Iza sebe imam jedan nesrećan brak. Život u kome sam, posle razvoda, sama podizala svoje ćerke bio je veoma težak. Kasnije sam započela vezu sa kolegom iz naše škole. Nakon što smo se venčali, bio je veoma dobar prema meni i mojim ćerkama i nisam morala da brinem ni o čemu kod kuće. Bila sam mu jako zahvalna. Iako sam imala stabilan život, u dubini srca sam osećala neku neobjašnjivu prazninu. U avgustu 2012. rođaka mi je propovedala jevanđelje Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Počela sam da čitam Božje reči i da se vikendom sastajem sa tom rođakom. Iz Božjih reči sam shvatila da je čoveka stvorio Bog. Sotona je zaveo naše pretke, Adama i Evu, i oni su izdali Boga, što je dovelo do toga da ljudski rod živi u grehu. Sva rđavost i razvrat u svetu posledica su Sotonine iskvarenosti. Takođe sam saznala da je Bog oduvek spasavao ljudski rod. U Doba blagodati, Bog se ovaplotio i razapeli su Ga kao žrtvu za iskupljenje greha ljudskog roda. U poslednjim danima, Bog se ponovo ovaplotio da bi izrazio istinu i izvršio Svoje delo suda i pročišćenja, rešavajući uzroke ljudskog greha, temeljno čisteći i spasavajući ljude i dovodeći ih do predivnog odredišta. Kada sam to shvatila, dobila sam odgovore na mnoge zagonetke iz života i sveta oko sebe. Nesnica koja me je godinama mučila nestala je, a da toga nisam ni bila svesna. Osećaj straha i usamljenosti koji sam imala u srcu takođe je iščezao. Imala sam osećaj kao da sam iz neke puste i beznadežne divljine prebačena na mesto puno svetlosti i toplote. Srce mi je bilo mirno i spokojno. Takođe sam shvatila da niko osim Boga ne može ljudima da pruži istinu niti da im donese mir u srcu. Kao stvoreno biće, moram da verujem u Boga, da Ga obožavam i da stremim ka tome da zadobijem istinu. U suprotnom, život je prazan i besmislen. Moj muž me je podržao u veri kada je video koliko mi se duh razvedrio otkako sam počela da verujem u Boga.

U decembru 2012. godine, moj muž je pročitao neosnovane glasine na internetu koje je širila KPK da bi klevetala i osuđivala Crkvu Svemogućeg Boga. Plašeći se da ću biti uhapšena, počeo je da me odvraća od vere u Boga. Nije mi dozvoljavao da čitam Božje reči niti mi je dozvoljavao da se sastajem sa rođakom. U to vreme, i ja sam se brinula da bi me mogli uhapsiti i zatvoriti ako budem verovala u Boga, ali je rođaka razgovarala sa mnom u zajedništvu o tome kako istiniti put progone još od davnina. U Bibliji sam takođe pročitala kako su Gospod Isus i Njegovi učenici trpeli proganjanje i videla sam kako Sotona vlada ovim svetom. On je suviše rđav i mračan i ne dopušta da išta pozitivno postoji. Verujući u Boga i sledeći Ga, ja idem ispravnim putem u životu i ne smem da odustanem čak ni ako me progone. Ispričala sam svom mužu sve to što sam shvatila, ali on jednostavno nije hteo da sluša. Morala sam krišom da čitam Božje reči i da prisustvujem okupljanjima kad on nije tu. U aprilu 2013. moja lumbalna spondiloza se pogoršala. Nisam mogla ni da sedim ni da stojim – mogla sam samo da ležim. Muž mi je pomogao da uzmem višemesečno bolovanje. Uz Božju zaštitu, moje stanje se gotovo u potpunosti popravilo nakon primene nekoliko medicinskih flastera. Nakon toga, počela sam da koristim to što sam na bolovanju kako bih širila jevanđelje, međutim, moj muž je to ubrzo primetio. Počeo je da koristi pauzu za ručak da bi dolazio kući i proveravao da li sam tu. Kada bih okasnila kući i videla njegov auto parkiran ispred kuće, odmah bi me obuzela panika. Tokom svih tih godina braka, uvek je lepo brinuo o meni, ali kada nisam slušala njegove zahteve po pitanju moje vere u Boga, imala sam osećaj da sam ga izneverila. Kada bi me kudio i vikao na mene, samo sam ćutke trpela. Kako sam sve češće išla na okupljanja, počela sam da shvatam da je Bog izvor ljudskog života. Svi mi živimo zahvaljujući Božjoj opskrbi, Njegovoj brizi i zaštiti. Verovati u Boga i vršiti svoju dužnost je sasvim prirodno i opravdano – to je najpravednija stvar. Sve više sam smatrala da sam, sledeći Boga, izabrala ispravan put. Srce mi je postajalo jače i sve manje sam se plašila muževljevih ispada. Ponekad bih se čak, na jedan razuman način, raspravljala s njim. Jednom je, u besu, uperio prst u mene i povikao: „Ništa ne slušaš što ti govorim!” Rekao sam ti da vam država ne dozvoljava da verujete, ali ti me nisi slušala. Zar stvarno misliš da nećeš preživeti ako ne veruješ u Boga?” A ja sam rekla: „Ovaj svet je toliko rđav i mračan. Pogledaj samo našu školu – po čitav dan se sve vrti oko laži. Dosta mi je toga! To što je Bog došao da izrazi istinu i spase ljude, to je nešto predivno. Bez vere u Boga, ja ne vidim nikakav smisao u životu!” Pogledao me je i rekao: „Znam da verovati u Boga nije loša stvar, ali Komunističku partiju nije briga za to. Ako nastaviš da veruješ, verovatno će te uhapsiti. Kad se to bude desilo, izgubićeš posao i patićeš u zatvoru. Zašto se uopšte trudiš? Prestani već jednom da veruješ!” Čim sam to čula, shvatila sam da je moj muž uplašen jer je dobro znao na koje načine deluje Komunistička partija i zato je pokušavao da me zaustavi. Zapravo, i ja sam brinula da će me uhapsiti i poslati u zatvor, pa čak i da će me policija nasmrt pretući. Previše je incidenata u kojima se vlast KPK odnosila prema ljudskom životu sa krajnjim prezirom. Kasnije sam se setila onoga što je Gospod Isus rekao: „Ko hoće da nađe svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 10:39). Srce mi se potpuno razvedrilo. Ljudski život je veoma kratak. Apsolutno je besmisleno da svakodnevno jurimo za telesnim užicima i radi egzistencije. Ako verujemo u Boga i ako Ga sledimo, zadobićemo večni život – to je tako dragoceno! Ako se, iz straha od hapšenja, ne usudim da verujem u Boga, onda nikada neću zadobiti večni život. Šta god da se desi, ne smem da odustanem od vere u Boga. Međutim, moj muž je uporno insistirao na tome da mi ne dozvoli da verujem. U sebi sam se brinula: „U braku smo skoro šest godina. Uvek je vodio računa o porodici i bio je pažljiv prema meni. Oboje smo radili naporno da bismo kupili kuću i auto. Život nam postaje sve bolji i bolji. Kolege mi govore da konačno imam dobru porodicu. I ja verujem da mi je u ovom životu mesto u ovoj porodici i da mi u dubini duše, prija miran i stabilan život. Ali ako je moj muž odlučan u tome da mi ne dozvoli da verujem u Boga, šta da radim? Mogu li i dalje da sledim Boga?” Dok sam bila zaokupljena tim pitanjima, neprestano sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me vodi.

Tokom jednog okupljanja, ispričala sam braći i sestrama svoje brige i zajedno smo pročitali sledeće Božje reči: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako dosadnim ovozemaljskim životom i nemaš nikakav cilj za kojim težiš, zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nakon što sam pročitala Božje reči, moje srce je vremenom dobilo snagu. Došla sam pred Boga uz Božju blagodat i, nakon što sam uvidela sve te istine koje je Bog izrazio, razumljivo je da treba dobro da stremim ka njima. Čak i ako to znači da ću patiti, vredno je toga. Iako mi je jako važno da mi je porodica skladna, najznačajnija stvar mi je da stremim ka istini. Pre nego što sam pročitala Božje reči, nisam znala ni odakle dolazim niti zbog čega živim. Nisam znala zašto je ovaj svet toliko rđav i mračan i živela sam iz dana u dan u tami, jedva se noseći sa životom. Život je bio tako bolan! Sada, uz velike napore, uspela sam da pronađem istiniti put i da vidim svetlost. Iz Božjih reči sam razumela mnoge tajne života i saznala sam koliko je život vredan. Ako napustim istinu radi sklada u porodici, zar mi život neće biti prazan i potpuno bez smisla? Pročitala sam još Božjih reči: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca poslušna svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da se ljubav između muža i žene zasniva na ličnim interesima. Razmišljala sam o tome zašto je moj muž ranije bio dobar prema meni. Zato što sam izgledala dobro i zato što nisam volela da se bavim novcem, dajući mu tako kontrolu nad finansijama u porodici. Prilično dobro sam ispunjavala njegove standarde za idealnu ženu, što mu je bilo dovoljno. Međutim, kada sam razvila svoju veru i životno stremljenje, koje ova zemlja ne toleriše, počeo je da oseća da mu nisam od koristi i nije više bio ljubazan prema meni. U isto vreme, nisam bila voljna da ga napustim jer je bio pažljiv prema meni i brinuo je o meni. Nisam morala da brinem o mnogim stvarima kod kuće. Svi ljudi su sebični, a muž i žena se takođe međusobno iskorištavaju. Kako tu može biti prave privrženosti? Ne mogu da napustim Božje spasenje zbog to malo bračne ljubavi. Nakon toga, nastavila sam da prisustvujem okupljanjima i da vršim svoju dužnost.

Jednog dana, u junu 2013. godine, upravo sam pripremala večeru nakon što sam se vratila sa propovedanja jevanđelja. Moj muž je došao kući natmurenog lica, ali ja sam ga ignorisala. Nakon večere, otišla sam u sobu da svojim dvema ćerkama pričam biblijske priče. Slušale su me veselo kada je moj muž iznenada stao na vrata sobe i počeo da me kudi. Moje ćerke su zanemele od straha, a ja sam pokušala da kažem nešto kako bih ih smirila. Kada sam završila, izašla sam u šetnju. Nisam očekivala da će moj muž krenuti za mnom. Kada smo stigli do ugla nedaleko od naše zgrade, zgrabio me je za ruku i gurnuo na stepenice pored mene. Kroz ruku mi je prostrujao iznenadan bol. Ustala sam polako i bez reči krenula ka kući. Ponovo je zgrabio moju ruku i snažno je povukao, ponovo me oborivši na tlo. Uperio je prstom u moj nos i oštro me ukorio: „Zašto moraš da veruješ u boga? Kako bog može da postoji? Gde je taj tvoj bog kada ovako postupam prema tebi? Zašto te ne zaštiti?” Shvatila sam da do njega ne mogu dopreti razumom. Pomislila sam: „Ti ne veruješ u Boga – šta ti znaš o tome? Želiš da me tučeš kako bi me naterao da sumnjam u Boga i da Ga poričem. Tvoje namere su zaista podle!” Ponovio je: „Šta god da kažem, ti ništa ne slušaš – što više veruješ, to si više opsednuta. Sada čak ideš naokolo i propovedaš jevanđelje. Šurak mi je rekao da treba dobro da te istučem ako se ne urazumiš. Ne verujemo da te ne možemo dovesti u red! Reci mi, veruješ li i dalje ili ne?” Videvši da nisam ni pisnula, prišao mi je s leđa i šutnuo me je pravo u slabine. To me je zabolelo do srži i suze su mi momentalno krenule. Međutim, moj muž i dalje nije imao milosti. Dok me je šutirao, govorio je: „Nikada ti neću dozvoliti da veruješ! Šutiraću te sve dok ne ostaneš nepokretna! Čak i ako moram da se brinem o tebi, neću ti dozvoliti da veruješ u boga!” Kada sam čula da to govori, srce mi je obuzela jeza. Pre toga, uvek sam smatrala da moj muž ima prilično dobru ljudskost i da je uvek pažljiv prema meni. Nikada nisam očekivala da će poverovati u neosnovane glasine i laži KPK, da će pokušati da me zaustavi u verovanju u Boga, i da će čak pokušati da me šutiranjem onesposobi! Prosto je previše podmukao! Zatim je rekao: „Ako budeš sama kod kuće, verovatno ćeš ići na okupljanja. Prosto ću te oterati. Ljudi poput tebe ni ne zaslužuju da žive u mojoj lepoj kući. Ustaj!” Dok je to govorio, grubo me podigao, ugurao me auto i odveo kod moje majke. Nisam očekivala da će me majka toliko podržati u veri u Boga. Propovedala sam joj jevanđelje, i ona je takođe prihvatila Božje delo poslednjih dana. Međutim, moj mlađi brat je stalno govorio u odbranu moga muža. I on je pokušao da me ubedi: „Sestro, dešava se ponekad da čovek prosto bude bespomoćan u ovom svetu. Moraš da budeš realna. Odmori se ovde nekoliko dana, a zatim se vrati kući i živi dobar život.” Reči mog brata su me naterale da se duboko zamislim: „Moraš da se suočiš sa stvarnošću u svetu. Imam skoro četrdeset godina. Pola svog života sam se borila da bih stekla život kakav sada imam. U svemu, osim u onome što se tiče moje vere u Boga, moj muž je veoma dobar prema meni. Čini se da je isključivo zbog moje vere u Boga postao potpuno drugačija osoba. Sudeći po njegovom ponašanju, ako nastavim da verujem u Boga, vrlo je verovatno da će se razvesti od mene. Tada ću ostati bez porodice od koje mi zavisi opstanak. Šta će biti sa mojim životom nakon toga? Hoću li morati da se vratim pređašnjem životu, kada sam, sama i bespomoćna, brinula o svojoj deci?” Bojala sam se takvog života, ali isto tako nisam želela da napustim svoju veru u Boga. Našla sam se u dilemi. Pomislila sam: „Možda bi trebalo da se povučem na neko vreme. Možda da ne idem na okupljanja ili da ne vršim svoju dužnost i da samo potajno čitam Božje reči kod kuće na neko vreme? Ali to neće upaliti. Šta da radim?”

Tokom tih nekoliko dana, neprestano sam se molila Bogu i stalno sam slušala himnu Božjih reči pod nazivom „Život koji ima najviše smisla”: „Ti si stvoreno biće – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i sigurno prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. Na ovom svetu, čovek nosi đavolju odeću, jede hranu koja dolazi od đavola, radi i služi pod đavoljom palicom i đavo ga gazi sve dok čovek ne bude prekriven prljavštinom. Ako ne možeš da dokučiš smisao života niti dobijaš istiniti put, kakav je onda značaj ovakvog života? Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). Što sam više slušala ovu himnu, to sam više snage imala u svom srcu. Imala sam jasan pravac u vezi sa životnim putem koji treba da izaberem. Verovati u Boga i obožavati Ga je potpuno prirodno i opravdano. Ako želiš da proživiš smislen život, moraš da se daješ za Boga, da te ni ljudi, ni događaji, ni stvari, ne ometaju, i da podneseš svaku patnju kako bi dobro izvršio svoju dužnost i udovoljio Bogu. Baš kao Jov: ostao je bez dece i bez imovine, ali on je i dalje obožavao Boga i hvalio Božje ime. A tu je i Petar: on je napustio sve da bi sledio Gospoda i ceo svoj život je dao za Gospoda. Na kraju je dostigao najveću ljubav prema Bogu i pokoravanje Bogu do smrti, proživljavajući time smislen život. I Mateja, poreznik, bio je isti. Čim ga je Gospod Isus pozvao, on je bez ikakve sumnje sledio Gospoda. Njihova vera u Boga zaista zaslužuje divljenje! Iako sam bila voljna da sledim Boga, i dalje nisam mogla da otpustim svoju porodicu. Nisam bila voljna da trpim patnju i da ostavim sve iza sebe. U poređenju sa tim svecima, zaista sam se osećala posramljeno! Sada se preda mnom pružao ispravan životni put. Nisam više smela da budem slaba: apsolutno nisam smela da odustanem od ove prilike da sledim Boga i dobijem istinu i život! U to vreme sam bila izabrana za starešinu u crkvi i svaki dan sam bila zauzeta vršenjem svoje dužnosti. Nedugo zatim, moj muž me je vratio kući. Bio je letnji raspust, pa nije morao da ide na posao. Motrio je na mene svakodnevno. Nije mi dozvoljavao da čitam Božje reči niti da idem na okupljanja ili da vršim svoju dužnost. Svaki dan sam samo radila kućne poslove i zajedno smo se brinuli o deci. Bez opskrbe Božjim rečima, bila sam kao riba na suvom, srca ispunjenog ogromnim bolom i agonijom. Jednog dana, setila sam se ovih Božjih reči: „Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Zaista je bilo tako. Moj muž nije verovao u Boga i odlučno je odbijao da mi dozvoli da verujem. Svaki dan je motrio na mene kao da čuva zatvorenika. On nije bio moj muž, već očigledno moj neprijatelj! Kada više nisam mogla to da izdržim, rekla sam mu: „Ne samo da me tučeš, već mi takođe ne daješ nikakvu slobodu. Ja ovako više ne mogu. Hajde da se jednostavno razvedemo i krenemo svako svojim putem. Biće lakše za oboje.” Međutim, on je rekao: „Pogrešio sam što sam te udario. Izvinjavam se. Kako god želiš da se iskupim, u redu je. Jedino što ne možemo je da se razvedemo. Ti si dobra osoba. Bilo nam je vrlo teško da stvorimo ovu porodicu. Zašto bismo se razveli? Motrim na tebe za tvoje dobro. Nakon nekog vremena, zaboravićeš na veru u Boga i sve će biti u redu. Ako se osećaš kao da si zarobljena, zašto te ne bih ja izveo u šetnju?” Kada sam ga čula da to govori, znala sam da skriva gvozdenu pesnicu u baršunastoj rukavici, pokušavajući da me zadrži ovde i postepeno me udalji od Boga. Nisam znala šta da radim. Želela sam da nastavim da verujem u Boga, ali nisam želela da otpustim svog muža i porodicu. Molila sam se Bogu, preklinjući Ga da ne dozvoli mom srcu da Ga u bilo kom trenutku napusti. Molila sam Ga da mi otvori put kako bih mogla da se vratim u crkvu i vršim svoju dužnost.

Jednog dana, došlo je vreme za okupljanje. Mudro sam rekla svom mužu da bi trebalo da izađemo i vozimo bicikl. Nagovorila sam ga da on vozi bicikl, a ja električni skuter, Pristao je. Na pola puta, ja sam ubrzala i ostavila ga daleko iza sebe. Takođe sam napravila nekoliko krugova pre nego što sam stigla na mesto okupljanja. Napokon, nakon svih tih teškoća, uspela sam da prisustvujem okupljanju. Kada sam se vratila kući te večeri, moj muž je bio naročito besan. Rekao je: Postaješ sve smelija. Kako se usuđuješ da me ostaviš i odeš na okupljanje? Ako imaš petlju, nemoj se ni vraćati!” Rekla sam: Jesi li mi ostavio ikakav izbor? Nemam nikakvu slobodu. Motriš na mene kao da sam zatvorenik. Ako tako nastaviš, za nas dvoje nema budućnosti.” Neočekivano, nakon toga me je držao pod još strožim nadzorom. Kada je počela škola, morala sam da idem s njim na posao, a tokom vikenda, kad god ne bi radio prekovremeno, pratio je svaki moj korak. Nisam mogla da idem na okupljanja niti da vršim svoju dužnost i osećala sam se kao da živim u paklu. Nisam mogla da zaustavim suze i nisam mogla da se ne zapitam: kakav je ovo svet? Zašto ljudima nije dozvoljeno da veruju u Boga i da idu ispravnim putem? Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „U mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi car đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zloupotrebljavaju Boga, divljaci su do srži, nimalo ne mare za Boga, napadaju i pljačkaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevine iskušavaju do besmisla. Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Božje reči su me probudile iz sna i dale su mi jasniji uvid u rđavu suštinu otpora KPK protiv Boga. Svih ovih godina sam primala obrazovanje Komunističke partije i oduvek sam se jako divila Partiji. Čak i kada sam videla rđavost i tamu u društvu, nisam verovala da je to prouzrokovala vladavina Partije. Verovala sam da je KPK u suštini prilično mudra iako u njenoj diktaturi ima određenih problema. Tek sada sam shvatila da je KPK ateistička partija. Oni uživaju nezaslužen ugled koji su stekli obmanjivanjem sveta, lažno navodeći u ustavu da građani Kine uživaju slobodu veroispovesti, dok kineskom narodu, zapravo, uopšte nije dozvoljeno da veruje u Boga. Oni ne obmanjuju samo kineski narod, već i ceo svet. Kako bi sačuvala diktatorsku vlast režima, KPK bezobzirno putem interneta širi neutemeljene glasine kojima kleveće Crkvu Svemogućeg Boga i služi se raznim metodama da nasumično hapsi hrišćane. Tako su naveli mog muža na stranputicu i on me je na razne načine sputavao i progonio. Iza svega toga krije se crna ruka Komunističke partije koja spletkari. Ne samo da ne želi da ljudi veruju u Boga i da budu spaseni, već želi da ih povede sa sobom u pakao i da budu kažnjeni. To je njihova rđava namera. Da nisam došla pred Boga, nikada ne bih jasno videla njeno pravo lice.

Kasnije sam pročitala još Božijih reči: „Takozvana ljubav se odnosi na privrženost koja je čista i neukaljana, kad srcem voliš, osećaš i vodiš računa. U ljubavi nema uslovljavanja, nema prepreka ni udaljenosti. U ljubavi nema sumnje, nema prevare ni lukavstva. U ljubavi nema nagodbe ni uprljanosti. Ako voliš, ti nećeš varati, nećeš se žaliti, nećeš izdati, niti se buniti, nećeš zahtevati, niti gledati šta ćeš i koliko steći. Ako voliš, rado ćeš se posvetiti, rado ćeš podneti nedaće, bićeš u skladu sa Mnom, zarad Mene ćeš ostaviti sve što imaš, odreći ćeš se porodice, budućnosti, mladosti i braka. Kad to ne bi učinio, tvoja ljubav uopšte ne bi ni bila ljubav, već prevara i izdajstvo!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih”). Božje reči su me duboko dirnule u srce. Ova vrsta ljubavi, čista i bez mane, toliko privlači ljude, a ujedno je učinila da se osećam naročito posramljeno. Pomislila sam kako se u Doba blagodati Bog ovaplotio i sišao s neba na zemlju, kako su Ga zbog nas razapeli i kako je prolio svaku kap Svoje dragocene krvi da bi iskupio ljudski rod. U poslednjim danima, Bog se ponovo ovaplotio i došao je na zemlju da bi ljude opskrbio istinama koje su im potrebne za spasenje. Ne samo da mora da trpi poteru i progon od strane velike crvene aždaje, kao i osudu i bogohuljenje od strane verskog sveta, već mora da trpi i buntovnost i pogrešno razumevanje od strane nas vernika. Bog tiho izražava istinu da bi ljude opskrbio i vodio ih, čekajući trenutak kada će se savest u ljudima probuditi. Božja ljubav je tako stvarna! Sve što Bog čini, čini radi ljudskog roda! Danas mi je Bog dao priliku da budem starešina, i ja moram da ispunim svoju dužnost da bih Mu uzvratila ljubav.

Kasnije je moj muž, videvši da ne može da me zaustavi, rekao: „Mislim da sad konačno shvatam. Niko te ne može sprečiti da veruješ u Boga. U tom slučaju, nastavi da veruješ, više me nije briga. Ali možeš da veruješ samo kod kuće. Ne smeš da izlaziš i ne smeš da dovodiš druge ljude u naš dom. Ako se slažeš sa tim, možemo da nastavimo da živimo zajedno, ali ako se ne slažeš, onda ćemo morati da se razvedemo.” Čuvši njegove reči, shvatila sam da me i dalje ne pušta da izlazim. Znala sam da samo pokušava da me smiri privremeno, a onda postepeno da me odvoji od crkve i od braće i sestara, tako da na kraju ne bih mogla da nastavim da verujem. Nisam smela da upadnem u njegovu zamku. Zato sam odlučno rekla: „Ako se stvarno slažeš sa tim da verujem u Boga, onda me nemoj ograničavati u druženju s braćom i sestrama, niti u odlaženju na okupljanja ili u vršenju dužnosti. Nije na tebi da odlučuješ kako ću verovati.” Rekao je uznemireno: „Ako tako nastaviš da veruješ, pre ili kasnije ćeš biti uhapšena. A kada te uhapse, i mene ćeš u to umešati i izgubiću sve izglede. Ako želiš tako da nastaviš, onda moramo da se razvedemo!” Rekao je sve što mu je bilo na srcu. Na trenutak sam ostala zatečena. Nije se brinuo zbog toga što bih mogla biti uhapšena i što bih patila. Brinuo se da bi to moglo ugroziti njegove sopstvene izglede. Pošto je tako, poštovala sam njegovu odluku. Rekla sam: „U redu. Pristajem na razvod. Kada ćemo otići da to završimo?” I on je bio zatečen, pa me upitao: „Jesi li dobro razmislila? Jesi li sigurna da nećeš zažaliti zbog toga kasnije?” Odgovorila sam: „Svako sam donosi svoje odluke i svako ima svoj put kojim mora da ide. Neću zažaliti!” I tako smo otišli da obavimo formalnosti u vezi sa razvodom. Kada smo izašli iz Biroa za građanske poslove i seli nazad u auto, osećala sam se kao da mi je ogroman teret pao s leđa. Međutim, on je zaplakao i rekao: „Ovaj razvod je najtužniji trenutak u mom životu. Zaista nisam želeo da se razvedem od tebe, ali ti si insistirala da veruješ u Boga i ja nisam imao izbora…” Videla sam kako mu dve suze klize niz lice i tiho sam uzdahnula. Pomislila sam: „Ti ne veruješ u Boga, zato i ne razumeš. Za sve ovo kriva je Komunistička partija. Ona se opire Bogu, progoni one koji Ga slede, širi neutemeljene glasine i koristi članove porodice da spreči ljude da slede Boga. Ne možeš da prozreš rđavost Komunističke partije i insistiraš na tome da budeš zvaničnik u sistemu Komunističke partije i da juriš karijeru. Kako možemo da koračamo zajedno?” Auto je nastavio dalje, ali sam znala da ćemo se na kraju razdvojiti i krenuti različitim putevima.

Od tada sam konačno mogla da verujem u Boga i da, bez sputavanja, slobodno izvršavam svoju dužnost. Veoma sam zahvalna Bogu što me je vodio i pomogao mi da se, korak po korak, oslobodim zamki braka i porodice.