Potičem iz zemljoradničke porodice i cela moja porodica živi od zemljoradnje. Moj muž i ja smo svaki dan provodili licem okrenutim ka žutom lesu i leđima okrenutim ka nebu, naporno radeći cele godine radi malo nagrade. Morali smo da se oslanjamo na povremene poslove kako bismo pokrili osnovne porodične troškove. Živeli smo u krajnjoj nemaštini. Kasnije, jedan rođak je povukao neke veze i omogućio mi da dobijem privremeni posao u obližnjoj državnoj destileriji. Stalni radnici u fabrici radili su lakše poslove, dok smo mi, privremeni radnici, uglavnom obavljali one prljave i naporne. Međutim, naše plate su bile upola manje od njihovih. Tokom mrtve sezone, privremene radnike bi čak otpuštali, pa sam morala da nađem drugi posao. Pošto nisam imala nikakve veštine, uglavnom sam nalazila fizičke poslove koji nisu bili stalni. Jednog dana bi bilo posla, a već sledećeg ne bi i ja bih sedela besposlena. Bila sam u teškoj situaciji. Često sam razmišljala u sebi: „Bilo bi tako dobro da imam stabilan posao. Ne bih morala da brinem o tome da li ću sutra imati posla. Mogla bih da zaradim više novca i da živim bolje.” Nedugo zatim, destilerija je planirala da se proširi, pa je deo zemljišta u našem selu oduzet bez ikakve nadoknade. Međutim, porodice koje su imale najmanje deset članova dobijale su po jedno mesto za stalno zaposlenje u destileriji. Moja porodica je brojala više od deset članova i jedino sam ja dobila posao u destileriji. Komšije su mi veoma zavidele, a ja sam smatrala da imam sreće: „Tako mlada sam dobila stalno zaposlenje u državnom preduzeću. U pitanju je siguran posao na kojem mi svi zavide. Mogu da primam platu na vreme, i ne samo da mi je egzistencija obezbeđena, već ću u starosti imati penziju, kao i beneficije poput penzionog i zdravstvenog osiguranja. Moram naporno da radim i da sačuvam ovaj teško stečeni posao.” Na poslu sam radila izuzetno naporno. Nikada ništa nisam izbegavala niti sam bila nemarna. Nedugo zatim, izabrali su me za vođu tima, što mi je obezbedilo nešto bolju platu u odnosu na ostale zaposlene. Još više sam cenila svoj stalan posao. Naročito u jeku sezone, kada je u destileriji bilo jako puno posla, često bih radila preko deset sati dnevno. Bila sam toliko umorna da su me bolela krsta, a i leđa. Taj napor me je iscrpeo. Međutim, čim bih pomislila na platu koja je bila višestruko veća od uobičajene, kao i na beneficije poput godišnjeg bonusa, smatrala sam da se sva ta iscrpljenost isplati. Radila sam tako deset godina.

U jesen 2005. godine, snaja mi je propovedala Božje jevanđelje poslednjih dana. Jedući i pijući Božje reči, saznala sam da je čoveka stvorio Bog, da Bog ima suverenost nad sudbinom čitavog čovečanstva i da bi svi ljudi trebalo da veruju u Boga i da Ga obožavaju. Kasnije, često sam se okupljala sa braćom i sestrama da jedemo i pijemo Božje reči i pevamo himne u Njegovu slavu. Uživala sam u tome i osećala sam slobodu u srcu. Nedugo zatim, počela sam da obavljam dužnosti. Bila sam odgovorna za okupljanja tri grupe. U to vreme, prodaja u destileriji nije bila u jeku sezone, pa sam radila samo pola radnog vremena. Nedeljom sam čak imala slobodan dan. Posao me nije sprečavao da odlazim na okupljanja i da obavljam svoju dužnost.

S dolaskom jeseni 2006. godine, destilerija je radila punom parom. Morala sam da radim najmanje deset sati dnevno. Na sastancima je upravnik destilerije često govorio: „Sada smo u jeku proizvodne sezone. Kao vođa tima, moraš da smisliš načine da u zadatom roku ispuniš proizvodnu normu. Za to vreme, ne smeš da uzimaš slobodne dane, da kasniš ili odlaziš ranije! Ne budeš li radila naporno, letiš odavde!” Kada sam to čula, osetila sam se sputano u srcu. Plašila sam se da bi me otpustili kad nešto ne bih uradila kako treba. Iako sam želela da idem na okupljanja i obavljam svoju dužnost, ja prosto nisam imala vremena. Bila sam u velikoj dilemi: „Toliko imam posla da ne mogu ni da prisustvujem okupljanjima. Da li ovako treba da izgleda vernik u Boga? Ako često uzimam slobodne dane da bih prisustvovala okupljanjima, moj posao će trpeti i otpustiće me. A ako izgubim ovaj stalan posao, kako ću u budućnosti obezbediti sebi egzistenciju? To ne dolazi u obzir. Šta god da se desi, ne smem da izgubim ovaj posao. Razmišljaću o okupljanjima kada prođe jek sezone.” Posle toga, potpuno sam se posvetila svom poslu, srcem i umom. Radila sam od sedam ujutru do ponoći svakog dana. Ponekad sam čak ostajala prekovremeno do jedan ili dva ujutru. Bila sam iscrpljena do iznemoglosti. Kada bih stigla kući, zaspala bih čim bih spustila glavu na jastuk. Nisam imala snage ni za molitvu ni za predanosti. Po glavi su mi se svakodnevno vrzmale misli o tome kako da ispunim proizvodnu normu u zadatom roku. Radila sam kao mašina, bez predaha. Postepeno, moje srce se sve više udaljavalo od Boga.

U tom periodu, desile su mi se neke neprijatne stvari. Pošto nisam volela da laskam niti sam pozivala direktora na večeru, dodeljivali su mi samo prljave i naporne poslove. Kada su moji članovi tima videli da drugi timovi rade lakše poslove, često bi mi se žalili: „Pogledaj druge vođe timova. Oni znaju šta treba da kažu da bi udovoljili direktoru i zato dobijaju lake poslove. Ti si previše kruta, ne daješ direktoru poklone i ne gradiš odnos s njim. Ne trudiš se da mu udovoljiš. Zato mi moramo, pošto smo u tvom timu, da radimo sav ovaj prljav i težak posao.” Ponekad bi čak namerno obustavljali rad kako bi odugovlačili, pa je posao jako slabo napredovao. Kada je direktor to primetio, prekoreo me je što vodim tim koji odugovlači sa poslom. Bila sam jako uznemirena. Za početak, bila sam krajnje iscrpljena zbog velikog obima posla tokom dana; a sada su se na mene žalili i zaposleni i direktor. To me je izmučilo do te mere da sam bila iscrpljena i fizički i psihički. Smatrala sam da je život naprosto previše naporan. Ponekad sam čak bila toliko ljuta da sam želela da napustim posao, ali nisam imala izbora osim da ga prihvatim zbog sigurnosti koju mi je pružao. Osećajući se bespomoćno, morala sam da nastavim dalje.

U tren oka, jek sezone je prošao i promet u destileriji je opao. Prvobitno sam želela da se dobro odmorim, ali umesto toga sam se razbolela. Imala sam blagu temperaturu koja nije jenjavala. Moje telo nije imalo snage, a ni lekovi ni injekcije nisu pomagali. Preostalo mi je jedino da se oporavljam kod kuće. Kad god bih se vraćala iz bolnice, gledala bih gomilu ljudi na ulici kako neprekidno prolaze i zavidela bih im na njihovom dobrom zdravlju. Iako sam imala mnogo posla i borila sam se da zaradim nešto novca, ako nemam zdravlje, čemu sve to? Odjednom sam shvatila da, koliko god novca zaradila, to nije ni približno važno kao dobro zdravlje. Setila sam se vremena kada sam odlazila na okupljanja i obavljala dužnost sa braćom i sestrama. Osećala sam veliki spokoj u svom srcu tada. A onda sam pogledala svoje trenutno stanje, kako sam bolesna, nesposobna da obavljam ikakav posao, i osetila sam se napušteno i bespomoćno. U času moje uznemirenosti, sestra Đijang Ju došla je kod mene da mi pruži podršku i pozvala me je da prisustvujem okupljanjima. Sa stidom sam rekla: „Koliko dugo već nisam bila na okupljanju? Mogu li uopšte još uvek da dolazim?” Đijang Ju mi je rekla da mogu i organizovala je okupljanje nekolicine braće i sestara u mojoj kući. Rado sam pristala. Na dan okupljanja, klekla sam na kolena i pomolila se Bogu. U tom trenutku, osećala sam se kao nestašno i neposlušno dete: izgubila sam se daleko od kuće i gorko sam patila, ali baš kada sam bila zbunjena i nesigurna, vratila sam se u zagrljaj svojih roditelja. Osećanja radosti, stida i zahvalnosti su se isprepletali u meni, a ja nisam znala kako da ih izrazim. Lila sam gorke suze i molila se Bogu: „Dragi Bože, udaljila sam se od Tebe i previše sam se bunila protiv Tebe. Ne znam kako da izrazim svoj dug prema Tebi. Sve ovo vreme, jedino o čemu sam razmišljala bio je posao. Potpuno sam zapostavila okupljanja i da jedem i pijem Tvoje reči i radila sam po ceo dan neprestano, kao mašina. Telo i um su mi bili iscrpljeni i trpela sam neizrecivu patnju. Tek sada, kada sam se razbolela, shvatila sam da živeti daleko od Tvoje brige i zaštite znači živeti poput hodajućeg leša; takav život je prazan i bolan. Ali Ti nisi spomenuo moje prestupe, već si čak upotrebio moju sestru da mi pomogne i da me podrži. Hvala Ti na toleranciji i milosti koje si mi pokazao! Voljna sam da Ti se vratim, da se okupljam sa braćom i sestrama, da jedem i pijem Tvoje reči i da obavljam svoju dužnost najbolje što mogu.” Videla sam da među braćom i sestrama nema ni prepreka niti sukoba, a kamoli onog žestokog suparništva kakvo je postojalo u destileriji. Imala sam osećaj kao da su dva različita sveta. Srce mi je bilo mirno i spokojno. Mesec dana kasnije, moja bolest se povukla gotovo neprimetno. U srcu sam bila beskrajno zahvalna Bogu.

Đijang Ju je kasnije svratila da me vidi. Kada je čula moje iskustvo, otpevala mi je himnu Božjih reči: „Čovekova sudbina je u Božjim rukama”: „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće? Ukratko, bez obzira na to kako Bog deluje, sve Njegovo delo je zarad čoveka. Uzmite, na primer, nebo i zemlju i sva stvorenja koja je Bog stvorio da služe čoveku: mesec, sunce i zvezde koje je On napravio za čoveka, životinje i biljke, proleće, leto, jesen i zimu i tako dalje – sve je to napravljeno zarad čovekovog postojanja. Prema tome, bez obzira na to kako Bog grdi čoveka i sudi mu, sve je to zarad spasenja čoveka. Iako On čoveka lišava njegovih telesnih nada, to je zarad pročišćenja čoveka, a pročišćenje čoveka se obavlja da bi on mogao da preživi. Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Đijang Ju mi je ispričala svoje iskustvo o tome kako je ranije mnogo radila da bi zaradila novac u sekularnom svetu, sve dok nije naišla na prepreke, nakon čega je došla u Božju kuću. Takođe je rekla: „Mi ljudi smo stvorena bića i naprosto ne možemo da kontrolišemo sopstvenu sudbinu. Čak i ako naporno radimo i borimo se oslanjajući se samo na sopstvenu snagu, rezultat neće nužno biti onakav kakav priželjkujemo. Sada se Bog ovaplotio i došao na zemlju, među ljude, da dela za njihovo spasenje. Sotona se takođe služi benefitima novca i telesnim užicima da pridobije i zaludi ljude, kako bi im srca bila obuzeta novcem i telesnim užicima; na kraju će završiti u Sotoninoj klopci. Moramo se što više opremiti istinom – samo tako ćemo moći da prozremo Sotonine spletke.” Kada sam čula Đijang Ju kako besedi o tome, bila sam jako dirnuta. Oduvek sam želela da se oslonim na sopstvene napore kako bih dobro obavljala posao, kako bih zadobila poverenje direktora i zadržala stalan posao, čime bi mi egzistencija u budućnosti bila zagarantovana. Zbog toga nisam prisustvovala okupljanjima niti obavljala svoju dužnost; stalno sam se zatrpavala teškim radom, a srce mi je u potpunosti bilo obuzeto novcem. Kao rezultat toga, ne samo da nisam zadobila direktorovo uvažavanje, već sam i trpela muke koje bolest donosi. Ta muka mi je iscrpila i telo i um i donela mi je neizrecivu patnju. Tek tada sam shvatila da, koliko god planirala, kalkulisala ili naporno radila, ja nisam bila u stanju da promenim svoju sudbinu. Živela sam vodeći se sotonskim pravilima, poput: „Sâm svoju sreću gradi.” i „Bolje je imati stalan posao nego unosan posao.” Želela sam da svojim trudom ostvarim život kakav sam želela, ali bih na kraju nailazila na prepreke i doživljavala frustracije na svakom koraku. Na kraju se sve završilo neuspehom. Baš kao što Bog kaže: „Uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše.” Zaista sam bila previše slepa i neuka, potpuno nesvesna svojih mogućnosti! Ono što su Božje reči razotkrile ponovo mi je probudilo obamrlo srce i konačno sam shvatila da me je Bog prekorevao i disciplinovao bolešću i bolom koji su me tada zadesili. Štaviše, to je bilo Božje spasenje za mene. U suprotnom, i dalje bih bila vezana novcem, upala bih u Sotoninu klopku, bez mogućnosti da se izvučem.

U aprilu 2007. godine, izabrana sam za crkvenog starešinu. Tada još uvek nije bio jek sezone. Posao je bio relativno lak i miran, pa me to nije sprečavalo da idem na okupljanja i da obavljam dužnost. Kasnije, dogodilo se nešto što me je jako pogodilo. Pošto je posao u destileriji zahtevao dugotrajno saginjanje, podizanje teških predmeta i kontakt sa hladnom vodom, neki stariji radnici su zadobili profesionalne bolesti. Većina ih je patila od lumbalne diskus hernije, od reumatizma, od cervikalne spondiloze i drugih tegoba. Neki su bili toliko ozbiljno oboleli da su ostali prikovani za krevet, nesposobni da se brinu o sebi. Jednom prilikom, dok smo užurbano pripremali materijal za proizvodnju, videla sam jednog radnika, posivelog lica, kako leži na podu. U očima mu pustoš i bespomoćnost. Kolege su mi rekle da ima napad cervikalne spondiloze. Bio je ošamućen, povraćao je i umalo se nije onesvestio. Ranije je radio sa velikim elanom. Nikada nisam pomislila da prilikom napada cervikalne spondiloze čovek može da se sruši u svakom trenutku. Tada sam shvatila da, ma koliko čovek bio jak, on nema moć da, suočen sa bolešću, pruži otpor. Ljudi su zaista tako nebitni i krhki! Pomislila sam kako su ti stariji radnici zaradili nešto novca, ali su u to uložili pola svog života. Koliko god im beneficije ili zarade bile dobre, oni nikada neće biti u stanju da povrate svoje zdravlje; a još manje su mogli da ublaže bol uzrokovan patnjom usled bolesti. Čak i kada bi imali sav novac ovoga sveta, od kakve bi im to koristi bilo? Zar im život ne bi i dalje činili samo bol i praznina? Moji cervikalni i lumbalni pršljenovi su bili u lošem stanju, a imala sam i reumatizam. Kada bih ovako nastavila, zar ne bih jednog dana završila prikovana za krevet? Ti stariji radnici su naporno radili većinu svog života da bi zaradili novac. Nisu uživali u dobrom životu i živeli su u nepodnošljivim bolovima uzrokovanih patnjom usled bolesti. To mi je takođe bio podsetnik. Ako ljudi ne obožavaju Boga i nemaju Njegovu zaštitu, njih Sotona može da povredi u bilo kom trenutku. To što se držimo stalnog posla ne znači da ćemo biti srećni. Počela sam da se dvoumim: „Da li ja zaista želim da nastavim sa ovim poslom?”

Nedugo nakon toga, izabrana sam za propovednicu. Starešine su me pitale da li želim da preuzmem tu dužnost. Uzela sam u obzir to da bih, kada bih postala propovednica, imala još više obaveza i da bih jedva imala vremena da idem na posao. Da li ću morati da dam otkaz? Kada bih dala otkaz, teško bih živela, međutim odlazak na posao bi me ometao u crkvenom radu. Razmišljala sam o tome kako sam već bila dužna jer sam u prošlosti, zauzeta poslom, napustila svoju dužnost. Kada bih opet odbila svoju dužnost, zar to ne bi bilo previše buntovno? Tako rastrzana, molila sam se Bogu mnogo puta da tražim najprikladniji način da primenjujem. Nakon toga, pročitala sam Božje reči: „Sada je vreme u kome Moj Duh obavlja veliko delo i vreme kada započinjem Svoje delo među neznabožačkim narodima. Povrh toga, sada je vreme kad razvrstavam sva stvorenja, smeštajući svako od njih u odgovarajuću grupu, kako bi Moje delo moglo da se odvija znatno brže i delotvornije. I zato, ono što i dalje tražim od tebe jeste da celo svoje biće prikloniš Mom celokupnom delu i da, osim toga, jasno uočiš i uveriš se u sav posao koji sam obavio u tebi i da svu svoju snagu uložiš u Moje delovanje ne bi li ono postalo delotvornije. To je ono što moraš da razumeš. Kloni se međusobnih sukoba, tražeći sebi odstupnicu i žudeći za telesnom utehom, jer bi time samo odložio dovršetak Mog dela i odložio svoju divnu budućnost. Ne samo da te to ne bi zaštitilo, već bi ti donelo propast. Zar to ne bi bilo nesmotreno sa tvoje strane? Ono u čemu danas pohlepno uživaš upravo je ono što uništava tvoju budućnost, dok je bol koji danas trpiš zapravo ono što te štiti. Nužno je da budeš potpuno svestan ovih stvari, kako bi izbegao da postaneš žrtva iskušenja iz kojih ćeš se teško izvući i kako ne bi zalutao u gustu maglu iz koje ne možeš da pronađeš sunce. Kad se gusta magla raščisti, naći ćeš se usred suda velikog dana” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo čovekovog spasenja”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da smo na ključnoj raskrsnici u širenju jevanđelja o carstvu. Budem li razmišljala samo o tome da zadržim stalan posao i da stremim ka životu blagostanja i obilja, na kraju ću se prepustiti telu i Sotona će me proždrati, čime ću izgubiti priliku da me Bog spase. Razmišljala sam o tome kako se u prošlosti, iako sam verovala u Boga i išla na okupljanja, nisam fokusirala na to da kao stvoreno biće stremim ka istini niti da ispunjavam odgovornosti tako što ću dobro obavljati svoju dužnost. Razmišljala sam samo o tome da težim dobrom životu blagostanja i obilja. Mislila sam da uz stalan posao, neću morati da brinem o svakodnevnim troškovima i da ću se obezbediti za starost. Zato sam sav svoj trud i vreme posvetila poslu, trčeći i radeći naporno od jutra do mraka, bojeći se da neću ispuniti prodajnu normu na vreme i da ću ostati bez stalnog posla. Kad god bi se posao i obavljanje dužnosti sukobili, ja nisam uopšte obraćala pažnju na rad crkve. Otpuštala sam okupljanja i svoju dužnost i ulagala sam sve svoje vreme i trud u to da zadržim stalan posao. Kao rezultat toga, to ne samo da mi nije donelo mir i spokoj, već je uzrokovalo da usled bolesti trpim patnju. Činilo me i fizički i psihički iscrpljenom i sve više me udaljavalo od Boga. Razmišljala sam o tome kako me je Bog, radi mog vlastitog životnog razvoja, obdario prilikom da se obučim kao propovednica, ali sam ja, ne znajući šta je dobro za mene, odbijala tu dužnost jer sam i dalje želela da uživam u telesnim užicima. Apsolutno nisam imala ni savesti ni razuma! Razmišljala sam o svojim neverujućim kolegama u destileriji. Oni nisu primili zalivanje i opskrbu Božjim rečima i stalno su naporno radili i mučili se. Kao rezultat toga, ne samo da nisu postigli život koji su želeli, već su pojedini ostali prikovani za krevet, izmučeni agonijom bolesti koja je prožimala njihova tela. Te pouke izvučene iz nekadašnjih pehova drugih za mene su bile upozorenja i podsetnici! Kada bih i dalje bila uporna u svojoj tvrdoglavoj neukosti i išla napred, gledajući unazad, propustila bih jedinstvenu priliku Božjeg spasenja ljudi u poslednjim danima. Kada naiđu velike katastrofe, sa bezvernicima ću upasti u tamu. Jecaću i škrgutati zubima. Tokom tog perioda, kada bih se suočila sa teškoćama u obavljanju svoje dužnosti, molila bih se da tragam za istinom i moj život je donekle napredovao, a ja sam razumela izvesne istine. To su bili dobici koje nikada ranije nisam imala. Kada sam razmislila o tome, prihvatila sam dužnost propovednice.

Nakon što sam postala propovednica, sve više sam bila zauzeta. Nakon nekog vremena opet je nastupio jek sezone. Vreme okupljanja mi se često poklapalo sa poslom i postajalo mi je sve teže da tražim slobodne dane. Jednom mi je direktor nezadovoljno rekao: „Ako ćeš svakog dana da tražiš slobodan dan, bolje daj otkaz!” Čuvši direktorove reči, osetila sam se sputano u srcu i počela sam da se kolebam: „Ako želim dobro da obavljam svoju dužnost, moram da dam otkaz. Ali još uvek nisam skroz voljna da ostanem bez stalnog posla. Tek što su me, uz velike teškoće, primili za stalno u ovoj državnoj firmi. Predložim li sada da hoću da dam otkaz, moja porodica neće na to pristati bez obzira na sve. Za nekoliko godina, moj sin će morati da kupi kuću i da se oženi; predstoji nam mnogo troškova! Ako zaista dam otkaz, onda ću od sada pa nadalje morati da živim u siromaštvu. Kada ostarim, mučiću se i kada je reč o osnovnim životnim troškovima.” Dok sam se kolebala, mnogo puta sam se molila Bogu kako bih tražila. Setila sam se onoga što je Gospod Isus rekao: „Pogledajte ptice na nebu! Niti seju, niti žanju, niti sabiru u žitnice, a vaš Otac nebeski ih hrani. Zar vi ne vredite mnogo više od njih?” (Matej 6:26). Setila sam se i sledećih Božjih reči: „Usredsredi svoje misli na rad crkve. Ostavi po strani izglede sopstvenog tela, budi odlučan u vezi sa porodičnim stvarima, svim srcem se posveti delu Božjem i postavi Božje delo na prvo mesto, a sopstveni život na drugo. Ovo je pristojnost sveca” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”). Bog je pticama na nebu podario uslove kako bi opstale. One ne moraju po ceo dan da jure naokolo samo da bi preživele; ne moraju da rade naporno tokom cele godine da bi preživele. Onda sam pomislila na sebe; količina novca koju će moj sin potrošiti na venčanje i to da li ću se ja mučiti za hranu i odeću u starosti – sve je to pod Božjom suverenošću. Koja korist od toga što toliko razmišljam o budućnosti? Setila sam se da kada je Mojsije predvodio Izraelce iz Egipta, kada su stigli u pustinju, oni nisu imali šta da jedu. Bog ih je darivao manom i prepelicama kako bi se najeli. Pojedini, plašeći se da će ubuduće biti gladni, sakrili bi malo mane da bi jeli kasnije. Ali već sledećeg dana, mana se pokvarila. Međutim, oni koji su iskreno poslušali Božje reči i sledili Boga gde god da ih je vodio, završili su tako što ih je Bog poveo u obećanu zemlju Kanan. E sada, meni osnovne potrepštine nisu falile; trebalo bi da budem zadovoljna samo hranom i odećom. Međutim, stalno sam brinula da neću znati kako da obezbedim svoju egzistenciju u budućnosti; imala sam premalo vere u Boga. Bog je sada željan da spasi ljude, a širiti jevanđelje je stvar od najvećeg prioriteta. Ne samo da moramo da dovedemo pred Boga još ljudi koji se još uvek gorko muče u tami, već i pridošlice takođe zahtevaju pravovremeno zalivanje kako bi pustili čvrsto korenje na istinitom putu. Treba da stavim svoju dužnost na prvo mesto i da joj se svim srcem posvetim. Samo je to u skladu sa Božjom namerom. Zato sam se iskreno molila Bogu u vezi sa otkazom na poslu. Razmišljala sam o tome kako se moja porodica sigurno ne bi složila kada bih samoinicijativno dala otkaz. Snažno bi se protivili i sprečavali me da obavljam svoju dužnost. Pošto sam osećala nelagodu u lumbalnom delu kičme, iskoristila sam to kao razlog da odem na duže bolovanje. Nakon toga, više nisam išla na posao i sve svoje vreme sam posvećivala svojoj dužnosti.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Kao neko ko je normalan i ko stremi ka ljubavi prema Bogu, ulazak u carstvo kako bi postao jedan od pripadnika Božjeg naroda tvoja je prava budućnost i život koji je od najveće vrednosti i značaja; niko nije blagosloveniji od vas. Zašto to kažem? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći značaj. Samo ova grupa ljudi koje je Bog izabrao može da proživi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da proživi život od takve vrednosti i smisla” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”). Danas mi je Bog ukazao blagodat i doveo me pred Sebe. Imam sreće što sam čula Stvoriteljeve izjave i reči, što sam shvatila neke istine, što sam prozrela neke stvari, što sam zadobila moć raspoznavanja štetnosti i posledica uzrokovanih težnjom ka novcu, što sam ostavila iza sebe dane praznine i bola, dane jurcanja za novcem, što sam ispunila dužnost stvorenog bića i krenula ispravnim putem u životu. Sve navedeno je Božje spasenje za mene. Iako je materijalnih užitaka manje, moje srce je spokojno, jasno i prosvećeno. Propovedajući jevanđelje, iskusila sam da je dovoditi vernike u Boga pred Njega, kako bi dobili Njegovo spasenje, najvrednija i najznačajnija stvar koja postoji.

Kasnije sam svoju buduću egzistenciju predala u Božje ruke i prestala sam da planiram i kalkulišem. Moje srce više nije bilo sputano takvim stvarima i ja sam bila u stanju da ga umirim i da ispunjavam svoju dužnost. Čitajući Božje reči, tokom tog perioda shvatila sam mnoge istine i razumela sam svoju vlastitu sotonsku prirodu. Moje iskvarene naravi su se malo po malo menjale. To mi je ojačalo veru da sledim Boga. Ono što nisam očekivala jeste da će 2015. godine, skoro deset godina pošto sam napustila destileriju, destilerija isplatiti subvencije u iznosu od 60.000 juana starim radnicima. Drugi radnici su potrošili mnogo novca na poklone i na zabavu, kao i mnogo vremena da bi dobili to, dok sam ja to dobila ne potrošivši ni dinar. Tako sam još jasnije uvidela da je Bog suveren nad svim tim i da to nije nešto što bi ljudi sami mogli da planiraju. Hvala Bogu!