Od malih nogu sam imala problem s mucanjem, kao i moj otac. Kada nisam bila u društvu s nepoznatim ljudima, sve je bilo u redu, ali kad god bih upoznala nove ljude, unervozila bih se i mucala. Moji brat i sestra su mi govorili: „Vidi kako pričaš, zar ne možeš da govoriš sporije?” Njihove kritike su me zaista pogađale. Čak me ni moja rođena braća i sestre nisu voleli i gledali su me s visine. Imala sam snažan osećaj niže vrednosti i često sam plakala od tuge. Kada me je učiteljica u osnovnoj školi jednom prozvala da odgovorim na neko pitanje, mnogo sam se unervozila i dok sam odgovarala, odjednom sam počela da mucam i nisam mogla ni reč da izustim, a drugovi iz odeljenja su svi prasnuli u smeh. Bilo je krajnje ponižavajuće. Posle se više nisam javljala da odgovaram kada bi učiteljica nešto pitala, jer sam se plašila da će mi se drugovi smejati. Takvi događaji iz školskih dana bacili su senku na moje mlado srce. Uvek sam se osećala nedovoljno dobrom i manje vrednom. Takođe sam bila veoma zbunjena, pitajući se: „Zašto ne mogu da govorim tečno kao drugi? Zašto mucam?” Kada sam se udala, muž me je zadirkivao zbog mucanja, govoreći: „Odrasla si osoba, ali ne umeš ni da pričaš kako treba. Da si krava, odavno bih te zamenio.” U razgovoru sa svojom decom, kada sam bila uznemirena, dešavalo mi se da zamucam, a deca bi mi se smejala: „Vidi, mama opet muca. Zar ne možeš da pričaš sporije?” Moja deca i suprug su mi često govorili takve stvari. U životu sam se osećala kao beskorisni slabić, a moje samopoštovanje je bilo razbijeno u paramparčad. Posle toga sam izbegavala da pričam previše, a pred nepoznatim ljudima se nisam usuđivala da progovorim, kako niko ne bi saznao da mucam i da me ne bi ismevali.

Godine 2003. prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Znala sam da imam problem s mucanjem, tako da sam na okupljanjima retko besedila pred braćom i sestrama. Braća i sestre su me ohrabrivali da više razgovaram u zajedništvu i da se naprosto otvorim, rekavši da je to jedini način da rastem u životu. Rekli su i sledeće: „Svi imaju mane, ne dozvoli da te tvoje sputavaju.” Kada sam videla da me ne nipodaštavaju, već da me ohrabruju i da mi pomažu, bila sam veoma dirnuta i osećala sam da je zaista divno verovati u Boga. Nikada ranije nisam doživela takav osećaj i od tada pa nadalje se nisam osećala tako sputano.

Kasnije sam izabrana za crkvenog starešinu. Jednog dana, starešine su uredile da obavljam svoju dužnost u crkvi u Čengdongu. Pomislila sam: „Ako odem u crkvu u Čengdongu, a braća i sestre saznaju da mucam, šta će misliti o meni? Hoće li mi se smejati? To bi bilo baš sramotno! Ne želim da idem.” Više starešine su shvatile šta mi je na umu i razgovarale su sa mnom u zajedništvu, rekavši da je to prilika za obuku. Slušajući razum, pristala sam da preuzmem tu poziciju. Kada sam se u crkvi u Čengdongu okupljala sa starešinama i đakonima, bila sam pomalo nervozna jer su to sve bila nepoznata lica i plašila sam se da će me gledati s visine ako nastavim da mucam, pa sam se nadala da će se okupljanje brzo završiti. Ali što sam bila nervoznija, to sam više mucala, i osećala sam se veoma posramljeno. Gledajući okolo, videla sam da su neka braća i sestre pognuli glave, a da drugi ćute. Mnogo sam se uznemirila. Pomislila sam: „Mora da misle: ’Kako je mucavac dospeo ovamo?’ Ako ne razgovaram u zajedništvu, reći će da nemam istina-stvarnosti, ali ako nastavim, samo ću i dalje mucati.” Nisam imala drugog izbora nego da se borim i da nastavim da besedim. Mnogo sam mucala na tom okupljanju i jedva sam stigla do kraja. U početku sam planirala da ih pitam o njihovim stanjima, ali onda sam pomislila: „Šta ako imaju problema ili teškoća? Morala bih da razgovaram s njima u zajedništvu koristeći Božje reči. Ako opet počnem da mucam, sigurno će mi se smejati. Zanemari to, najbolje je da ih ništa ne pitaš.” Ishod je bio takav da to okupljanje nije dalo nikakvih rezultata, a ni posao koji je trebalo da se sprovede nije valjano obavljen, što je dovelo do kašnjenja u radu. Na putu ka kući osetila sam duboku bol i žalila sam se sebi: „Zašto moram da mucam? Zašto drugi ljudi ne mucaju?” Osećala sam se tako bezvredno, uvek misleći da sam za jedan stepenik ispod svih ostalih. Posle toga, kad god sam prisustvovala okupljanjima sa starešinama i đakonima, osećala sam se sputano. Plašila sam se da ću opet mucati i da će mi se smejati ili da će me gledati s visine, pa sam se trudila da što manje razgovaram u zajedništvu. Samo bih dala neke opšte komentare o radu koji je trebalo sprovesti, što je dovelo do toga da rad nije dao dobre rezultate. Znala sam da moja sputanost izazvana mucanjem utiče na moj rad, pa sam često iznosila svoje stanje pred Boga u molitvi, želeći da me Bog usmerava kako da se oslobodim sputanosti. Ponekad, kada bih počela da mucam, pokrivala bih usta rukom da ljudi ne bi videli kako mi usne podrhtavaju od zamuckivanja. Tokom okupljanja, uvek sam molila braću i sestre da čitaju Božje reči, a kada to nikako nisam mogla da izbegnem, čitala sam samo kratke odlomke. Tako bi manje ljudi znalo da mucam. Ali takav život je bio vrlo bolan. Osećala sam se vrlo potisnutno i iscrpljeno. To je takođe uticalo na moju efikasnost u obavljanju dužnosti.

Jednom sam se otvorila pred sestrom: „Mucam kad govorim i bojim se da ćete me svi gledati s visine, tako da nemam hrabrosti da besedim.” Sestra je rekla: „Nisam ni primetila da mucaš. Ponekad, kada čujem da si zastala usred rečenice, pomislim da se osećaš sputanom da govoriš.” Sestra me je takođe ohrabrila, rekavši: „Niko nije savršen. Da li si ikada čula za osobu bez mana? Božje reči nam govore da svako ima mane i slabosti. Nemoj da te to sputava, samo usrdno stremi ka istini. Tvoje mucanje je izazvano nervozom, ali to ne treba da te brine. Samo se usredsredi na svoju dužnost i postepeno će mucanje prestati da te sputava.” Laknulo mi je kad sam čula sestrine reči. Kasnije sam pogledala video-zapis o iskustvenom svedočenju koje mi je razvedrilo srce i veoma me ohrabrilo. Jedan odlomak iz Božjih reči citiran u njemu baš se neposredno odnosio na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Postoje određeni problemi koje ljudi ne mogu da reše. Na primer, kad s drugima razgovaraš, možda se često lako unervoziš; nakon što dospeš u određene situacije, možda imaš sopstvene ideje i gledišta, ali ne možeš jasno da ih izraziš. Naročito se osećaš nervozno kad si u prisustvu velikog broja ljudi; govoriš nepovezano i usta ti podrhtavaju. Neki od vas čak i zamuckuju; kad je reč o nekim drugima, ako su prisutni pripadnici suprotnog pola, vi ste još i manje u stanju da se izrazite, ne znajući naprosto šta da kažete ili da uradite. Da li je takvu situaciju lako prevazići? (Nije.) Nije ti lako, barem ne u kratkom roku, da prevaziđeš ovaj problem zato što je on deo tvog urođenog stanja. Ako si nakon nekoliko meseci primene i dalje nervozan, ta nervoza se pretvara u pritisak, a on na tebe negativno utiče time što se plašiš da govoriš, da upoznaješ ljude, da prisustvuješ okupljanjima ili da držiš propovedi, i ti strahovi mogu da te poraze. (…) Prema tome, ako ovaj nedostatak, ovu manu možeš da prevaziđeš u kratkom roku, onda to učini. Ako je taj nedostatak teško prevazići, ne zamaraj se time, ne bori se protiv njega i ne postavljaj sebi to kao izazov. Naravno, ako ne možeš da ga prevaziđeš, ne treba da budeš negativan. Čak i ako nikad u svom životu ne budeš mogao da ga prevaziđeš, Bog te neće osuđivati, jer to nije tvoja iskvarena narav. Tvoja trema, tvoji nervoza i strah, ta ispoljavanja ne odražavaju tvoju iskvarenu narav; bilo da su urođeni ili izazvani okruženjem kasnije u životu, oni nisu ništa više nego mana, nedostatak tvoje ljudskosti. Ako to dugoročno ne možeš da promeniš, pa čak ni tokom celog svog života, nemoj previše da razmišljaš o tome, ne dozvoli da te to sputava i zbog toga ne bi trebalo da postaneš negativan, jer to nije tvoja iskvarena narav; nema svrhe da to pokušavaš da promeniš, niti da se protiv toga boriš. Ako to ne možeš da promeniš, onda to prihvati, pusti da postoji i prema tome se odnosi ispravno, jer s tim nedostatkom, s tom manom možeš naporedo da postojiš; to što je imaš ne utiče na način na koji slediš Boga i na izvršavanje tvojih dužnosti. Dokle god možeš da prihvatiš istinu i da najbolje što umeš izvršavaš svoje dužnosti, još uvek možeš da budeš spasen; to ne utiče na tvoje prihvatanje istine, kao ni na tvoje spasenje. Prema tome, određeni nedostatak ili mana u tvojoj ljudskosti ne treba često da te sputavaju, niti često treba da postaješ negativan i obeshrabren, pa da čak odustaješ od svoje dužnosti i od stremljenja ka istini, propuštajući priliku da, iz istog razloga, budeš spasen. To uopšte toga nije vredno; to je nešto što bi učinila glupa i neuka osoba” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je mucanje ljudska mana i nedostatak, da to nije iskvarena narav i da ne utiče na stremljenje osobe ka istini, niti na njeno spasenje. Nisam mogla sebi da dozvolim da budem stalno sputana ili negativna zbog jedne jedine mane, ili čak da odustanem od stremljenja ka istini, jer bih tako propustila priliku da budem spasena, a to bi bilo neuko i glupo ponašanje. Razmišljala sam o tome kako sam se zbog problema sa mucanjem tolike godine plašila da će braća i sestre primetiti da zamuckujem, pa se nisam usudila da besedim, čak i kada sam znala da treba da se otvorim i da razgovaram u zajedništvu da bih stekla Božje prosvećenje i smernice tokom okupljanja, Kada sam stigla u crkvu u Čengdongu, osećala sam da me mucanje još više sputava i što sam se više plašila da će drugi primetiti, to sam bila nervoznija i to sam više mucala. Samim tim, uopšte nisam uživala u okupljanjima. Nisam proveravala niti rešavala probleme i poteškoće koje su imale starešine i đakoni, a okupljanja bi se na brzinu završila bez valjanog obavljanja posla. Mucanje me je često sputavalo i nisam se usuđivala da se otvorim i besedim tokom okupljanja. To nije samo prouzrokovalo gubitke u mom život-ulasku, već nije koristilo ni braći i sestrama. Takođe je izazvalo kašnjenje u radu crkve. Videla sam kako sam bila glupa i neuka. Bog kaže: „Ako to dugoročno ne možeš da promeniš, pa čak ni tokom celog svog života, nemoj previše da razmišljaš o tome, ne dozvoli da te to sputava i zbog toga ne bi trebalo da postaneš negativan, jer to nije tvoja iskvarena narav; nema svrhe da to pokušavaš da promeniš, niti da se protiv toga boriš. Ako to ne možeš da promeniš, onda to prihvati, pusti da postoji i prema tome se odnosi ispravno, jer s tim nedostatkom, s tom manom možeš naporedo da postojiš; to što je imaš ne utiče na način na koji slediš Boga i na izvršavanje tvojih dužnosti. Dokle god možeš da prihvatiš istinu i da najbolje što umeš izvršavaš svoje dužnosti, još uvek možeš da budeš spasen; to ne utiče na tvoje prihvatanje istine, kao ni na tvoje spasenje.” Dok sam čitala Božje reči, toplota i ohrabrenje su mi ispunili srce. Razmišljala sam o tome kako su me, još od detinjstva, gledali s visine i prezirali zbog mog problema s mucanjem. Često sam tonula u osećanje niže vrednosti, misleći da nisam dobra kao drugi. Ali Bog me nije izbegavao i čak me je ohrabrivao da usrdno stremim ka istini i spasenju. Osetila sam da Bog zaista voli ljude i konačno mi je sa srca spao težak teret. Pošto Bog ne prezire moju manu, morala sam da se suočim s njom na pravi način, pa čak i ako se ta moja mana nikada ne promeni dokle god sam živa, ona ne treba da me sputava. Umesto toga, morala sam da se usredsredim na stremljenje ka istini i na dobro obavljanje svoje dužnosti. Kada sam to shvatila, došla sam pred Boga i pomolila se: „O, Bože, sada razumem Tvoju nameru. Spremna sam da se na ispravan način suočim sa svojom manom i nedostatkom i da prestanem da se žalim. Pokoriću se i valjano ću obavljati svoju dužnost.”

Posle molitve sam nastavila da razmišljam: „Zašto me mucanje uvek sputava? Koja iskvarena narav to izaziva?” Potom sam potražila Božje reči da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi ima svoje sitne agende. Njihovi sopstveni interesi, ugled i mesto, odnosno položaj koji imaju u glavama drugih ljudi, za njih su od velike važnosti. To je jedino što cene. Oni se gvozdenim stiskom drže za ove stvari i gledaju na njih kao na vlastiti život. A to kako ih Bog vidi i tretira od sekundarnog je značaja; za sada to ignorišu; za sada samo razmatraju da li su oni glavni u grupi, da li se drugi ljudi ugledaju na njih i da li njihove reči imaju težinu. Njihova prva briga je da zauzmu to mesto. Kada su u grupi, skoro svi ljudi traže ovu vrstu položaja, ovakve mogućnosti. Kada su veoma talentovani, oni naravno žele da budu glavni; ako imaju osrednje sposobnosti, i dalje će želeti da zauzmu viši položaj u grupi; a i kada imaju nizak položaj u grupi, pošto su prosečnog kova i sposobnosti, i dalje će hteti da se drugi ugledaju na njih i neće želeti da ih drugi gledaju s visine. Obraz i dostojanstvo ovih ljudi su poslednja granica koju moraju da čuvaju: to je nešto čega moraju da se drže. Oni ne moraju imati integritet, niti posedovati Božje odobravanje ili prihvatanje, ali nikako ne mogu izgubiti poštovanje, status i uvažavanje drugih ljudi kojem su težili – a to je Sotonina narav. Ali ljudi nemaju svest o tome. Oni veruju da se moraju držati to malo obraza do samog kraja. Nisu svesni da će tek kada se potpuno odreknu i ostave po strani te sujetne i površne stvari postati stvarne osobe. Ako čovek stvari koje treba odbaciti čuva kao život, njegov život je izgubljen. Ne zna šta rizikuje. (…) Dakle, dobiješ to vreme pred kamerama – šta onda? Ljudi imaju visoko mišljenje o tebi – pa šta? Oni te obožavaju – pa šta? Da li išta od ovoga dokazuje da imaš istina-stvarnost? Sve ovo nema nikakvu vrednost. Kada uspeš da prevaziđeš ove stvari – kada postaneš ravnodušan prema njima i više ne budeš mislio da su važne, kada obraz, sujeta, status i divljenje drugih više ne budu kontrolisali tvoje misli i ponašanje, a još manje kako obavljaš svoju dužnost – tada će izvršavanje dužnosti biti sve delotvornije i sve čistije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz razotkrivanja Božji reči, shvatila sam da svako želi da mu se drugi dive, bez obzira na to koliko su mu velike sposobnosti ili kov. Kad bolje razmislim, mucam od detinjstva, a čak su me i moja braća i sestre izbegavali i gledali me s visine. U školi su me drugovi iz razreda ismevali, tako da sam zaista imala osećaj niže vrednosti. Kada sam se udala, čak su mi se i muž i deca rugali, što je još više narušilo moje samopoštovanje. Čak sam plakala od tuge. Bila sam vrlo zabrinuta za svoj ponos! Razmišljala sam o tome kako su na mene još od detinjstva uticali sotonski otrovi poput „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Svom ponosu sam posvetila posebnu pažnju. Zbog mucanja sam se plašila da će mi se smejati i da će me gledati s visine, tako da sam često tonula u neizbežna osećanja negativnosti i bola. Na okupljanjima nisam mogla da besedim ono što je trebalo, niti da valjano obavim posao koji je trebalo da obavim. Ali Božja kuća me nije nipodaštavala, niti se prema meni ophodila na osnovu moje mane. Umesto toga, poverene su mi vodeće dužnosti i hrabrili su me da pravilno stremim ka istini i spasenju. Zar to nije bila Božja ljubav? Ipak, preterana opsednutost ponosom sprečila me je da obavim svoje dužnosti koje je trebalo da obavim. Zar to nije bila pobuna protiv Boga? U stvari, čak i da su mi se drugi divili, to bi bilo bezvredno bez Božjeg odobrenja. Stremljenje ka ugledu i statusu nikada ne bi moglo da promeni moju život-narav već bi me učinilo još negativnijom, i na kraju bi me Bog s gnušanjem odbacio i uklonio zbog toga što nisam dobro obavljala svoje dužnosti. Kada sam to shvatila, osetila sam i strah i krivicu. Nisam mogla ni da pretpostavim da bi obuzetost ponosom i statusom mogla da ima tako ozbiljne posledice. Od tada želim da se oslobodim ponosa i statusa, da se na ispravan način pozabavim svojim mucanjem i da normalno razgovaram u zajedništvu sa braćom i sestrama.

Jednog dana sam razgovarala o nekom zadatku sa sestrom sa kojom sam sarađivala i ponovo sam se unervozila. Plašila sam se šta će misliti o meni ako počnem da mucam. Bila je to ona ista sestra koja mi je rekla da zastajem usred rečenice i pošto dugo nismo radile zajedno, nije znala da mucam. Zapitala sam se: „Ako ponovo zastanem usred rečenice, hoće li me izbegavati?” Dok sam govorila, iznenada sam se zaglavila i prestala da pričam. Sestra je rekla: „Zašto stalno zastaješ usred rečenice? Zar ne možeš jasnije da se izražavaš?” Pomislila sam: „Hoće li me sada izbegavati?” Osećala sam se donekle sputano. U tom sam trenutku shvatila da sam pogrešno razmišljala, pa sam se u srcu samo tiho molila Bogu: „Bože, bojim se da će me sestra gledati s visine zato što mucam. Ne želim da me to više ograničava. Molim te, daj mi smernice da pravilno postupim sa svojom manom.” Posle molitve sam se prisetila odlomka Božjih reči koje sam ranije pročitala, pa sam ih pročitala ponovo. Svemogući Bog kaže: „Sve dok možeš da stremiš ka istini, da svim svojim srcem, svom svojom snagom i svim svojim umom izvršavaš svoju dužnost u skladu sa načelima, srce ti je iskreno i nisi površan prema Bogu, tad ima nade da ćeš biti spasen. Ako neko kaže: ’Pogledaj se koliko si beskoristan i sramežljiv. I samo dok izgovoriš nekoliko reči toliko se unervoziš i pocrveniš sav u licu’, tada treba da mu kažeš: ’Imam loš kov i govor mi nije jača strana. Ako me podstaknete, onda ću imati hrabrosti da vežbam govor.’ Ne razmišljaj o tome da ništa ne valjaš ili da si prava sramota. Budući da znaš da su to tvoji nedostaci i problemi s tvojom ljudskošću, s njima treba da se suočiš i da ih prihvatiš. Neka te oni ni na koji način ne pogađaju. A kad je reč o tome kad će se ti nedostaci i mane promeniti, o tome nemoj da brineš. Samo se usredsredi na to da na ovaj način normalno živiš i izvršavaš svoju dužnost. Moraš naprosto da upamtiš: ovi nedostaci i mane ljudskosti nisu negativne stvari niti su iskvarene naravi i, dokle god nisu iskvarene naravi, oni neće uticati na to kako obavljaš svoju dužnost ili stremiš ka istini, a još manje će uticati na to da postigneš spasenje; naravno, što je još i važnije, oni neće uticati na to kako te Bog posmatra. Zar to ne donosi spokoj tvom umu?” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bila sam zaista dirnuta i nadahnuta kada sam pročitala taj odlomak Božjih reči, pogotovo kada Bog kaže: „Moraš naprosto da upamtiš: ovi nedostaci i mane ljudskosti nisu negativne stvari niti su iskvarene naravi i, dokle god nisu iskvarene naravi, oni neće uticati na to kako obavljaš svoju dužnost ili stremiš ka istini, a još manje će uticati na to da postigneš spasenje; naravno, što je još i važnije, oni neće uticati na to kako te Bog posmatra. Zar to ne donosi spokoj tvom umu?” Moja mana i nedostatak nije negativna stvar, niti je iskvarena narav i sve dok marljivo stremim ka istini i obavljam svoje dužnosti u skladu s načelima, Bog će me usmeravati. Mucanje ne treba više da me sputava. Bez obzira na to šta braća i sestre mislili, morala sam da se otvorim i da govorim o svojoj mani i ne treba da se stidim, a još manje da budem sputana. Morala sam da se suočim s tim na pravi način. Zato sam rekla sestri: „Mucam još od detinjstva. Daću sve od sebe da ubuduće govorim sporije i da dovršim rečenice da bi me drugi razumeli.” Kada sam to rekla, više se nisam osećala sputano.

Kasnije, kada bih čitala Božje reči tokom okupljanja i zaglavila se, čitala bih polako. Ponekad, kad bih se unervozila i počela da mucam, zastala bih na trenutak, presabrala se i zatim nastavila da govorim. To mi je malo pomoglo. Božje reči su mi dale smernice da ispravno shvatim taj svoj nedostatak. Više nisam sputana time i konačno se osećam oslobođeno. Hvala Bogu!