dužnosti sa izuzetnim nepoštovanjem, bio sam površan i nisam imao nimalo osećaja odgovornosti. Nisam pratio niti proveravao rad koji je trebalo da pratim i proveravam, što je uticalo na napredak rada na jevanđelju. Zapravo, ponekad, kada bih video da su rezultati rada na jevanđelju u opadanju, ili da braća i sestre nisu aktivni u izvršavanju dužnosti, shvatio bih da bi trebalo da pratim i proveravam njihov rad. Međutim, zbog svojih predstava i uobrazilja, mislio sam da će oni to uraditi i da ne treba da ih pratim, pa sam polagao veliko poverenje u njih. Odnosio sam se prema gledištu „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” kao prema istini i praktično sam postupao tako i držao se toga; nisam izvršavao svoju dužnost u skladu sa načelima i na kraju sam odlagao rad, a da toga nisam bio svestan. Stalno sam živeo oslanjajući se na sotonsku filozofiju za ovozemaljsko ophođenje „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” i mislio sam da bih iskazao nepoverenje prema njima, kada bih pratio njihov rad. Nisam praktično postupao u skladu sa Božjim rečima. Priroda toga je poricanje istine. To je opiranje Bogu! Kada bih nastavio da živim u skladu sa tim idejama i pogledima, ne bih bio u stanju da dobro izvršavam svoju dužnost i konačno bih bio razotkriven i isključen. Razmišljajući o tome, osetio sam kajanje i samoprekor i neprekidno sam plakao. Stupio sam pred Boga da se pomolim: „Dragi Bože, opušteno sam verovao ljudima i nisam izvršavao svoju dužnost dobro, zbog čega sam načinio prestupe. Voljan sam da Ti se pokajem.” Nakon molitve, srce mi je bilo veoma spokojno. Kasnije sam stalno pratio i proveravao njihov rad, rešavajući probleme malo po malo. Moja braća i sestre su takođe bili aktivniji u svojim dužnostima nego pre.

Jednog jutra, tokom posvećenosti, pročitao sam članak iskustvenog svedočenja. U njemu se navodi odlomak Božjih reči, koji je potpuno preokrenuo moj pogled na stvari. Svemogući Bog kaže: „Da li smatrate da je stav: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’ tačan? Da li je ova fraza istina? Zašto bi on koristio ovu frazu u radu Božje kuće i u obavljanju svoje dužnosti? O kakvom se problemu ovde radi? ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’ su očito reči nevernika, reči koje dolaze od Sotone – pa zašto ih on smatra istinom? Zašto ne može da uvidi da li su ove reči ispravne ili pogrešne? Ovo su očigledno ljudske reči, reči iskvarenog ljudskog roda; one jednostavno nisu istina, u potpunosti su suprotne Božjim rečima i ne treba da služe kao kriterijum za ljudsko delanje, ponašanje i obožavanje Boga. Kako, dakle, treba pristupiti ovoj frazi? Ako zaista imaš sposobnost raspoznavanja, koju vrstu istina-načela treba da koristiš umesto nje, koje bi služilo kao tvoje načelo primene? Trebalo bi da ’obavljaš svoju dužnost svim srcem, svom dušom i umom’. Kada postupaš svim srcem, svom dušom i umom, onda te niko ne ograničava; to podrazumeva biti jednog srca i uma, samo jednog. To je tvoja odgovornost i tvoja dužnost i treba da je obavljaš dobro jer je to sasvim prirodno i opravdano. Bez obzira na probleme na koje naiđeš, treba da postupaš u skladu sa načelima. Reši te probleme kako god misliš da treba; ako je potrebno orezivanje, onda učini tako, a ako je potrebno smenjivanje, neka tako bude. Ukratko, postupaj prema Božjim rečima i istini. Zar to nije načelo? Zar to nije potpuno suprotno frazi: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’? Šta znači ne sumnjati u one koje zapošljavaš i ne zapošljavati one u koje sumnjaš? To znači da ako si zaposlio osobu, ne treba da sumnjaš u nju, treba da joj prepustiš uzde, da je ne nadgledaš, već da je pustiš da radi kako joj je volja; a ako sumnjaš u nju, onda ne treba da je zaposliš. Zar ta izreka nema ovo značenje? To je potpuno pogrešno. Sotona je duboko iskvario ljudski rod. Svaka osoba ima sotonsku narav i spremna je da izda Boga i da Mu se opire. Može se reći da niko nije pouzdan. Čak i ako se neko zakune do sudnjeg dana, to bi bilo beskorisno jer ljude ograničava njihova iskvarena narav i ne mogu da se kontrolišu. Moraju da prihvate Božji sud i grdnju pre nego što mogu da reše problem svoje iskvarene naravi i temeljno reše problem svog opiranja i izdaje Boga – da razreše uzrok ljudskih grehova. Nisu pouzdani svi oni koji nisu prošli kroz Božji sud i pročišćenje i postigli spasenje. Nisu dostojni poverenja. Prema tome, kada nekoga koristite, morate ga nadzirati i usmeravati. Morate ih i orezivati i često razgovarati u zajedništvu o istini, i samo na ovaj način ćete moći da jasno vidite da li možete da nastavite da ih koristite. Ako postoje ljudi koji mogu da prihvate istinu i orezivanje, koji su u stanju da odano obavljaju svoju dužnost i koji kontinuirano napreduju u životu, onda jedino takve ljude možete zaista koristiti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). Nakon promišljanja o Božjim rečima, shvatio sam da, kakva god bila nečija radna sposobnost ili kov, bez obzira na to da li ta osoba zna kako da obavlja posao ili koliko istine razume, njen rad se uvek mora pratiti. To je zbog toga što je Sotona duboko iskvario sve ljude i što su svi oni podložni da postupaju oslanjajući se na svoje iskvarene naravi. Nijedna osoba, bez obzira o kome se radi, nije pouzdana pre nego što zadobije istinu i postigne spasenje. Kao starešine i delatnici, mi moramo da brzo nadziremo i proveravamo rad, da saznamo kako rad napreduje, ukažemo na probleme i pomognemo gde je potrebno kada otkrijemo probleme, orežemo ljude u slučaju velikih problema i brzo otkrijemo i razrešimo probleme. Jedino je to obavljanje stvarnog posla. Nakon toga sam zapravo pratio, nadzirao i proveravao rad braće i sestara.

Jednom prilikom, pratio sam Martin rad i upoznavao sam se sa stanjem, kada sam otkrio da jedan jevanđeoski đakon ne obavlja stvaran posao i da mora da bude smenjen. Zato smo ga Marta i ja smenili. Nakon toga, trebalo je da organizujemo dodatne izbore za poziciju đakona i ja sam zamolio Martu da vodi sastanak, razgovarajući sa njom o detaljima toga kako bi trebalo da obavi taj posao. Pomislio sam: „Već je obavljala te zadatke. Takođe, upravo smo razgovarali o njima, tako da će ih sigurno dobro obaviti. Nema potrebe da je dalje nadzirem.” U tom trenutku sam shvatio da su moja razmišljanja pogrešna. Pomislio sam na ono kada sam slepo verovao ljudima i nisam proveravao niti pratio njihov rad, što je ozbiljno uticalo na rad. Nisam smeo da dozvolim da se moji stari problemi ponovo vrate. Pomislio sam na jedan odlomak Božjih reči koji sam ranije pročitao: „Kada ljudi tek treba da zadobiju istinu, oni su nepoverljivi i nepouzdani. Šta to znači da su nepouzdani? To znači da će verovatno pasti i postati negativni i slabi kada naiđu na poteškoće ili prepreke. Da li je pouzdan neko ko je često negativan i slab? Definitivno da nije. Ali ljudi koji razumeju istinu su drugačiji. Ljudi koji zaista razumeju istinu zasigurno imaju bogobojažljivo i bogopokorno srce, a pouzdani su samo oni sa bogobojažljivim srcem; ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce nisu pouzdani. Kako treba pristupiti ljudima koji nemaju bogobojažljivo srce? Naravno, s ljubavlju im treba pružiti pomoć i podršku. Dok obavljaju svoju dužnost, treba ih bolje pratiti i pružiti im više pomoći i uputstava; tek tada se može garantovati da će efikasno obavljati svoju dužnost. A šta je cilj ovakvog postupanja? Glavni cilj je održavanje rada Božje kuće. Sekundarni cilj je da se blagovremeno identifikuju problemi, da se takvi ljudi blagovremeno obezbede, da im se pruži podrška ili da budu orezani, da se isprave njihova odstupanja i nadoknade njihovi nedostaci i mane. To je za ljude korisno i u tome nema ničeg zlonamernog” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Kad sam promislio o Božjim rečima, nisam se više usuđivao da imam poverenja u sebe. Odmah sam se susreo sa Martom kako bih se upoznao sa situacijom u vezi sa dodatnim izborima za đakona. Ispostavilo se da je ona zauzeta drugim poslom i da je dodatne izbore stavila na čekanje. Kasnije sam je razotkrio jer nije nosila breme u svojoj dužnosti i jer je odlagala posao, a ona je odmah otišla da organizuje dodatne izbore. Nakon toga, zapravo sam saznao za druge zadatke za koje je Marta zadužena i otkrio sam neke probleme i u njima. Brzo sam besedio da bih razrešio te probleme i, nakon nekog vremena, crkveni život je pokazivao izvestan napredak. Kada sam praktično postupao na taj način, srce mi je bilo mnogo spokojnije.

Tokom ovog iskustva, jasno sam uvideo da je ideja „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”, koju je Sotona usadio u ljude, pogrešna i apsurdna. Osim toga, ona je nepijateljska prema istini. Takođe sam razumeo kako da nadzirem i pratim rad u skladu sa istina-načelima. Hvala Bogu!