Introvertna sam još od detinjstva i nisam mogla čak ni da prepoznam sve drugare iz razreda. Nisam imala mnogo prijatelja niti sam želela da se mnogo družim sa drugima, pošto sam mislila da nemamo o čemu da pričamo. Postepeno sam postala veoma uplašena komunikacije sa nepoznatima i kada je bilo mnogo ljudi, postala bih veoma nervozna i još manje voljna da govorim, pošto sam se plašila da ću se osramotiti pred drugima ako kažem nešto pogrešno.

Kada sam bila u srednjoj školi, moja porodica i ja smo prihvatili delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Nakon toga sam se bavila grafičkim dizajnom u crkvi, što je bila dužnost koja je uglavnom uključivala sedenje za komjuterom. Najviše što bih pričala bilo je tokom okupljanja kad bih govorila o sopstvenom stanju, ali nisam imala potrebu da previše komuniciram sa drugima, tako da me introvertni karakter nije mnogo sputavao. Preuzela sam dužnost na zalivanju 2022. godine. U početku, sestra Đijajin i ja smo se okupljale sa pridošlicama. Đijajin uopšte nije bila stidljiva. Naprotiv, sjajno je ćaskala sa pridošlicama i tokom ćaskanja je bila u stanju da razume stanja i probleme pridošlica, pa da zatim pronađe odgovarajuće odlomke Božjih reči kako bi razgovarala u zajedništvu sa pridošlicama. Pridošlice su je zaista volele i bile su voljne da komuniciraju s njom. Svaki put kad bih to videla, osećala sam veliku zavist. Bilo mi je žao što ja ne mogu da budem tako ekstrovertna kao ona i da tako lako pričam sa ljudima. Meni je to bilo teško i pitala sam se kako moja sestra može to da radi tako lako. Izdaleka sam ih posmatrala kako ćaskaju i stalno sam mislila da se ne uklapam sa njima, zbog čega sam bila uznemirena. Ponekad bi me Đijajin zamolila da govorim. Mogla sam pomalo da besedim o pitanjima koje su pridošlice imale, ali čim bih progovorila, počela bih da zamuckujem i da se ponavljam. Nikada nisam mogla baš dobro da izrazim to što želim. Mislila sam da mi je kov toliko loš, da čak ne mogu ni pravilno da govorim, a kada bi mi sestra poverila pridošlice, nikada nisam bila sigurna šta bi trebalo da im kažem. Sama pomisao na to da moram sama da idem na okupljanja sa pridošlicama me je činila nervoznom, pošto sam se plašila da me pridošlice neće voleti i neće više želeti da se okupljaju, ako budem loše govorila. Još više sam se plašila da će me moji problemi u komunikaciji sprečiti da izvršavam svoju dužnost. S ozbirom na to da zalivanje pridošlica i propovedanje jevanđelja zahtevaju da osoba komunicira sa ljudima, a da je meni nedostajala ta veština, mislila sam da, ako ne mogu da zalivam pridošlice, ne mogu ni druge dužnosti da izvršavam, zbog čega sam se pitala: „Ako nemam dužnost koju treba da izvršavam, kako mogu biti spasena? Kakva će biti moja budućnost ili odredište?” Pošto sam preuzela tu dužnost, morala sam da pronađem način da prevaziđem tu poteškoću. Nešto kasnije, počela sam da pažljivo slušam kako moja sestra ćaska sa drugima, sa kojim komentarima započinje razgovor, kako razumeva poteškoće pridošlica i slično. Zapamtila sam te stvari i imala sam ih na umu, da bih znala šta da kažem kada se sretnem sa pridošlicama. Međutim, kada bih zapravo otišla sama na okupljanje sa pridošlicama, bila bih veoma nervozna. Moj mozak prosto nije želeo da sarađuje i zaboravila bih većinu stvari koje sam zapamtila. Skupila sam nešto hrabrosti i naterala sam se da govorim, sledeći primer onoga što je moja sestra rekla, ali ono što bih rekla je bilo zaista beživotno. Čak i jednostavno pitanje, poput „Kako se osećaš u poslednje vreme?”, nije zvučalo prirodno kao kada bi sestra to rekla i, nakon što bih rekla nekoliko reči, nastupila bi neprijatna tišina. Prezirala sam sebe, misleći: „Zašto tako čudno govorim? Ne mogu čak ni nekoliko osnovih reči da kažem kako treba!” Zaista sam želela da promenim svoj introvertni karakter, pošto sam mislila da jedino ako promenim karakter mogu biti više dorasla dužnosti na zalivanju i da će jedino tada moja budućnost i odredište biti sigurni. Mislila sam da možda nisam dovoljno vežbala, pa sam svaki put kada je bilo okupljanje pokušavala da dam sve od sebe da više pričam sa pridošlicama, ali jednostavno nisam mogla da napravim iskorak. Onda sam razmišljala o tome da se više molim Bogu i da ću možda, ako me Bog usmeri, postati ekstrovertnija i moći da komuniciram. Međutim, nakon nekoliko molitvi, i dalje nisam mogla a da ne osećam nervozu kada se sretnem sa ljudima i postepeno sam se obeshrabrila, razmišljajući: „Zašto ne vidim nikakvu promenu nakon što sam toliko dugo vežbala? Želim da ispunim ovu dužnost, ali ovaj moj karakter jednostavno nije dobar za ovo. Zašto me Bog nije učinio malo ekstrovertnijom? Kada bih mogla da komuniciram kao Đijajin, bila bih u stanju da ispunim ovu dužnost, zar ne? Ako i dalje budem imala poteškoće u komunikaciji, da li će pridošlice misliti da sam zaista čudna? Da li će i dalje biti voljne da se okupljaju sa mnom? Šta ako me smene jer ne ispunjavam svoju dužnosti?”

Jednom prilikom, jedna pridošlica je imala neke predstave i crkveni starešina me je zamolio da je podržim. Kada sam stigla kući, užurbano sam potražila odgovarajuće istine. Pregledala sam ih nekoliko puta i čak sam ih napamet naučila, ali kada sam došla u kuću te pridošlice, i dalje sam bila toliko nervozna, da mi je srce snažno lupalo, a šake su mi se znojile, jer sam ih snažno stiskala. Pridošlica je takođe spomenula neke druge predstave, ali, iako sam imala neke ideje kako da ih razreši, bila sam toliko nervozna, da mi je mozak stao i zaboravila sam šta je trebalo da kažem nakon samo nekoliko rečenica. Odgovori pridošlice su bili veoma ravnodušni. Kada sam otišla, pomislila sam: „Potpuno sam užasna u ovome! Bilo je jasno da sam se dobro pripremila, ali kada je došao ključni momenat, jednostavno nisam mogla da se jasno izrazim. Ova dužnost zaista nije nešto što neko poput mene, ko nije dobar sa rečima, može da izvršava.” Što sam više razmišljala o tome, to sam postajala negativnija.

Nakon izvesnog vremena, starešine su poslale jedno pismo. U njemu je pisalo da imam introvertan karakter, da nisam u stanju da komuniciram sa drugima i da nemam osećaj bremena u svojoj dužnosti, i da su, nakon te procene, odlučili da me prebace na drugu dužnost. Emocije su mi bile pomešane: „Neko poput mene, ko nije dobar sa rečima, ne može čak ni da zaliva pridošlice, a kamoli da propoveda jevanđelje. Nemam drugih talenata, pa koju drugu dužnost mogu da izvršavam? Božje delo je pri kraju, a ja sam bez ikakve dužnosti; da li to znači da ću biti isključena?” Što sam više razmišljala o tome, to sam se jadnije osećala, i bila sam toliko negativna da sam čak počela da se žalim na Boga. Pomislila sam: „Dala sam sve od sebe da se promenim, ali i dalje ne mogu dobro da komuniciram. Zašto mi je Bog dao takav karakter? Trebalo je da me učini ekstrovertnijom, sposobnom da komuniciram sa drugima. Onda bih bila u stanju da ispunim svoju dužnost.” Dok sam tako razmišljala, odjednom sam se pomalo uplašila: „Zar se ja to ne žalim na Boga?” Više se nisam usuđivala da razmišljam na taj način, ali nisam bila motivisana u svojoj dužnosti. U tom periodu, jedna pridošlica je bila u lošem stanju, a ja nisam želela da odem da razgovaram i razrešim to. Mislila sam da, pošto je trebalo da prebacim tu pridošlicu jednoj drugoj sestri na zalivanje, mogu da pustim nju da se pobrine za problem te pridošlice. Kada sam to pomislila, osetila sam izvesnu krivicu i shvatila sam da to nije u redu. Pomislila sam na Božje reči: „Bog nam daje život, tako da treba dobro da obavljamo svoju dužnost; jer svakog dana u životu treba dobro da obavimo dužnost za taj dan. Treba da učinimo ono što nam je Bog poverio kao našu osnovnu misiju, da postignemo da obavljanje dužnosti bude prva stvar u našim životima kako bismo je dobro obavili. Iako ne težimo savršenstvu, možemo da usmerimo trud u pravcu istine i da delujemo na osnovu Božjih reči i istina-načela, tako da možemo da udovoljimo Bogu, da posramimo Sotonu i da se ne kajemo. To je stav koji vernici treba da imaju prema svojoj dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Božje reči su me navele da shvatim da Bog gleda čovekov stav prema svojim dužnostima, da li je on posvećen i da li daje sve što može, i da je to najvažnija stvar. Mislila sam da se ne posvećujem svojoj dužnosti, pošto sam introvertna i ne mogu dobro da komuniciram, i da ne želim da uložim napor da tragam za istinom kako bih razrešila probleme te pridošlice. Uopšte nisam uzimala njen život u obzir. Sa takvim stavom, nisam imala osećaj odgovornosti, pa kako je, onda, Bog mogao da me odobri? Iako sam bila prebačena na drugu dužnost, i dalje je trebalo obaviti neke zadatke tokom perioda primopredaje. Nisam smela da otaljam to. Morala sam brzo da razrešim probleme te pridošllice i da ostanem postojana dok ne promenim dužnost. Kasnije sam tragala za načinima kako da razrešim probleme te pridošlice i, na moje iznenađenje, pronašla sam veoma koristan iskustveni članak koji se bavio upravo problemima te pridošlice. Zatim sam sa njom podelila iskustva autora članka i, mada nisam baš tečno govorila, problemi pridošlice su na kraju bili rešeni.

Nešto kasnije, starešine su videle da sam napisala neke članke o iskustvenom svedočenju i dodelili su mi dužnost na izradi tekstova. Tri meseca kasnije, starešine su me zamolile da sa nekoliko braće i sestara podelim načela pisanja propovedi. Kada sam pomislila na svoj karakter i nemogućnost da komuniciram, a kamoli da prenesem načela, pitala sam se kako ću uopšte biti u stanju da podelim te stvari jasno sa drugima. Zato sam oštrim tonom rekla: „Terate me da radim nešto što ne mogu! Možda ću naštetiti napretku drugih!” Bez obzira na to kako su starešine razgovarale sa mnom, imala sam osećaj nemoći i otpora. Nakon što su starešine otišle, smirila sam se, bilo mi je žao i krivila sam sebe. Shvatila sam da su sve dužnosti koje su mi dodeljene deo Božje suverenosti i Božjih uređenja i da odbijanje dužnosti na taj način nije u skladu sa Božjom namerom. Nakon toga, složila sam se da preuzmem tu dužnost. Međutim, i dalje me je sputavao moj introvertni karakter i bila sam malodušna u vezi sa svim što sam radila. Pomislila sam: „U svakom slučaju, ne mogu uspeti u svom stremljenju, pa ću biti običan službenik. To je dovoljno dobro.” Iako sam bila svesna da je taj način razmišljanja pogrešan, nisam znala kako da ga promenim.

Kasnije sam naišla na jedan odlomak Božjih reči, koji mi je zaista pomogao. Svemogući Bog kaže: „Postoje određeni problemi koje ljudi ne mogu da reše. Na primer, kad s drugima razgovaraš, možda se često lako unervoziš; nakon što dospeš u određene situacije, možda imaš sopstvene ideje i gledišta, ali ne možeš jasno da ih izraziš. Naročito se osećaš nervozno kad si u prisustvu velikog broja ljudi; govoriš nepovezano i usta ti podrhtavaju. Neki od vas čak i zamuckuju; kad je reč o nekim drugima, ako su prisutni pripadnici suprotnog pola, vi ste još i manje u stanju da se izrazite, ne znajući naprosto šta da kažete ili da uradite. Da li je takvu situaciju lako prevazići? (Nije.) Nije ti lako, barem ne u kratkom roku, da prevaziđeš ovaj problem zato što je on deo tvog urođenog stanja. (…) ako ovaj nedostatak, ovu manu možeš da prevaziđeš u kratkom roku, onda to učini. Ako je taj nedostatak teško prevazići, ne zamaraj se time, ne bori se protiv njega i ne postavljaj sebi to kao izazov. Naravno, ako ne možeš da ga prevaziđeš, ne treba da budeš negativan. Čak i ako nikad u svom životu ne budeš mogao da ga prevaziđeš, Bog te neće osuđivati, jer to nije tvoja iskvarena narav. Tvoja trema, tvoji nervoza i strah, ta ispoljavanja ne odražavaju tvoju iskvarenu narav; bilo da su urođeni ili izazvani okruženjem kasnije u životu, oni nisu ništa više nego mana, nedostatak tvoje ljudskosti. Ako to dugoročno ne možeš da promeniš, pa čak ni tokom celog svog života, nemoj previše da razmišljaš o tome, ne dozvoli da te to sputava i zbog toga ne bi trebalo da postaneš negativan, jer to nije tvoja iskvarena narav; nema svrhe da to pokušavaš da promeniš, niti da se protiv toga boriš. Ako to ne možeš da promeniš, onda to prihvati, pusti da postoji i prema tome se odnosi ispravno, jer s tim nedostatkom, s tom manom možeš naporedo da postojiš; to što je imaš ne utiče na način na koji slediš Boga i na izvršavanje tvojih dužnosti. Dokle god možeš da prihvatiš istinu i da najbolje što umeš izvršavaš svoje dužnosti, još uvek možeš da budeš spasen; to ne utiče na tvoje prihvatanje istine, kao ni na tvoje spasenje. Prema tome, određeni nedostatak ili mana u tvojoj ljudskosti ne treba često da te sputavaju, niti često treba da postaješ negativan i obeshrabren, pa da čak odustaješ od svoje dužnosti i od stremljenja ka istini, propuštajući priliku da, iz istog razloga, budeš spasen. To uopšte toga nije vredno; to je nešto što bi učinila glupa i neuka osoba” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči su bile poput kiše koja je pala u pravo vreme da nahrani moje suvo srce. One su mi donele nadu i pružile motivaciju koja mi je trebala da bih stremila ka istini. Razumela sam da se problem koji nikada nisam uspela da prevaziđem odnosi na moje urođene ljudske osobine. To su bile stvari sa kojima sam rođena, koje je Bog odredio, a, iako ljudi imaju mane, Bog ih ne osuđuje zbog njih, jer se tu ne radi o iskvarenim naravima. Pomislila sam na to kako sam se uvek plašila druženja zbog svog introvertnog karaktera. Postala bih nervozna i govorila bih nepovezano u prisustvu nepoznatih ili kada je bilo mnogo ljudi, ono što bih rekla zvučalo bi čudno i ne bih bila u stanju da komuniciram sa drugima. Mislila sam da introvertni ljudi nikada ne mogu da izvršavaju svoje dužnosti efikasno kao ekstrovertni, pa sam stalno pokušavala da promenim svoj introvertni karakter. Verovala sam, kada bih promenila svoj karakter, da bih mogla da ispunim svoje dužnosti i imam nadu za spasenjem. U tu svrhu sam pokušala da naučim kako da govorim kao drugi i čak sam se molila Bogu da me napravi malo ekstrovertnijom. Kada su svi moji napori da se promenim propali, zaključila sam da nisam pogodna za tu dužnost. Utonula sam u nepovoljne emocije malodušnosti i postajala sam sve negativnija. Nakon izvršavanja dužnosti na izradi tekstova, starešine su me zamolile da podelim načela sa braćom i sestrama, ali ja sam se opirala i nisam želela da prihvatim to, pošto sam mislila da, sa svojim karakterom, nikada neću moći dobro da besedim. Jednostavno sam prihvatila da budem službenik, radeći šta god mogu. Pošto nisam razumela istinu, nisam mogla da se ispravno nosim sa svojim manama i nedostacima. Bila sam zaglavljena u nepovoljnim emocijama malodušnosti i donosila sam presude sama sebi. Bila sam veoma zahvalna na tome koliko su mi Božje reči pomogle u pravo vreme. One su me navele da razumem da to što je neko introvertan nije iskvarena narav, već mana u njegovoj ljudskosti. To je urođena ljudska osobina i Bog nije zahtevao da je promenim, već da naučim da živim sa njom. Stoga, ne bi trebalo da se borim sa njom niti da me ona ograničava. Čak i sa tom manom, dok god stremim ka istini i menjam svoju iskvarenu narav, i dalje mogu biti spasena. Bila sam zaista glupa što sam odustala od stremljenja ka istini samo zato što sam imala manu!

Kasnije sam naišla na još jedan odlomak Božjih reči, koji je ispravio moja pogrešna gledišta i naveo me da razumem da čovekov karakter nema nikakve veze sa njegovim spasenjem. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to koji su tvoji problemi, nedostaci ili mane, ništa od toga u Božjim očima nije problem. Bog posmatra samo kako ti tragaš za istinom, kako primenjuješ istinu, kako postupaš prema istina-načelima i kako slediš Božji put u okviru urođenih stanja normalne ljudskosti – to je ono što Bog posmatra. Prema tome, u stvarima koje se odnose na istina-načela, ne dozvoli da te ograničavaju osnovna stanja, kao što su kov, instinkti, ličnost, navike i životni obrasci normalne ljudskosti. Naravno, nemoj ni da rasipaš energiju i trošiš vreme u nastojanju da prevaziđeš ova osnovna stanja niti pokušavaj da ih promeniš. (…) To je nešto sa čime se svako stvoreno ljudsko biće rađa. Nema nikakve veze sa iskvarenim naravima niti sa suštinom čovekove ljudskosti; naprosto je stanje koje ljudi spolja mogu da vide i način na koji čovek pristupa ljudima, događajima i stvarima. Neki ljudi su dobri u tome da se izraze, dok neki drugi nisu; neki vole da opisuju stvari, dok drugi to ne vole; neki vole da svoje misli zadrže za sebe, dok drugi svoje misli ne vole da zadržavaju u sebi, već žele da ih izraze tako glasno da svi mogu da ih čuju i tek tada su srećni. Ovo su različiti načini na koje se ljudi nose sa životom i ljudima, događajima i stvarima; ovo su ljudske ličnosti. Tvoja ličnost je nešto s čim si rođen. Ako ni nakon brojnih pokušaja nisi uspeo da je promeniš, dozvoli Mi da ti kažem, sada možeš da se odmoriš; nema potrebe da se toliko zamaraš. Ona ne može da se promeni, pa ni ne pokušavaj da je menjaš. Kakva god da je bila tvoja prvobitna ličnost, ona ostaje tvoja ličnost. Ne pokušavaj da promeniš svoju ličnost kako bi postigao spasenje; to je pogrešna zamisao – kakvu god ličnost da imaš, to je objektivna činjenica i ne možeš je promeniti. Kad je reč o objektivnim razlozima za to, rezultat koji Bog u Svom delu želi da postigne nema nikakve veze sa tvojom ličnošću. A ni to hoćeš li moći da postigneš spasenje takođe nije povezano sa tvojom ličnošću. Osim toga, sa tvojom ličnošću nema nikakve veze ni to da li si ti osoba koja primenjuje istinu i koja ima istina-stvarnost. Prema tome, ne pokušavaj da promeniš svoju ličnost zato što izvršavaš određene dužnosti ili zato što služiš kao nadzornik za određeni posao – to je pogrešna zamisao. Šta bi onda trebalo da uradiš? Bez obzira na svoju ličnost ili urođena stanja, treba da se pridržavaš istina-načela i da ih primenjuješ. U krajnjoj liniji, Bog ne meri da li slediš Njegov put odnosno da li možeš da postigneš spasenje na osnovu tvoje ličnosti odnosno na osnovu urođenog kova, veština, sposobnosti, darova ili talenata koje poseduješ i, naravno, On ne gleda ni u kojoj meri si obuzdao svoje telesne instinkte i potrebe. Bog umesto toga posmatra da li, dok slediš Boga i izvršavaš svoje dužnosti, primenjuješ i doživljavaš Njegove reči, da li imaš spremnost i odlučnost da stremiš ka istini i, naposletku, da li si dostigao to da primenjuješ istinu i da slediš Božji put. To je ono što Bog gleda” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bog je to tako jasno rekao. Čovekovo spasenje nema nikave veze sa njegovim karakterom. Bog ne sudi o tome da li neko može biti spasen na osnovu urođenog karaktera čoveka niti na osnovu njegovog kova, sposobnosti ili talenata, već na osnovu toga da li može da primenjuje istinu i sledi Božji put. Ja sam izvršavala dužnost sa pogrešnom tačkom gledišta. Uvek sam mislila da kao osoba koja zaliva, ne mogu dobro da ispunjavam svoju dužnost ako ne mogu da komuniciram sa drugima i da sigurno neću moći da budem spasena u budućnosti. Mislila sam da jedino ako promenim svoj karakter i mane mogu da ispunjavam svoju dužnosti i budem spasena u budućnosti. Zato sam stalno pokušavala da promenim svoj karakter, ali, na kraju, nisam uspela, već sam samo postala negativna. Čak sam se i žalila na Boga što mi nije dao ekstrovertan karakter. Neprekidno sam ulagala napor da promenim svoj karakter, a to je bilo pogrešno, jer promene karaktera su samo površne. Čak i ako bih promenila svoje mane i postala ekstrovertna i u stanju da komuniciram sa drugima, kada ne bih razrešila svoju iskvarenu narav, kada bih stalno samo otaljavala svoju dužnost i kada celim telom i srcem ne bih bila u tome, kada ne bih tragala za istinom prilikom suočavanja sa izazovima i kada bih se čak svađala sa Bogom ili se žalila na Njega, Bog me ne bi odobrio i na kraju bih bila isključena.

Kasnije sam naišla na još jedan odlomak Božjih reči: „Božje delo nije usmereno na urođene osobine s kojima se ljudi rađaju i na instinkte njihovog tela, i Njegovo delo je usmereno na ljudske iskvarene naravi i na stvari unutar ljudi koje se bune protiv Boga i koje s Bogom nisu usklađene. Ako ljudi zamišljaju da Božje delo ima za cilj da promeni njihov kov, njihove instinkte, pa čak i njihovu ličnost, navike, životne obrasce i tako dalje, tada će svaki pojedinačni aspekt njihovog postupanja u svakodnevnom životu biti pod uticajem njihovih predstava i uobrazilja i pokoleban tim predstavama i uobraziljama, i neizbežno će postojati mnoštvo izopačenih delova ili ekstremnih stvari. Ti izopačeni delovi i ekstremne stvari nisu u skladu sa istina-načelima i dovešće do toga da ljudi odstupe od savesti i razuma normalne ljudskosti i odvoje se od putanje normalne ljudskosti. Recimo, na primer, da u svojim predstavama i uobraziljama veruješ da Bog želi da promeni ljudski kov, sposobnosti, pa čak i ljudske instinkte; ako smatraš da su to stvari koje Bog želi da promeni, kakve ćeš težnje onda imati? Imaćeš izobličene težnje kojih se čvrsto držiš – želećeš da stremiš vrhunskom kovu i usredsredićeš se na učenje različitih veština i na savladavanje raznih znanja kako bi mogao da stekneš vrhunski kov i vrhunske sposobnosti, vrhunski uvid i samoobrazovanje, pa čak i neke sposobnosti koje su nadmoćnije od onih koje imaju obični ljudi – na taj način, obraćaćeš pažnju na spoljašnje sposobnosti i talente. Kakve su, dakle, posledice takvih težnji po ljude? Ne samo da oni neće uspeti da krenu putem stremljenja ka istini, već će umesto toga krenuti putem fariseja. Međusobno će se takmičiti da vide ko ima vrhunski kov, ko ima vrhunske talente, ko ima vrhunsko znanje, ko ima veće sposobnosti, ko ima više vrlina, ko među ljudima ima veći ugled i na koga se drugi ugledaju i cene ga. Na taj način, ne samo da oni neće moći da primenjuju istinu i postupaju u skladu sa istina-načelima, već će umesto toga krenuti putem koji ih udaljava od istine” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon što sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči, promisila sam. Božje delo u poslednjim danima je da u nama usadi istina-načela i da pročisti i promeni naše iskvarene naravi, kao i sve druge stvari u nama koje se bune protiv Boga i koje Mu se opiru, a ne da promeni stvari kao što su naši urođeni instinkti, karakteri i kov. Nisam razumela Božje delo i posmatrala sam stvari iz pogrešnog ugla. Stalno sam tražila od Boga da me načini ektrovertnom, elokventnom i sa dobrim kovom, ali to je bilo u suprotnosti sa Božjim zahtevima. Pomislila sam na Pavla. Spolja je delovalo da očigledno ima sjajne talente, da je elokventan i da zadobija mnoge ljude tako što propoveda jevanđenje, ali oni nikada nije ulagao napor u istinu niti se usredređivao na život-ulazak, a njegova iskvarena narav se nikada nije promenila. Takođe je stalno uzdizao sebe zbog svega što je uradio i na kraju je izgovorio tako nadmene reči, poput: „To što živim znači da sam hristos”. To je uvredilo Božju narav i dovelo do toga da ga Bog kazni. I ja sam poznavala nekoga ko je bio veoma ekstrovertan i elokventan, a samo se usredsređivao na to da sebe opremi rečima i doktrinama i nikada nije primenjivao istinu niti spoznao sebe kroz promišljanje, da bi, konačno, bio razotkriven kao bezvernik i isključen. Videla sam da je jako opasno u veri ne stremiti ka istini i ne biti usredsređen na promenu naravi i da, na kraju, to može da dovede do toga da čovek hoda pogrešnim putem i da ga Bog isključi.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči i pronašla sam put primene. Svemogući Bog kaže: „Koliko god da je tvoja ljudskost možda savršena ili plemenita, odnosno bez obzira na to da li, u odnosu na druge ljude, možda imaš manje mana i nedostataka, a poseduješ više vrlina, to ne znači da razumeš istinu niti to može da zameni tvoje stremljenje ka istini. Naprotiv, ako stremiš ka istini, shvataš popriličan deo istine i imaš dovoljno duboko i praktično razumevanje istine, to će nadomestiti brojne nedostatke i probleme u tvojoj ljudskosti. Pretpostavimo, na primer, da si stidljiv i introvertan, da zamuckuješ i da nisi naročito obrazovan – odnosno, da imaš mnogo mana i nedostataka – ali imaš praktično iskustvo i, premda zamuckuješ dok govoriš, možeš jasno da besediš o istini, a ta je beseda svima poučna kad je čuju, rešava probleme, ljudima omogućava da izađu iz negativnosti i razvejava njihove pritužbe na Boga i pogrešna razumevanja o Bogu. Vidiš, iako ih izgovaraš zamuckujući, tvoje reči mogu da reše probleme – koliko su samo važne ove reči! Kad ih čuju, laici kažu da si neobrazovana osoba, da u govoru ne poštuješ gramatička pravila, te da ni reči koje koristiš ponekad nisu prikladne. Moguće je da koristiš neki regionalni žargon ili svakodnevni rečnik, da tvojim rečima nedostaju prefinjenost i stil onih visokoobrazovanih ljudi koji se krasnorečivo izražavaju. Međutim, tvoja beseda sadrži istina-stvarnost, može da reši ljudske poteškoće i, nakon što je čuju, svi mračni oblaci oko ljudi nestaju i svi njihovi problemi su rešeni. Vidiš, zar razumevanje istine nije važno? (Jeste.)” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči su mi dale jasan put primene. Ono na šta sam morala da se usredsredim bilo je stremljenje ka istini. Iako sam imala izvesne mane u karakteru, dok god bih razumela istinu, mogla bih da nadomestim neke od tih problema. Kada se sada osvrnem na to, od kada sam preuzela dužnost na zalivanju, stalno sam mislila da ne uspevam u dužnosti zbog svog introvertnog karaktera i nemogućnosti da komuniciram sa pridošlicama, pa sam stalno pokušavala da promenim mane u svom karakteru. Nikada nisam ulagala napor u istinu, već su, umesto toga, svi moji napori bili usmereni ka prevazilaženju mojih mana. To je, zapravo, bilo pogrešno. U tom peridou, dok sam odlazila da podržim pridošlice, iako me je moj karakter sputavao i nisam znala šta da kažem kada bih se suočila sa predstavama pridošlica, istina je da je naveći problem bio taj što sam imala samo delimično razumevanje toga kako da se bavim njihovim predstavama. U stvarnosti, moj neuspeh u ispunjavanju dužnosti nije bilo samo posledica karaktera, već je osnovni problem je bio taj što nisam razumela istinu. Od tog trenutka, morala sam da se usredsredim na to da ulažem napor u istina-načela i, kada bih razumela istinu, mogla bih konačno jasno da govorim. Kada bih ponekad postala nervozna i zaboravila reči, mogla bih da se više molim Bogu da smirim srce i da nekoliko puta u srcu ponovim to što sam želela da kažem i da polako govorim. Kada i dalje nisam mogla nešto jasno da objasnim, onda bih kasnije mogla da potražim odgovarajuće odlomke Božjih reči ili da tražim pomoć od braće i sestara. Tako je trebalo da praktično postupam.

Sada više ne postajem negativna zbog svog introvertnog karaktera, a kada besedim na okupljanjima, vežbam da umirim srce i u stanju sam da komuniciram sa drugima. Više me ne muči kao pre to kako da komuniciram sa drugima i više me ne guši pritisak. Zasita osećam da istina može da reši sve čovekove poteškoće i da su Božje reči bile te koje su me izvukle iz negativnosti. Više me ne ograničavaju niti sputavaju mane u mom karakteru.