U oktobru 2019. godine, policija me je uhapsila na jednom okupljanju i osuđena sam na dve i po godine zatvora. U to vreme sam imala devetnaest godina. Kad sam odslužila kaznu i bila puštena, majka je došla po mene. Nismo se videle nekoliko godina i kad sam videla da mi majka izgleda mnogo iznurenije i da joj je kosa još više posedela, bila sam toliko tužna da to nisam mogla rečima da izrazim. Sedeći u vozu, razmišljala sam o tome kako su me, još od malena, roditelji mnogo voleli i nikad nisu dopustili da patim. Bila sam jedino dete u porodici i uvek sam im bila prioritet. Posebno kad sam bila bolesna ili povređena, bili su nervozniji od mene. Sećam se da sam slomila nogu dok sam se pela na planinu kada sam imala četrnaest godina. Roditelji su na smenu brinuli o meni u bolnici i moj otac je, iako nije imao mnogo slobodnih dana, iskoristio tih nekoliko dana od odmora da bi bio sa mnom. Videvši ga kako leži iscrpljen na krevetu za posetu, srce mi se cepalo. Sebe sam krivila što stvaram nevolje i što oni zbog mene imaju probleme. Nakon što sam počela da verujem u Boga, otišla sam od kuće da bih obavljala svoju dužnost. Iako mojim roditeljima nije bilo lako da vide da odlazim, i dalje su me podržavali i čak su me finansijski pomagali. Posebno u vreme kad sam bila uhapšena, roditelji su mi se razboleli od brige i znala sam da su poslednje dve i po godine proveli u muci i velikoj brizi. Osećala sam da im mnogo dugujem. Razmišljala sam o tome kako ništa nisam učinila za svoje roditelje tokom svih svojih godina odrastanja. Umesto toga, zadavala sam im brige na svakom koraku. Naročito kad sam videla majku kako čvrsto spava u vozu, znala sam da nijednu noć nije mirno spavala otkad sam ja uhapšena. Osetila sam snažan samoprekor i da nisam ispunila svoje obaveze kao njihovo dete. Sad kad sam odrasla, treba da zaradim novac da im pomognem i da im više ne zadajem brige. Po povratku kući, planirala sam da nađem posao i brzo zaradim novac da im se materijalno odužim. Kad su moji roditelji saznali za moju ideju, nisu podržali to da idem na posao. Hteli su da ispravno verujem u Boga i da imam više vremena da čitam Božje reči i obavljam svoju dužnost. Što su se oni bolje odnosili prema meni, ja sam osećala da im sve više dugujem. Čim sam pomislila na to da me roditelji u ovim godinama i dalje izdržavaju, moja odlučnost da odem da radim postala je još veća. Kasnije, iz raznih razloga, kao i zbog pandemije, nisam našla posao, ali sam u srcu neprestano osećala dug prema roditeljima i stalno sam razmišljala o tome kako da im se odužim. Moja mama je imala hepatitis B i bila je vrlo slaba; otac je imao jake bolove u leđima, dijabetes i srčane probleme i zdravstveno uopšte nije bio dobro kao ranije. Zato sam im pomagala u pranju veša i obavljala poslove u okviru svojih sposobnosti i sprovodila sam „gua ša”^[a] metod da pomognem svom ocu i kupila mu neke medicinske flastere. Malo nakon što je ukinuta zabrana kretanja zbog pandemije, policija me je našla i tražila da potpišem „Tri izjave” kako bih se odrekla Boga i izdala Ga i pretili su da će, ako ne potpišem, nastaviti da me progone. Takođe su mi tražili da budem spremna da se u svakom trenutku javim u policijsku stanicu. U srcu sam znala da ne mogu više da ostanem kod kuće.

Par meseci kasnije, otišla sam u drugi region da obavljam svoju dužnost. Osećala sam nemir u srcu što sam opet odvojena od roditelja i razmišljala sam: „Kad sad odem, ne znam kad ću moći ponovo da se vratim. Roditelji su mi sve stariji i zdravlje im je sve lošije. Ja sam jedino dete u porodici. Kad nisam tu, nema nikog ko bi se starao o njima. Šta ako im se nešto desi? Ljudi često kažu da je podizanje dece način pripreme za starost, ali ja uopšte nisam ispunila svoje dužnosti kao dete, pa su me roditelji zaista uzalud vaspitavali.” Kad bih na to pomislila, srce mi se cepalo. Iako sam obavljala svoju dužnost, neprestano su mi nedostajali roditelji. Ponekad bih čak poželela da odem kući i tamo obavljam svoju dužnost kako bih mogla da budem sa njima. Znala sam da me policija i dalje traži i da ne mogu da se vratim, ali kad bih pomislila na svoje roditelje koji su bili slabog zdravlja, nisam mogla da smirim srce niti da se srcem posvetim dužnosti. Kasnije je nadzornik saznao za moje stanje i našao mi odlomak Božjih reči: „Ako tvoji roditelji ne pokušavaju da ometaju tvoju veru u Boga, i ako su i oni sami vernici, i zaista te podržavaju i podstiču da svoju dužnost obavljaš odano i izvršiš Božji nalog, u tom slučaju tvoj odnos sa roditeljima nije telesni odnos među srodnicima, u uobičajenom značenju te reči, već je to odnos među crkvenom braćom i sestrama. U tom slučaju, pored interakcije sa njima kao crkvenom sabraćom i sasestrama, prema njima moraš da ispuniš i nekoliko dužnosti koje prema svojim roditeljima imaš kao njihovo dete. Moraš im pokazati malo dodatne brige. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti, odnosno, dokle god oni ne sputavaju tvoje srce, možeš da pozoveš svoje roditelje da ih pitaš kako su i da pokazuješ malo brige prema njima, možeš da im pomažeš da razreše nekoliko teškoća i da se izbore sa nekim od svojih životnih problema, a možeš čak i da im pomogneš da reše određene poteškoće koje imaju u smislu svog ulaska u život – sve ove stvari možeš da učiniš. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne ometaju tvoju veru u Boga, treba da održavaš ovaj odnos sa njima i treba da ispunjavaš svoje dužnosti prema njima. A zašto bi trebalo da pokažeš brigu prema njima, da se brineš o njima i pitaš ih kako su? Pošto si njihovo dete i imaš taj odnos sa njima, imaš drugu vrstu odgovornosti i zbog ove odgovornosti moraš malo više da se raspituješ za njih i da im pružaš značajniju pomoć. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti i dokle god tvoji roditelji ne ometaju niti remete tvoju veru u Boga i obavljanje tvoje dužnosti i ne sprečavaju te u onome što radiš, sasvim je prirodno i primereno da izvršavaš svoje dužnosti prema njima i to moraš da činiš sve do stepena u kome ne osećaš grižu savesti – ovo je najniže merilo koje moraš da ispuniš. Ako ne možeš da odaš počast svojim roditeljima kod kuće usled uticaja svojih životnih prilika i njihovog ometanja, onda ne moraš da se pridržavaš ovog pravila. Trebalo bi da se staviš na milost Božjim orkestracijama i da se pokoriš Njegovim uređenjima i ne moraš da istrajavaš u odavanju počasti svojim roditeljima. Da li Bog ovo osuđuje? Bog ovo ne osuđuje; On ljude na ovo ne primorava. O čemu sada u zajedništvu razgovaramo? Razgovaramo o tome kako ljudi treba praktično da postupaju kada se odavanje počasti njihovim roditeljima nađe u sukobu sa obavljanjem njihove dužnosti; razgovaramo o načelima praktičnog postupanja i istine. Imaš obavezu da odaješ počast svojim roditeljima, a ako okolnosti dozvoljavaju, možeš da ispuniš ovu obavezu, ali ne treba da budeš sputan svojim osećanjima. Na primer, ako se jedan od tvojih roditelja razboli, mora da ide u bolnicu i nema nikoga da brine o njemu, a ti si prezauzet svojom dužnošću da bi se vratio kući, šta bi trebalo da učiniš? U ovakvim trenucima, ne možeš da budeš sputan svojim osećanjima. Trebalo bi to pitanje da prepustiš molitvi, da ga poveriš Bogu i prepustiš ga na milost Božjim orkestracijama. Ovakav stav bi trebalo da imaš. (…) Kada naiđeš na ovakvu situaciju, ako to ne odlaže tvoju dužnost niti utiče na odano obavljanje tvoje dužnosti, možeš učiniti određene stvari kako bi svojim roditeljima iskazao privrženost i možeš ispuniti dužnosti koje si u stanju da ispuniš. Ukratko, to je ono što ljudi treba da urade i što su u stanju da učine u okviru domena ljudskosti. Ako upadneš u zamku sopstvenih osećanja i to otežava obavljanje tvoje dužnosti, onda je to potpuno u suprotnosti sa Božjim namerama. Bog nikada nije tražio da to činiš, Bog samo zahteva da ispuniš svoje dužnosti prema roditeljima, to je sve. To je ono što znači biti privržen svojim roditeljima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”). Nakon čitanja Božjih reči, znala sam kako praktično da postupam. Moji roditelji oboje veruju u Boga i kad okolnosti budu dozvolile i kad me to ne ometa u dužnostima, mogu da im pomognem u kućnim poslovima i staram se o njima svakog dana. Mogu da ćaskam sa njima i u zajedništvu razgovaram o Božjim rečima i pomognem im u život-ulasku. Ako okolnosti to ne dozvole, trebalo bi da dužnost stavim na prvo mesto jer mi je kao stvorenom biću najvažnije da izvršavam Božji nalog i dobro obavljam svoju dužnost. Kad sam to shvatila, bila sam voljna da svoje roditelje prepustim u Božje ruke i pre svega dobro obavljam svoju dužnost.

Jednom je starešina došao na okupljanje i rekao mi da ni slučajno ne smem da idem kući. Rekao mi je da je 7 ili 8 policajaca došlo kod mene kući i da su prisiljavali moju majku da otkrije gde se nalazim. Čak su rekli da se mojim slučajem bavi uprava provincije i da su odlučili da je imperativ da me uhvate. Policija je čak ispitivala i moje rođake i prijatelje nevernike. Znala sam da će, ako mene ne može da nađe, policija neprestano ispitivati moje roditelje i osetila sam se veoma krivom. Uzdržavajući se da ne plačem, i dalje sam krivila sebe: „Stvorila sam probleme svojim roditeljima. Da nije mene, moji roditelji ne bi morali da trpe sve te nedaće. Sad kad nisam kod kuće, policija ne može da me nađe, pa ispituju i maltretiraju moje roditelje. Ti policajci su kao zmije otrovnice. Kad se namere na nekog, zagrizu i ne puštaju. Hoće li moji roditelji ikad ponovo imati mira? Kao dete, nikad svojim roditeljima nisam donela nikakve blagoslove. Stalno sam ih opterećivala. Bilo bi bolje da me nikad nisu ni dobili!” Ali sam isto tako znala da su me ove okolnosti snašle s Božjom dozvolom i da ne bi trebalo da se žalim. Stoga sam se u tišini pomolila Bogu i molila Ga da mi zaštiti srce. Pomislila sam na film „Požnjeti radost usred patnje”. Glavna junakinja se suočavala sa paralizom usled bola u leđima i trpela je puno bolova, kako telom, tako i duhom. Međutim, nakon tog iskustva, donekle je shvatila sebe i napredovala u životu. Shvatila sam da su Božje dobre namere skrivene iza naizgled loših stvari i bila sam voljna da se pokorim i izvučem pouke.

Nakon toga sam pročitala Božje reči: „Možda se svi vi sećate ovih reči: ’Jer, ova lagana nevolja, koja nas je trenutno snašla, priprema nas za izvanredno i neizmerno, večno izobilje slave.’ Svi ste čuli ove reči ranije, ali ipak niko od vas nije razumeo njihovo pravo značenje. Danas ste duboko svesni njihovog pravog značenja. Ove reči ispuniće Bog tokom poslednjih dana i biće ispunjene u onima koje je velika crvena aždaja okrutno progonila u zemlji u kojoj sklupčana leži. Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji ljudi podvrgnuti poniženju i gonjenju zbog svoje vere u Boga i ove reči se kao rezultat ispunjavaju u vama, ovoj grupi ljudi. Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a mnoge Njegove reči ne mogu odmah da se ostvare; zbog toga se ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja. Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom. Kroz stradanje ljudi, njihov kov i kroz sve sotonske naravi ljudi u ovoj prljavoj zemlji, Bog čini Svoje delo pročišćenja i osvajanja da bi time stekao slavu i da bi zadobio one koji će svedočiti delima Njegovim. U tome je sav značaj svih žrtava koje je Bog podneo zarad ove grupe ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Nakon promišljanja o Božjim rečima, shvatila sam da u poslednjim danima Bog koristi hapšenja i progone velike crvene aždaje kako bi mu služila za usavršavanje Božjih izabranika, omogućavajući ljudima da jasno vide ružno lice KPK-a i prepoznaju njenu rđavu suštinu koja je neprijatelj Bogu i da bi mogli još odlučnije da slede Boga. U isto vreme, Bog takođe usavršava veru ljudi kroz takve okolnosti, omogućavajući im da vide da je Bog suveren nad svime, da shvate Božji autoritet i prestanu da se boje Sotone kako bi mogli da nauče lekcije iz nedaća i dođu do istine. Moji roditelji su progonjeni uz Božju dozvolu, ali je to isto tako bila prilika koju im je Bog dao da iskuse Božje delo i svedoče o Bogu. Međutim, ja nisam videla dalje od svog nosa i nisam mogla da prozrem te stvari, pa sam neprestano posmatrala stvari iz perspektive tela, brinući se da li će moji roditelji patiti i čak sam za sve krivila sebe. Verovala sam da sam ja svoje roditelje uvukla u ovo i osećala se dužnom prema njima, a kao rezultat toga sam osećala i krivicu, kao da moji roditelji ne bi bili progonjeni da ja nisam bila uhapšena. To je bilo vrlo nerazumno. Velika crvena aždaja ima rđavu prirodu i hapsi i progoni vernike u Boga kao da je pomahnitala. Čak i da nisam bila hapšena, moje roditelje bi KPK ipak progonila zbog verovanja u Boga. Pre mnogo godina, dok sam još bila mlada, moji roditelji su se skrivali sa mnom na mnogim mestima kako bi izbegli hapšenje zbog verovanja u Boga i mnogo godina se nismo vraćali svojoj kući. Nismo uopšte vodili stabilan život. Sad kad moje roditelje policija ponovo maltretira i progoni, trebalo bi da mrzim veliku crvenu aždaju i svoju dužnost dobro obavljam kako bih je ponizila. Nakon toga sam napisala pismo svojim roditeljima i govorila o Božjim namerama i svom shvatanju življenja u ovakvim okolnostima kako bih ih ohrabrila. Kasnije sam od roditelja dobila odgovor. Rekli su da su se plašili kad su se suočavali sa neprestanim maltretiranjem od strane policije, ali da su jedući i pijući reči koje se odnose na Božji autoritet shvatili da je Sotona samo igračka u Božjim rukama i da policija ne može da učini ništa bez Božje dozvole. To im je pružilo veru i hrabrost da se s tim suoče i čak su se usudili da opovrgnu neosnovane glasine i laži policije. Kad sam videla šta su moji roditelji postigli, bila sam duboko dirnuta. Moji roditelji nisu imali mene pored sebe, ali su im životi bili čak i bolji uz vođstvo Božjih reči i shvatila sam da su moje brige bile potpuno neosnovane. Kad sam na to pomislila, više nisam bila toliko zabrinuta za svoje roditelje.

Jednom sam pročitala Božje reči: „Time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu kada ga dobiju. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko truda i novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak postupaš prema svojim roditeljima u skladu sa ovom idejom, ako im vraćaš dug i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome sputavati i vezivati tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci, tako da nemaš obavezu da ostvariš sva njihova očekivanja. Nemaš obavezu da platiš račun za njihova očekivanja. To jest, oni mogu da imaju svoja očekivanja. Ti donosiš sopstvene odluke i imaš životni put i sudbinu koju ti je Bog odredio, a to nema nikakve veze s tvojim roditeljima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je to što su me roditelji rodili, podizali i obezbeđivali mi uslove za život bila njihova odgovornost koju treba da ispune. Nije to bila dobrota koju treba odužiti. Baš kao kod ptica u životinjskom carstvu: Kad majka ptica rodi svoje ptiće, ona ih hrani i rizikuje život da im obezbedi hranu da bi ih odgajila. Kad su mlade ptice u opasnosti, majka će ih očajnički štititi i braniće svoju decu čak i ako sama bude povređena. Briga i ljubav majke ptice za njene mlade proizlazi čisto iz instinkta. Isto važi i za ljude kad podižu svoje potomstvo. Od trenutka kad su me roditelji rodili, imali su obavezu da me podižu i dužnost im je bila da se staraju o meni. Kad su me podizali, obavljali su svoju dužnost i ništa im ne dugujem niti treba da im se odužim. Na mene su uticale i uslovljavale me tradicionalne ideje poput: „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti” i „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih”. Brigu svojih roditelja za mene posmatrala sam kao dobrotu i verovala da treba da im se odužim što su platili cenu i davali se za mene, čak do te mere da sam očajnički želela da zbog toga žrtvujem ostatak svog života. Bila sam potpuno svesna toga da nisam jela i pila Božje reči niti sam obavljala svoju dužnost u zatvoru više od dve godine, život-ulazak mi je bio u zaostatku i zato sada treba da čitam Božje reči i pravilno obavljam svoju dužnost. Ali kad sam pomislila na svoje roditelje koji se brinu i pate zbog mene, želela sam da radim i zaradim novac kako bih im pružila dobar materijalni život. Da nije bilo pandemije, otišla bih da radim i zaradila bih novac. Kasnije sam otišla od kuće da bih obavljala dužnost, ali sam i dalje razmišljala o tome kako da se odužim roditeljima. Sve moje misli bile su zaokupljene idejom o tome da se odužim u znak zahvalnosti kao da bih ostatak života mogla da živim da bih se odužila za dobrotu svojih roditelja. Ja sam stvoreno biće. Dah mi je dao Bog i Bog me je štitio dok sam stasavala u odraslu osobu. U poslednjim danima, Bog mi je takođe pružio blagodat da dođem pred Njega kako bih uživala u opskrbi Njegovih reči. Bog je platio tako ogromnu cenu za mene i trebalo bi da dobro obavljam svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu. Iako su moji roditelji sjajno brinuli o meni, ja danas ne bih bila živa da nije Božje zaštite. Baš kao kad sam se pela na planinu kad mi je bilo četrnaest godina. Da nije bilo Božje zaštite, pala bih u podnožje planine i umrla. Najviše sam dužna Bogu, a ne svojim roditeljima. Ne bi trebalo da živim da bih se svojim roditeljima odužila za njihovu dobrotu, već bi trebalo da svoju dužnost dobro obavljam da bih udovoljila Bogu. Kad sam to shvatila, bila sam u stanju da se prema ljubavi i brizi koju su mi roditelji pružili odnosim na pravi način.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen. To su ta dva razloga. A postoji još jedan: ako tvoji roditelji nisu ljudi koji te uporno proganjaju ili ometaju tvoje verovanje u Boga, već podržavaju tvoju veru u Boga ili i sami pripadaju braći i sestrama koji veruju u Boga kao i ti, odnosno ako su i sami članovi Božje kuće, ko se onda od vas u tišini ne moli Bogu kad duboko u sebi razmišlja o svojim roditeljima? Ko među vama ne bi svoje roditelje – kao i njihovo zdravlje, sigurnost i sve životne potrebe – poverio Božjim rukama? Svoje poštovanje prema roditeljima najbolje ćeš pokazati ako ih poveriš rukama Božjim. Ti svojim roditeljima ne želiš da se u životu suočavaju sa svakojakim poteškoćama, ne želiš im da teško žive, da se loše hrane, niti da budu oronulog zdravlja. Duboko u duši, sigurno se nadaš da će ih Bog zaštititi i čuvati od svake nevolje. Ako oni veruju u Boga, nadaš se da će moći da obavljaju svoje dužnosti i takođe se nadaš da će moći postojano da svedoče. Tako čovek ispunjava svoje ljudske obaveze; to je najviše što ljudi mogu da postignu vlastitom ljudskošću. Povrh toga, nakon što su godinama verovali u Boga i slušali toliko mnogo istina, najvažnije je da ljudi imaju barem ovo malo shvatanja i razumevanja: sudbinu čoveka određuje Nebo, čovekov život je u Božjim rukama, a Božja nega i zaštita neuporedivo su važnije od brige, odanosti roditeljima ili druženja sa svojom decom. Zar ne osećaš olakšanje zbog toga što su ti roditelji pod Božjom negom i zaštitom? Ne moraš da brineš o njima. (…) u svakom slučaju, ljudi ne treba da osećaju krivicu ni grižu savesti zbog toga što, usled objektivnih okolnosti, ne mogu da ispune svoje obaveze prema njima. Ova i slična pitanja ne bi trebalo da postanu problemi u ljudskom životu vere u Boga, već ih treba otpustiti. Kada je reč o pitanjima u vezi sa ispunjenjem obaveza prema vlastitim roditeljima, ljudi ta pitanja treba tačno da shvate i da prestanu da se osećaju ograničeno” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Božje reči su pomogle mom duhu da se oslobodi i shvatila sam kakvo je pravo odrođeno ponašanje. Kad deca očigledno imaju uslove da se brinu o svojim roditeljima, ali oni mare samo za svoja uživanja, izbegavajući obaveze i ignorišući roditelje, to je nedostatak savesti. To je odrođenost. Ali moja nemogućnost da se brinem o roditeljima nije izbegavanje mojih obaveza niti to znači da ne želim da ih ispoštujem. To je zato što ne mogu da se vratim kući zbog progona KPK. Osim toga, moji roditelji takođe veruju u Boga i ono što oni najviše očekuju od mene nije to da ih izdržavam u starosti niti da vodim brigu o njima dok god su živi, već da verujem u Boga i da svoju dužnost pravilno obavljam, kao i da idem pravim putem u životu. Zbog toga, ja ne treba da osećam krivicu, a to što dobro obavljam svoju dužnost je najveća uteha koju mogu da pružim svojim roditeljima. Isto tako, u Božjim rečima sam našla put primene, a to je da svoje roditelje stavim u Božje ruke i pustim Boga da ih vodi, jer su moje prisustvo u kući i briga samo površna brižnost i nemaju stvarni značaj. Baš kao kad je moj tata imao bolove u leđima. Najviše što sam mogla da uradim je da primenim „gua ša” metodu da mu olakšam bolove i da mu kupim neke medicinske flastere. Ali kad je imao anginu, ruke su mi bile vezane, bila sam bespomoćna i mogla sam samo da stojim tamo i ništa ne radim, jer uopšte nisam bila u stanju da mu olakšam bolove. Bilo da sam sa svojim roditeljima ili ne, razboleće se kad treba da se razbole, biće zdravi kad treba da budu zdravi. Ništa se neće promeniti samo zato što sam ja tamo s njima. Zato je to što sam ih poverila Božjim rukama najmudriji izbor. Iako moji roditelji trenutno pate od nekih bolesti, oni su zajedno, mogu da brinu jedno o drugom i da zajedno razgovaraju o Božjim rečima, tako da su duhom radosni. To je nešto što nijedna briga niti materijalno zadovoljstvo može da zameni i osećam se rasterećeno što sam ih poverila Bogu.

Ranije su me povređivali i sputavali sotonski otrovi i svoje roditelje sam gledala kao svoje kreditore, neprestano osećajući krivicu što ne mogu da brinem o njima. Sada su me Božje reči oslobodile okova mog duha da ne moram više da budem sputana dobrotom. Zahvaljujem Bogu iz dubine duše. Već duže vreme ne mogu da kontaktiram svoje roditelje i ne znam kako su. Međutim, kad pomislim na to kako će ih Bog voditi stazom kojom dalje krenu, moje srce je mnogo spokojnije i voljna sam da svoje vreme i energiju posvetim dužnosti. Hvala Bogu!

Fusnote:

a. „Gua ša” (Gua sha) je tradicionalna kineska metoda lečenja koja podrazumeva struganje kože alatom glatkih ivica radi poboljšanja cirkulacije i ublažavanja napetosti u mišićima. Često se koristi za smanjenje bola, upale i za unapređenje opšteg blagostanja.