Autorka: Sju Jen, Kina

U maju 2023. godine, bila sam zadužena za rad na izradi tekstova. Sredinom oktobra, jedan od vođa grupe je smenjen jer nije obavljao stvaran posao, a kasnije je brat Li Dži izabran za vođu grupe. U to vreme, vođa mi je posebno poslala pismo da me podseti, rekavši da Li Dži ima prosečan kov i da mu nedostaje radna sposobnost, te je tražila od mene da mu više pomažem i pružam podršku. Tako sam istoga dana napisala pismo Li Džiju, upoznajući ga sa konkretnim situacijama članova grupe, hitnim problemima u grupi i tako dalje, te sam ga zamolila da shodno tome odredi prioritete u radu. Li Dži je odgovorio, rekavši da je u početku osećao da mu je kov nedovoljan, da ima previše nedostataka i da nije dorastao dužnosti vođe grupe, ali nakon što je pročitao Božje reči, on je preokrenuo svoje pogrešno stanje i napravio je plan za predstojeći posao. Pomislila sam: „Li Dži ima neki život-ulazak. Iako mu nedostaje radna sposobnost, dokle god je ispravan čovek, ne treba se plašiti nedostataka i mogu više da ga podržim i da mu pomognem.” Osećala sam da će, kada shvati neka načela i stekne neko radno iskustvo, sve biti u redu. Posle toga sam pažljivo pratila rad Li Džija. Mogao je da prihvati predloge koje sam mu davala i blagovremeno je davao povratne informacije o detaljima rada.

Za nešto više od mesec dana, Li Dži je postepeno pronašao tri člana tima za rad na izradi tekstova, od kojih su svi imali određeni kov. Osećala sam se prilično srećno, razmišljajući: „Uvek sam se mučila da pronađem odgovarajuće ljude, ali Li Dži je tek stigao i već je pronašao odgovarajuće ljude. Izgleda da Li Džijeva radna sposobnost nije tako loša.” Razmišljala sam o vremenu kada sam bila odgovorna za rad tri grupe i obučavanje ljudi. Tada sam svaki dan bila veoma zauzeta, ali sada kada je Li Dži uglavnom savladao svoj posao, mogla sam malo da se opustim. Posle toga nisam tako pažljivo pratila njegov posao. Pola meseca kasnije, primetila sam da grupa za koju je Li Dži bio odgovoran nije predala nijedan članak sa iskustvenim svedočenjem. Bila sam pomalo zbunjena: „Li Dži je rekao da tri sestre koje su se tek pridružile grupi imaju određeni kov, pa zašto onda nema nikakvih rezultata iz njihovih dužnosti? Da li je moguće da još uvek nisu dokučile načela jer su tek počele da se obučavaju?” Razmišljajući o tome, otišla sam da proverim kako grupa napreduje sa pregledanjem članaka sa iskustvenim svedočenjima. Videla sam da Li Dži može da ustanovi neke probleme u člancima sa iskustvenim svedočenjima i da u radu nema očiglednih odstupanja. Pomislila sam: „Rezultati rada za koji je Li Dži bio odgovoran oduvek su bili loši. Nije moguće očekivati da se rezultati odmah poprave. Možda će se s vremenom poboljšati.” Tada sam takođe pomislila: „Da li da istražim dalje?” Ali kada sam pomislila na to koliko ću vremena morati da potrošim na rešavanje problema ako zaista postoje i na to da još uvek imam da pratim rad druge dve grupe, mislila sam da ću, ako budem morala da se uključim u sve to, biti iscrpljena! Nakon mnogo razmišljanja, konačno sam odlučila da je bolje da samo pustim Li Džija da istraži i reši to. Jednom prilikom sam saznala da Lu Đuen, sestra koja je odnedavno premeštena, oseća otpor prema Li Džijevom praćenju i nadzoru, smatrajući da stalna pitanja o napretku rada predstavljaju gubljenje njenog vremena, i čak je taj stav izražavala pred drugima. Znala sam da njen stav nije ispravan i da će Li Džiju biti nemoguće da prati taj rad, ali nisam dalje istraživala niti pokušavala da to rešim. Samo sam zamolila Li Džija da razgovara u zajedništvu sa Lu Đuen. Kasnije je Li Dži izvestio da Lu Đuen normalno obavlja svoje dužnosti, pa nisam dalje pratila tu stvar.

Dok sam se okrenula, već je bila sredina decembra i otkrila sam da grupa za koju je Li Dži bio odgovoran i dalje nije predala mnogo članaka o iskustvenim svedočenjima. Shvatila sam da nešto nije u redu, pa sam brzo napisala pismo da pitam Li Džija o situaciji. Rekao je da njegovo stanje nije dobro i da je nekoliko braće i sestara reklo da on ne može da obavlja stvaran posao niti da rešava teškoće sa kojima se suočavaju u svojim dužnostima, te da razmišljaju da ga prijave. U tom trenutku sam bila šokirana. Zar ranije nije mogao da obavi neki posao? Kako je odjednom došlo do toga da ga prijavljuju? Malo sam se uplašila. To što je posao ove grupe ispao ovako bilo je povezano sa činjenicom da ja nisam obavljala stvaran posao tokom ovog perioda. Brzo sam otišla u grupu da razumem situaciju. Na moje iznenađenje, Li Dži je osećao da mu je kov loš i da ne može da bude vođa grupe, pa je preuzeo odgovornost i podneo ostavku. Kako god je vođa pokušavala da razgovara u zajedništvu i da pomogne, nije vredelo. Nakon što je Li Dži otišao, otkrila sam da grupa za koju je bio odgovoran ima gomilu problema. Lu Đuen je uvek iskaljivala negativnost. Mislila je da Li Džijevo nadgledanje i proveravanje rada za nju predstavlja gubljenje vremena, što je dovelo do toga da Li Dži ne može da prati rad, a to je ozbiljno odložilo i remetilo rad na izradi tekstova. Nove sestre koje su tek započele sa obukom bile su neobuzdane i nedisciplinovane, kao i neorganizovane u svojim dužnostima, a kada su nailazile na teškoće, samo su ih prebacivale na Li Džija. Međutim, Li Dži nikada nije istakao problem njihovog stava prema dužnostima, niti ga je prijavio nadređenima. Samo im je dozvoljavao da se provlače i da otaljavaju u timu. Nakon što sam sve to saznala, bila sam zapanjena. Tokom ova tri meseca, Li Dži nije imao nikakvog rezultata u praćenju posla. Članovi grupe su bili krajnje površni u svojoj dužnosti – a ja za to nisam znala. To je potpuno zaustavilo ovaj deo rada na izradi tekstova. Iskreno sam zažalila što nisam bila marljivija! Kasnije sam smenila nepodobne članove u grupi i u nju prebacila neko novo osoblje, pa je tek tada posao počeo postepeno da se poboljšava.

Posle ovog incidenta, osećala sam veliku krivicu. Bila sam svesna da je Li Džijev kov prosečan i da njegova radna sposobnost nije velika, pa kako sam mogla da pustim uzde i zanemarim rad ove grupe? Da sam više pažnje posvetila praćenju i ispitivanju rada, mogla bih ranije da otkrijem Li Džijeve probleme i da izbegnem ove posledice. Nisam mogla da pobegnem od odgovornosti što se posao ovako odvijao. Tokom tog perioda, često sam tražila Božje reči koje razotkrivaju lažne vođe i čitala ih. Među njima je bio jedan odlomak koji se posebno odnosio na moje stanje. Bog kaže: „Lažne vođe nikada ne pitaju kakva je situacija u obavljanju posla kod raznih nadzornika timova niti je dalje prate. Oni takođe ne pitaju, ne prate niti shvataju život-ulazak nadzornika raznih timova i osoblja odgovornog za različite važne poslove, kao ni njihove stavove u pogledu rada crkve i njihovih dužnosti, ali i u pogledu vere u Boga, istine i Samog Boga. Oni ne znaju da li su ti pojedinci doživeli bilo kakav preobražaj ili rast niti poznaju različite probleme koji bi mogli postojati u njihovom radu; posebno, oni ne znaju kakav uticaj greške i odstupanja, do kojih dolazi u različitim fazama posla, mogu imati na rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda niti da li su te greške i odstupanja ikada otklonjeni. Oni nemaju pojma o svemu tome. Ako ništa ne znaju o ovim detaljnim pojedinostima, oni postaju pasivni svaki put kad se jave problemi. Međutim, lažne vođe se uopšte ne brinu zbog tih detaljnih pitanja dok obavljaju svoj posao. Oni veruju da se njihov posao završava nakon što rasporede razne nadzornike timova i dodele zadatke – to se računa kao dobro obavljen posao i njih se ne tiče ako se pojave neki drugi problemi. Pošto lažne vođe ne nadgledaju, ne usmeravaju i ne prate rad nadzornika raznih timova i ne ispunjavaju svoje obaveze u tim oblastima, to rezultira time da se rad crkve pretvara u haos. Tako vođe i delatnici zanemaruju svoje dužnosti. Bog može detaljno da ispita dubinu ljudskog srca, dok ljudi nemaju tu sposobnost. Stoga ljudi treba da budu marljiviji i pažljiviji dok rade i treba redovno da odlaze na radno mesto da bi pratili, nadgledali i usmeravali posao kako bi osigurali normalan napredak rada crkve. Jasno je da su lažne vođe krajnje neodgovorne u svom radu i da nikada ne nadgledaju niti prate i usmeravaju obavljanje različitih zadataka. Kao rezultat toga, neki nadzornici ne znaju kako da reše razne probleme koji se javljaju u radu i nastavljaju da igraju ulogu nadzornika uprkos tome što nisu ni približno kompetentni za obavljanje posla. Na kraju se posao stalno odlaže i oni od njega naprave potpunu zbrku. To je posledica toga što lažne vođe ne pitaju, ne nadziru niti prate situaciju kod nadzornika, a to je ishod do koga isključivo dovodi zanemarivanje odgovornosti lažnih vođa” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Bog kaže da su lažne vođe neodgovorne u svojim dužnostima i da ne obavljaju stvaran posao. Nakon što izaberu nadzornika, misle da je sve u redu i da sada mogu da izbegnu odgovornost. Zato ne ispituju niti dokučuju detalje različitih segmenata rada. Čak ne znaju ni da li su nadzornik ili oni koji obavljaju dužnosti kompetentni, niti da li je rad doveden do zastoja, nanoseći ozbiljnu štetu radu. To je pravi lažni vođa. Ja sam bila upravo takva vrsta lažnog vođe o kojem Bog govori. Nakon što je Li Dži izabran za vođu grupe, videla sam da je pronašao tri člana tima za rad na izradi tekstova, a kada sam komunicirala sa njim o poslu, njegov stav je uvek bio prilično dobar. Zato sam pomislila da Li Dži radi solidan posao i da mogu mirne duše da mu poverim posao. Onda sam postala birokrata, pa nisam nadgledala niti pratila njegov rad. Usled toga, nisam znala da Li Dži ima teškoće u svojim dužnostima i takođe sam bila potpuno nesvesna da članovi grupe zanemaruju prave zadatke i da su površni. Zapravo, znala sam da rad u njihovoj grupi dosledno ne daje rezultate, ali plašila sam se da ću, ako ispitam detalje, morati da trošim vreme i trud na rešavanje problema, pa sam to prepustila Li Džiju da reši. Osim toga, Lu Đuen nije dozvoljavala drugima da je nadgledaju u njenim dužnostima. Ujedno je uporno iskaljivala negativnost u grupi, što je remetilo rad na izradi tekstova. Nisam razotkrila njene probleme, već sam pustila Li Džija da ih reši, i posle toga nisam pratila rezultate. To je dovelo do toga da problemi ostanu nerešeni, što je odložilo napredak rada. Videvši to, shvatila sam da zaista jesam lažni vođa. U svojim dužnostima nisam ostavljala ništa osim prestupa.

Kasnije sam razmišljala: „Zašto sam toliko verovala Li Džiju?” Pročitala sam Božje reči: „Lažne vođe nikada ne pitaju za nadzornike koji ne obavljaju stvaran rad niti se bave svojim pravim poslom. Oni misle da je dovoljno samo izabrati nadzornika i da je time stvar završena, te da će on kasnije moći sȃm da rešava sve u vezi s radom. Tako lažne vođe samo povremeno održavaju okupljanja, ne nadziru rad niti se raspituju kako on napreduje, već se ponašaju kao šefovi koji su od svega digli ruke. (…) Oni nisu u stanju da sami obave stvaran posao, a nisu ni pedantni kada se radi o poslu vođa timova i nadzornika – ne prate ga i ne raspituju se o njemu. Njihova slika o ljudima zasniva se samo na sopstvenim utiscima i uobraziljama. Kada vide da neko izvesno vreme dobro radi, oni misle da će ta osoba ostati dobra zauvek i da se neće promeniti; oni ne veruju nikome ko kaže da postoji problem s tom osobom i ignorišu kada ih neko upozori na nju. Šta kažete, zar lažne vođe nisu glupe? Ti ljudi su i glupi i zatucani. Zbog čega su glupi? Oni nonšalantno nekome poklanjaju svoje poverenje i veruju da je taj neko pouzdan pošto je izabran, pošto se zakleo, doneo odluku i molio se roneći suze i da s njim neće biti nikakvih problema kada bude preuzeo odgovornost za posao. Lažne vođe nimalo ne razumeju ljudsku prirodu niti poznaju stvarno stanje iskvarenog čovečanstva. Oni kažu: ’Kako neko može da se promeni na gore ako je izabran kao nadzornik? Kako bi neko ko deluje tako ozbiljno i pouzdano mogao da zanemari svoj posao? On to ne bi učinio, zar ne? On ima svoj integritet.’ Pošto lažne vođe previše veruju sopstvenim uobraziljama i osećanjima, to na kraju dovodi do toga da nisu u stanju da blagovremeno reše mnoge probleme koji se javljaju u crkvenom radu, na kraju više nisu u stanju da blagovremeno smene odgovarajućeg nadzornika i da prilagode njegovu dužnost. Oni su stvarno lažne vođe. (…) lažne vođe imaju jednu kobnu manu: oni odmah veruju ljudima na osnovu svojih uobrazilja. A razlog tome je što ne razumeju istinu, zar nije tako? Kako Božja reč razotkriva suštinu iskvarenog ljudskog roda? Zašto bi oni verovali ljudima kojima čak ni Bog ne veruje? Lažne vođe su suviše nadmene i samopravedne, zar ne? Oni misle: ’Nisam mogao da pogrešim u proceni te osobe, ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema s tom osobom za koju sam procenio da je odgovarajuća; ta osoba sigurno nije neko ko se prepušta jelu, piću i zabavi ili ko voli udobnost, a mrzi težak rad. Ta osoba je krajnje pouzdana i dostojna poverenja. Ona se neće promeniti; ako se promeni, to bi značilo da sam ja pogrešio u pogledu te osobe, zar ne?’ Kakva je to logika? Da li si ti nekakav stručnjak? Da li imaš rendgenski pogled? Da li imaš tu posebnu veštinu? Možeš da živiš zajedno s nekim godinu ili dve, ali da li bi mogao da vidiš ko je on zapravo bez odgovarajućeg okruženja u kojem bi taj neko u potpunosti ogoleo svoju priroda-suštinu? Ako ga Bog ne otkrije, mogao bi da živiš pored njega tri ili čak pet godina a da se i dalje mučiš da vidiš kakva je njegova priroda-suština. Utoliko više kada ga retko viđaš i kad si retko s njim. Lažne vođe olako ukažu poverenje nekoj osobi samo na osnovu trenutnog utiska ili nečije pozitivne ocene, te se usuđuju da takvoj osobi povere crkveni rad. Zar to nije krajnja zaslepljenost? Zar to nije samovolja? Zar lažne vođe nisu krajnje neodgovorne kada tako obavljaju rad?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam zašto sam olako verovala ljudima. Osnovni uzrok bio je taj što nisam razumela istinu i bila sam veoma nadmena, i što sam ljude procenjivala prema svojim predstavama i uobraziljama. Smatrala sam da osoba može da obavlja stvaran posao samo zato što je na trenutak pokazala malo dobrog ponašanja. To je dovelo do toga da preterano verujem ljudima i zanemarujem nadgledanje i praćenje rada. Zapravo, vođa me je podsetila da Li Džijev kov i radna sposobnost nisu baš dobri, i rekla mi je da detaljnije pratim rad i da ga više usmeravam i pomažem mu u obavljanju posla. Međutim, pošto je Li Dži pronašao tri člana tima za rad na izradi tekstova i primetio neke probleme u člancima o iskustvenim svedočenjima, promenila sam mišljenje o njemu, misleći da ima neku radnu sposobnost i da mu kov nije tako loš. Nakon toga sam imala neodgovoran pristup u odnosu na njegov posao i retko sam ga proveravala ili se raspitivala o njemu. Usled toga, nisam otkrila niti rešila mnoge probleme, što je dovelo do kašnjenja u poslu. Zapravo, kad sam pažljivije razmislila, shvatila sam da je dvoje od tri člana dodelio vođa, a da je Li Dži bio odgovoran samo za raspoređivanje njihovih dužnosti. Takođe, on je mogao da uoči neke probleme sa člancima zato što je i ranije vežbao njihovo pisanje i mogao je da dokuči neka načela. Ipak, kada je bilo reči o stvarnom poslu i korišćenju istine za rešavanje problema – na primer, kada su članovi grupe bili u pogrešnim stanjima ili su imali loš stav prema svojim dužnostima – on to nije mogao da uradi. Nisam procenjivala ljude prema istina-načelima, a povrh toga, prepuštala sam se lagodnosti i nisam bila voljna da patim niti da platim cenu, ne prateći niti detaljno usmeravajući rad Li Džija, što je nanelo štetu radu. Razmišljajući o ovome, u srcu sam osećala i krivicu i žaljenje. Shvatila sam da sam zaista bila slepa i u očima i u srcu!

Posle toga sam potražila da pročitam Božje reči o tome kako da obavljam stvaran posao. Bog kaže: „Bez obzira na to koji važan posao vođa ili delatnik obavlja i kakva je priroda tog posla, njihov glavni prioritet je da shvate i dokuče kako posao napreduje. Oni lično moraju da budu prisutni da bi pratili kako se stvari odvijaju, da bi postavljali pitanja i dobili informacije iz prve ruke. Ne smeju da se oslanjaju samo na glasine niti da slušaju izveštaje drugih ljudi. Naprotiv, moraju svojim očima da nadgledaju situaciju sa osobljem, kako posao napreduje i da shvate koje sve poteškoće postoje, da li postoji neka oblast koja je u suprotnosti sa zahtevima Višnjeg, da li se krše načela, da li postoje ometanja ili prekidanja, bilo da je reč o nedostatku neophodne opreme ili materijala za profesionalni rad – vođe o svemu tome moraju imati potpuni uvid. Bez obzira na to koliko izveštaja čuli ili koliko informacija sakupili putem glasina, ništa od toga ne može da bude važnije od njihovog ličnog prisustva; mnogo je preciznije i pouzdanije kada stvari vide svojim očima. Kada se upoznaju sa svim aspektima situacije, imaće jasnu sliku o tome šta se dešava. Pogotovo moraju da imaju jasan i tačan uvid u to ko je dobrog kova i koga vredi obučavati, jer im samo to omogućava da precizno obučavaju i koriste ljude, što je ključno da bi vođe i delatnici dobro obavljali svoj posao” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Bog kaže da je, za dobro obavljanje stvarnog posla, presudno ne voditi računa o telu i ne slušati samo izveštaje drugih. Moramo lično učestvovati, duboko ući na mesto samog rada i razumeti detalje rada. Kad otkrijemo probleme, moramo lično učestvovati u njihovom rešavanju. Moramo pratiti rezultate rada nakon određenog perioda, a ne samo da ga sprovodimo bez praćenja. Zato sam se u srcu pomolila Bogu, rekavši da više neću biti birokrata, i posle toga sam počela da se usredsređujem na obavljanje detaljnog posla, lično pitajući o nekim problemima i radeći na njihovom rešavanju. U to vreme, rad u grupi za koju je bila odgovorna sestra Su Đing nije davao nikakve rezultate, a kada sam došla da ispitam rad, izvestila je kako je obavljala stvaran posao i kako je patila i plaćala cenu. Na osnovu njenog izveštaja, delovalo je da je Su Đing uradila mnogo toga, ali to se nije poklapalo sa rezultatima rada, pa sam počela detaljno da ispitujem rad. Otkrila sam da je Su Đing veoma brinula o svom ugledu i statusu, a kada je izveštavala o radu, izveštavala je samo o dobrim vestima, a ne o lošim. Kada sam se raspitivala o detaljima rada, uvek je izbegavala ključna pitanja, a nakon istrage i raspitivanja, potvrdila sam da Su Đing nema radnu sposobnost, i onda sam je smenila. Pošto u tom trenutku nisam mogla da pronađem odgovarajuću osobu za vođu grupe, preuzela sam na sebe određeni posao koji je bio detaljniji. Kroz dva meseca stvarnog učešća u radu i praćenja rada, rezultati rada na člancima su se poboljšali i okusila sam slast obavljanja stvarnog posla.

U tren oka, došao je april. Rad tri grupe za koje sam bila odgovorna postepeno je pokazivao napredak, i identifikovali smo kandidate za vođe grupa. U srcu sam planirala: „Posao je konačno na pravom putu, i dokle god redovno pratim stvari, trebalo bi da bude u redu, pa konačno mogu da se odmorim.” Postepeno sam se usredsredila samo na članke o iskustvenim svedočenjima koje su svakodnevno predavali i više nisam preuzimala inicijativu da ispitujem detalje rada. Jednog dana u junu, pogledala sam video sa iskustvenim svedočenjem, gde je brat bio crkveni vođa, odgovoran za rad na jevanđelju. Obavljao je posao sa značajnim detaljima i dobro je poznavao situaciju svakog mogućeg primaoca jevanđelja. Uporedila sam sebe sa njim i shvatila da mnogo zaostajem. Posebno u poslednjih pola meseca, zadovoljavala sam se samo tim da šaljem podnete članke o iskustvenim svedočenjima i nisam ispitivala detalje rada svake grupe. Shvatila sam da sam postala pomalo opuštena u svom poslu i brzo sam preokrenula stvari. Počela sam da proveravam rad nekoliko grupa i tek tada sam otkrila da jedna grupa ima ogroman zaostatak u člancima o iskustvenim svedočenjima koji nisu bili provereni, da je druga grupa bila krajnje neefikasna u obavljanju svoje dužnosti i da su se rezultati njihovog rada značajno pogoršali… Što sam više proveravala, sve više problema sam pronalazila. Bila sam tako ljuta na sebe: „Zašto ove probleme nisam otkrila ranije? Kako sam mogla da, uprkos svemu, ponovo krenem putem lažnog vođe?” Tada sam se pomolila i tragala.

U svom traganju, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Postoji još jedna vrsta lažnih vođa, o kojoj smo često govorili dok smo razgovarali u zajedništvu na temu ’odgovornosti vođa i delatnika’. Ta vrsta ima nešto malo kova, nisu neinteligentni, primenjuju svoje načine i metode u radu, a imaju i planove za rešavanje problema; a kada im se dodeli posao, mogu da ga sprovedu skoro prema očekivanim merilima. U stanju su da otkriju bilo kakve probleme koji se javljaju u poslu i takođe uspevaju da reše neke od njih; kada čuju probleme koje neki ljudi prijavljuju, ili primete ponašanje, ispoljenja, govor i postupke nekih ljudi, oni osete nešto u srcu i imaju svoje mišljenje i stav. Naravno, ako ti ljudi streme ka istini i imaju osećaj bremena, onda svi ti problemi mogu da se reše. Međutim, problemi neočekivano ostaju nerešeni u poslu za koji je odgovorna vrsta osobe o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu. Zašto je tako? Zato što ti ljudi ne rade stvaran posao. Vole lagodan život i mrze naporan rad, samo se površno trude, vole da budu besposleni i da uživaju u pogodnostima statusa; vole da naređuju drugima, tek toliko da mrdnu usnama i daju neki savet, i smatraju da je time njihov posao obavljen. Oni ne primaju k srcu ništa od stvarnog posla crkve, niti od ključnog posla koji im Bog poverava – oni nemaju taj osećaj bremena, pa čak i ako Božja kuća više puta naglašava te stvari, oni ih i dalje ne primaju k srcu. (…) U čemu je problem s takvom vrstom osobe? (Previše je lenja.) Recite Mi, ko ima veći problem: lenji ljudi ili ljudi lošeg kova? (Lenji ljudi.) Zašto su lenji ljudi u većem problemu? (Ljudi lošeg kova ne mogu da budu vođe ni delatnici, ali mogu biti donekle efikasni kad izvršavaju dužnost koja je u okviru njihovih sposobnosti. Međutim, lenji ljudi ne mogu ništa da postignu; čak i ako imaju kova, to nema nikakvog učinka.) Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, to je samo puka fasada; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne tragaju za istinom da bi ga rešili; i mada znaju kakve teškoće treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose teškoće koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se prepuštaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu podobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe teškoće, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da izdrži patnju i ko ne voli istinu je beskoristan; nije kvalifikovan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti uklonjeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Čitajući Božje razotkrivanje takvih lažnih vođa koji imaju kov, ali ne obavljaju pravilno svoje dužnosti, osetila sam da mi je srce zadrhtalo. U prošlosti sam uvek mislila da nisam previše lenja i nikada sebe nisam povezivala sa beskorisnom osobom koju je Bog razotkrio, ali ovog puta, suočena sa činjenicama, morala sam da priznam da je koren mog neuspeha da obavljam stvaran posao bio u mojoj ljubavi prema udobnosti, mržnji prema napornom radu, žudnji za lagodnošću i prevelikoj lenjosti. Osvrćući se na vreme kada sam nadgledala rad, u početku sam mogla da preuzmem neku odgovornost, podnesem neke teškoće i platim neku cenu, i rad je pokazivao neki napredak. Međutim, kad sam u radu videla neke rezultate, javila se moja želja za udobnošću i počela sam da prebacujem posao na vođe grupa i da potajno uživam u dokolici. Svakoga dana sam se zadovoljavala time da samo pregledam članke i nisam želela da ulažem mentalni napor da aktivno razmišljam o problemima svake grupe. Počinjala sam snažno u obavljanju dužnosti, ali nisam mogla da istrajem do samog kraja i uvek sam birala najlakši put. To je značilo da problemi u poslu nisu mogli pravovremeno da budu otkriveni i rešeni. Bog je ljudima dao um da razmišljaju o ispravnim stvarima, ali ja sam uvek vodila računa o svom telu i nikada nisam želela da koristim svoj um ili da promišljam o problemima. Crkva mi je poverila da izvršavam tako važnu dužnost, ali ja nisam razmišljala o tome kako da platim cenu da bi taj posao bio delotvoran. Umesto toga, prepustila sam se udobnosti i bila sam neodgovorna prema svojim dužnostima. Zaista nisam imala ni savesti ni ljudskosti. Zar nisam bila upravo onakva beskorisna osoba o kojoj Bog govori? Tada sam se pomolila Bogu, spremna da se pobunim protiv svog tela, da se pokajem pred Bogom i da obavljam stvaran posao.

Jednoga dana, tokom duhovnih posvećenosti, pročitala sam dva odlomka Božjih reči i pronašla sam put primene. Bog kaže: „Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih se moraš držati kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš uložiti stvarni napor; to je trenutak kada moraš da ponudiš sebe i da se daš Bogu, i trenutak kada treba da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakve spletke, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako se koristiš lukavstvom ili si ljigav i zabušavaš, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). „Ako zaista poseduješ kov u određenoj meri, ako zaista možeš da dokučiš stručne veštine u okviru svoje odgovornosti i nisi laik u svojoj profesiji, tada samo treba da se pridržavaš jedne fraze, i bićeš sposoban da budeš odan svojoj dužnosti. Koje fraze? ’Obavljaj to srcem.’ Ako stvari radiš srcem i prema ljudima se ophodiš srcem, tada ćeš biti sposoban da budeš odan i odgovoran u svojoj dužnosti. Da li je tu frazu lako sprovesti u delo? Kako se ona sprovodi u delo? To ne znači samo slušati ušima, niti samo razmišljati razumom – već uložiti srce. Ako čovek zaista može da uloži srce, onda, kada svojim očima vidi šta neko radi, kako se ponaša ili kako reaguje na nešto, ili kada svojim ušima čuje mišljenja ili argumente nekih ljudi, ako koristi svoje srce za promišljanje i razmatranje tih stvari, u njegovom umu će se pojaviti neke ideje, gledišta i stavovi. Te ideje, gledišta i stavovi pomoći će mu da ima duboko, konkretno i ispravno razumevanje te osobe ili stvari i istovremeno će dovesti do prikladnog i ispravnog rasuđivanja i načela. Čovek je odan svojoj dužnosti tek onda kada se pokaže da koristi srce” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Božje reči su me navele da shvatim da, kako bih ispunila svoje dužnosti i obavljala stvaran posao, prvo moram svesno da se pobunim protiv svoje iskvarene naravi i da uložim srce u svoje dužnosti. Dokle god ulažem svoje srce, moći ću da otkrijem probleme i da ih stvarno rešim. Samo na taj način mogu posvećeno da obavljam svoje dužnosti i tek tada se to može smatrati obavljanjem stvarnog posla. Ako ne uložim svoje srce i ne želim da uložim napor ili platim cenu, neću uložiti napor da tragam za istinom kada vidim probleme, i možda čak neću ni otkriti probleme, a kamoli ih rešiti, te na kraju neću moći da ispunim svoje dužnosti. Kasnije sam sa sestrom sa kojom sam radila komunicirala o problemima u grupi, jednom po jednom. Pažljivo smo proverile rad u grupi i pronašle neka odstupanja i propuste, a ja sam onda napisala pismo da bih praktično komunicirala i postepeno je problem niske efikasnosti u obavljanju dužnosti u grupi rešen. Međutim, znala sam da te zadatke ne mogu samo jednom da proverim i ispratim i da će time stvar biti završena, već da će biti neophodni redovno praćenje i redovan nadzor, te da je to posao koji se mora obavljati dugoročno. Ponekad, kada bi se posao nagomilao, i dalje bih otkrivala stanje u kome želim da budem lenja, ali sam bila u stanju da se brzo preokrenem i pobunim protiv svog tela, te da obavljam stvaran posao na osnovu Božjih reči. Pre nego što sam i primetila, rad na člancima u grupama za koje sam bila odgovorna počeo je da pokazuje jasne rezultate i osećala sam se zaista srećno. Osećala sam mir u srcu dok sam na ovaj način obavljala svoje dužnosti.

Nakon što sam ovo iskusila, shvatila sam da obavljanje stvarnog posla nije teško. To je samo pitanje ulaganja srca. Kada ispraviš svoje namere – usmeriš ih dalje od telesne udobnosti i lagodnosti i umesto toga ih postaviš u smeru razmatranja toga kako da dobro obavljaš stvaran posao – tvoje srce je više usredsređeno na prave stvari i u svojim dužnostima možeš da doživiš Božje usmeravanje i blagoslove, te da probleme vidiš jasnije i tačnije. Ključno je da, obavljajući stvaran posao, možeš da otkriješ više problema i možeš da primenjuješ rešavanje problema pomoću istine, shvatajući više istina-načela. Shvatila sam da jedino obavljanjem stvarnog posla svoju dužnost možeš dobro da obavljaš i da imaš mir i spokoj u srcu. Hvala Bogu!