Bivši muž se razveo od mene jer nisam mogla da zatrudnim. Kasnije sam pronašla svog sadašnjeg muža. On je u to vreme imao dva sinčića. Mislila sam: „Ako uspem da sačuvam ovaj brak, u starosti ću imati na koga da se oslonim.” Stoga sam ta dva dečaka negovala kao da sam ih ja rodila. Ujedno sam brinula i o svojoj slepoj svekrvi. Muž i ja smo napravili plastenik, u kojem smo gajili povrće za prodaju. Radila sam sve muške poslove. Odlazila bih na pijacu pre svitanja i ostajala do večeri kako bih prodala što više povrća i zaradila novac za porodicu. Moj trud je nagrađen: muž je prema meni bio nežan i pažljiv, a deca su me zvala „mama”. To mi je davalo nadu da ću, dokle god se budem dobro starala o svojoj porodici, u starosti imati na koga da se oslonim. Ništa više od toga nisam ni tražila. Nisam očekivala da ću, deset godina kasnije, iznenada dobiti cerebralnu trombozu. Ostala sam nepokretna, prikovana za krevet i nisam mogla da se staram o sebi. Muž je razbijao glavu razmišljajući kako da mi pomogne i da me izleči. Dok sam bila u bolnici, veoma brižljivo se starao o meni. Međutim, ma koju terapiju da bih isprobala, nikako nisam mogla da se izlečim. Osećala sam se zaista bedno. Ništa nisam mogla sama da uradim i izgledalo je da ću zauvek morati da se oslanjam na muževljevu negu. Dok sam živa, on će mi biti podrška. Posle nekog vremena, počele su da mi se javljaju sumnje: „Mada je muž sada veoma dobar prema meni, ako se nikada ne oporavim od ove bolesti, zar posle dužeg vremena i on neće prestati da me voli i želi? Na kraju krajeva, ni decu mu nisam ja rodila. Nemam nijednog rođaka na svojoj strani. Na koga ću se oslanjati kad ostarim?” Stalno sam brinula o tome i čak sam izgubila hrabrost da nastavim da živim.

Baš kad sam bila u bolovima i bespomoćna, 2013. godine sam prihvatila spasenje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čitajući Božje reči, razumela sam nešto od istine i shvatila da je moja sudbina u Božjim rukama i da je Bog Jedini na kojeg mogu da se oslonim. U srcu sam se osećala mnogo slobodnije i srećnije. Nisam više tužno plakala zbog tih stvari. Bolest je polako počela da jenjava i ja sam ponovo mogla da se staram o sebi. Bila sam ispunjena zahvalnošću prema Bogu. Videvši da mi se zdravstveno stanje poboljšava, muž je podržao moju veru u Boga. Kasnije je saznao da, u Kini, ljudi zbog verovanja u Boga mogu biti uhapšeni i poslati na robiju, i ujedno poverovao u neosnovane glasine koje širi KPK. Uplašio se da bi zbog moje vere u Boga mogli i njega da uhapse, što bi uticalo na posao njegovih sinova i na izglede njegove unučadi, pa je počeo da mi brani da verujem u Boga. Zajedno sa svojim sinovima i rođacima, počeo je da me proganja i da me tera da se odreknem svoje vere u Boga. U sebi sam razmišljala: „Ako ne poslušam muža i ostanem istrajna u verovanju u Boga, uvrediću svog muža i sinove. Hoću li onda i dalje moći dobro da živim u budućnosti?” Stoga se više nisam usuđivala da posećujem okupljanja i da obavljam svoju dužnost. Naprosto sam svim srcem želela da sačuvam našu porodicu. Kad je muž video da sam prestala da idem na okupljanja, njegov stav prema meni umnogome se popravio. Ja sam, međutim, ostala bez svog crkvenog života i nisam mogla da s braćom i sestrama razgovaram o Božjim rečima. U srcu sam osećala prazninu. Bila sam na teškim mukama. Posle nekoliko dana, starešina je došao da mi pruži pomoć i podršku i da sa mnom razgovara o Božjoj nameri da spase ljude. Osetila sam Božju ljubav i ponovo sam u potaji počela da prisustvujem okupljanjima. Međutim, ta dobra vremena nisu dugo potrajala. Krajem te godine, muž se vratio kući s posla i otkrio da još uvek verujem u Boga. Ubedio je mog mlađeg brata i sestru da se sastanu sa mnom kako bi me iskritikovali i prisilili da napustim svoju veru u Boga. Kad je video da ne pristajem na kompromis, otišao je od kuće, ponevši sa sobom svu gotovinu i bankovne knjižice. Bila sam slaba i bolesna, ostavljena kod kuće bez nadzora. Nisam imala ni novca za život. U to vreme, zaista mi se činilo da neću moći dalje da živim. Bila sam užasno tužna i rastrzana. Ako nastavim da verujem, kad se muž bude razveo od mene, neću više imati porodicu. Strarila sam i zdravlje mi je bilo narušeno. Kako ću da živim sama? Ko će voditi računa o meni u starosti? Ali ako prestanem da verujem u Boga, to će biti izdaja Boga i ja ću izgubiti svaku mogućnost da budem spasena. Kasnije je jedna sestra došla da mi pruži pomoć i podršku. Shvatila sam da je, kad je porodica počela da me progoni, trebalo da se oslonim na Boga i da postojano svedočim o Bogu. Nakon toga, pročitala sam još neke Božje reči, pa nisam više bila toliko tužna. U sebi sam razmišljala: „Šta god da se desi, ne smem da napustim Boga.” Nekoliko dana kasnije, muž se vratio kući, ali ja sam i dalje insistirala na tome da prisustvujem okupljanjima. Svaki put bih se iskradala iz kuće, ne usuđujući se da svom mužu kažem za to.

U proleće 2016. godine, starešine su poželele da počnem da radim na izradi tekstova. To me je istovremeno obradovalo i zabrinulo. Mogućnost da obavljam tako važnu dužnost za mene je bila Božja blagodat i mislila sam da me Bog time uzdiže. Nisam htela da propustim priliku da se obučim u tome, ali sam ujedno bila u nedoumici: ako budem radila na izradi tekstova, ponekad ću morati da po nekoliko dana izbivam iz kuće. Ako se muž u to vreme vrati i sazna da me nema, pa tu priliku iskoristi da me se reši, šta onda da radim? Hoću li postati beskućnica? Kako ću provesti ostatak života? Razmislivši o tome, odbila sam ponuđenu dužnost. Kasnije sam, međutim, često prekorevala sebe zbog toga. Mislila sam da bi mi mogućnost rada na izradi tekstova pružila priliku da se opremim sa više istine. Ipak, ja tu mogućnost nisam cenila, već sam je odbila. Svojevoljno sam bila ograničena i sputana od strane svog muža. Zar time nisam samu sebe ponižavala?

U avgustu 2023. godine, jedan crkveni starešina mi je rekao: „U poslednje vreme, mnoga braća i sestre su pohapšeni, a teško je naći domaćinske porodice. Možeš li da kod svoje kuće ugostiš jednu sestru?” U sebi sam pomislila: „Muž mi radi u drugom gradu. Dolazi samo kad nešto treba da se uradi oko kuće. Obično sam kod kuće sama. Zbog lošeg zdravlja ne mogu da obavljam druge dužnosti, ali mi neće biti problem da ugostim jednu sestru. Kad se preseli kod mene, ta sestra će moći da obavlja svoju dužnost, a i ja ću moći da pripremim neka dobra dela.” Ali onda sam se zapitala: „Šta da radim kad muž dođe kući i ugleda nju? Kao prvo, on se protivi mojoj veri u Boga i svako malo pominje razvod. Ako zbog ovoga bude toliko nezadovoljan sa mnom da više ne želi da me vidi, hoće li sve ovo biti vredno toga? Bez braka i porodice, na koga ću moći da računam da u starosti pazi na mene? Kud da se denem ako ostanem bez porodice i bez posla?” Setila sam se kako me je muž ranije prisiljavao da napustim svoju veru u Boga, pa sam se zabrinula i uplašila. Ali onda sam pomislila kako tu sestru progoni KPK, kako ne može da nađe prikladnu domaćinsku porodicu i kako je moj dom relativno bezbedan. Stoga sam pristala da je ugostim.

Nisam očekivala da će mi se muž vratiti svega tri ili četiri dana nakon što se sestra doselila. Strašno sam se uznemirila: „Šta da kažem mužu? Hoće li mi praviti probleme? Šta da radimo ako se naljuti pa i mene i sestru izbaci iz kuće? Osim toga, okruženje je sada prilično napeto. Ako sestra ne nađe prikladno mesto za život, pa je uhapse, šta onda? U tom slučaju, ne samo da neću pripremiti dobra dela, nego ću na kraju još i počiniti zlo.” A onda sam ponovo razmislila: „Ranije sam već odbila ponuđenu dužnost, tako da puno dugujem Bogu. Sada sam pročitala mnogo Božjih reči i razumela neke istine. Ako ne obavljam svoju dužnost, da li i dalje zavređujem da budem ljudsko biće? Ne smem više da izbegavam svoju dužnost.” Stoga sam se u srcu brzo pomolila Bogu, tražeći od Njega da mi otvori put. Kasnije sam mužu mudro saopštila da sam sestru pozvala u goste samo na nekoliko dana. Moj muž je na to oćutao. Čak je tražio od mene da je izvedemo na večeru. Činilo mi se kao da mi je veliki teret pao sa srca. Da bih sačuvala svoju porodicu, vredno sam dvorila svog muža. Na razne načine sam mu spremala omiljena jela, plašeći se da ga ne učinim nesrećnim. Nekoliko dana po muževljevom povratku, prešla mi je prehlada od njega. Dobila sam groznicu, kašljala i osećala bolove i slabost po čitavom telu. Iako sam bila bolesna, i dalje sam htela da dobro služim muža. Brinula sam se da on posle nekog vremena neće više hteti da sestra ostane kod nas u gostima. Na svakom koraku sam posmatrala njegov izraz lica. Dok je on bio srećan, ja bih bila bolja prema svojoj sestri, ali kad bi bio nesrećan, osećala sam nervozu i nelagodu. Plašila sam se da će me oterati od kuće ako se naljuti. Srce mi je bilo ispunjeno tugom, strahom i brigom. Pored toga, sve vreme sam bila jako bolesna. Stoga sam zažalila što sam se prihvatila te dužnosti i čak se ponadala da će se sestra uskoro odseliti. Bila sam sve nestrpljivija u ophođenju sa sestrom i nisam prema njoj pokazivala onoliko topline kao ranije. Kasnije se i sestra razbolela. Stvarno sam se loše osećala, misleći da sam je izneverila.

Jednoga dana, starešina mi je napisao pismo u kojem mi je ukazao na neke odlomke Božjih reči koji su se odnosili na moje stanje sputanosti od strane muža. Evo šta se kaže u jednom od tih odlomaka: „Bog ti je dao brak, dao ti je partnera i dao ti je drugačije životne okolnosti. U takvim okolnostima i situaciji, On čini da tvoj partner deli i suočava se sa svime zajedno s tobom, tako da ti možeš da živiš slobodnije i lakše, dok ti istovremeno dozvoljava da ceniš drugačiju životnu fazu. Međutim, Bog te nije ostavio na milost i nemilost braku. Šta pod tim podrazumevam? Podrazumevam to da ti Bog nije oduzeo život, sudbinu, misiju, put koji slediš u životu, pravac koji biraš u životu i vrstu vere koju imaš i sve to dao tvom partneru da ti odredi. On nije rekao da o ženinoj sudbini, težnjama, životnom putu i pogledu na život mora da odlučuje njen muž, niti da o muškarčevoj sudbini, težnjama, pogledu na život i životu mora da odlučuje njegova žena. Bog nikada nije rekao tako nešto i nije odredio stvari na taj način. Reci mi, da li je Bog rekao tako nešto kada je uspostavio brak za ljude? (Nije.) Bog nikada nije rekao da je težnja ka bračnoj sreći životna misija žene ili muškarca i da moraš uspešno da održavaš sreću svog braka da bi ostvario svoju životnu misiju i da bi se uspešno poneo kao stvoreno biće – Bog nikada nije rekao ništa slično” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Iz Božjih reči sam shvatila da životnu i bračnu sudbinu svake osobe određuje Bog. Bog određuje da se ljudi venčavaju kako bi muž i žena mogli da paze jedno na drugo, da se međusobno ispomažu i podržavaju i da sve dele među sobom. Na taj način, oni mogu opuštenije i lagodnije da žive. Međutim, Bog od ljudi ne traži da zarad braka izdaju sebe. On takođe ne traži od nas da očuvanje braka smatramo svojom životnom misijom. Ljudi imaju pravo da izaberu put kojim treba da idu i kakvu sudbinu treba da imaju. Nije stvar u tome da supružniku treba prepustiti da o svemu odlučuje. Ali da bih muža učinila zadovoljnim i očuvala srećnu porodicu, ja sam zarad braka izdala sebe. Svojevoljno sam postala njegova robinja i bespogovorno dirinčila za njega. Obavljala sam sve kućne poslove. Takođe sam radila i sve poslove koje uglavnom rade muškarci. Kad bih došla kući, morala sam da budem dobra sluškinja svom mužu. Nakon što sam počela da verujem u Boga, a da bih očuvala svoj brak i imala na koga da se oslonim u starosti, nisam smela da idem na okupljanja, a kamoli da odlazim od kuće radi obavljanja dužnosti. Dok sam obavljala dužnost domaćina, brinula sam se da će muž postati nestrpljiv kad vidi da nam je sestra još uvek u gostima, te da više neće hteti da se stara o meni. Zbog toga sam se osećala sputano. Iako sam nerado pristala da ugostim tu sestru, stalno sam motrila na muževljeve izraze lica pre no što išta uradim. Kad bih videla da je srećan, bila sam bolja prema sestri, ali kad bi on bio nesrećan, osećala sam se nervozno i nelagodno. Čak sam žalila što sam uopšte ugostila sestru i nadala se da će se ona ubrzo odseliti, kako više ne bih morala toliko da patim. Da bih udovoljila svom mužu, stalno sam se osećala sputano. Naprosto sam bila nesposobna da dobro obavljam svoju dužnost. Prisećajući se vremena kad sam bila bolesna, upravo u trenucima najvećeg bola i bespomoćnosti, Bog je uredio da mi jedna sestra propoveda jevanđelje, tako da su mi jedino opskrba i smernice Božjih reči davale hrabrost da nastavim da živim. Kad sam se osećala negativno i slabo, Bog je takođe uredio da me jedna sestra više puta poseti i pruži mi pomoć i podršku. To mi je postepeno pomoglo da postanem snažnija. Stoga treba dobro da obavljam dužnost stvorenog bića, kako bih Bogu uzvratila za blagodat mog spasenja. To je ispravna stvar koju treba da uradim. Božje reči su mi dale veru i hrabrost. Bila sam spremna da sve dam Bogu. Imala sam pravo da verujem u Boga, a moj muž nije imao pravo da se u to meša. Moja misija je bila da dobro obavljam svoju dužnost i to je bilo ono što treba da obavim. Kad sam to shvatila, sestri sam rekla: „Ne brini. Možeš i dalje bezbrižno da živiš u mojoj kući. Ma kako da muž postupi prema meni, on me više neće sputavati. Čak i ako se razvede od mene, ja ću i dalje biti tvoj domaćin.”

Jedne večeri, nešto posle deset sati, muž se prenuo od mog kašlja i probudio se. Naljutio se na mene i izgovorio mnogo grubih reči upućenih meni. Uplašila sam se da će sestra to čuti i da će se zbog toga osećati sputano, pa nisam smela da mu odgovorim. U srcu sam se brzo pomolila Bogu. Nedugo zatim, zazvonio je telefon. Bio je to šef mog muža, koji mu je rekao da sutradan mora da se vrati na posao. Bila sam presrećna. Znala sam da mi to Bog otvara put ka izlazu. Kasnije je sestra počela da se oseća sputano, jer bi se muž ponekad vraćao kući, pa joj je crkva pronašla drugog domaćina i ona se posle nekoliko dana odselila. Mnogo sam prekorevala sebe zbog toga, smatrajući da sam je izneverila. Razmišljala sam o tome kako sam, dok je sestra bila ovde, stalno bila sputana zbog muža i fokusirala se samo na to da se dobro staram o njemu. Mislila sam isključivo o tome kako da sačuvam brak i porodicu. Svoju dužnost nisam obavljala svim srcem. A sada sam čak i ostala bez nje. Kasnije sam razmišljala: „Zašto me muž na svakom koraku sputava? Koji je osnovni uzrok tog problema?” Pomolila sam se Bogu, tražeći od Njega da me prosvećuje i vodi, kako bih mogla da promislim o sebi, da spoznam sebe i da izvučem pouke. U svom traganju, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči: „Kada se venčaju, neki ljudi su spremni da svom bračnom životu posvete sve što je u njihovoj moći i spremni su da se trude, bore i vredno rade za svoj brak. Neki uz mnogo muke i patnje zarađuju novac i, naravno, još više njih poveravaju svoju sreću partneru. Veruju da njihova sreća i radost u životu zavise od toga kakav im je partner; da li je dobra osoba, da li se njegova ličnost i interesi podudaraju sa njihovim, da li je neko ko može da nahrani i vodi porodicu, da li je neko ko može da im obezbedi osnovne potrepštine u budućnosti i da im obezbedi srećnu, stabilnu, divnu porodicu, i da li je neko ko može da ih uteši kada naiđu na bilo kakav bol, nevolju, neuspeh ili teškoću. (…) U takvim životnim uslovima, muž i žena retko pokušavaju da razaznaju kakva je osoba njihov partner, živeći u potpunosti u osećanjima koja gaje prema partneru i koristeći svoja osećanja da brinu o njemu, tolerišu ga, nose se sa svim njegovim manama, slabostima i težnjama, čak do te mere da spremno skaču na svaki njegov znak i poziv. Na primer, muž neke žene kaže: ’Tvoja okupljanja traju predugo. Idi samo na pola sata i onda se vrati kući.’ Ona odgovara: ’Potrudiću se.’ Na sledećem okupljanju se, naravno, zadrži pola sata i onda se vrati kući, a njen muž kaže: ’To je prava stvar. Sledeći put se samo pojavi tamo da te vide i onda se vrati.’ Ona kaže: ’Jao, znači toliko ti nedostajem! Važi, potrudiću se.’ Naravno, kada sledeći put ode na okupljanje, ona ga ne razočara i vrati se kući posle desetak minuta. Muž joj je veoma zadovoljan i srećan, pa joj kaže: ’Tako je već bolje!’ (…) Da bi partner bio zadovoljan tobom i pristao da povremeno čitaš Božje reči ili da prisustvuješ okupljanjima, ustaješ veoma rano svakog jutra da bi spremila doručak, uredila kuću, očistila, nahranila piliće, nahranila psa i obavila sve vrste iscrpljujućih zadataka – čak i one koje obično obavljaju muškarci. Da bi zadovoljila muža, neumorno radiš, kao neka stara sluškinja. Pre nego što ti muž dođe kući, izglancaš mu kožne cipele i postaviš papuče, a kada stigne, požuriš da očistiš prašinu sa njega i pomogneš mu da skine kaput i okači ga, pitajući: ’Danas je baš vruće. Da li ti je vrućina? Jesi žedan? Šta bi voleo da jedeš danas? Nešto kiselo ili nešto ljuto? Da li treba da se presvučeš? Skini to odelo da ti ga operem.’ Ti si kao stara sluškinja ili robinja, već si prevazišla obim bračnih odgovornosti koje treba da ispunjavaš. Ti spremno skačeš na muževljev znak i poziv, i smatraš ga svojim gospodarom. U takvoj porodici postoji očigledna razlika u statusu između dva supružnika: jedan je rob, drugi je gospodar; jedan je uslužan i ponizan, drugi izgleda zastrašujuće i zapovednički; jedan se klanja i dodvorava, drugi puca od nadmenosti. Jasno je da status dvoje supružnika nije jednak. Zašto je tako? Zar ta robinja ne ponižava samu sebe? (Da.) Robinja ponižava samu sebe. Nisi uspela da održiš odgovornost prema braku koju je Bog odredio ljudima i otišla si predaleko. Tvoj muž ne ispunjava nikakvu odgovornost i ne čini ništa, a ti bi ipak čekala na znak i poziv takvog supružnika i pokorila se njegovoj vlasti, voljno postajući njegova robinja i njegova stara sluškinja, da mu služiš i činiš sve za njega – kakva si ti to osoba? Ko je tačno tvoj Gospod? Zašto ne primenjuješ tako za Boga? Bog je odredio da ti partner obezbeđuje za život; to je nešto što on treba da radi, ne duguješ mu ništa. Radiš ono što treba da radiš i ispunjavaš odgovornosti i obaveze koje treba da ispuniš – a on? Da li radi ono što bi trebalo da radi? U braku se ne radi o tome da onaj ko je dominantan bude gospodar, a da onaj ko može vredno da radi i da učini najviše treba da bude rob. U braku, obe osobe treba da ispune svoje obaveze jedna prema drugoj i da prate jedna drugu. Obe osobe imaju odgovornost jedna prema drugoj, i obe osobe imaju obaveze koje treba da ispune i stvari koje treba da urade u okviru braka. Ti treba da se ponašaš u skladu sa svojom ulogom; koja god da je tvoja uloga, treba da radiš ono što se od te uloge očekuje. Ako to ne učiniš, onda nemaš normalnu ljudskost. Običnim rečima, ne vrediš ni cvonjka. Dakle, ako neko ne vredi ni cvonjka, a ti ipak skačeš na svaki njegov znak i poziv i dobrovoljno mu robuješ, to je potpuno bezumno i čini te bezvrednom. Šta nije u redu s verovanjem u Boga? Da li je tvoje verovanje u Boga zao čin? Postoji li neki problem sa čitanjem Božjih reči? To su sve ispravne i časne stvari. Na šta ukazuje to što vlada progoni ljude koji veruju u Boga? Ukazuje na to da je čovečanstvo veoma zlo i da predstavlja zle sile i Sotonu. Ne predstavlja ni istinu ni Boga. Stoga, verovanje u Boga ne znači da si manje vredna od drugih ili da si inferiorna u odnosu na druge. Naprotiv, tvoja vera u Boga čini te plemenitijom od ovozemaljskih ljudi, tvoje stremljenje ka istini čini te časnom u Božjim očima i On te smatra zenicom Svoga oka. Pa ipak, ponižavaš sebe i bez ograničenja postaješ rob svog supružnika samo da bi udovoljila drugoj osobi u tvom braku. Zašto se ne ponašaš tako kada obavljaš dužnost stvorenog bića? Zašto ne možeš to da uspeš? Zar to nije izraz ljudske niskosti? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči su mi kao oštrim mačem probole srce. To što su one razotkrile bilo je upravo moje stanje. Od onog dana kad smo se muž i ja venčali, da bih dobro održavala svoj brak i pružila sebi stabilan dom na koji ću u starosti moći da se oslonim, činila sam sve što sam mogla da bih mu udovoljila. Bila sam spremna sve da radim, ma koliko to bilo prljavo i iscrpljujuće. Razbijala sam glavu kako bih mu pomogla da napravi plastenik i u njemu zasadi povrće koje ćemo prodavati. Mukotrpno sam odgojila dva deteta. Bez ikakvih primedbi sam obavljala sve teške poslove. Po čitav dan sam se starala o slepoj svekrvi. Svojevoljno sam celoj porodici bila sluškinja. Dokle god su muž i njegovi sinovi bili zadovoljni, spremno i rado sam podnosila svu patnju i iscrpljenost. Kad sam počela da verujem u Boga, muž se primio na neosnovane glasine naše komunističke vlade i počeo snažno da se protivi mojoj veri u Boga. Da bih očuvala svoj brak i porodicu, pred mužem sam u svakom pogledu bila obazriva, servilna i ponizna: svojevoljno sam bila sluškinja te svoje porodice. Nisam smela da obavljam svoju dužnost, jer me je muž sputavao i ograničavao. Čak i kad sam išla na okupljanja, uvek sam gledala da se vratim ranije kako bih mogla da spremim večeru i da dobro služim mužu. Štaviše, nisam smela da odlazim od kuće radi obavljanja dužnosti. Naprosto sam se plašila da će se muž razvesti od mene i da u starosti neću imati nikoga da se stara o meni. Osećala sam se sputano čak i dok sam obavljala dužnost domaćina, za šta sam bila više nego sposobna. Bila sam pod snažnom kontrolom sotonskih otrova koji kažu: „U starosti, čovek treba da ima na koga da se osloni” i „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti”, tako da sam živela bez trunke dostojanstva. U stvari, Bog određuje da ljudi stupaju u brak kako bi jedno drugom pravili društvo, brinuli se jedno o drugom i jedno drugom pružali podršku. Ne radi se o tome da je moj muž toliko strašan da može da mi bude gazda i gospodar, a da ja moram u svemu da mu budem poslušna i da krajičkom oka stalno posmatram njegove izraze lica. Ja unutar svoje porodice treba samo da budem u stanju da ispunim svoje odgovornosti i to je sve. Pored toga, ja imam sopstvenu misiju, a to je da dobro obavljam dužnost stvorenog bića. Ne smem više da budem servilna i ponizna, niti da svom mužu i deci budem robinja. Moram da cenim mogućnost koju mi je Bog podario i da svoju dužnost obavim dobro.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Od stvaranja sveta, počeo sam da predodređujem i biram tu grupu ljudi, a to ste, naime, danas vi. Vaš temperament, kov, izgled i rast, vašu porodicu u kojoj ste rođeni i, tvoj posao i tvoj brak, tebe u celosti, čak i boju tvoje kose i kože i tvoje vreme rođenja, sve su to uredile Moje ruke. Svojom rukom uredio sam čak i stvari koje radiš i ljude koje srećeš svakog dana, da ne spominjem činjenicu da sam uredio i tvoje dovođenje u Moje prisustvo danas. Ne uzrujavaj se, već postupaj smireno. Ono što ti Ja dozvoljavam da uživaš danas je deo koji zaslužuješ i Ja sam ga predodredio još od stvaranja sveta” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 74. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da je Božja blagodat to što mogu da živim u poslednjim danima i da prihvatim Božje delo. Takođe je Bog taj koji je odredio da ne mogu da imam decu, jer iza toga stoji Božja namera. Tradicionalne ideje, poput „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti” i „Budi dobra žena i nežna majka”, snažno su uticale na moje srce. Da sam imala svoju decu, svim srcem bih pravila planove i starala se o svojoj deci i porodici. Sve svoje vreme i trud posvećivala bih svom mužu i svojoj deci i svojevoljno bih se svega odrekla zarad njih. Očuvanje braka i porodice, kao i staranje o svojoj deci, smatrala bih svojom misijom u ovom životu. U tom slučaju, ne bih ni počela da verujem u Boga. Bog mi je uredio ovo okruženje kako bih iskusila patnju, što me je prisililo da dođem pred Boga i da se oslonim na Njega i pružilo mi priliku da čujem glas Božji, da stremim ka istini i da od Boga primim spasenje. Bio je to Božji blagoslov. Ja ranije nisam shvatala Božju nameru i žalila sam se na svoju zlu sudbinu. Sada shvatam Božju brižnu nameru da me spase i shvatam da sam se zahvaljujući Bogu rodila u poslednjim danima, ne zato da bih samo rađala decu, nego da bih stupila pred Boga i obavila dužnost stvorenog bića. To je bila moja odgovornost i moja misija.

Nastavila sam da čitam Božje reči. Bog kaže: „Bog ti je uredio trenutnog supružnika i možeš da živiš zajedno sa njim. Ako bi se Bog predomislio i uredio ti nekog drugog, ti bi i dalje mogla da živiš podjednako dobro, što znači da tvoj trenutni supružnik ne mora biti tvoj jedini, niti je on tvoje odredište. Samo je Bog onaj kome je povereno tvoje odredište, i samo je Bog onaj kome je povereno odredište čovečanstva. Kao što možeš da preživiš i živiš kada napustiš svoje roditelje, isto tako možeš da živiš podjednako dobro ako napustiš svog partnera. Tvoji roditelji ti nisu odredište, niti je to tvoj partner” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su ljudske sudbine u rukama Stvoritelja. Ma koliko da se moj muž starao i brinuo o meni, on nije mogao da upravlja mojom sudbinom. Jedino je Bog taj kome je poverena moja sudbina. Jedino je Bog taj na koga uistinu mogu da se oslonim. Kad sam obolela od cerebralne tromboze, moj muž je na sve načine pokušavao da me izleči, ali to nije imalo nikakvog dejstva. Ma koliko da me je negovao, moju bolest nije mogao da izleči. Nakon što sam poverovala u Boga, svoju sam bolest predala u ruke Bogu i prestala da razmišljam da li ću se oporaviti ili neću. Bolest je polako počela da jenjava i ja sam ponovo mogla da se staram o sebi. Zar sve to nije bila Božja suverenost i orkestracija? A osim toga, pogledajte samo svu tu braću i sestre unutar crkve. Svi su se oni odrekli braka i porodice kako bi obavljali svoje dužnosti i širili Božje jevanđelje. Oni žive pod Božjom negom i zaštitom, ne brinući ni o hrani ni o odeći. Naprotiv, život im je opušten, srećan, slobodan i nesputan. Baš kao što je Gospod Isus rekao: „Pogledajte ptice na nebu! Niti seju, niti žanju, niti sabiru u žitnice, a vaš Otac nebeski ih hrani. Zar vi ne vredite mnogo više od njih?” (Matej 6:26). Ptice na nebu, koje je Bog stvorio, niti seju niti žanju, ali Bog ih hrani, a kamoli da neće ljudski rod, koji je stvorio Bog. Plašila sam se da, ako izgubim brak, porodicu i muža, neću imati na koga da se oslonim i da se niko neće brinuti o meni kad ostarim. Stoga me je muž često sputavao, pa se nisam usuđivala da idem na okupljanja, a kamoli da obavljam svoju dužnost. Imala sam premalo vere u Boga. Sada razumem ponešto o Božjoj suverenosti i imam veru da idem napred, oslanjajući se na Boga. Moj muž nije verovao u Boga i progonio me je. Opirao se Bogu, pa zato nisam više mogla u svemu da ga slušam ni da mu budem robinja. Nedugo zatim, pohapsili su neku braću i sestre iz crkve. Starešina mi je pisao i pitao me je mogu li da u svoju kuću primim dve sestre. Bez mnogo razmišljanja, u direktnom odgovoru sam mu napisala: „Mogu.” I tako sam ponovo počela da obavljam dužnost domaćina. Ovoga puta, nisam se više plašila da će muž to primetiti, ni da će se zbog toga razvesti od mene. U srcu sam se osećala krajnje nesputano. Jednoga dana, muž me je pozvao i rekao mi da se vraća kući. Sestre su poželele da izađu i da se negde sakriju, ali ja sam im staloženo rekla: „Nema potrebe. Iako se on protivi mojoj veri u Boga, neće ići dotle da pozove policiju.” Kad se muž vratio kući i video moje dve sestre, nije rekao ni reč. Posle dva dana, muž se razljutio i počeo da viče na mene zbog nekakve sitnice: „Vama, vernicama u Boga, nije više dozvoljeno da boravite ovde. Ako ponovo dođete, izbaciću vas napolje!” Pomislila sam kako sam se ranije plašila da ne uvredim svog muža, kako sam mu u svemu bila poslušna i kako sam izgubila svoju dužnost i živela bez integriteta i dostojanstva. Sada sam razumela istinu i imala poverenje u svoje srce. Rekla sam mu: „Moje verovanje u Boga nije protivzakonito i nije zločin. Ova kuća jednim delom pripada i meni. Tvoja reč ne mora uvek da bude poslednja.” Kad je to čuo, besno je istrčao iz kuće. Nisam se više plašila da će me ignorisati ili da će se razvesti od mene. Čak sam smatrala da bi bilo bolje ako se ne vrati: bez njegovih opstrukcija, mogla bih slobodnije da obavljam svoju dužnost i ne bih više morala da mu budem sluškinja. Kasnije se muž nije više bunio što moje sestre borave u našoj kući. Kad bi i neke druge sestre navraćale kod nas, on bi ih ponekad čak pozivao da ostanu na večeri. Uvidela sam da se i stav mog muža promenio nakon što sam se u srcu ispravno postavila. Kasnije su se i moji odnosi s mužem donekle popravili. Činila sam sve što sam mogla kako bih ispunila svoju odgovornost prema porodici, a kad je trebalo da prisustvujem nekom okupljanju, jednostavno bih otišla. U svom srcu nisam više osećala da me muž sputava. Ako se prema braku i porodici odnosimo u skladu s Božjim rečima, život prestaje da nam bude naporan i ujedno postaje dostojanstven.

Nakon ovog iskustva, shvatila sam da ne mogu da se oslonim na muža, sinove, niti na bilo kog rođaka. A to kakve će me patnje do kraja života snalaziti, nije nešto što mogu da kontrolišem. Bog je nad svime suveren i On sve uređuje. Bog je Jedini na koga mogu da se oslonim. Sada mogu da se oslobodim bračnih veza i okova, kako bih ispunila makar delić dužnosti stvorenog bića. To su rezultati koje su Božje reči ostvarile u meni. Hvala Bogu što me je spasao!