Odmalena sam bila stidljiva i tupoglava. Svi u mojoj porodici su govorili da nisam pametna, da sam usporena. Štaviše, moje jezičke sposobnosti su slabe, pa sam bila sklona tome da se unervozim kada bih govorila pred mnoštvom ljudi. Čim bih se unervozila, mozak bi mi blokirao, pa sam često ćutala. Kada sam bila u školi i učiteljica postavi neko pitanje, svi moji školski drugovi su odgovarali sa entuzijazmom, a ja se nisam usuđivala da se dobrovoljno javim da odgovorim čak ni kada bih znala odgovor. Samo bih pasivno čekala na učitelja da me prozove ili ćutke odgovarala u svojoj glavi. Moja porodica i prijatelji su svi govorili da sam tupoglava i nemušta. I moj otac mi je često pričao priču o tome kako sporije ptice moraju da polete pre ostalih kako bi nadomestile svoj nedostatak sposobnosti. Kako je vreme prolazilo, i sama sam počela da se osećam pomalo usporenom i imala sam osećaj da ništa što bih uradila nije dovoljno dobro da bih to pokazala drugima. Zato sam postala prilično zatvorena. Nakon što sam počela da verujem u Boga, uvidela sam kako su moja braća i sestre pažljivi i imala sam osećaj da su mi oni porodica. Takođe sam se otvorila i ćaskala sam o svom stanju i poteškoćama sa svojom braćom i sestrama. Svi bi mi pomagali i ohrabrivali me, pa sam postala manje sputana; srce mi je bilo slobodno i ispunjeno radošću. Međutim, i dalje sam se osećala veoma sputano kad govorim pred mnoštvom ljudi. Bilo je nekoliko okupljanja sa velikim brojem ljudi, a kada je došao red na mene da besedim, toliko sam se unervozila da sam počela da se tresem. Misli su mi se zbrkale i zamuckivala sam. Nekoliko sestara je podiglo glavu da me pogleda, a ja sam se postiđeno smeškala. U tom trenuntku sam crvenela od sramote i očajnički sam želela da mi se otvori tlo pod nogama i proguta me. Počela sam da razmišljam: „Šta li moja braća i sestre misle o meni? Misle li da sam naprosto beskorisna? Izgleda da ubuduće treba manje da govorim i pustim braću i sestre sa dobrim kovom da besede više.” Na okupljanjima nakon toga, kada bi bilo mnogo ljudi, uvek bih bila poslednja osoba koja bi besedila; ponekad uopšte i ne bih. Usuđivala sam se da besedim jednostavnim rečima samo kada nije bilo prisutno mnogo ljudi ili pred braćom i sestrama koje sam dobro poznavala. Ponekad bih postigla određene rezultate izvršavajući svoju dužnost, pa bi nadzornik od mene tražio da govorim o načinima i metodama koji su bili dobri kako bi svi mogli da uče iz njih i koriste ih kao uputstvo. Međutim, čim bih pomislila na govor pred mnoštvom braće i sestara, stvarno bih se uplašila. Brinula sam se da ću se, kada dođe vreme, unervoziti i govoriti nepovezano – koliko bi to bilo posramljujuće! Iznova sam to odbijala pozivajući se na to da nemam bilo kakve posebne metode. Kasnije sam razmišljala o tome zašto bih se uplašila i povlačila svaki put kada je trebalo da govorim pred mnoštvom ljudi?

Jednom sam pročitala ove Božje reči: „Ljudi koji su kao deca izgledali sasvim obično, neartikulisano i ne baš dovitljivo, usled čega su ih ostali članovi porodice i ljudi iz njihovog društvenog okruženja prilično nepovoljno procenili, govoreći: ’Ovaj mali je priglup, spor i smotan kad govori. Pogledaj samo kako su tuđa deca rečita i kako svakoga vrte oko malog prsta. Za razliku od njih, ovo dete se po čitav dan samo duri. Ne zna šta da kaže kad se susretne s ljudima, ne ume da objasni niti da se opravda kad napravi neku grešku i ne zna da zabavlja ljude. Pravi je idiot.’ To kažu njegovi roditelji, njegovi rođaci i prijatelji, kao i njegovi učitelji. Takvo okruženje ispoljava određen nevidljivi pritisak na ove pojedince. Kroz iskustvo takvih okolnih sredina, takvi ljudi nesvesno grade određenu vrstu mentalnog sklopa. O kakvom se mentalnom sklopu radi? Misle za sebe da ne izgledaju lepo, da nisu naročito dopadljivi i da se drugi nikad ne raduju kad ih vide. Veruju da nisu dobri u učenju, da su spori i da se uvek stide da otvore usta i govore pred drugima. Stide se da kažu hvala kad im neko nešto dȃ, misleći ovako u sebi: ’Zašto mi se jezik uvek ovako sveže? Otkud su drugi ljudi tako vešti govornici? Ja sam, prosto, glup!’ Iako sebe podsvesno smatraju bezvrednim, ipak ne žele da priznaju da su zaista toliko bezvredni i toliko glupi. U srcu se stalno preispituju: ’Jesam li zaista toliko glup? Da li sam zaista toliko nedopadljiv?’ Ne vole ih roditelji, ne vole ih rođena braća i sestre, ne vole ih učitelji, kao ni njihovi drugovi iz razreda. Članovi porodice, rođaci i prijatelji za njih ponekad kažu: ’Nizak je rastom, ima sitne oči i nos, pa s takvim izgledom neće biti uspešan kad odraste.’ Stoga, kad se pogledaju u ogledalo, zaista im se čini kako su im oči i nos nesrazmerno sićušni. U takvoj situaciji, otpor, nezadovoljstvo, nevoljnost i neprihvatanje, koje gaje duboko u srcu, postepeno se pretvaraju u prihvatanje i priznavanje sopstvenih mana, nedostataka i problema. Mada su u stanju da prihvate takvu realnost, duboko u srcu im se rađa jedna uporna i trajna emocija. Kako se zove ta emocija? To je osećaj inferiornosti. Ljudi koji se osećaju inferiorno ne znaju koje su njihove prednosti. Naprosto misle da su nedopadljivi, uvek se osećaju glupo i ne znaju kako da se snađu u društvenim situacijama. Jednom rečju, misle da ništa ne mogu da urade, da su neprivlačni, da nisu pametni i da sporo reaguju. U poređenju s drugima, oni su neupadljivi i ne dobijaju dobre ocene na studijama. Nakon što odrastu u jednom takvom okruženju, ovaj mentalni sklop inferiornosti postepeno preuzima vodeću ulogu kod tih ljudi. Pretvara se u neku vrstu dugotrajne emocije koja ti zaplete srce i potpuno prožme um. Bez obzira na to da li si već odrastao, otisnuo se u svet, oženio se i izgradio sebi karijeru, i bez obzira na tvoj trenutni društveni status, ni na koji način ne možeš da se oslobodiš tog osećaja inferiornosti koji ti je usađen u okruženju u kojem si odrastao” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Božje reči su bile zaista odgovarajuće za moje stanje. Odmalena su me ljudi u mojoj sredini nazivali nemuštom i tupoglavom; i moja porodica bi često govorila: „Pogledaj kako je tvoja starija sestra pametna. A ti kakva si, nikada se nigde nećeš uklopiti…” Polako sam sve više sticala osećaj da sam manje pametna od drugih i dobila sam kompleks manje vrednosti. Otkada sam bila dete, pa sve do zrelog doba, nikada nisam pomislila da imam bilo kakvu jaču stranu: moja sposobnost izražavanja je slaba, a i moja psihološka otpornost je loša, pa bih se unervozila kada govorim pred mnoštvom ljudi, a povrh toga, nisam baš visprena, zbog čega nisam često govorila niti učestvovala u mnogim stvarima. Nakon što sam počela da verujem u Boga, često sam se bojala će me moja braća i sestre gledati sa visine jer nisam umela dobro da se izražavam, pa sam pokušavala da govorim što je manje moguće da bih izbegla da se osramotim. Bila sam veoma pasivna kada bih besedila tokom okupljanja i odbijala sam da govorim o tome šta sam zadobila izvršavajući svoju dužnost i konstantno bih birala da se povučem. Pod uticajem osećaja manje vrednosti, propustila sam mnoge prilike da zadobijem istinu i čak nisam mogla da izvršavam dužnosti za koje sam bila sposobna. Imala sam osećaj da mi je život patetičan, pa sam želela da tragam za istinom kako bih rešila ovaj problem.

Jednog dana sam pročitala ove Božje reči: „Srce ti je ispunjeno osećanjem inferiornosti, koje te već dugo prati i koje nipošto nije nekakav privremeni osećaj. To osećanje, naime, iz dubine tvoje duše upravlja tvojim mislima i vezuje ti jezik u čvor, tako da se ti, bez obzira koliko ispravno razumeš stvari i kakvo je tvoje mišljenje o stvarima, događajima i drugim ljudima, nikada ne usuđuješ da o tome glasno progovoriš, već o tome smeš samo u svom srcu da razmišljaš i da se oko toga premišljaš. Drugi ljudi bi možda prihvatili ono što bi im rekao, ili bi te možda ispravili ili kritikovali, ali ti se nikad ne bi usudio da dočekaš bilo koji od tih ishoda, niti da se s njim suočiš. Zašto je to tako? Zato što osećaj inferiornosti čuči u tebi i govori ti: ’Nemoj to da radiš, ti prosto nisi dorastao tome. Nisi ti tog kova, ne poseduješ tu vrstu stvarnosti i ne treba to da činiš, jer to jednostavno nisi ti. Nemoj sada ništa da radiš, niti išta da misliš. Ostaćeš dosledan samom sebi jedino ako nastaviš da živiš u vlastitoj inferiornosti. Nisi merodavan da stremiš ka istini, da ljudima otvaraš svoje srce i govoriš im ono što ti je na duši, niti da se s drugima povezuješ kao ostali ljudi. A sve je to zbog toga što nisi dovoljno dobar, što nisi dobar kao drugi ljudi.’ Osećaj inferiornosti usmerava način razmišljanja u glavama ljudi, onemogućava im da ispunjavaju obaveze koje bi svaka normalna osoba trebalo da ispuni i da žive s normalnom ljudskošću s kakvom bi trebalo da žive, a pritom im takođe diktira smer i ciljeve, i sredstva i načine na koje treba da posmatraju druge ljude i stvari, da se ponašaju i da deluju. … Iz ovih konkretnih manifestacija i otkrovenja možemo videti da, čim ova negativna emocija – osećaj inferiornosti – počne da deluje i da pušta svoje korenje u najskrivenijim delovima čovekovog srca, čoveku će, ukoliko ne stremi ka istini, biti jako teško da taj osećaj iskoreni i otrgne se njegovim ograničenjima, usled čega će on nastaviti da ograničava sve čovekove postupke. Mada se za taj osećaj ne može reći da predstavlja iskvarenu narav, on je već prouzrokovao ozbiljne negativne efekte, jako je naškodio čovekovoj ljudskosti i ispoljio snažan negativni uticaj na razne druge emocije, kao i na reči i postupke njegove normalne ljudskosti, sa veoma ozbiljnim posledicama. Taj osećaj u manjoj meri utiče na čovekov karakter, njegove predispozicije i aspiracije, dok svoj glavni efekat ispoljava prema pravcima i ciljevima čovekovog života. Zar se iz samih uzroka nastanka tog osećaja inferiornosti, iz procesa njegovog razvoja i iz posledica koje ima na čoveka, kao i iz svih drugih aspekata sa kojih se može posmatrati, zar, dakle, iz svega toga ne možemo zaključiti da je upravo taj osećaj nešto što ljudi treba da napuste? (Možemo.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Kada sam uporedila sebe sa Božjim rečima, uvidela sam koliko je štetno živeti s osećajem manje vrednosti. Osećaj manje vrednosti nije jednostavno osećanje, već direktno utiče na tvoje vladanje i postupke; sputava te i vezuje. Još od malena, svi oko mene su govorili da sam tupoglava i nemušta; i moj otac mi je često pričao priču o tome kako sporije ptice moraju da polete pre ostalih da bi nadomestile svoj manjak sposobnosti. Polako sam počela da mislim kako sam u suštini usporenija od drugih, često sam ćutala, pa se čak nisam usuđivala ni da preuzmem inicijativu da radim ono za šta sam bila sposobna. Okupljanje braće i sestara radi razgovora o njihovim spoznajama i razumevanju Božjih reči je trebalo da bude pozitivna stvar, ali ja sam konstantno imala osećaj da sam loša govornica i bojala sam se da će me, kada ne budem dobro govorila, moja braća i sestre gledati sa visine, pa se nisam olako usuđivala da govorim niti besedim. Ponekad se čak nisam usuđivala da besedim ni kada sam imala određeno prosvetljenje i razumevanje po pitanju Božjih reči. Zapravo, ako postigneš izvesne rezultate izvršavajući svoju dužnost, to je zbog prosvećenja i vođstva Svetog Duha i trebalo bi to da saopštiš kako bi više braće i sestara od toga imalo koristi. Međutim, ja sam bila pod uticajem osećaja manje vrednosti i brinula sam se da ću se, ako se unervozim i ne budem umela da govorim kako treba, osramotiti; umesto toga sam odlučila da to izbegnem, tako gubeći priliku za primenu. Osećaj manje vrednosti me je svezivao, dovodio me do toga da se osećam sputano u svemu što radim ili govorim; nisam mogla da samoinicijativno pruzmem teret na sebe i nisam napravila bilo kakav pomak u svom život-ulasku. Kada sam videla koliko je štetno živeti pod osećajima manje vrednosti, pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, osećaji manje vrednosti su me stalno svezivali od detinjstva do zrelog doba. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam bila njima sputana i nisam mogla da ispunjavam sopstvenu dužnost. Ne želim da nastavim da živim sa osećajima manje vrednosti; želim da preokrenem stvari. Molim Te pomozi mi da se oslobodim okova negativnih emocija.”

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Kako, dakle, da precizno oceniš i spoznaš samog sebe, i da se otrgneš od tog osećaja inferiornosti? Treba Božje reči da uzmeš kao osnovu za sticanje znanja o samom sebi i da spoznaš kakva ti je ljudskost, kakvog si kova, za šta si nadaren i koje su ti jače strane. Primera radi, pretpostavimo da si voleo da pevaš i da ti je to baš išlo od ruke, ali su te neki ljudi stalno kritikovali i omalovažavali te, govorili ti da nemaš sluha i da falširaš, pa ti se sad čini da ne umeš lepo da pevaš i više se ne usuđuješ da pevaš pred drugima. Tebi su ograničena prava koja svojom ljudskošću zaslužuješ i talenat ti je ugušen, zbog toga što su ti svetovni ljudi, ti smetenjaci i mediokriteti izneli netačnu ocenu i sud o tebi. Usled toga, ti se više ne usuđuješ ni pesmicu da otpevaš i u stanju si da se opustiš i smogneš hrabrosti da glasno zapevaš tek kad ostaneš sasvim sam, bez ikoga u blizini. Pošto obično osećaš da te užasno guše, ne usuđuješ se da pevaš u prisustvu drugih ljudi; u glasnom i jasnom pevanju možeš da uživaš tek kad ostaneš sasvim sam, preplavljen onim divnim osećajem slobode! Zar nije tako? Zbog štete koju su ti ljudi naneli, ti ne znaš, niti možeš jasno da sagledaš šta zapravo umeš da radiš, u čemu si dobar, a šta ti ne ide baš najbolje od ruke. U takvim situacijama, moraš tačno da oceniš i odmeriš samog sebe, u skladu s Božjim rečima. Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da onda izađeš i uradiš šta možeš; a što se tiče stvari koje ne umeš da radiš i tvojih mana i nedostataka, o njima treba da razmisliš i da ih spoznaš, a zatim i da precizno oceniš i spoznaš kakvog si kova, da li si dobrog ili lošeg. Ako nisi u stanju da jasno spoznaš i razumeš vlastite probleme, zamoli pronicljivije ljude oko sebe da te ocene. Bez obzira na tačnost njihove ocene, ona će barem moći da ti posluži kao reper za razmišljanje, i omogućiće ti da o sebi doneseš bazični sud i da samog sebe okarakterišeš. Na osnovu toga ćeš moći da rešiš suštinski problem u vezi s negativnim emocijama, poput inferiornosti, i da postepeno isplivaš iz njih. Takva osećanja inferiornosti su lako rešiva ako čovek može da ih raspozna, da ih postane svestan i da potraži istinu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Kroz Božje reči sam našla put primene. Trebalo je da sebe odmerim i procenim spram Božjih reči, a ne da na mene utiču netačne procene drugih ili da im dozvolim da utiču na moju percepciju i sud o sebi. Razmišljala sam o tome kako je Bog rekao da bih mogla da upitam braću i sestre koje sam dobro poznavala za njihovu procenu o meni i potom sebe objektivno odmerim spram Božjih reči. Stoga sam upitala za to neke sestre koje su me dobro poznavale. One su rekle: „Zapravo, ti nisi tako bekorisna kako kažeš da jesi. Normalno, imaš sopstvenu spoznaju načela koja se tiču tvoje dužnosti i umeš da govoriš o određenim stvarima koje razumeš u vezi sa Božjim rečima. Ponekad isto tako umeš da pomogneš svojoj braći i sestrama. Trebalo bi da se odnosiš prema sebi na ispravan način.” Kada sam čula kako su me moje sestre procenile, uvidela sam da nisam toliko loša koliko sam mislila. Nisam mogla da nastavim da živim spram neispravnih procena drugih ljudi o sebi i sebe osuđujem. Zapravo, nije tačno da uopšte nemam jačih strana; iako je moja ličnost donekle introvertna i manje sam sposobna da se izrazim od drugih, većinu vremena sam u stanju da jasno objasnim određene stvari, pronađem određene dobre puteve primene u izvršavanju svoje dužnosti i mogu igrati neku ulogu. Treba da se racionalno odnosim prema svojim nedostacima. Nakon toga, kada bih ponovo imala negativne misli o sebi, razmišljala bih: „Bog je odredio jezičke sposobnosti čoveku. Ne mogu da se osećam manje vrednom u odnosu na druge zbog svojih nedostataka u tom pogledu i da na kraju budem sputana na svakom koraku. Treba da ispravno razmišljam i prema tome se odnosim na ispravan način, dajući sve od sebe da radim one stvari koje umem da radim dobro.”

Jednom sam kazala nekoj sestri za svoje stanje. Rekla je da je moj glavni problem taj što sam preveliku važnost pridala ponosu i što sam previše brinula o tome šta drugi misle o meni. Potražila sam Božje reči koje su se odnosile na rešavanje ove vrste stanja kako bih ih pročitala. Božje reči kažu: „Ako ti, stariji članovi porodice često govore: ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’, oni to čine zato da bi te naterali da pridaješ važnost svom dobrom ugledu, ponosnom življenju i uzdržavanju od svega što bi moglo da te osramoti. Da li, dakle, ta izreka ljude usmerava na pozitivan ili negativan način? Može li te ona dovesti do istine? Može li te dovesti do razumevanja istine? (Ne može.) Sa sigurnošću možete reći: ’Ne može!’ Razmislite o tome – Bog kaže da treba da se ponašate kao pošteni ljudi. Kad napraviš neki prestup, kad uradiš nešto pogrešno ili nešto što predstavlja pobunu protiv Boga i što je protivno istini, treba da priznaš grešku, da spoznaš sebe i nastaviš sa detaljnom analizom samoga sebe kako bi dostigao istinsko pokajanje, a nakon toga treba da deluješ u skladu s Božjim rečima. Ako se, dakle, ponašate kao pošteni ljudi, da li je to onda u sukobu sa izrekom ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’? (Jeste.) O kakvom se sukobu radi? Izreka ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ ima za cilj da ljude natera da pridaju važnost životu u kojem će pokazivati svoju vedru i živopisnu stranu i raditi ono zbog čega će izgledati dobro – umesto da rade nešto loše i nečasno, čime bi razotkrili svoju ružnu stranu – kao i da ljudima ne dozvoli da žive bez ponosa i dostojanstva. Zarad vlastitog ugleda, zarad časti i ponosa, čovek ne sme da kritikuje ništa u vezi sa sobom, a pogotovo ne sme drugima da otkriva svoju tamnu i sramotnu stranu, zato što mora da živi ponosno i dostojanstveno. Da bi živeo dostojanstveno, čovek mora da ima dobar ugled, a da bi imao dobar ugled, mora da se pretvara i da sebe predstavlja u najboljem svetlu. Zar to nije u sukobu sa načinom na koji bi trebalo da se ponaša svaki pošten čovek? (Jeste.) Kad se ponašaš kao pošten čovek, sve što radiš je potpuno suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Ako želiš da se ponašaš kao pošten čovek, nemoj pridavati važnost ponosu, jer čovekov ponos ne vredi ni prebijene pare. Kad se suoči sa istinom, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da pravi lažnu sliku o sebi. On mora Bogu da otkrije svoje prave misli, greške koje je počinio, aspekte kojima je prekršio istina-načela i tako dalje, a ujedno mora sve to otvoreno da saopšti svojoj braći i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ugleda, već o tome da čovek treba da živi pošteno, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen. Ali, ako ti ovu istinu ne razumeš i ako ne razumeš Božje namere, onda će u tebi obično prevladati ono čime te je porodica uslovila. Stoga ti, kad god učiniš nešto pogrešno, nastojiš da to zataškaš i da se pretvaraš, misleći: ’Ne smem o ovome da pričam, niti ću ikome ko zna za to dozvoliti da o tome išta kaže. Ako bilo ko od vas išta zucne o tome, neće se dobro provesti. Moj ugled je na prvom mestu. Ako čovek ne živi zarad vlastitog ugleda, njegov život je uzaludan, zato što je ugled važniji od svega. Kad čovek izgubi ugled, on time gubi i svoje dostojanstvo. Stoga ne smete reći kako jeste, morate se pretvarati, morate zataškavati stvari, jer ćete u suprotnom izgubiti ugled i dostojanstvo, a život će vam postati bezvredan. Ako te niko ne poštuje, onda nisi ništa drugo do bezvredno, jeftino smeće.’ Da li je moguće biti pošten čovek ako se ovako postupa? Da li je moguće biti do kraja otvoren i temeljno analizirati sebe? (Nije moguće.) Očigledno je da, ako ovako postupaš, ti zapravo poštuješ izreku ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ kojom te je porodica uslovila. Ukoliko, međutim, otpustiš tu izreku da bi stremio ka istini i da bi istinu sprovodio u delo, ona će prestati da utiče na tebe i neće više biti tvoj moto ni načelo po kojem radiš, već će sve što budeš radio biti upravo suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Nećeš više živeti zarad vlastitog ugleda i dostojanstva, nego ćeš živeti zato da bi stremio ka istini, da bi se ponašao kao pošten čovek, da bi težio ka tome da udovoljiš Bogu i da živiš kao pravo stvoreno biće. Ako se budeš držao ovog načela, otpustićeš sve te uslovljavajuće efekte porodice na tebe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Kada sam se uporedila sa Božjim rečima, shvatila sam zašto se nikada nisam usudila da se otvorim ili da izrazim sopstveno mišljenje. Glavni problem je bio u tome što su na mene uticali sotonski otrovi poput „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Smatrala sam da je moj ponos važniji od bilo čega drugog i mislila sam da, ako osoba izgubi ugled, gubi i svoje dostojanstvo. Ja sam tupoglava i moje jezičke sposobnosti nisu dobre, pa sam imala osećaj da sam upola čovek u odnosu na ono što su drugi bili: osećala sam se znatno manje vrednom. Bila sam sklona tome da se unervozim kada govorim pred mnoštvom ljudi, bojala sam se da će me braća i sestre gledati sa visine ako ne budem umela dobro da se izrazim, pa sam radije ćutala. Kada bih pronašla dobre načine i metode da izvršim svoju dužnost, trebalo je da to saopštim svojoj braći i sestrama, ne samo da bih im pomogla, već i da bih ih dovela do toga da poboljšaju svoje rezultate i efikasnost u izvršavanju svojih dužnosti. Međutim, kako bih sačuvala sopstveni ugled, to sam s vremena na vreme odbijala i nalazila izgovore; uvidela sam da sam na svakom koraku pridavala veliku važnost svom ponosu i vodila računa o sebi. Zaista sam bila isuviše sebična i podla! Božja namera za ljude je da budu pošteni i da nauče kako da otvoreno govore o sebi, pa i da ogole sopstvene nedostatke i manjkavosti; ne bi trebalo da prikrivaju stvari i maskiraju se. Kada sam razumela Božju nameru i šta On zahteva, pomolila sam Mu se: „Dragi Bože, ne želim da me moj ponos sve vreme svezuje i sputava. Želim da iza sebe ostavim svoje negativne emocije manje vrednosti. Ti me povedi kako bih bila u stanju da primenjujem istinu.”

Jednom prilikom, budući da sam postigla određene rezultate izvršavajući svoje dužnosti, dok smo sumirali rad, nadzornik me je upitao da govorim o tome. Čim sam pomislila da treba da besedim pred mnoštvom ljudi, malo sam se uplašila. Upravo sam htela to da odbijem kada sam najednom shvatila da sve okolnosti koje me zadese svakog dana, zadese me sa Božjim dopuštenjem. To mi je Bog pružao priliku da primenjujem istinu i trebalo je da se suočim sa tim. Prisetila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Dozvoliš li da tvoji nedostaci i mane postoje naporedo sa tobom, onda dopusti da oni postoje, pa i ako drugi vide tvoje nedostatke, to ti može biti čak korisno, a ujedno ti može biti i zaštita, koja će te sprečiti da postaneš nadmen i uobražen. Naravno, mnogim ljudima je potrebna hrabrost da bi otkrili sopstvene nedostatke i mane. Neki ljudi kažu: ’Svi otkrivaju svoje jače strane i vrline. Ko bi namerno otkrivao svoje slabe tačke i nedostatke?’ Ne radi se o tome da ih namerno otkrivaš, već da im dopuštaš da se otkriju. Na primer, ako si sramežljiv i često osećaš nervozu kad govoriš u prisustvu velikog broja ljudi, možeš da preuzmeš inicijativu i da drugima kažeš: ’Kad govorim lako se unervozim; od svih vas naprosto tražim da imate razumevanje i da mi ne pronalazite mane.’ Preuzeo si inicijativu da svima otkriješ svoje nedostatke i mane, kako bi oni prema tebi imali razumevanje i bili tolerantni i kako bi te svi upoznali. Što te više svi budu upoznavali, srce će ti biti spokojnije i manje će te sputavati tvoji nedostaci i mane. To će ti zapravo biti korisno i biće ti od pomoći. Večito prikrivanje tvojih nedostataka i mana dokazuje da ne želiš da s njima naporedo postojiš. Ako im dozvoliš da s tobom naporedo postoje, moraš da ih otkriješ; ne osećaj se postiđeno niti obeshrabreno, ne osećaj se inferiorno u odnosu na druge niti razmišljaj o tome da ništa ne valjaš i da nema nade da budeš spasen. Sve dok možeš da stremiš ka istini, da svim svojim srcem, svom svojom snagom i svim svojim umom izvršavaš svoju dužnost u skladu sa načelima, srce ti je iskreno i nisi površan prema Bogu, tad ima nade da ćeš biti spasen” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Kroz Božje reči sam uvidela da Bog ne osuđuje čoveka ako ima nedostatke i probleme i da to ne znači da je taj čovek manje vredan u odnosu na druge. Bog se nada da umemo da se odnosimo prema sopstvenim nedostacima na ispravan način i dopustimo im da koegzistiraju sa nama. Ako prikrivamo svoje nedostatke jer se bojimo da će nas drugi gledati sa visine, to predstavlja maskiranje i lukavstvo i bićemo sputavani na svakom koraku, nesposobni da se potpuno izrazimo čak i u stvarima koje umemo da radimo. Ja sam po prirodi introvertna i sklona sam tome da se unervozim kada sam u blizini velikog broja ljudi; i moja sposobnost da se izrazim je siromašna. Bog je to odredio. Ne treba da stalno razmišljam o tome kako da se ne unervozim kada govorim ili o tome šta da preduzmem po pitanju svoje slabe sposobnosti izražavanja. Treba da se suočim sa Bogom i vežbam se u tome da budem poštena osoba, da govorim o tome kako sam tačno obavljala posao i kakvo sam iskustvo stekla. Dok god dajem sve od sebe da to radim kako treba, to je dovoljno. Tiho sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, ne želim da vodim računa o svom ponosu. Samo želim da tretiram ovaj govor kao priliku da primenjujem istinu i budem poštena osoba. Ti me povedi!” Stoga sam sa svima razgovarala o svom iskustvu u ovo periodu i o onome što sam zadobila izvršavajući svoju dužnost. Iako sam povremeno bila nervozna i nisam govorila naročito tečno, nije me to sputavalo i moje srce je bilo oslobođeno. Božje reči su me navele da razmislim o sebi i da spoznam sebe i polako se oslobodim osećaja manje vrednosti koji me je svezivao i sputavao kako bih mogla da izvršavam svoju dužnost s aktivnim i pozitivnim stavom. Hvala Bogu!