Više od dve godine popravljam elektronsku opremu u crkvi. Kada sam prvi put preuzela ovu dužnost, smatrala sam je veoma izazovnom, jer sam morala da naučim neke nove profesionalne veštine i tehnike. Bila sam spremna da posvetim vreme i energiju istraživanju i nisam se plašila ni patnje ni plaćanja cene. Braća i sestre oko mene su me ocenili kao nekog ko nosi teret u vršenju svoje dužnosti. Bila sam veoma srećna što to čujem. Međutim, što sam duže obavljala ovu dužnost, uspevala sam da savladam neke od tehničkih veština i posao je tekao glatko. Zbog toga sam počela da mislim da je ova dužnost obična i dosadna. Suočena sa poslom i procedurama koji su se svakoga dana ponavljali, pomislila sam u sebi: „Hoću li morati zauvek da živim ovako? Previše je dosadno! Što se tiče tehničkog dela, naučila sam dovoljno da se snađem. Znam kako da rešim većinu problema s kojima se susrećem, tako da nema većih poteškoća. Bilo bi previše monotono da ovako nastavim! Bilo bi bolje da mogu da obavljam neku drugu dužnost, da pređem u novo okruženje. Bila bih u kontaktu sa nekim novim ljudima, događajima i stvarima i možda bih tada bila puna energije u vršenju svoje dužnosti. Čak i da nisam upoznata sa stručnim veštinama, mogla bih da krenem od nule – to bi bilo sasvim u redu.” Htela sam da se sastanem s nadzornikom i iznesem mu svoje ideje. Ali onda sam se setila da ovu dužnost obavljam već dugo i da se ne može odmah pronaći odgovarajuća osoba koja bi preuzela moju dužnost, pa nisam ništa rekla. Ali, pošto nisam ništa rekla, srce mi je i dalje bilo potišteno i utučeno. Svakog dana sam nezainteresovano popravljala opremu. Nisam pristupala radu ni ozbiljno ni pažljivo, već sam danima vegetirala.

Zbog toga što nisam bila pažljiva dok sam izvršavala svoju dužnost, često su se javljali problemi sa opremom koju sam popravila, a ponekad sam istu opremu morala da popravljam više puta. Popravka jednog računara, koja je trebalo da traje tri dana, odugovlačila se i potrajala pet dana, pa čak i duže, zbog čega su moja braća i sestre odložili upotrebu tog računara. Jednom prilikom sam popravljala jedan računar i, kada sam videla da se radi o uobičajenom kvaru, dojadilo mi je, pa sam nemarno završila popravku samo da što pre obavim posao. Nakon toga, brat s kojim sam sarađivala je proverio računar i otkrio da kvar još uvek nije otklonjen, te je morao ponovo da se rastavi i popravi. Drugom prilikom, nadzornik me je zamolio da naučim dvojicu nove braće, Vu Minga i Dženg Janga, kako da popravljaju opremu. Samo sam im ukratko objasnila kako se rešavaju uobičajeni kvarovi, a zatim sam im rekla da sami vežbaju popravke. Prošlo je nekoliko dana, a oprema još nije bila popravljena, pa sam otišla da se raspitam i saznam šta se dešava. Vu Ming je rekao da rade na tome. Pomislila sam u sebi: „Ovakvu opremu uopšte nije teško popraviti. Zašto još nije gotova? Ma, neka. Usred posla su, sve je u redu”. Nakon još nekoliko dana, oprema i dalje nije bila popravljena, ali sam ih samo požurila, a da se zapravo nisam raspitala o njihovim poteškoćama niti o tome kako napreduju. Prošla su još dva dana pre nego što sam saznala da nisu savladali ključni korak, pa zato nisu ni napredovali. Kada sam videla da se problemi u mojoj dužnosti javljaju iznova, da to koči napredak i da zbog toga svi trpe, u srcu sam osećala samoprekor. Shvatila sam da je uzrok tome bio moj površan pristup dužnosti, pa sam potražila Božje reči kako bih razrešila svoje stanje. Pročitala sam reči Božje: „Ljudi koji vole da budu površni nemaju savest ni razum, njihova je ljudskost loša, veoma su nepouzdani i ne možeš se osloniti na njih. Hoće li Sveti Duh obavljati delo na takvim ljudima? Apsolutno neće. Dakle, Bog nikada neće usavršiti one koji vole da budu površni u obavljanju svojih dužnosti i nikada ih neće koristiti. Oni koji vole da budu površni su takođe i lažljivi, puni zlih pobuda i u potpunosti im nedostaju savest i razum. Oni deluju bez načela i bilo kakvih ograničenja, deluju samo na temelju sopstvenih sklonosti i sposobni su da učine mnoge loše stvari. Svi njihovi postupci se temelje na njihovom raspoloženju: ako su dobro raspoloženi i zadovoljni, onda će činiti stvari na malo bolji način. Ako su loše raspoloženi i nezadovoljni, tada će biti površni. Ako su ljuti, onda bi mogli da deluju svojeglavo i nepromišljeno, te da odgode važne stvari. Oni uopšte nemaju Boga u svom srcu. Samo puštaju dane da prolaze, dok oni sede i čekaju smrt. (…) Bezosećajni ljudi u svojim postupcima nemaju ni minimum moralnih standarda; ništa ih ne može obuzdati. Mogu li takvi ljudi rešavati stvari po savesti? (Ne mogu.) Zašto ne? (Oni ne poseduju standarde savesti, nemaju ljudskost, ni minimum moralnih standarda.) Upravo tako. Oni u svojim postupcima ne primenjuju standarde savesti, deluju na osnovu svojih sklonosti, rade šta žele, i sve to na osnovu svog raspoloženja. Hoće li rezultati koje oni postižu u svojim dužnostima biti dobri ili loši zavisi od njihovog raspoloženja. Ako im je raspoloženje dobro, rezultati su dobri, ali ako im je raspoloženje loše, rezultati će biti loši. Može li obavljanje dužnosti na ovaj način dosegnuti prihvatljiv standard? Oni obavljaju svoje dužnosti na osnovu svog raspoloženja, a ne na osnovu istina-načela; Stoga im je veoma teško da primene istinu u praksi i vrlo im je teško da zadobiju Božje odobravanje. Oni koji deluju na osnovu fizičkih sklonosti uopšte ne sprovode istinu u delo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Od Božjeg plana upravljanja najveću korist ima čovek”). „Mnogi ljudi obavljaju svoje dužnosti površno, pristupajući im neozbiljno, kao da rade za nevernike. Obavljaju stvari na banalan, površan, ravnodušan, i nemaran način, kao da je sve šala. Zašto je to tako? Oni su nevernici koji službuju; bezvernici koji obavljaju dužnosti. Takvi ljudi su krajnje neprincipijelni; raskalašni su i neobuzdani, i ne razlikuju se od drugih nevernika. Kad rade stvari za sebe, ni u kom slučaju nisu površni, zašto onda nisu ni najmanje ozbiljni ili marljivi kad treba da obavljaju svoje dužnosti? Šta god da rade, koju god dužnost da obavljaju, to ima svojstvo razigranosti i nestašluka. Takvi ljudi su uvek površni i karakteriše ih svojstvo perfidnosti. Da li ovakvi ljudi imaju ljudskost? Oni sigurno nemaju ljudskost; nemaju ni najmanji stepen savesti i razuma. Poput divljih magaraca ili konja, zahtevaju stalno upravljanje i nadzor. Obmanjuju i varaju Božji dom. Znači li to da poseduju bilo kakvu iskrenu veru u Njega? Da li se oni daju Njemu? Oni sigurno ne ispunjavaju očekivanja niti su kvalifikovani da službuju. Da su takvi ljudi zaposleni kod nekog drugog, dobili bi otkaz u roku od nekoliko dana. U domu Božjem, sasvim je tačno reći da su oni službenici i unajmljeni radnici, i da samo mogu biti uklonjeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da osoba koja izvršava svoju dužnost ne vodeći računa o interesima crkve niti o sopstvenim odgovornostima, već stalno sledi svoje želje, postupa po sopstvenim sklonostima i radi šta god joj padne na pamet, nije osoba sa ljudskošću. Razmišljala sam o tome da je učinak koji sam u poslednje vreme postigla dok sam obavljala svoju dužnost bio upravo takav. Pošto sam ovu dužnost obavljala duže vreme, savladala sam određene tehnike i profesionalne veštine, pa sam počela da mislim da moja dužnost više nije nova i izazovna. Zato sam počela da postajem nemarna u obavljanju svoje dužnosti i bila sam površna kad god mi se ukazala prilika. Nisam bila pažljiva u popravljanju opreme i nisam uočila očigledne kvarove, što je dovodilo do naknadnih popravki i odlaganja napretka. Vu Ming i Dženg Jang su tek započeli obuku za ovu dužnost i bilo im je potrebno više komunikacije i praćenja kako bi se što pre upoznali sa tehnikama popravke. Međutim, ja nisam nosila teret niti sam ih detaljno usmerila. Zbog toga su sporo napredovali u stručnim veštinama, a popravke su kasnile. Lične sklonosti su mi previše uticale na način na koji sam izvršavala svoju dužnost, i uopšte nisam razmišljala o tome da zaštitim interese crkve. Bila sam površna, nemarna i sledila sam sopstvene želje dok sam vršila dužnost. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti i nisam bila nimalo dostojna poverenja! Setila sam se Božjih reči: „Prosto otaljavanje dužnosti je najveća tabu tema. Ako uvek otaljavaš svoju dužnost, onda nema načina da je obaviš prema prihvatljivim aršinima. Ako želiš da odano obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da rešiš svoj problem sa otaljavanjem. Trebalo bi da preduzmeš određene korake kako bi situaciju ispravio čim je primetiš. Ako si zbunjen i nikada nisi u stanju da uočiš probleme, uvek otaljavaš i radiš stvari na površan način, onda nema načina da dobro obaviš svoju dužnost. Zato u svoju dužnost uvek moraš da uložiš svoje srce. Takva prilika se ljudima retko javlja! Kada im Bog da priliku, a oni je ne shvate, onda je ta prilika propuštena – pa čak i ako kasnije požele da dođu do takve prilike, ona se možda neće ponovo ukazati. Božje delo nikoga ne čeka, kao što ni prilike ne čekaju da neko izvrši svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog ljudima daje ograničen broj prilika da izvršavaju svoju dužnost. Već sam bila odložila posao jer sam sledila lične sklonosti u izvršavanju dužnosti i vršila sam je na površan način. Ako bih nastavila da sledim svoje želje na ovakav način, bez razmišljanja o pokajanju, na kraju bih sigurno izgubila priliku da vršim dužnosti! Nisam bila voljna da nastavim tim putem. Tada sam se pomolila Bogu u pokajanju i počela da svesrdno i pažljivo pristupam svojoj dužnosti. Počela sam da popravljam opremu sa pažnjom, a istovremeno sam pažljivo i temeljno usmeravala Vu Minga i Dženg Janga u savladavanju tehnika. Praktikujući na ovaj način, moje stanje se znatno popravilo, pojavljivalo se manje problema sa popravkama, a osećaj da mi je izvršavanje dužnosti zamorno i dosadno, znatno se smanjio.

Nakon toga sam razmišljala o sebi: Zašto sam, posle dužeg vremena provedenog u jednoj istoj dužnosti, počela da osećam zasićenje i dosadu i da radim površno? Nekoliko dana kasnije, pročitala sam Božje reči: „Ako kažemo da je uživanje u uzbuđenjima iskvarena narav, kakva je onda to iskvarena narav? Je li to nadmenost, lažljivost ili podmuklost? (Nijedna od njih.) To nema veze ni sa jednom vrstom iskvarene naravi. Pa, kakav je onda to problem? (To je problem ljudskosti.) Kakav je to problem ljudskosti? Je li to slučaj kad je neko nedoličan? (Da.) To je slučaj kad se neko vlada neprimereno i onako kako ne dolikuje, dok uživa u uzbuđenjima i nemiran je. Nemir označava nedostatak normalne ljudskosti. On ne uključuje savest, već prvenstveno odražava nedostatak racionalnosti u normalnoj ljudskosti. Takvi ljudi ne mogu da se drže jednog zadatka niti da izvršavaju svoje dužnosti poslušno i savesno. Oni nisu u stanju da rade stvari kao odrasle osobe; nedostaje im zrelo razmišljanje, zreo stil ličnog vladanja i zreo način izvršavanja stvari. U najmanju ruku, ovo je nedostatak u njihovoj ljudskosti. Naravno, to ne dostiže nivo problema njihovog karaktera, već se odnosi na stav na osnovu kog se vladaju i postupaju. Uživanje u novotarijama i uzbuđenjima, nedoslednost u svemu što rade, nesposobnost da istraju, nemir i neprimerenost, kao i večita želja da se traga za uzbuđenjima i isprobaju pomodne novotarije – problemi ove vrste spadaju u nedostatke ljudskosti. Ljudima koji uživaju u uzbuđenjima nedostaje racionalnost normalne ljudskost; nije im lako da podnesu odgovornosti i posao koje odrasli ljudi treba da podnose. Koji god posao da obavljaju, ukoliko ga rade dugo i on izgubi novine u sebi, oni ga smatraju dosadnim, gube zanimanje da ga obavljaju i žele da tragaju za osećajem novine i uzbuđenja. Kad nema uzbuđenja, oni osećaju da su stvari bezlične, pa mogu čak da iskuse i osećaj duhovne praznine. Kad se tako osećaju, srce im postaje nemirno i žele da tragaju za uzbuđenjima ili stvarima koje ih zanimaju. Neprekidno žele da rade nešto neuobičajeno. Kad god otkriju da su posao koji rade ili stvari kojima se bave dosadni ili nezanimljivi, oni gube želju da sa njima nastave. Čak i ako je to posao koji treba da rade ili posao koji ima smisla i vrednost, oni ne mogu da budu istrajni. (…) Za ljude ovog tipa, gledano spolja, deluje da nemaju nikakvih većih problema. Ako ne raspoznaš takve ljude niti prozreš njihovu suštinu ili suštinu ove vrste problema, mogao bi da pomisliš: ’Ovi ljudi naprosto imaju nestabilnu narav; imaju trideset i kusur ili četrdeset i kusur godina, ali su i dalje nezreli poput dece.’ U stvarnosti, duboko u sebi, ljudi ovog tipa neprekidno tragaju za uzbuđenjima. Šta god da rade, nedostaju im misli i svest odraslih ljudi, kao i pristup i stav uz koje odrasli ljudi rešavaju stvari. Stoga su takvi ljudi veoma problematični. Njihova ljudskost možda nije loša i njihov karakter nije naročito podao, ali im je zbog ovog nedostatka sopstvene ljudskosti vrlo teško da budu kompetentni za važan posao, a posebno za određene važne segmente posla” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (9)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, konačno sam shvatila da je glavni razlog zbog kojeg sam pokazivala zasićenje i dosadu u izvršavanju svoje dužnosti, i zbog čega sam bila površna i nepažljiva, taj što je postojao problem u mojoj ljudskosti. Volela sam novine i uzbuđenja, a nisam volela ono što je obično i svakodnevno. Težila sam da izvršavam dužnost koja je puna promena i izazova, umesto da se držim jednog posla i dosledno ga obavljam od početka do kraja. Baš kao kada sam tek počela da vršim dužnost popravke – bila sam u kontaktu s novim stvarima i nisam u potpunosti ovladala nekim profesionalnim veštinama koje ta dužnost zahteva, pa je bilo nekih izazova i poteškoća. Mogla sam da imam mnogo novih i uzbudljivih iskustava u vršenju dužnosti, pa mi se ta dužnost dopadala i bila sam spremna da platim cenu. Međutim, nakon što sam ovu dužnost obavljala duže vreme, izgubila je svoju novinu i počela sam da mislim da je dosadna i monotona. Iako sam spolja vršila svoju dužnost, u srcu mi je sve to već dosadilo, pa sam svakog dana površno obavljala popravke opreme. U sebi sam čak razmišljala o tome da promenim okruženje i preuzmem neku drugu dužnost. Nisam odano obavljala svoju dužnost. Kada u izvršavanju dužnosti nisam osećala novinu i uzbuđenje, nisam uspevala da u sebi pobudim interesovanje. Svoju dužnost sam vršila u potpunosti prema ličnim sklonostima. Ponašala sam se i postupala nedosledno i nervozno. Nisam bila dosledna i nisam preuzimala odgovornost poput odrasle osobe. Bilo je teško bilo šta postići na ovaj način i bila sam potpuno nedostojna poverenja. Naročito kada sam pročitala Božje reči: „Kad god otkriju da su posao koji rade ili stvari kojima se bave dosadni ili nezanimljivi, oni gube želju da sa njima nastave. Čak i ako je to posao koji treba da rade ili posao koji ima smisla i vrednost, oni ne mogu da budu istrajni. (…) Njihova ljudskost možda nije loša i njihov karakter nije naročito podao, ali im je zbog ovog nedostatka sopstvene ljudskosti vrlo teško da budu kompetentni za važan posao, a posebno za određene važne segmente posla.” Iz Božjih reči sam videla da je ova vrsta ljudske mane izuzetno štetna. Bila sam odgovorna za popravku opreme i, na osnovu mojih jačih strana, bilo je prikladno da crkva uredi da izvršavam tu dužnost. Međutim, prema svojoj dužnosti sam se odnosila vođena sopstvenim sklonostima, i čim mi više nije delovala novo ili zanimljivo, postala sam ravnodušna i obavljala sam je površno. Čak sam razmišljala o promeni dužnosti. Gde je tu bila moja odanost? Ako ne promenim svoj pristup i nastavim da izvršavam svoju dužnost bez osećaja odgovornosti, biću u opasnosti da budem otkrivena i smenjena.

Kada sam to shvatila, setila sam se Noja, koji je istrajavao u gradnji barke 120 godina, pa sam potražila Božje reči da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „Koliko godina je Noju bilo potrebno da sagradi barku? (120 godina.) Šta za današnje ljude predstavlja 120 godina? To je duže od jednog životnog veka obične osobe. Možda čak duže i od života dvoje ljudi. Pa ipak, za ovih 120 godina, Noje je radio jednu istu stvar i to je ponavljao svakog dana. U tom predindustrijskom vremenu, u toj epohi pre informacione komunikacije, u doba kada se sve oslanjalo na dve ljudske ruke i fizički rad, Noje je radio jednu istu stvar svakog dana. Nije odustao niti stao punih 120 godina. Sto dvadeset godina: kako to možemo zamisliti? Da li je iko drugi u ljudskoj rasi mogao da ostane predan jednom poslu 120 godina? (Nije.) Nije iznenađenje da niko nije mogao da ostane privržen tome da obavlja jedan posao 120 godina. Pa ipak, postojao je jedan čovek koji je 120 godina istrajao, bez ikakvih promena, u onome što mu je Bog poverio, nikada se nije požalio ili odustao, bio je nedodirljiv za bilo koje spoljašnje okruženje, da bi na kraju dovršio barku baš onako kako je Bog rekao. Kakvo je ovo bilo postignuće? U ljudskoj rasi, ovo je bilo retko, neuobičajeno – čak jedinstveno. U dugoj plimi ljudske istorije, među svim ljudskim rasama koje su sledile Boga, ovo je bilo potpuno bez presedana. U smislu veličine i težine korišćenog inženjeringa, nivoa fizičke snage i napora koji je zahtevao, kao i trajanja koje je ovakav posao podrazumevao, ovo nije bio lak poduhvat. Zbog toga je, kada je Noje obavio taj posao, to bio jedinstveni slučaj među ljudima, a on je postao model i uzor svima koji slede Boga. Noje je čuo tek nekoliko poruka i, pošto Bog u to vreme nije izgovarao mnogo reči, Noje sasvim sigurno nije razumeo veliki broj istina. Nije shvatao modernu nauku niti moderno znanje. Bio je krajnje običan čovek, neprimetni pripadnik ljudskog roda. Ipak, u jednom pogledu, bio je posve jedinstven: umeo je da posluša Božje reči, znao je kako da sledi Božje reči i da im se povinuje, znao je koji je pravilan položaj čoveka i bio je u stanju da istinski veruje i pokori se Božjim rečima – ništa više od toga. Tih nekoliko jednostavnih principa bili su dovoljni da omoguće Noju da ostvari sve što mu je Bog poverio i u tome je istrajao ne samo nekoliko meseci, ne tek nekoliko godina ili nekoliko decenija, već duže od jednog veka. Zar to nije neverovatan podatak? Kome bi to moglo poći za rukom osim Noju? (Nikome.) (…) Noje je bio u stanju da izvrši Božji nalog zato što je, nakon što je čuo Božje reči, mogao čvrsto da ih zadrži u svom srcu. Za njega je Božji nalog bio celoživotni poduhvat i stotinu godina je bio nepokolebljiv u svojoj veri i postojan u svojoj volji. Baš zato što je imao bogobojažljivo srce, zato što je bio pravi čovek i imao je najviše razuma, Bog mu je poverio da sagradi barku” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Drugi ekskurs (1. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam veoma dirnuta i posramljena. Noje nije čuo mnogo Božjih reči, niti je razumeo mnogo istine, ali je ipak uspeo da istraje u izvršavanju Božjeg naloga sto dvadeset godina. To je bilo zato što je imao savest i razum. Kada je čuo Boga kako od njega zahteva da izgradi barku pre nego što potop uništi svet, Noje je osetio Božju hitnu nameru i u njemu se rodilo srce koje pokazuje razumevanje prema Bogu. On je izgradnju barke smatrao najvažnijom i najhitnijom stvari koju treba da učini. Dok je Noje izvršavao taj ogroman zadatak izgradnje barke, suočavao se s teškoćama, neuspesima, bolešću, umorom, nerazumevanjem svoje porodice, kao i podsmehom i klevetama ljudi iz sveta; od početka do kraja, istrajavao je u izvršavanju Božjeg naloga i nikada nije pomišljao da odustane. Takođe je neprestano osećao duboku zahvalnost što mu je Bog poverio tako važan nalog i često je bio nadahnut time što ga je Bog uzvisio. Njegov stav prema Božjim rečima i Božjem nalogu bio je da sluša i prihvati; da se pokori i istraje. To je bila manifestacija Nojeve savesti i razuma. Takav karakter je zaista dragocen! Kada sam videla da Bog pita: „Noje je mogao da istraje 120 godina. Koliko godina biste vi mogli da izdržite?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Drugi ekskurs (1. deo)”). Zaista nisam imala šta da odgovorim! Tokom svih ovih godina, uživala sam u zalivanju i opskrbi tolikih Božjih reči, kao i u Njegovoj brizi i zaštiti. A ipak, nakon samo dve godine vršenja dužnosti popravke opreme, više nisam mogla da istrajem, već sam počela da postajem nemarna i površna. Zaista nisam imala ni trunku savesti ni razuma i bila sam potpuno nepouzdana! Osetila sam duboko kajanje i samoprekor i molila sam se Bogu u pokajanju: „Dragi Bože, bez obzira na to koliko dugo budeš tražio da izvršavam ovu dužnost, voljna sam da je vršim pravilno i neću je više vršiti na osnovu sopstvenih sklonosti.”

Kada smo kasnije sumirali, otkrila sam da u mojoj dužnosti i dalje postoji mnogo problema. Moje veštine popravke su bile prosečne i bilo je neophodno da nastavim da stičem nove veštine. Međutim, pošto nisam težila napretku niti sam se trudila da ulažem trud u sticanje stručnih veština, moje veštine popravke se nisu mnogo poboljšale. Zaista sam bila veoma nadmena i samopravedna. Nisam prepoznala sopstvene mane, već sam mislila da znam kako da radim ovo, ili da sam savladala ono, i da u ovoj dužnosti više nema nikakvih poteškoća niti izazova. Bila sam zaista previše neuka i nisam imala pojma o svojoj pravoj vrednosti. Nakon toga, morala sam ozbiljno da pristupim svojoj dužnosti u skladu sa Božjim zahtevima, da otkrijem sopstvene nedostatke i mane i da tražim načine kako da unapredim svoje veštine kako bih mogla da vršim svoju dužnost u skladu sa merilom.

Od tada više nisam razmišljala o promeni dužnosti, već o tome kako da je izvršavam dobro. Kada se promenio moj način razmišljanja, nestali su prethodni osećaji razdražljivosti i dosade i mogla sam da posvetim srce svojim dužnostima. Bilo da je problem jednostavan ili težak, pristupala sam mu ozbiljno, ulažući vreme i trud da opremu popravim što je brže moguće, kako braća i sestre ne bi bili ometeni u korišćenju. Zahvaljujem se na razotkrivanju Božjim rečima, jer mi je to dalo izvesno razumevanje mog stanja i pomoglo mi da donekle promenim svoje stanje u vršenju dužnosti. Zahvaljujem Bogu iz dubine duše!