Godine 2010, supruga mi je propovedala Božje jevanđelje carstva. Čitajući Božje reči, spoznao sam da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio i da On izražava istinu da bi pročistio i spasao čovečanstvo. Bio sam presrećan i pomislio sam: „Od sada moram iskreno da verujem u Boga i da Ga sledim. Koliko bih bio blagosloven kad bih u budućnosti primio Božje blagoslove i spasenje!” Posle nekog vremena, počeo sam da zalivam pridošlice u crkvi, a kasnije sam postao i crkveni starešina. Svakog dana sam bio zauzet obavljanjem raznih crkvenih poslova i osećao sam se zaista srećno, smatrajući da ću, dokle god budem ovako obavljao svoju dužnost, zasigurno zadobiti spasenje. Da bih se u potpunosti posvetio svojoj dužnosti, svoj unosan posao sa drvetom predao sam jednom rođaku.

U januaru 2017. godine, operisao sam levo oko zbog odlubljivanja mrežnjače, ali operacija nije dobro prošla, pa mi je vid bio samo 0,1. Nisam mogao čak ni jasno da vidim slova i mogao sam da vidim samo na desno oko. Prvobitno sam planirao da se posle nekog vremena ponovo operišem, ali u junu, zbog izdaje od jednog Jude, policija KPK je počela svuda da nas hapsi, pa smo supruga i ja pobegli u drugu oblast i nisam se usuđivao da idem u bolnicu na lečenje. U to vreme, mogao sam samo da se krijem kod kuće i obavljam dužnosti na izradi tekstova, ali kada sam dugo gledao u kompjuter, vid bi mi se zamutio i bilo mi je veoma teško da obavljam svoju dužnost. Videvši da braća i sestre oko mene imaju prilično dobar vid, pomislio sam: „U poslednjih nekoliko godina sam se odrekao svog posla i obavljao sam dužnost u crkvi, pa zašto sam ja dobio očnu bolest? Ako nešto krene naopako i sa mojim desnim okom, koju ću dužnost moći da obavljam? Ako ne obavljam svoju dužnost, kako mogu biti spasen?” Želeo sam da rizikujem i odem na lečenje, ali sam se plašio da će me KPK uhapsiti, pa se nisam usuđivao da odem u bolnicu. Razmišljao sam o tome kako su i neka braća i sestre patili od raznih bolesti, ali su se potpuno oporavili jer su istrajali u svojoj dužnosti. Ako istrajem u svojoj dužnosti, zar se Bog neće smilovati i na mene i isceliti me? Možda će mi oko na kraju biti bolje? Stoga sam na taj način nastavio da obavljam svoju dužnost.

Prvog maja 2024. godine, desno oko mi je iznenada jako oteklo i počelo da me boli, i osetio sam vrtoglavicu i mučninu. Oko mi je bilo krvavo i u trenutku nisam mogao ništa da vidim. Posle nekog vremena, mogao sam slabo da vidim likove kako se njišu ispred mene, ali nisam mogao jasno da vidim kuda hodam. Odjednom nisam znao šta da radim, misleći: „Šta se dešava? Pre više od dvadeset godina, imao sam operaciju odlubljene mrežnjače na desnom oku. Da li bi ovo mogao biti recidiv te stare bolesti? Ovo je stvarno loše. Levo oko mi se još nije oporavilo, a sada ne vidim na desno. Ako oslepim na oba oka, neću moći da obavljam nikakvu dužnost. Božje delo se bliži kraju, i u ovom kritičnom trenutku, ako izgubim vid, zar neću postati neupotrebljiv? Da li ću biti eliminisan?” Bio sam veoma zabrinut i nisam znao šta da radim. Zatim, osetio sam talase oštrog bola u desnom oku, kao da gori, glava me je mnogo bolela i stalno mi se povraćalo. Nemajući drugog izbora, rizikovao sam i otišao u bolnicu na pregled. Lekar je rekao da imam akutni glaukom zatvorenog ugla, što je izazvalo visok očni pritisak, proširene zenice i ozbiljno crvenilo oka. Pored toga, možda je zamućenje staklastog tela ili pomeranje sočiva izazvalo moj zamagljen vid. Rekao je da je neophodna hitna hospitalizacija, inače ću potpuno izgubiti vid na desnom oku. Kada sam to čuo, pomislio sam: „Gotov sam. Na levom oku mi je vid slab, a ako ne budem video ni na desno oko, zar neću na kraju zaista oslepeti? Zaboravi na dužnosti – čak i svakodnevni život bi postao problem. Šta ću onda da radim? Poslednjih nekoliko godina sam sve vreme obavljao dužnost u crkvi, pa kako sam mogao da dobijem takvu bolest? Da je samo bol u leđima ili nozi, bilo bi u redu; bar to ne bi odložilo moju dužnost. Ali ako izgubim očni vid i ne mogu da obavljam dužnost, zar neću postati beskoristan? Kako i dalje mogu biti spasen na ovaj način?” Što sam više razmišljao o tome, postajao sam sve negativniji. Ostao sam u bolnici tri dana i lekar je pokušavao razne tretmane, ali mi je očni pritisak stalno varirao između visokog i niskog. Zenice mi se nisu vraćale u normalu i video sam duple slike, kao da nosim naočare od 2000 dioptrija. Vid mi je bio samo 0,04. Lekar je rekao da za sada nema efikasnog lečenja i da je jedina opcija hirurška punkcija. Na taj način bi mogao da vidi da li se očni pritisak može smanjiti, a zatim da proveri stanje sočiva pre nego što odluči da li će obaviti drugu operaciju. Srce mi se steglo kada sam to čuo i dok sam ležao u krevetu, mašta mi je podivljala: „KPK nas lovi toliko godina, a ja sam se odrekao posla da bih obavljao svoju dužnost. Čak i sa jednim ispravnim okom, nastavio sam da obavljam svoju dužnost i moja dužnost je donela neke plodove, pa zašto me Bog ne štiti? Da li je moguće da nisam platio dovoljnu cenu ili se nisam dovoljno dao?” Doktrinarno, znao sam da treba da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima u ovoj situaciji, ali u srcu sam se i dalje nadao da će mi Bog isceliti oči. Kako bi bilo divno da se dogodi čudo! Kasnije sam video pacijenta u susednom krevetu, koji je imao operaciju odlubljene mrežnjače, ali je i dalje patio od visokog očnog pritiska. Vid na oba oka mu je skoro nestao, morao je da drži ženu za rame samo da bi polako hodao, i za njega već nije bilo nade za izlečenje. Zbog toga sam ponovo počeo da brinem: „Hoću li završiti kao on?” Moje dete je takođe videlo na internetu da je glaukom nepovratan i da nema efikasnog lečenja. Čuvši ovo, postao sam još više uznemiren i ojađen i počeo sam da se žalim na Boga i da Ga pogrešno razumem: „Toliko braće i sestara je Bog iscelio kad su se suočili sa bolešću, pa zašto meni Bog ne ukazuje blagodat?” Naprosto nisam mogao da se pokorim u srcu i nisam više želeo da se molim. Provodio sam dane uzdišući, nisam hteo da jedem i nisam mogao da spavam kako treba. Za nekoliko dana sam izgubio nekoliko kilograma. Osećao sam nepodnošljiv bol u sebi. Nakon druge operacije, lekar mi je ugradio veštačko sočivo u oko i kada sam izašao iz operacione sale, oko me je peklo od oštrog bola, a i glava me je jako bolela. Očni pritisak mi je bio toliko visok da nije mogao ni da se izmeri. Lekar je mogao samo da oslobađa očnu vodicu kroz hirurški rez na svakih pola sata i da koristi lekove za snižavanje očnog pritiska. Ali prošlo je šest sati, a očni pritisak se i dalje nije smanjio. Lekar je rekao da je to veoma opasno, da je operacija mogla biti uzaludna i da bih mogao da izgubim vid. Pomislivši da vid na desnom oku možda neće biti spasen i da ću biti potpuno slep i ništa neću jasno videti, osetio sam dubok bol u sebi. Tek tada sam konačno počeo da se preispitujem. Od kada sam prvi put dobio očnu bolest do ovog trenutka, nisam imao nikakav stav pokornosti, već samo pritužbe i pogrešno razumevanje Boga i nedostajala mi je sva razboritost koju bi osoba koja veruje u Boga trebalo da ima. Shvativši da je moje stanje pogrešno, pomolio sam se i poverio svoju očnu bolest Bogu, voljan da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima bez obzira na to šta se dogodi mojim očima. Neočekivano, posle nekog vremena, počeo sam nejasno da vidim i očni pritisak mi se postepeno vratio u normalu. Sledećeg dana, iako mi je vid i dalje bio zamagljen, popravio se na 0,2. Odjednom me je ispunila radost i znajući da je to Božja milost i Njegovo razumevanje za moju slabost, neprestano sam zahvaljivao Bogu u srcu.

Nakon što sam otpušten iz bolnice, ostao sam neko vreme kod rođaka da se odmorim i oporavim. Za to vreme su mi starešine, nadzornici i druga braća i sestre takođe pisali; brinuli su se za mene, raspitivali se o mom stanju i tražili Božje reči koje će mi pomoći i podržati me. Moja supruga mi je takođe čitala Božje reči naglas, a naročito su mi dva odlomka bila od velike pomoći. Svemogući Bog kaže: „Da li se moliš Bogu i preklinješ Ga kada te susretnu bolest i patnja? Kako te delo Svetog Duha vodi i usmerava? Da li te On samo prosvećuje i prosvetljuje? To nije Njegov jedini metod; On će te takođe kušati i oplemeniti. Kako Bog kuša ljude? Zar On ne kuša ljude tako što ih tera da pate? Patnja ide ruku pod ruku sa kušnjama. Ako ne zbog kušnji, kako ljudi mogu da pate? A bez patnje, kako se ljudi mogu promeniti? Patnja ide ruku pod ruku sa kušnjama – to je delo Svetog Duha” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnija stvar je zadobiti istinu”). „Kada bolest zakuca na vrata, kojim putem bi ljudi trebalo da idu? Kako treba da načine izbor? Ljudi ne treba da potonu u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, niti da razmišljaju o svojim budućim izgledima i putevima. Naprotiv, što češće ljudi sebe zateknu u takvim trenucima i u takvim posebnim situacijama i kontekstima, i što se više suočavaju sa takvim neposrednim poteškoćama, tim pre treba da traže istinu i da ka njoj streme. Jedino tako propovedi koje si u prošlosti čuo i istine koje si shvatio neće biti uzaludne i moći će da postignu dejstvo. Što se više suočavaš sa takvim poteškoćama, tim pre treba da se odrekneš sopstvenih želja i da se pokoriš Božjim orkestracijama. Kada te dovede u takvu situaciju i za tebe uredi takve uslove, Božji naum nije da te navede da potoneš u emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, kao ni da Boga preispituješ hoće li te izlečiti nakon što te bolest zadesi, i da time otkriješ istinu o toj stvari. Bog ti namešta ove naročite situacije i uslove kako bi iz njih mogao da izvučeš pouke, da postigneš dublji ulazak u istinu i u pokornost Bogu, i kako bi jasnije i tačnije saznao na koji način Bog orkestrira svim ljudima, događajima i stvarima. Čovekova sudbina je u Božjim rukama, pa tako, bez obzira na to mogu li to da osete i osveste, ljudi treba da se pokore, da se Bogu ne opiru, da Ga ne odbijaju i da Ga nikako ne preispituju. Mogao bi da umreš u svakom slučaju, a ako se Bogu opireš, odbijaš Ga i preispituješ, suvišno je reći kakav će ti biti ishod. Nasuprot tome, ako si u tim istim situacijama i uslovima u stanju da tražiš način na koji stvoreno biće treba da se pokorava orkestracijama Stvoritelja, da tražiš pouke koje treba da izvučeš i iskvarene naravi koje treba da saznaš u situacijama koje ti Bog donosi, ako u takvim situacijama možeš da shvatiš Božje namere i da dobro svedočiš kako bi ispunio Božje zahteve, to je upravo ono što treba da činiš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Pročitavši Božje reči, osetio sam Božju mukotrpnu nameru. To što je Bog dozvolio da me bolest zadesi bila je Njegova ljubav prema meni. Božja namera nije bila da živim u negativnim emocijama brige i tuge, već da mi omogući da se molim, da se oslonim na Njega i da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima, kako bih iz toga mogao da tragam za istinom, da promislim i da spoznam sebe. Bog je koristio kušnju bolesti da očisti moju iskvarenost. Kada sam shvatio Božju nameru, počeo sam svakodnevno da se molim, tražeći od Boga da me usmeri da naučim lekciju. I moja supruga mi je često čitala Božje reči. Postepeno, više se nisam osećao tako potišteno i moje stanje se mnogo popravilo. Posle nekog vremena, vratio sam se u bolnicu na još jedan pregled i, iznenađujuće, vid mi je dostigao 0,3. Lekar mi je dao još jedan par naočara i mogao sam malo jasnije da vidim reči na kompjuteru, a ni sa kucanjem više nisam imao problema.

Posle toga sam počeo da promišljam: „Kroz ovu bolest, otkrio sam toliko pritužbi i pogrešnih shvatanja – koji aspekt moje iskvarene naravi treba da spoznam?” Jednog dana sam pročitao Božje reči: „Ljudi veruju u Boga da bi bili blagoslovljeni, nagrađeni, krunisani. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste obavljali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). „Svrha s kojom ovi ljudi slede Boga vrlo je jednostavna i ima za cilj samo jedno: da budu blagosloveni. Ovi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što nema nikakve veze s ovim ciljem. Za njih nema opravdanijeg cilja od vere u Boga zarad primanja blagoslova – to je suštinska vrednost njihove vere. Ako nešto ne doprinosi ovom cilju, to ih ni najmanje ne dotiče. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, dok veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće zaokupljujući se poslom. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac koji traže, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. (…) Osim koristi za koju su blisko vezani, da li postoje još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji ne razumeju Boga toliko mnogo za Njega dali? U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom svodi se na gole lične interese. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U jednom takvom, na interesu zasnovanom odnosu nema bliske privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao koban? Verujem da, kada ljudi urone u radost primanja blagoslova, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i neprijatan za gledati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Bog je razotkrio upravo moje stanje. Nakon što sam pronašao Boga, odrekao sam se doma i karijere, podnosio teškoće i davao se da bih godinama obavljao svoju dužnost, a sve to da bih mogao da zadobijem blagoslove, da budem spasen i da uđem u carstvo nebesko. Sećajući se vremena kad sam prvi put pronašao Boga, verovao sam da ću, dokle god budem obavljao svoju dužnost, odricao se stvari i davao se, sigurno primiti Božje blagoslove. Vođen ovom pogrešnom namerom, aktivno sam obavljao svoju dužnost i, da ne bih odlagao svoju dužnost, čak sam se odrekao i svog posla. Osećao sam da imam beskrajnu energiju, a jedini cilj mi je bio da stremim ka blagoslovima. Kasnije, kada mi se levo oko razbolelo i vid mi se pogoršao, koristio sam desno oko da istrajem u svojoj dužnosti. Mislio sam da će Bog uzeti u obzir moju istrajnost u dužnosti i pokornost Njemu, i da će mi stoga isceliti oko, i verovao sam da ću u budućnosti sigurno imati dobro odredište. Ali onda ne samo da mi se stanje levog oka nije popravilo, već sam na desnom oku dobio glaukom. Nisam ništa video i nisam mogao da obavljam nikakvu dužnost. Kada sam video da nema nade da dobijem blagoslove, osećao sam se izuzetno bolno i ojađeno bio sam pun pogrešnih shvatanja i pritužbi na Boga. Stalno sam se u srcu raspravljao sa Bogom i zahtevao da me isceli. Kroz sud i razotkrivanje Božjim rečima, konačno sam video da sam pokušavao da iskoristim svoju dužnost da bih se nagodio za blagoslove carstva nebeskog, i da je moj odnos sa Bogom bio samo odnos čistog ličnog interesa. Svih tih godina dok sam obavljao svoju dužnost, nisam stremio ka istini i moja iskvarena narav se nije mnogo promenila. Iza moje patnje i plaćanja cene krili su se pokušaji nagodbe sa Bogom. Bio sam pun zahteva i obmana prema Bogu i nisam imao ni trunke iskrenosti.

Kasnije sam počeo da tražim: „Šta je osnovni uzrok moje stalne želje za blagoslovima u mojoj veri?” Jednog dana sam pročitao Božje reči: „U svemu što ljudi rade – bilo da se mole ili razgovaraju u zajedništvu ili propovedaju – njihova stremljenja, misli i pretenzije, sve su to zahtevi prema Bogu i pokušaji da se od Njega nešto traži, sve to čine ljudi u nadi da će nešto zadobiti od Boga. Neki ljudi kažu da je ’to ljudska priroda’, što je tačno! Pored toga, to što ljudi postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše ekstravagantnih želja dokazuje da ljudima zaista nedostaju savest i razum. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se raspravljaju i nađu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, što je nesumnjiv dokaz da je sotonska logika ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ već postala čovekova priroda. Na koji problem ukazuje to što ljudi zahtevaju previše od Boga? Ukazuje na to da je Sotona iskvario ljude do određene tačke i da se ljudi u svojoj veri uopšte ne ophode prema Bogu kao da je Bog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). „Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoje gledište o Bogu menjaju i čak se od Njega rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Svi ti podli ljudi, koji nisu dostojni ni trunke saosećanja, biti proterani kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se čak preko noći mogu iz nasmejanih, ’dobrodušnih’ osoba, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Božje reči su me navele da shvatim da je moje stalno stremljenje ka blagoslovima poteklo iz toga što sam živeo po sotonskim otrovima kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.”, „Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo.” i „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi”. Sve što sam radio imalo je za cilj sticanje koristi za sebe, a moja priroda je postajala sve pohlepnija i sebičnija. Nakon što sam pronašao Boga, ophodio sam se prema Njemu kao prema poslodavcu, i nakon što sam obavio malo dužnosti, besramno sam zahtevao blagoslove i obećanja od Boga, razmišljajući o tome kako bih mogao da imam koristi od Boga. Kada sam prvi put prihvatio Božje delo, saznao sam da Bog obavlja Svoju poslednju etapu dela spasenja čovečanstva i da samo verovanjem u Boga i obavljanjem svoje dužnosti mogu imati priliku da budem spasen i da opstanem. Video sam to kao jedinstvenu priliku u životu, pa sam se bez oklevanja odrekao posla i izabrao da svoju dužnost obavljam puno radno vreme. Da nije bilo blagoslova i dobitaka, ne bih uopšte imao toliko entuzijazma. Tokom godina, iako sam mogao da vidim samo na jedno oko, i dalje sam istrajavao u svojoj dužnosti, misleći da ću tako biti spasen i imati dobro odredište. Kada mi se desno oko razbolelo i kada sam se suočio sa mogućnošću da oslepim i ne budem u stanju da obavljam bilo kakvu dužnost, mislio sam da ću postati beskorisna osoba i biti eliminisan. Osećao sam da bi sve moje godine truda i davanja na kraju mogle biti uzaludne i da bi moja nada u sticanje blagoslova mogla biti srušena, tako da, pun pogrešnog razumevanja i pritužbi na Boga, to jednostavno nisam mogao da prihvatim. Čak sam se pitao zašto je Bog ukazao milost drugima, a ne meni, i zašto je dozvolio da me takva bolest zadesi. Ovakvo moje ponašanje je bilo upravo ono što je Bog razotkrio: „Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se čak preko noći mogu iz nasmejanih, ’dobrodušnih’ osoba, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja”. U svojoj veri uopšte se nisam ophodio prema Bogu kao prema Bogu. Svoju dužnost sam smatrao pregovaračkim adutom koji bih mogao da zamenim za blagoslove i ulazak u carstvo nebesko. U suštini, pokušavao sam da iskoristim Boga i da spletkarim protiv Njega, misleći da bih mogao da iskoristim plaćanje cene i naporan rad da bih trgovao za velike blagoslove. Na koji način sam imao imalo ljudskosti ili razuma? Kada mi je vid oslabio i nisam mogao da obavljam svoju dužnost, nisam osećao bol ili gubitak zbog toga što nisam udovoljio Bogu, i sve o čemu sam brinuo bili su moja sopstvena budućnost i odredište. Zaista sam bio sebičan i ogavan! Otkad sam prvi put prihvatio Božje delo u poslednjim danima, primio sam zalivanje i hranu Božjih reči, a Bog mi je takođe dao prilike da obavljam svoju dužnost, omogućavajući mi da u toku svoje dužnosti postepeno razumem i zadobijem različite aspekte istine. Sve je to bila Božja ljubav i spasenje za mene, ali ja sam svoju dužnost smatrao odskočnom daskom za sticanje blagoslova. To je Bogu zaista bilo odvrato i mrsko! Pomislio sam na ono što je Pavle rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Pavle je iskoristio svoj naporan rad i cenu koju je platio da bi od Boga zahtevao venac pravednosti i javno je galamio i protivio se Bogu. To je uvredilo Božju narav, pa Ga je Bog kaznio. Nisam li sada i ja koračao istom stazom kao Pavle? Ako se ne pokajem, biću na kraju kažnjen u paklu!

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on treba da je obavlja bez traženja naknade, bez uslova ili razloga. Samo se to može nazvati vršenjem svoje dužnosti. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada ne bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da obavljaš svoju dužnost samo zato da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da obavljaš svoju dužnost iz straha da ne bi trpeo nesreće” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Božje reči su tako jasne! Dužnost je Božji nalog čoveku i to je neizbežna odgovornost stvorenog bića. U tome ne bi trebalo da bude nikakvih skrivenih namera ili nečistoća. Baš kao što je savršeno prirodno i opravdano da deca budu odana svojim roditeljima, u tome ne bi trebalo da bude nikakve težnje za dobitkom. Štaviše, da li neko može biti spasen zavisi od toga da li, u toku obavljanja svoje dužnosti, stremi ka istini, posmatra ljude i stvari u skladu sa Božjim rečima i da li njegova iskvarena narav može biti očišćena i preobražena. Ako neko može pravilno da se vlada i da savesno izvršava svoje zadatke u skladu sa Božjim zahtevima, da stoji na mestu stvorenog bića i da ispunjava svoju dužnost, i ako, bez obzira na to kakve ga velike kušnje ili oplemenjivanja zadese, ne gaji nikakva pogrešna shvatanja ili pritužbe, već može bezuslovno da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, i na kraju postigne pokornost Bogu i strah od Njega, onda takva osoba može biti spasena i na kraju će opstati. Nije slučaj da će, dokle god neko može da obavlja svoju dužnost, biti spasen čak i ako se njegova iskvarena narav uopšte nije promenila – to gledište je bilo u potpunosti moja sopstvena predstava i uobrazilja, i krajnje apsurdno. Od tada sam bio voljan da tražim Božje namere i stremim ka istini u svemu što me je zadesilo i da ispunjavam svoju dužnost da bih uzvratio za Božje spasenje. Moje stanje se posle toga preokrenulo. Ponekad bi mi se oči i dalje zamaglile nakon što bih neko vreme čitao propovedi i morao bih da se odmorim, ali u srcu više nisam osećao onakav jad kao ranije.

Tokom svojih posvećenosti, pročitao sam ove odlomke Božjih reči: „Razgovaramo o bolesti; to je nešto što će većina ljudi iskusiti u svom životu. Prema tome, koja vrsta bolesti će pogoditi ljudsko telo, u koje vreme ili u kojoj životnoj dobi i kakvo će biti ljudsko zdravlje, sve su to stvari koje je uredio Bog i ljudi ne mogu samostalno da o njima odlučuju; baš kao što ne mogu za sebe da odlučuju ni kada će se roditi. Prema tome, zar nije glupo osećati patnju, strepnju i zabrinutost zbog stvari o kojima za sebe ne možeš da odlučuješ? (Da, glupo je.) Ljudi treba da započnu rešavanje stvari koje samostalno mogu da reše, a za ono što ne mogu, treba da sačekaju Boga; ljudi treba ćutke da se pokore i zamole Boga da ih zaštiti – ovo je način razmišljanja koji ljudi treba da imaju. Kad ih zaista zadesi bolest i približi im se smrtni čas, ljudi tada treba da se pokore, da Bogu ne prigovaraju i protiv Njega se ne bune, niti da izgovaraju stvari kojima hule na Boga ili Ga napadaju. Umesto toga, ljudi treba da stoje kao stvorena bića i doživljavaju i uvažavaju sve što dolazi od Boga – ne treba da pokušavaju da za sebe odlučuju. To može da bude posebno iskustvo koje ti obogaćuje život i ne mora nužno biti loša stvar, zar ne? Prema tome, kad je reč o bolesti, ljudi pre svega treba da razreše svoje pogrešne misli i gledišta u vezi sa poreklom bolesti, pa više o tome neće brinuti; osim toga, ljudi nemaju moć da kontrolišu poznate ili nepoznate stvari, niti su u stanju da ih kontrolišu, jer su sve te stvari pod Božjom suverenošću. Čekanje i pokornost jesu stav i načelo primene koje ljudi treba da imaju. Od razumevanja do primene, sve treba činiti u skladu sa istina-načelima – to je stremljenje ka istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). „Prema tome, kakvu odluku treba da doneseš i kako da pristupiš pitanju razbolevanja? Vrlo je jednostavno i samo je jedan put koji treba slediti: stremi ka istini. Stremi ka istini i posmatraj tu stvar u skladu sa Božjim rečima i u skladu sa istina-načelima – ljudi bi to tako trebalo da shvate. A kako to treba da primenjuješ? Preuzmi sva ta iskustva, primeni u praksu razumevanje koje si stekao i istina-načela koja si razumeo u skladu sa istinom i Božjim rečima, i njih pretvori u svoju stvarnost i u svoj život – ovo je jedan aspekt. Drugi aspekt je da ne smeš da napustiš svoju dužnost. Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da obavljaš svoju dužnost i, sa nogama čvrsto na zemlji, treba dobro da se vladaš u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba svoju dužnost da izvršavaš i da je dobro ispunjavaš. Neki ljudi kažu: ’Ovo što govoriš nije baš uviđavno. Bolestan sam i teško mi je da to podnesem!’ Kada ti je teško, možeš da se odmoriš, možeš da se pobrineš za sebe i da se podvrgneš lečenju. Ako i dalje želiš da obavljaš svoju dužnost, možeš da smanjiš količinu posla i da obavljaš neku prikladnu dužnost, neku koja neće uticati na tvoj oporavak. To će dokazati da u svom srcu nisi napustio svoju dužnost, da se tvoje srce nije udaljilo od Boga, da u svom srcu nisi porekao Božje ime i da u svom srcu nisi odustao od želje da budeš pravo stvoreno biće. Neki ljudi kažu: ’Sve to sam učinio, pa hoće li me Bog osloboditi ove bolesti?’ Hoće li? (Ne mora da znači.) Bez obzira na to hoće li te Bog osloboditi te bolesti, bez obzira na to hoće li te Bog izlečiti, ti radiš ono što stvoreno biće treba da radi. Bez obzira na to jesi li fizički sposoban da obavljaš svoju dužnost, bez obzira na to možeš li da preuzmeš bilo kakav posao, bez obzira na to da li ti zdravlje dozvoljava da obavljaš svoju dužnost, tvoje se srce ne sme udaljiti od Boga i u svom srcu ne smeš napustiti svoju dužnost. Time ćeš ispuniti ono za šta si odgovoran, kao i svoje obaveze i svoju dužnost – to je odanost koje treba da se pridržavaš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam video da, bez obzira na to u kojoj se životnoj fazi neko suoči sa bolešću ili teškoćom, sve je to pod Božjom suverenošću i Bog to uređuje, i sve to ima smisla. Da nisam prošao kroz ovu očnu bolest, nikada ne bih spoznao svoju podlu nameru da pokušavam da se pogađam sa Bogom, a kamoli da sam sve vreme išao Pavlovim putem, i na kraju bih bio kažnjen zbog opiranja Bogu i pobune protiv Boga, ne znajući zašto. Iako sam u to vreme bio pun tuge i bola, to me je navelo da promislim o sebi i spoznam sebe, i postigao sam izvestan životni rast. Sve je to bila Božja blagodat. Nikada ne bih naučio ove stvari u ugodnom okruženju. Takođe sam se setio Jova – on se bojao Boga. Kada se suočio sa zaista velikim kušnjama i oplemenjivanjima, svu njegovu imovinu su odneli razbojnici, deca su mu umrla, a on je bio prekriven bolnim čirevima. Sedeo je u pepelu i komadom grnčarije strugao svoje rane da olakša bol, ali nije sagrešio svojim rečima. Čak i kada mu je žena rekla da se odrekne Božjeg imena, a njegova tri prijatelja mu sudila, on se nije žalio. Čak je rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). „Zar da iz Božje ruke prihvatimo dobro, a nesreću da ne prihvatimo?” (Knjiga o Jovu 2:10). Jov je radije prokleo samog sebe nego što bi prestao da se pokorava Bogu ili prestao da bude na milosti Božjih orkestracija, i time je posramio Sotonu. Zatim, tu je Petar – on je iskusio stotine kušnji i oplemenjivanja za samo sedam godina i sve vreme je išao putem život-ulaska. Usredsredio se na promišljanje o sebi i spoznavanje sebe, i trudio se da u svemu udovolji Božjim namerama. Na kraju je zavoleo Boga do krajnosti i pokorio Mu se sve do smrti. Ni Jov ni Petar nisu postavljali nikakve zahteve niti molbe Bogu, a kamoli da su brinuli o tome kakav će ishod imati. Sve o čemu su razmišljali bilo je kako da se pokore i udovolje Bogu, i na kraju su bili postojani u svom svedočenju za Boga i potpuno su ponizili Sotonu. Ovi sveci kroz vekove su svi primeri koje treba da sledim. Doneo sam čvrstu odluku: „Dokle god imam priliku da obavljam svoju dužnost, dokle god budem mogao da vidim reči na kompjuteru, dokle god moje ruke budu mogle da kucaju i um mi bude bistar, davaću sve od sebe u svojoj dužnosti. Čak i ako jednog dana izgubim vid i više ne budem mogao da obavljam svoju dužnost, i dalje ću biti voljan da se pokorim. Čak i ako ne budem video, mogu u srcu da promišljam o Božjim rečima i mogu usmeno da delim svoja iskustva sa svojom ženom i decom, kako bi mi pomogli da pišem članke sa iskustvenim svedočenjima. Takođe ću se usredsrediti na to da se svakog dana utišam pred Bogom da bih slušao Njegovo zajedništvo i da se uz pomoć Božjih reči preispitujem, spoznajem sebe i rešavam svoju iskvarenu narav.” U vremenu koje je usledilo, nosio sam naočare za čitanje da bih prisustvovao okupljanjima i čitao Božje reči sa svojom ženom. Svakodnevno sam pisao propovedi, a kada sam imao vremena, pisao sam i članke sa iskustvenim svedočenjima. Kada bi mi se vid zamutio nakon dužeg gledanja u kompjuter, stavio bih kapi za oči i odmorio oči neko vreme, a kada bi nelagodnost popustila, nastavio bih da obavljam svoju dužnost. Otprilike dva meseca nakon operacije oka, otišao sam u bolnicu na kontrolu i lekar me je lečio laserskom terapijom. To je očistilo deo zamućenja staklastog tela u mom oku i mogao sam da vidim obližnje predmete mnogo jasnije nego pre. Više mi nisu bile potrebne naočare za čitanje da bih video tekst na kompjuteru, a čak sam mogao i jasnije da vidim manja slova. Bio sam zaista uzbuđen i od sveg srca sam zahvaljivao Bogu na Njegovoj blagodati.

Kroz ovo iskustvo, shvatio sam koliko sam bio sebičan i ogavan u pokušajima da pravim pogodbe sa Bogom u svojoj veri. Božje reči su mi dale izvesno razumevanje o samom sebi i donele su određenu promenu u meni. Iskreno zahvaljujem Bogu!