Jula meseca 2023. godine, bila sam tek započela sa obukom za nadzornicu rada u nekoliko crkava. Kad god sam nailazila na poteškoće u radu, uvek sam pokušavala da ih sama otklonim i nikad nisam tražila pomoć od viših starešina. Mislila sam da bi, ako budem uvek prijavljivala probleme višim starešinama umesto da ih sama rešavam, to značilo da se stalno žalim i da ne ispunjavam svoje odgovornosti. Htela sam da im pokažem da sam sposobna za rad i da mogu samostalno da rešavam probleme, kao i da u srcima braće i sestara ostavim dobar utisak.

Sećam se da je bilo dana kad rezultati rada na zalivanju nisu bili dobri i kad se mnogi novopridošli članovi nisu baš redovno okupljali. Neki zalivači su bili zauzeti poljoprivrednim i kućnim poslovima, pa nisu mogli blagovremeno da prate i podržavaju pridošlice, dok su drugi bili toliko prezauzeti poslovima da su naprosto zaboravljali da se s njima okupljaju. Ja u to vreme nisam ove probleme prijavljivala višim starešinama, jer sam htela da oni vide kako mogu sama da ih rešim. U zajedništvu sam razgovarala sa zalivačima i tražila od njih da se raspituju o stanju pridošlica. Ipak, moje životno iskustvo bilo je suviše tanko i nisam razumela dovoljno istina, tako da nisam mogla da sagledam osnovni uzrok tog problema. Samo bih nakratko porazgovarala s njima i ukazala im na probleme, podstičući ih da ponesu breme u pogledu odnosa prema svojim dužnostima. Kao rezultat toga, problem površnog odnosa zalivača prema svojim dužnostima ostao je nerešen, pa pridošlice i dalje nisu redovno prisustvovale okupljanjima. Zapitala sam se: „Da li bi trebalo da višim starešinama saopštim te probleme kako bi mi oni pomogli i razgovarali sa mnom o njima?” Međutim, plašila sam se da bi starešine, ako im prijavim istinu, mogle da pomisle kako nisam u stanju da obavim stvaran posao, pa im zato ništa nisam ni rekla. Kasnije se broj pridošlica koji nisu redovno prisustvovali okupljanjima i dalje povećavao, pa su se u radu javljali nebrojeni problemi. Bila sam pod velikim pritiskom, a srce mi je bilo naročito izmučeno i slabo. Ali uprkos tome, braći i sestrama nisam otvoreno govorila o svom stanju. Mislila sam da bi braća i sestre, ako im u razgovoru otvoreno kažem za svoje poteškoće i slabosti, usled toga mogli takođe da postanu slabi i negativni, te da ja, kao starešina, moram imati veru i moram u srcu da ostanem čvrsta. Jedino će na taj način braća i sestre imati veru da obavljaju svoje dužnosti. Takođe sam smatrala da će me braća i sestre gledati s visine ako im budem otvoreno saopštila svoje misli i svoje nedostatke. Tokom tog perioda, starešine su me često pitale: „Imaš li ikakvih poteškoća u svojim dužnostima?” Iako je u crkvi zapravo bilo mnogo problema koje nisam mogla da rešim, plašila sam se da će starešine, ako im budem rekla istinu, pomisliti da sam nesposobna za taj posao. Nisam htela da starešine misle kako nisam sposobna da svoju dužnost dobro obavljam, te sam stoga skrivala od njih svoje stanje i probleme u radu. U decembru je u crkvi bilo još više pridošlica koji nisu baš redovno prisustvovali okupljanjima. Ponekad bi se pojavili, a ponekad ne. Više starešine su me pitale: „Zašto ima toliko ljudi koji ne dolaze redovno na okupljanja? Da li je to zato što ih zalivači nisu blagovremeno pratili?” Pomislila sam: „Ako više starešine budu saznale da u crkvi za koju sam ja odgovorna zalivači imaju toliko mnogo problema, mogli bi da me orežu jer ne obavljam stvaran posao.” Strahovala sam da će me starešine okriviti ili pomisliti da ne umem da rešavam probleme, pa sam slagala i rekla: „To je zato što pridošlice imaju lošu vezu sa internetom, a neki čak nemaju ni mobilni telefon. Zbog toga ne mogu redovno da prisustvuju okupljanjima.” Onda su mi više starešine postavile sledeće pitanje: „Kakvi su rezultati rada na jevanđelju?” Znala sam da rad na jevanđelju sporo napreduje, kao i da neki od mogućih primalaca jevanđelja nisu usklađeni s načelima i da im nedostaje sposobnost razumevanja. Ja sam, međutim, starešinama htela da pokažem kako sam u stanju da se izborim sa radom na jevanđelju, i zato sam rekla: „Ti ljudi će za veoma kratko vreme moći da se pridruže crkvi.” Zbog toga što sam sakrila istinu, braća i sestre su mnogo vremena utrošili na praćenje mogućih primalaca jevanđelja i obavljanje mnogo bespotrebnog posla. Usled toga je došlo do ometanja i prekida u crkvenom radu.

U to vreme, moje stanje je bilo veoma loše, pa je sestra Suzana, koja je bila viši starešina, podelila sa mnom Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. U stvari, u dubini svog srca, da li on zaista veruje da ne postoji ništa što on ne može da uradi? Da li istinski veruje da je bez slabosti, negativnosti ili otkrivanja iskvarenosti? Nikako. On je dobar u glumatanju, vešt u tome da stvari prikriva. Voli da ljudima pokaže svoju snažnu i bajnu stranu; ne želi da oni zapaze onu njegovu stranu koja je slaba i prava. Namera mu je očigledna: sasvim jednostavno, da sačuva svoju taštinu i ponos, da zaštiti mesto koje ima u srcu ljudi. Antihrist smatra da će, ako se pred drugima otvori o sopstvenoj negativnosti i slabosti, ako otkrije svoju stranu koja je buntovna i iskvarena, to naneti ogromnu štetu njegovom statusu i reputaciji – nije vredno truda. Stoga bi radije umro nego što bi priznao da postoje trenuci kad je slab, buntovan i negativan. I čak ako dođe dan kad svi uvide njegovu slabu i buntovnu stranu, kad uvide da je iskvaren i da se nimalo nije promenio, on će i dalje nastaviti da glumata. Misli da će, ako prizna da ima iskvarenu narav, da je obična osoba, neko ko je beznačajan, tada izgubiti svoje mesto u srcima ljudi, izgubiće obožavanje i divljenje svih i tako će sasvim propasti. Pa tako, šta god da se dogodi, on se neće otvoriti prema ljudima; ma šta da se desi, svoju moć i status neće nikome drugome prepustiti; već će u najvećoj mogućoj meri nastojati da se nadmeće i nikada neće odustati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (10. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da se antihristi vešto maskiraju. Oni ne žele da drugi vide njihovu slabost i negativnost, te stoga uvek izbegavaju probleme i ne pričaju o svojim neuspesima i nedostacima, već drugima pokazuju samo svoju pozitivnu stranu kako bi osvojili ljudska srca. I ja sam bila ista takva. Namerno sam skrivala svoje poteškoće, slabosti i negativnost, jer sam htela da sebe predstavim kao istaknutu ličnost, da bi ljudi mislili kako mogu da rešim svaki problem i da istinu razumem bolje od svih ostalih, te da tako zauzmem svoje mesto u ljudskim srcima. Shvatila sam da se narav koju razotkrivam ni po čemu ne razlikuje od naravi antihrista. Kad bih se suočavala s problemima koje nisam razumela, koje nisam mogla da dokučim, niti da ih rešim, nisam se konsultovala sa starešinama ni sa svojim saradnicima. Nisam htela da oni uoče moje nedostatke i da mi kažu: „Ti čak ni ovaj zadatak ne umeš da obaviš?” Htela sam da svi govore da sam sposobna za taj posao. Dobro sam znala da moji razgovori sa zalivačima nisu davali nikakve rezultate i da njihovi problemi i dalje postoje, ali nijednom nisam zatražila pomoć od starešina. Kao rezultat toga, nisam mogla blagovremeno da rešim probleme zalivača, jer nisam razumela istinu, a sve je to uticalo na rad. U komunikaciji s braćom i sestrama, nikada nisam otvoreno govorila o svojoj iskvarenosti, niti sam im pominjala svoje mane. Nisam htela da drugi saznaju za moj pravi rast. Na primer, kad bi me starešine pitale kakve probleme imam u radu i da li pri obavljanju dužnosti nailazim na poteškoće, čak i onda kad je očito bilo brojnih problema koje nisam umela da rešim, ja bih im odgovarala da nema nikakvih poteškoća, kako bih ostavila dobar utisak na njih. Zalivači su svoje dužnosti obavljali na površan način, a rad na jevanđelju bio je potpuno obustavljen. Uprkos tome, kad su više starešine počele da se raspituju o radu, uplašila sam se da će oni, ako im budem rekla istinu, misliti da ne umem da rešavam probleme i da nisam sposobna za taj posao. Stoga sam sakrila činjenice i rekla da pridošlice ne mogu redovno da prisustvuju okupljanjima zato što nemaju vezu sa internetom, kako bi starešine mislile da poteškoće zapravo imaju pridošlice, te da problem ne leži u tome što mi svoj posao ne obavljamo dobro. Bilo je mnogo mogućih primalaca jevanđelja koji očigledno nisu bili usklađeni s načelima, ali da bih dokazala kako mogu da obavljam stvaran posao, slagala sam, rekavši da ti ljudi mogu da se pridruže crkvi, što je značilo da su moja braća i sestre obavili puno bespotrebnog posla, usled čega je došlo do kašnjenja u radu crkve. Ja sam samo jedna obična osoba. Nisam savršena. Imam brojne mane i nedostatke i tek sam počela da se obučavam za crkveni rad, tako da je bilo sasvim normalno što mnoge zadatke nisam umela da obavljam. Kad sam nailazila na poteškoće, trebalo je da blagovremeno zatražim pomoć od viših starešina. Ja sam, međutim, uporno verovala da nikako ne smem da kažem da ne umem da obavim neki od poslova za koje sam lično odgovorna, te da moram biti u stanju da sve probleme rešavam samostalno. Pritom sam čak varala i obmanjivala više starešine, samo zato da bi me drugi ljudi poštovali. Bog se užasno gnušao moje nadmene i lažljive naravi! Bila sam jako tužna što su moje pogrešne težnje uticale na rad crkve. Znala sam da moram da se pokajem i da će me Bog sigurno ukloniti ako budem nastavila da se krećem pogrešnim putem.

Kasnije su mi braća i sestre poslali jedan odlomak Božjih reči, iz kojeg sam donekle razumela svoje probleme. Svemogući Bog kaže: „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Pročitavši Božje reči, pomislila sam kako u crkvama za koje sam ja odgovorna ima mnogo pridošlica koje ne dolaze redovno na okupljanja, kako su problemi moje braće i sestara ostali nerazrešeni i kako je rad na jevanđelju obustavljen, a ja se i dalje pretvaram da umem da rešavam probleme. Iako sam i sama videla da u radu crkve ima kašnjenja, nisam htela da tražim pomoć od starešina. Kad su me starešine pitale imam li ikakvih poteškoća ili problema u radu, ja sam ih čak varala i od njih skrivala probleme. Uporno sam htela da kod braće i sestara stvorim utisak da nema toga što ne umem da uradim i da mogu da rešim svaki problem. Bila sam u potpunosti lišena samosvesti! Narav koju sam pokazivala bila je identična naravi KPK. KPK takođe voli da se pretvara pred ljudima, kako bi je ljudi sledili i obožavali, iako pod njenom vlašću zapravo žive u krajnjoj bedi. Stalno ih spopadaju pošasti, zemljotresi, prirodne katastrofe i nesreće izazvane ljudskom rukom, ali država ne preduzima ništa u vezi s tim, pa spasilačke ekipe ne mogu blagovremeno da dopru do ljudi i pruže im lekarsku pomoć. Ljudima je ukinuta čak i sloboda veroispovesti, tako da su mnogi hrišćani izloženi progonu i postali beskućnici. Međutim, KPK nikada javno ne priznaje svoje greške, a čak i kad se ljudi pobune i izađu na ulicu, ona naprosto ne mari za to. Jedino o čemu brine je kako da sebe drugima predstavi u najlepšem svetlu. Uvidela sam koliko je njena priroda rđava! Ako se ne budem pokajala i ako nastavim da se na svakom koraku pretvaram i prikrivam svoje greške, umesto da se bavim stvarnim poslom, Bog će me se sigurno gnušati i na kraju će me ukloniti. Zatim sam pomislila na to kako Bog voli poštene ljude i nada se da možemo da stremimo ka istini, da budemo otvoreni prema drugima i da budemo pošteni. Ja sam se, međutim, stalno pretvarala da nema ničeg što ne mogu da uradim i težila ka tome da budem velika i izuzetna ličnost, kako bi me ljudi poštovali i obožavali me. Čak sam verovala da je moja težnja ka superiornosti i savršenstvu ugodna Bogu. Činjenice su me, međutim, opovrgavale: ja uopšte nisam razumela šta Bog zahteva od čoveka. Bila sam tako glupa i licemerna!

Starešine su mi poslale još jedan odlomak Božjih reči i zamolile me da pažljivo razmislim o njima. Svemogući Bog kaže: „Ti treba da se poveravaš ljudima i da im se češće otvaraš kada se nađeš u neprilici ili doživiš neuspeh, da u zajedništvu razgovaraš o svojim problemima i slabostima, o tome kako si se pobunio protiv Boga, ali si onda izašao iz svega toga i uspeo da udovoljiš Božjim namerama. A šta je rezultat takvog poveravanja ljudima? On je, bez sumnje, pozitivan. Niko te neće nipodaštavati – a možda će ti i zavideti na sposobnosti da prođeš kroz ta iskustva. Neki ljudi uvek misle da, kada neko ima status, treba da se ponaša više kao službeno lice i da govori na određeni način da bi ga ozbiljno shvatili i poštovali. Je li ispravan taj način razmišljanja? Ako si u stanju da shvatiš da je taj način razmišljanja pogrešan, onda treba da se pomoliš Bogu i pobuniš protiv telesnih stvari. Ne prenemaži se i ne idi putem licemerja. Čim ti se pojavi takva misao, treba da nastojiš da je prevaziđeš tragajući za istinom. Ako ne budeš tragao za istinom, ta misao, ta tačka gledišta, oblikovaće se i ukoreniti u tvom srcu. Na kraju će zavladati tobom i ti ćeš se prerušiti i do te mere izgraditi lažnu sliku o sebi da više niko neće moći ni da te prozre ni da razume tvoje misli. Razgovaraćeš sa drugima kao da govoriš kroz neku masku koja od njih skriva tvoje istinsko srce. Moraš naučiti da drugima dozvoliš da vide tvoje srce, da im otvoriš srce i zbližiš se sa njima. Moraš se pobuniti protiv preferencija svog tela i ponašati se u skladu sa Božjim zahtevima. Na taj način, tvoje će srce upoznati mir i sreću. Šta god da te zadesi, prvo razmisli o tome kakvi problemi postoje u tvom sopstvenom umu. Ako i posle toga budeš želeo da izgradiš lažnu sliku o sebi i da se prerušavaš, treba odmah ovako da se pomoliš Bogu: ’O Bože! Opet imam želju da se prerušim. Opet varam i spletkarim. Pravi sam đavo! Mora da sam Ti istinski odvratan! Sam se sebi do krajnosti gadim. Preklinjem Te da me ukoriš, disciplinuješ i kazniš.’ Moraš da se pomoliš, da izneseš svoj stav na videlo i da ga, oslanjajući se na Boga, raskrinkaš, raščlaniš i obuzdaš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”). Promišljala sam o sebi u poređenju s Božjim rečima. Otkad sam postala odgovorna za rad ovih crkava, verovala sam da, kad sam već nadzornica, onda moram i da ličim na nadzornicu koja treba da predvodi ljude: ne smem da imam nikakvih mana ni slabosti i treba da budem u stanju da rešim svaki problem u radu, jer ako ja postanem negativna, onda će i braća i sestre izgubiti veru i postati negativni i slabi. Zbog tog svog pogrešnog stava, braći i sestrama nisam htela otvoreno da pričam o svojim manama i nedostacima, a čak sam i starešine lagala, govoreći im kako nemam nikakvih poteškoća ni problema u obavljanju dužnosti. Drugima sam pokazivala samo svoju dobru stranu. Bila sam strašno dvolična! Iz Božjih reči sam shvatila kako je sasvim normalno da i nadzornica ima svoje nedostatke, te da me braća i sestre uopšte ne bi gledali s visine ako bih im otvoreno priznala svoje mane i slabosti; ako bi se javile poteškoće u radu crkve, oni bi takođe poneli to breme i zajedno sa mnom radili na njihovom otklanjanju, jer su znali da sam još uvek u fazi obuke. Osim toga, ako bih naučila da braći i sestrama otvoreno govorim o svojim neuspesima i manama, o poteškoćama na koje nailazim u obavljanju dužnosti, pa čak i o svojim negativnim i slabim stranama, oni bi u zajedništvu razgovarali sa mnom i pomagali mi, a ja bih mogla da izvučem koristi i pouke iz iskustvenih znanja svoje braće i sestara, kao i da pronađem put primene. Ranije sam živela u stanju pretvaranja i lažiranja, ne želeći da od drugih otvoreno tražim pomoć pri suočavanju s poteškoćama. Naprotiv, sama sam se probijala napred i trpela veliki pritisak zbog toga. U mom srcu nije bilo radosti ni spokoja, a rezultati rada su mi uvek bili loši. Kasnije, kad sam braći i sestrama otvoreno saopštila svoju stvarnu situaciju i sa njima razgovarala o svojoj iskvarenosti i problemima u radu, oni su sa mnom delili Božje reči, a više starešine su takođe razgovarale sa mnom i pomagale mi da nađem načine za rešavanje tih problema. Posle toga sam pričala s braćom i sestrama koji su radili na zalivanju pridošlica, besedila im i, oslanjajući se na Božje reči, razotkrivala prirodu i posledice njihovog površnog odnosa prema svojim dužnostima. Oni su shvatili vlastite probleme i postali spremni da preokrenu svoja pogrešna stanja. Tako su zalivači počeli polako da osećaju breme svoje dužnosti, pa je njihov rad počeo da daje rezultate. Shvatila sam da bih svoju dužnost mnogo bolje obavljala da sam i ranije postupala na takav način. Nakon ovog iskustva, pokušala sam da budem otvorenija prema braći i sestrama i da s njima delim svoje najskrivenije misli i otkrila da takav način rada na mene deluje veoma oslobađajuće.

Kasnije su braća i sestre podelili sa mnom još jedan odlomak Božjih reči: „Crkva neke ljude unapređuje i kultiviše, dajući im dobru šansu da vežbaju. To je nešto što je dobro. Može se reći da je Bog te ljude uzvisio i pružio im blagodat. Kako bi oni, dakle, trebalo da obavljaju svoju dužnost? Prvo načelo kojeg treba da se pridržavaju jeste da razumeju istinu – kada ne razumeju istinu, moraju da tragaju za njom, pa ako je ni nakon samostalnog traganja ne budu razumeli, mogu da potraže nekoga ko istinu razume i da sa njim porazgovaraju i zajedno potraže istinu, nakon čega će probleme rešavati brže i blagovremenije. Ako se usredsrediš isključivo na to da što više vremena provodiš u samostalnom čitanju Božjih reči i u razmišljanju o tim rečima kako bi razumeo istinu i rešio problem, to će biti presporo; kao što ona izreka kaže: ’Spore mere ne mogu da reše hitne potrebe’. Ako želiš brzo da napreduješ kada je reč o istini, moraš da naučiš da skladno sarađuješ sa drugima, da postavljaš još više pitanja i da više tragaš. Jedino tako će tvoj život brzo da raste, a ti ćeš probleme moći da rešavaš na vreme i bez ikakvog odlaganja. Pošto si tek nedavno unapređen i još uvek si na probnom radu i pošto još uvek ne razumeš istinu i ne poseduješ istina-stvarnost – pošto još uvek ne poseduješ takav rast – nemoj da misliš da to što si unapređen znači da poseduješ istina-stvarnost; to, naprosto, ne stoji. Ti si odabran da budeš unapređen i kultivisan samo zato što osećaš breme posla koji obavljaš i zato što u tebi ima starešinskog kova. Tako treba da rezonuješ” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da kao nadzornica treba skladno da sarađujem s braćom i sestrama i da treba zajednički da zaštitimo rad crkve. Ranije sam pogrešno gledala na stvari. Verovala sam da, nakon što su me braća i sestre izabrali za nadzornicu, moram umeti da rešim svaki problem, te da bi stalno traženje rešenja od viših starešina rezultiralo u tome da me oni gledaju s visine i da misle kako mi nedostaje radna sposobnost. Stoga sam, kad god bih nailazila na probleme koje nisam mogla da sagledam ili rešim, zataškavala te probleme i ćutala o njima, nastojeći da se potpuno sama izborim s njima. Konstantno sam bila pod velikim pritiskom tokom obavljanja dužnosti i ujedno usporavala crkveni rad. Sada shvatam da, zarad rešavanja problema i zaštite crkvenog rada, starešine i delatnici treba da traže pomoć od viših starešina kad god naiđu na poteškoće. Nadzornik koji je u skladu s merilom treba da bude neko ko oseća breme crkvenog rada. Iako možda ima neke mane i nedostatke, takav nadzornik će redovno promišljati o sebi i tragati za istinom, moći će da otpusti vlastiti ponos i da zajedno s braćom i sestrama aktivno traži puteve kad naiđe na probleme koje ne može da reši, skladno će sarađivati sa drugima, pomagati im i zajedno s njima dobro obavljati crkvene poslove. Kad sam to shvatila, imala sam put primene. Nakon toga, kad god bih u radu naišla na poteškoće koje nisam umela da rešim, pomolila bih se Bogu, otpustila svoj ponos i aktivno potražila pomoć od svoje braće i sestara. Što se tiče rada na jevanđelju, svaku situaciju bih prijavljivala višim starešinama, ništa im ne prećutkujući, ne mareći što zbog toga mogu biti orezana ili što će me drugi možda gledati s visine. Jedino o čemu sam brinula bilo je da li svoju dužnost mogu poštena srca dobro da obavim i kako da stvari obavim na način koji će doprineti crkvenom radu. Kad sam tako postupala, u srcu sam se osećala naročito spokojno i lagodno. Hvala Bogu što mi je omogućio da shvatim vlastitu iskvarenost, da naučim da budem poštena i da pred braćom i sestrama otvorim svoje srce.