Još otkako je moj sin bio mali, bio je prilično slab i sporo je rastao. Naša kuća je bila blizu škole, pa sam ga često vodila na sportske terene da trči i ojača. Tada ga je zapazio jedan trener. Godine 2020. moj sin je krenuo u treći razred osnovne škole i trener ga je izabrao da se pridruži školskom fudbalskom timu. Svakog popodneva posle škole, išao bi na teren da trenira, a dok sam ga posmatrala kako mu se rumene obrazi i telo mu postaje snažnije, osećala sam zadovoljstvo. Svake večeri bih ga slušala kako prepričava fudbalske anegdote. Dok sam posmatrala sina kako trenira na terenu, primetila sam da mu nekoliko trenera posvećuje posebnu pažnju i uči ga dodatnim potezima. Treneri su ljubazno razgovarali sa mnom, hvalili su oštroumnost, poslušnost i izdržljivost mog sina i često su mu dozvoljavali da igra sa starijim učenicima, govoreći da žele da ga obuče da izraste u ključnog igrača. Bila sam veoma zadovoljna, misleći: „Zaista me čini ponosnom. Da li zaista ima potencijala da postane fudbaler?” Od tada sam počela pažljivo da pratim fudbalski put svog sina, i, kada nisam bila zauzeta dužnostima, odlazila sam da gledam sve utakmice, velike i male. Trener me je unapred obaveštavao o svim planovima tima i osećala sam veliki ponos. Nisam mogla a da ne počnem da maštam: „Izgleda da on zaista ima dar za ovo. U današnjem društvu velike konkurencije, teško je uspeti bez posebne veštine. Moram ga pravilno usmeriti i napraviti od njega vrhunskog igrača, a kada postigne slavu i uspeh, neće samo mene učiniti ponosnom, već ću i ja deliti njegovo bogatstvo i slavu”. Prvog dana 2021. godine tim mog sina osvojio je okružno prvenstvo Dok je gledao blistavi zlatni trofej, zagrlio me je i radosno se smejao. U toj radosti, potajno sam počela da planiram njegovu budućnost kao fudbalera, misleći u sebi: „Od sada se pripremi za teškoće. Nemoj me kriviti ako budem stroga – sve je to za tvoje dobro. Kada uspeš jednog dana, razumećeš moju mukotrpnu nameru. Ovo je već ionako tvoj hobi i ako te ne bih pravilno odgajala, ne bih ispunila svoju roditeljsku ulogu”.

Nakon toga, često sam mu puštala snimke najboljih poteza vrhunskih igrača iz celog sveta i govorila mu: „Vidiš koliko je impresivan? Šta misliš, kako bi se osećao kad bi postao kao on?” Moj sin je već uživao u gledanju utakmica, a uz moje usmeravanje njegov entuzijazam je porastao. Nakon što bi uradio domaći, gledao bi utakmice i intervjue sa vrhunskim igračima. Ubrzo se dobro upoznao sa glavnim fudbalskim događajima i igračima iz različitih zemalja i često bi mi objašnjavao stvari. Videvši da mi je sin sada na pravom putu, počela sam da ga učim još nečemu: „Niko ne može lako da uspe. Moraš da podneseš teškoće kako bi ostvario svoje snove.” Sin se u potpunosti složio i retko se žalio na dosadne vežbe osnovnih veština. Tokom leta 2021. godine, svakog jutra u pet sati išao bi na stadion da trenira i ostajao do devet, a ipak nije propustio nijedan školski čas. Jednog dana je dobio temperaturu i uznemirila sam se videvši koliko je slab. Ali, želeći da mu pomognem da ostvari svoje ciljeve, ipak sam ga odvela na teren. Kada je vikendom išao u klub na trening, ponekad je bio toliko umoran da je želeo da uzme slobodan dan, ali sam to uvek odbijala. Ponekad je bio prilično nevoljan, pa sam stalno razgovarala s njim, pokušavajući da promenim njegov način razmišljanja: „Moraš istrajati kako bi trener video tvoj trud. Tvoje veštine moraju da se poboljšaju kako bi te vodio na više utakmica. Kada ti reputacija poraste, bolji trener će te primetiti i prebaciće te u još jači tim – zar nećeš tada biti korak bliže da postaneš vrhunski igrač?” Sin nije mogao da se prepire sa mnom, pa bi sebe jednostavno naterao da trenira.

Kasnije, zbog teške pandemije, velika takmičenja su bila otkazana dve godine zaredom. Sin nije osvojio nikakva priznanja i oboje smo zbog toga osećali žaljenje, ali on nikada nije prestao da trenira. Čak i po cičoj zimi, kada je na stadionu bilo samo nekoliko ljudi, njegova figura se i dalje mogla uočiti. Međutim, nisam ni primetila kada je tačno moj odnos sa sinom počeo da se menja. Zbog moje želje da vidim rezultate, svaki put kada bi se vratio sa treninga i poželeo da podeli zanimljive momente, prekidala bih ga nestrpljivo: „Ne zanimaju me te stvari. Sve što želim da znam je da li ste pobedili. Koliko si golova postigao? Da li te je trener pohvalio? Jesi li najbolji igrač u svom timu?” Moj sin bi ostajao bez reči zbog mog ispitivanja i više nije bio tako blizak sa mnom kao pre. Ako bi njegov tim pobedio, hvalio bi mi se, ali ako bi izgubili, spuštao bi glavu kao da je učinio nešto loše.

Godine 2023. pandemijska ograničenja su ukinuta i razna takmičenja su se ponovo održavala prema planiranom rasporedu. Trener je vikendom često vodio decu u druge gradove na utakmice, a tokom praznika su putovali u još udaljenije gradove na veća takmičenja. Čak su zajedno trenirali sa ekipama istog uzrasta iz Južne Koreje. Bez obzira na troškove, aktivno sam prijavljivala sina na takmičenja i mislila sam za sebe da sam odgovoran roditelj koji razmišlja unapred. Što je više nagrada moj sin osvajao, to sam bila ponosnija, a moja sujeta je bila veoma zadovoljena pred trenerima, drugim roditeljima i našim prijateljima i rodbinom. Ove godine sam bila veoma zauzeta svojim dužnostima, ali da bih mogla da ga vodim na treninge, često sam parkirala automobil pored terena i radila na računaru u kolima dok sam ga čekala. Pošto sam često izlazila iz auta da gledam sinovljev trening, izgubila sam dosta vremena koje sam mogla da iskoristim za izvršavanje svoje dužnosti, pa mi se efikasnost smanjila. Jednom prilikom, moj sin je učestvovao na gradskom takmičenju, koje se poklopilo sa okupljanjem sa jednom pridošlicom. Iako sam silno želela da budem na toj utakmici, nisam mogla da zanemarim svoje dužnosti, pa sam morala da odem na okupljanje. Ipak, moje misli su sve vreme bile na utakmici. Pitala sam se da li će moj sin moći da igra celu utakmicu i da li će njegov tim pobediti. Kada sam stigla u kuću domaćina, videla sam da pridošlica još nije stigla. Obično bih se zabrinula i pokušala da je kontaktiram, ali tog dana sam pomislila kako je odlično što se nije pojavila, jer je to značilo da mogu da odem na utakmicu i da gledam sina. Sačekala sam neko vreme, a pošto pridošlica i dalje nije dolazila, nestrpljivo sam požurila na utakmicu. Stigla sam taman na drugo poluvreme i bila sam toliko uzbuđena kad sam videla kako sinovljev tim pobeđuje, da sam potpuno zaboravila da kontaktiram pridošlicu.

U oktobru 2023. godine sinovljev tim je učestvovao na gradskom takmičenju, ali nije osvojio trofej. Bila sam besna, posebno kada sam videla da tim godinu dana mlađi od mog sina osvaja nagradu, a roditelji i deca slave u WeChat grupi. Bila sam se na ivici nervnog sloma. U prošlosti su nam samo zavideli, ali sada su zaista pobedili. Moj sin se vratio kući praznih ruku, a ja nisam znala šta da radim sa sramotom koju sam osećala. Kada sam stigla kući, nisam čak ni večerala. Stalno sam se iskaljivala na svog sina: „Pandemija je odložila takmičenja na dve godine, ali nisam očekivala da ni ovog puta nećete imati rezultate. Sve je to zato što vas trener nije pravilno pripremio pre takmičenja. Jedan od tvojih saigrača je ispustio loptu u ključnom trenutku i potpuno vas je omeo. A mislim da ni ti nisi bio baš nešto posebno dobar. Da jesi, sigurno bi mogao da povedeš tim do kraja!” Već je bio veoma tužan zbog izgubljene utakmice, ali videvši koliku sam paljbu osula, pokušao je da me uteši: „Mama, ne ljuti se. U svakom takmičenju postoje pobednici i gubitnici. Jednostavno nismo bili tako dobri kao oni.” Gledajući sinovljevo nevino lice, bila sam duboko dirnuta: „To je samo igra; zašto sam toliko ljuta?” Naterala sam sebe da izgovorim nekoliko reči ohrabrenja svom sinu. Ali duboko u sebi, i dalje sam bila rastrojena i do jedan sat posle ponoći nisam mogla da zaspim. Osećala sam da je moje stanje pogrešno, pa sam se u srcu pomolila: „Bože, ne mogu da kontrolišem svoje emocije. Ti tražiš da ljude i stvari posmatramo kroz Tvoju reč, kao i da se vladamo i postupamo prema Tvojoj reči, sa istinom kao našim kriterijumom. U koji aspekt istine treba da uđem po pitanju odgajanja svog deteta? Molim Te, prosveti me i usmeri me.” Nakon molitve sam se setila šta nam je Bog rekao o odgovornostima koje roditelji treba da ispunjavaju prema svojoj deci, i pao mi je na pamet jedan odlomak Božjih reči: „Ispunjavanje odgovornosti roditelja znači, s jedne strane, brigu o deci, a s druge, savetovanje i ispravljanje svoje dece i davanje smernica u vezi sa ispravnim mislima i stavovima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Kada naša mala deca imaju ekstremne misli ili stavove, Bog od nas roditelja traži da odmah razgovaramo s njima o tim mislima. To je odgovornost roditelja. Moj sin je tog dana izgubio na takmičenju, tako da je to zapravo trebalo da bude trenutak kada će izbaciti svoje emocije i izraziti svoja razmišljanja, i trebalo je da ga saslušam, posavetujem i pomognem mu da ispravi svoja pogrešna gledišta. Ne samo da ga uopšte nisam posavetovala, nego sam mu još i dodatno otežala. Bila sam potpuno nerazumna! Čak ni kao majka nisam bila u skladu s merilom. Bila sam užasna! Dok sam razmišljala o svemu tome, polako sam se smirila i prestala sam da se opterećujem ishodom takmičenja.

Kasnije sam razmišljala o tome zašto postavljam toliko zahteva svom detetu. Pročitala sam Božje reči: „U okviru subjektivne svesti roditelja, oni predviđaju, planiraju i određuju razne stvari o budućnosti svoje dece, a njihova očekivanja su posledica svega toga. Podstaknuti tim očekivanjima, roditelji zahtevaju da njihova deca savladaju različite veštine, da uče glumu i ples, ili umetnost, i tako dalje. Zahtevaju da njihova deca postanu talentovani ljudi i da na kraju budu nadređeni, a ne podređeni. Zahtevaju da njihova deca postanu visoki zvaničnici, a ne redovi; oni zahtevaju da njihova deca postanu menadžeri, izvršni direktori i rukovodioci, da rade za neku od 500 vodećih svetskih kompanija i tako dalje. To su sve subjektivne zamisli roditelja. (…) Na čemu se zasnivaju ta roditeljska očekivanja? Odakle ona dolaze? Dolaze od društva i sveta. Poenta svih tih roditeljskih očekivanja je da se deci omogući da se prilagode ovom svetu i društvu, da izbegnu da ih svet ili društvo eliminišu i da zauzmu svoj položaj u društvu, da imaju siguran posao, stabilnu porodicu i sigurnu budućnost, tako da roditelji imaju različita subjektivna očekivanja za svoje potomstvo. Na primer, trenutno je prilično moderno biti računarski inženjer. Neki ljudi kažu: ’Moje dete će biti računarski inženjer. U toj oblasti može baš dobro da se zaradi, može da nosi računar svuda sa sobom i da se bavi računarskim inženjeringom po ceo dan. Tako ću i ja ostaviti dobar utisak!’ U takvim okolnostima, u kojima deca nemaju predstavu o bilo čemu, njihovi roditelji iscrtavaju njihovu budućnost. Zar to nije pogrešno? (Jeste.) Njihovi roditelji polažu nade u njih u potpunosti na osnovu načina na koji odrasli posmatraju svet, kao i stavova, perspektiva i sklonosti odraslih o pitanjima sveta. Zar to nije subjektivno? (Jeste.) Ako želite lepše da se izrazite, rekli biste da je to subjektivno, ali šta je to zaista? Kako ta subjektivnost može drugačije da se protumači? Zar to nije sebičnost? Zar to nije prinuda? (Jeste.) Sviđa ti se ovaj ili onaj posao i takva i takva karijera, uživaš u tome što si stekao poziciju, što ti je život glamurozan, radiš kao zvaničnik ili si bogat, pa teraš i svoju decu da rade isto, da budu takva osoba i da idu tim putem – ali da li će oni uživati u životu u takvom okruženju i u obavljanju tog posla u budućnosti? Da li su stvoreni za to? Kakve su njihove sudbine? Kakva su Božja uređenja i odluke u vezi s njima? Da li znaš to? Neki ljudi kažu: ’Nije me briga za sve to, bitno je ono što ja, kao njihov roditelj, volim. Moje nade u njih biće zasnovane na mojim sklonostima.’ Zar to nije vrlo sebično? (Jeste.) To je vrlo sebično!” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Iz Božjih reči sam shvatila da roditelji postavljaju razne zahteve svojoj deci na osnovu sopstvenih sklonosti i shvatanja društva, a zatim od njih traže da teže tim zahtevima i da ih ispune. Pogledala sam sebe u svetlu ovoga i shvatila sam da volim da budem visoko cenjena i da ne želim da ostanem nepoznata, pa sam zato očekivala da i moj sin teži istome. Videla sam da je pritisak konkurencije u društvu ogroman i da moj sin slučajno ima talenat za sport, pa sam se nadala da će se izdvojiti među svojim vršnjacima kroz fudbal, da će na kraju postati poznat, zaraditi mnogo novca i živeti boljim životom. Na taj način bih i ja imala koristi od njegovog uspeha. Kako bih postigla taj cilj, oduzela sam mu radost igranja fudbala i primorala ga da teži tome da postane vrhunski igrač, u skladu s mojim željama. Bez obzira na veliku vrućinu ili hladnoću, i na to da li je fizički mogao da izdrži, prisiljavala sam ga da nastavi s treninzima. Moj sin je postepeno postao previše usmeren na pobedu ili poraz i na čast, pa je čak postao i ponosan i samozadovoljan zbog svojih postignuća. Naizgled je delovalo da sve to radim za njegovo dobro, ali u stvarnosti sam želela da iskoristim njegov uspeh u fudbalu kako bih ispunila svoje sebične želje i ostvarila sopstvene snove. Što je još važnije, moja očekivanja i zahtevi prema sinu su bili u potpunosti vođeni mojim ličnim, subjektivnim željama. On je bio još mali i nije ni razumeo pojam slave niti velike zarade, ali sam mu sve to nametnula i prisilila ga da sprovodi moj plan. Bila sam tako sebična! Čime će se moj sin baviti ili kakva će osoba postati u budućnosti, sve je to pod Božjom suverenošću i uređenjima. Zar nisam, planirajući njegov život po sopstvenim željama, pokušavala da se otrgnem Božjoj suverenosti?

Kasnije sam počela da tragam: „Zašto uvek očekujem da moj sin ispuni moje zahteve?” Kada sam pročitala Božje reči, srce mi se malo razvedrilo. Svemogući Bog kaže: „U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije veoma agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone preživljavanja, da uspostave životne ciljeve i smer u životu i da počnu da stiču životne aspiracije. Ma koliko se reči koje ljudi koriste da govore o svojim životnim aspiracijama činile uzvišenim, te aspiracije su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – ili, zapravo, svaki čovek – juri u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, imati kapital koji će moći da koriste da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da jednom kada steknu slavu i dobitak, imaju kapital koji mogu da iskoriste da bi tragali za zadovoljstvom i uživali u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade bez rezerve i bez ikakve sumnje i da pri tom nikada ne shvate da treba da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljivost slave i dobitka nad ljudima prevelika; to su stvari ka kojima ljudi mogu da streme bez prestanka, čitavog života pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije stvarna situacija?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatila da sam imala tako velika očekivanja od svog deteta jer sam težnju za slavom i dobitkom postavila kao svoj životni cilj. Još od detinjstva sam usvajala sotonske izreke poput: „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima” i „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi” i činila ih svojim životnim kredom. U potpunosti sam se fokusirala na učenje, polaganje ispita i pronalaženje dobro plaćenih poslova. Svaki put kada bih ostvarila neki cilj i bila hvaljena od drugih, moji roditelji bi zbog mojih dostignuća takođe postajali predmet zavisti rodbine, prijatelja i komšija, i tada sam osećala da je, bez obzira na svu patnju koju sam podnosila, sve to vredelo. Nakon što sam se zaposlila, da bih napredovala, dobila veću platu i izdvojila se, ulizivala sam se nadređenima. Pred kolegama sam nosila masku i govorila stvari koje nisu bile u skladu sa onim što sam zaista osećala. Moja porodica je videla samo kako je impresivno to što radim u velikom gradu i što svakog meseca šaljem novac kući, ali istina je da mi je takav život već odavno bio preko glave. U svetu slave i dobitka, izgubila sam integritet, osećala sam se usamljeno i prazno iznutra i nisam imala nikoga s kim bih mogla da podelim svoja prava osećanja. Nakon što sam dala otkaz, godinama nisam želela ni da se prisećam tog vremena. Nakon što sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, počela sam da izvršavam svoju dužnost u crkvi, što mi je donelo mir i olakšanje u srcu i omogućilo mi da se klonim tog neprijateljskog i varljivog sveta u kom se svi bore za slavu i dobitak. Mislila sam da sam se već odrekla te težnje za slavom i dobitkom, ali sam neočekivano opet počela da im težim kada je moj sin počeo da igra fudbal. Želela sam da ga obučim da postane vrhunski igrač kako bih i sama mogla da uživam u toj slavi. Suština mog očekivanja bila je da želim da moje dete teži slavi, dobitku i statusu baš kao i ja. Na terenu se moje dete borilo protiv svojih protivnika; van terena, ja sam se borila protiv drugih roditelja. Takmičili smo se u tome ko će bolje obučiti svoje dete i kome će dete doneti više slave. Čak sam maštala da ću, kada moj sin postane poznat, zajedno s njim uživati u bogatstvu, statusu i slavi. Shvatila sam da se cilj kojem težim uopšte nije promenio. Tokom godina odlaska na utakmice sa sinom, uvidela sam da se takmičarski sportovi svode na slavu i dobitak. Čak i kada talentovani igrači kroz naporan rad postignu dobre rezultate, patnje kroz koje prolaze ⎯ i telesne i duševne ⎯ su nešto što obični ljudi ne mogu da podnesu. Štaviše, ta prolazna dostignuća brzo izblede i besmislena su. Ni vrhunski igrači koji su nekada uživali u slavi i dobitku ne mogu pobeći od starenja, bolesti i smrti, a ni od životnih teškoća. Čak i ako osoba postigne i slavu i dobitak, to ne može zaustaviti starenje niti bolest, niti može produžiti njihov život. Čak i da sam odgojila svog sina da postane vrhunski igrač, kakvog bi to imalo smisla? Zar ne bi i dalje patio pod uticajem Sotoninih otrova, baš kao i ja? Tek tada sam shvatila da voditi dete putem težnje za slavom i dobitkom znači gurati ga pravo u ognjenu jamu. Moj sin je očigledno bio samo obično dete koje voli da igra fudbal, a ja sam bila ta koja je bila zaslepljena slavom i dobitkom. Lično sam mu stavila okove slave i dobitka.

Kasnije, jedući i pijući Božje reči, stekla sam jasnije razumevanje ovog pitanja. Svemogući Bog kaže: „Ako roditelji žele da ispune svoje odgovornosti, trebalo bi da pokušaju da razumeju dečju ličnost, sklonosti, interese, kov i potrebe njihove ljudskosti, umesto da svoje sopstvene težnje odraslih ljudi ka svetu, prestižu i profitu pretvore u očekivanja od svoje dece, namećući im pitanja prestiža, profita i sveta koja dolaze od društva. Roditelji te stvari nazivaju prijatnim imenom ’očekivanja od svoje dece’, ali one to nisu u stvarnosti. Jasno je da oni pokušavaju da gurnu svoju decu u ognjenu jamu i pošalju ih u naručje đavola” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). „Što se tiče budućih puteva kojima će njihova deca ići i zanimanja kojima će se baviti, roditelji ne bi trebalo deci da usađuju stvari kao što su: ’Pogledaj tog i tog, on je pijanista koji je počeo da svira klavir sa četiri ili pet godina. Nije se igrao, nije imao ni drugove ni igračke i vežbao je klavir svakog dana. Roditelji su ga pratili na časove klavira, konsultovali se s raznim profesorima i prijavljivali ga na klavirska takmičenja. Pogledaj kako je postao poznat, dobro jede, lepo se oblači, okružen je aurom svetlosti i poštovanja gde god da se pojavi.’ Da li je to vrsta vaspitanja koja podstiče zdrav razvoj dečjeg uma? (Ne, nije.) Kakvo je to onda vaspitanje? To je đavolje vaspitanje. Taj vid vaspitanja šteti svakom mladom umu. Podstiče ga da teži slavi, da priželjkuje razna priznanja, počasti, položaje i uživanja. Zbog toga žudi za tim i želi da se teži tim stvarima od ranog detinjstva, što ga vodi u anksioznost, intenzivnu strepnju i brigu, pa čak i da poželi to da postigne po svaku cenu, da se budi rano i da radi do kasno da bi pregledao svoje domaće zadatke i savladao različite veštine, i da gubi godine detinjstva, menjajući dragocene godine za te stvari” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Iz Božjih reči sam shvatila da roditelji prenose svoju težnju za slavom i dobitkom na decu i da je to prisutno tokom celokupnog procesa njihovog odgajanja i obrazovanja. To nanosi štetu telu i umu dece i gura ih u đavolje ruke. Razmišljala sam o tome kako je moj sin imao bezbrižno detinjstvo, ali sam ga još od šeste ili sedme godine navodila da teži tome da postane vrhunski igrač, da juri slavu i bogatstvo. To je bilo više od onoga što je u svom uzrastu mogao da podnese. Ipak, silom sam mu usađivala te ideje i zahtevala da trenira čak i kad je bio iscrpljen ili bolestan. Fudbal je za mog sina postao više od interesovanja ili hobija – nametnula sam mu preveliki pritisak. Primoravala sam ga da brine o pobedama i porazima, uspehu i neuspehu, da se takmiči sa vršnjacima i da naporno trenira kako bi ga treneri zapazili. Sada je moj sin postao nadmen i previše samouveren kad god pobedi u igri ili dobije neko priznanje, a frustriran i ljubomoran kada vidi da drugi bolje igraju i da dobijaju pažnju. Izgubio je nevinost koju je trebalo da ima u tom uzrastu, a sve se to dogodilo zato što sam mu ja nametnula svoje lične želje. Dugovala sam svom detetu izvinjenje. Čak i posle mnogo godina verovanja u Boga, i dalje nisam uviđala koliko su slava i dobitak štetni po čoveka. Naučila sam i svoje dete da teži slavi i dobitku, dok sam pritom odložila svoje dužnosti. Zanemarila sam svoje prave dužnosti i razočarala sam Boga. Osećala sam duboko kajanje i molila sam se Bogu: „Bože, ne razumem istinu. Ni kao roditelj nisam u skladu s merilom Kako da vaspitavam svoje dete i kako da se odnosim prema njegovim interesovanjima i hobijima? Molim Te, prosveti me i usmeri.”

Kasnije sam u Božjim rečima pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Kada roditelji svojoj deci nameću razna očekivanja i zahteve, oni ne ispunjavaju svoju odgovornost. Dakle, koje su njihove ’odgovornosti’? Najosnovnije odgovornosti koje roditelji treba da ispune su da nauče svoju decu da govore, da ih uče da budu dobrodušni, da ne budu loši ljudi i da ih usmeravaju u pozitivnom pravcu. To su njihove najosnovnije odgovornosti. Pored toga, oni treba da pomognu svojoj deci da istraže sve vrste znanja, sklonosti i sličnih stvari koje im odgovaraju, na osnovu njihovog uzrasta, onoga koliko mogu da podnesu, i njihovog kova i interesovanja. Nešto bolji roditelji će pomoći svojoj deci da shvate da je Bog stvorio ljude i da Bog postoji u ovoj vaseljeni, upućivaće ih da se mole i da čitaju Božje reči, pričaće im biblijske priče i nadati se da će slediti Boga i obavljati dužnost stvorenog bića kada odrastu, umesto da jure za svetskim trendovima, zarobljeni u raznim komplikovanim međuljudskim odnosima i potrošeni raznim trendovima ovog sveta i društva. Odgovornosti koje roditelji treba da ispune nemaju nikakve veze s njihovim očekivanjima. Odgovornosti koje treba da ispune u svojoj ulozi roditelja su da svojoj deci pruže pozitivne smernice i odgovarajuću pomoć dok odrastaju, kao i da se pomno brinu o njihovoj telesnoj dobrobiti, u vezi sa hranom, odećom, smeštajem ili kada se razbole. Ako im se deca razbole, roditelji treba da leče svaku bolest koju treba lečiti; ne treba da zapostavljaju svoju decu niti da im govore: ’Samo ti idi u školu, nastavi da učiš – ne smeš da gubiš nastavu. Ako previše zaostaneš, nećeš uspeti da nadoknadiš.’ Kada njihova deca treba da se odmore, roditelji treba da ih puste da se odmore; kada su njihova deca bolesna, roditelji moraju da im pomognu da se oporave. To su odgovornosti roditelja. S jedne strane, oni moraju da brinu o fizičkom zdravlju svoje dece; s druge, moraju da im se nađu, da ih obrazuju i da im pomognu u pogledu njihovog mentalnog zdravlja. To su odgovornosti koje roditelji treba da ispune, a ne da nameću nerealna očekivanja ili zahteve svojoj deci. Roditelji moraju da ispune svoje odgovornosti kada je reč i o mentalnim potrebama dece i o stvarima koje su njihovoj deci potrebne u fizičkom životu. Roditelji ne treba da dozvole da im se deca smrzavaju zimi, treba da im prenesu neka opšta znanja o životu, kao na primer šta treba da rade da se ne bi prehladili, da treba da jedu toplu hranu, da će ih boleti stomak ako jedu hladnu hranu, i da ne bi trebalo da se tek tako izlažu vetru ili da skidaju odeću na promaji kada je hladno, pomažući im da nauče da vode računa o svom zdravlju. Pored toga, kada se u mladim umovima njihove dece pojave neke detinjaste, nezrele ideje o njihovoj budućnosti ili neke ekstremne misli, roditelji moraju odmah da im pruže ispravno vođstvo čim to otkriju, a ne da ih nasilno potiskuju; trebalo bi da navedu svoju decu da izraze i daju oduška svojim idejama, kako bi problem zaista mogao da se reši. To je ispunjavanje njihovih odgovornosti. Ispunjavanje odgovornosti roditelja znači, s jedne strane, brigu o deci, a s druge, savetovanje i ispravljanje svoje dece i davanje smernica u vezi sa ispravnim mislima i stavovima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Iz Božjih reči sam shvatila da odgovornost roditelja prema maloj deci s jedne strane podrazumeva brigu o njihovim fizičkim potrebama i obezbeđivanje zdravog odrastanja, a s druge potrebu da s njima razgovaraju, da ih savetuju i blagovremeno rešavaju njihove psihološke probleme. Još je bolje da svoju decu dovedu pred Boga. Božje reči su ono što ljudima zaista treba. On nas na praktičan način uči kako da se vladamo i ophodimo prema svojoj deci. Toliko godina sam roditelj, a nisam znala šta zaista znači činiti ono što je najbolje za svoje dete. Tek tada sam uvidela da samo sledeći Božje reči mogu istinski da ispunim svoju odgovornost kao roditelj i da to može omogućiti i mom detetu da zdravo odraste. Shvativši sve to, prestala sam da prisiljavam dete da ide na treninge i takmičenja. Umesto toga, počela sam da poštujem njegove želje. Takođe sam sela da razgovaram s njim i rekla: „Nećemo tražiti da od tebe napravimo vrhunskog igrača. Pošto uživaš u igranju fudbala, samo se fokusiraj na to da se zabaviš.” Bio je i iznenađen i srećan kada je to čuo. I ja sam se osećala mnogo opuštenije. Više nisam očekivala od sina da postane vrhunski igrač. Nakon toga sam stavila svoje dužnosti na prvo mesto, a njemu sam prepustila da sâm vodi računa o svojim treninzima i takmičenjima. Smirila sam se kako bih se fokusirala na svoje dužnosti i prestala sam da brinem o tim stvarima. U maju 2024. godine, kako se približavala mala matura, moj sin je imao utakmicu. Kad sam videla da su protivnički timovi veoma jaki, zabrinula sam se zbog žestoke konkurencije. Nisam želela da moje dete ponovo bude uvučeno u vrtlog slave i dobitka, pa sam mu predložila da ne učestvuje. Ali on je insistirao da ide. Na kraju su, zbog grešaka njegovih saigrača, propustili dve šanse za gol, a u poslednjem izvođenju penala, moj sin nije dao gol zbog treme. Bio je malo iznerviran i pomalo tužan, ali sam ga strpljivo posavetovala i ohrabrila da poraz prihvati mirno. Nakon što je to čuo, osetio je veliko olakšanje. Uglavnom sam pronalazila prave trenutke da mu svedočim o Božjem stvaranju. Razgovarala sam s njim o tome kako je Bog stvorio čoveka i kako Sotona kvari ljude. Moj sin je pokazivao veliko interesovanje i razumevanje. Učila sam ga da se oslanja na Boga kada se suoči sa teškoćama, da bude iskren u svojim rečima i delima i da ne čini loše stvari.

Želja za slavom i dobitkom se i dalje povremeno budila u mom srcu, naročito kada bih videla tuđu decu kako uspevaju u svojim hobijima ili interesovanjima. Tada bih se uznemirila. Ipak, više nisam te svoje želje nametala svom sinu. Jedne večeri sam naišla na jedan odlomak Božjih reči. To je bilo nešto što je bilo potrebno i mom sinu i meni, pa sam ga pozvala da ga zajedno pročitamo. Svemogući Bog kaže: „” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Iz Božjih reči sam videla da Bog ljudima daje interesovanja i hobije s jedne strane da bi im obogatio život, a s druge da bi kroz iste zarađivali za život. Međutim, da li će neko na kraju zaista i raditi u oblasti povezanoj sa svojim interesovanjima ili hobijima, ipak zavisi od Božjih određenja. Možda će ostati samo hobiji. Podelila sam sa svojim sinom svoje razumevanje o tome kako bi trebalo da se odnosimo prema interesovanjima i hobijima. Moj sin je rekao: „Hvala Bogu što mi je dao da zavolim fudbal. To mi je donelo mnogo radosti. Ali da li ću u budućnosti raditi nešto vezano za fudbal ili kako ću se izdržavati – to ipak zavisi od Božjih određenja.” Rekla sam: „Tako je. Samo su Božje reči istina i tako treba da posmatramo ovu stvar.” Osećam da je verovanje u Boga zaista divno. Božje reči su istina, one nas opskrbljuju načelima primene u svemu, pokazuju nam put kojim treba da idemo i donose slobodu i oslobođenje našim srcima.