Autor: Čen Džuo, Kina

Godine 2010, supruga mi je propovedala Božje jevanđelje carstva. Čitajući Božje reči, spoznao sam da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio i da On izražava istinu da bi pročistio i spasao ljudski rod. Bio sam presrećan i pomislio sam: „Od sada moram iskreno da verujem u Boga i da Ga sledim. Koliko bih bio blagosloven kad bih u budućnosti mogao da primim Božje blagoslove i spasenje!” Posle nekog vremena, počeo sam da zalivam pridošlice u crkvi, a kasnije sam postao vođa crkve. Svakog dana sam bio zauzet obavljanjem raznih crkvenih poslova i osećao sam se zaista srećno, smatrajući da ću, dokle god budem ovako obavljao svoju dužnost, zasigurno zadobiti spasenje. Da bih se u potpunosti posvetio svojoj dužnosti, svoj unosan posao sa drvnom građom preneo sam na jednog rođaka.

U januaru 2017. godine, operisao sam levo oko zbog odlubljivanja mrežnjače, ali operacija nije dobro prošla, pa mi je vid bio samo 0,1. Nisam mogao čak ni jasno da vidim slova i mogao sam da vidim samo na desno oko. Prvobitno sam planirao da se posle nekog vremena ponovo operišem, ali u junu, zbog izdaje od jednog Jude, policija KPK je počela svuda da nas hapsi, pa smo supruga i ja pobegli u drugu oblast i nisam se usuđivao da idem u bolnicu na lečenje. U to vreme, mogao sam jedino da ostanem kod kuće i obavljam dužnosti na izradi tekstova, ali kada sam dugo gledao u računar, vid bi mi se zamutio i bilo mi je veoma teško da obavljam svoju dužnost. Videvši da braća i sestre oko mene imaju prilično dobar vid, pomislio sam: „U poslednjih nekoliko godina sam se odrekao svog posla i obavljao sam dužnost u crkvi, pa zašto sam baš ja dobio očnu bolest? I moje desno oko je ranije operisano, pa ako i sa njim krene nešto naopako, koju ću dužnost moći da obavljam? Ako ne obavljam svoju dužnost, kako mogu biti spasen?” Poželeo sam da rizikujem i odem u bolnicu na lečenje, ali sam se plašio da će me KPK uhapsiti, pa se nisam usuđivao da tamo odem. Razmišljao sam o tome kako su i neka braća i sestre istrajavali u svojoj dužnosti nakon što su se razboleli, a kasnije su se potpuno oporavili. Ako istrajem u svojoj dužnosti, zar se Bog neće smilovati i na mene i isceliti me? Možda će mi oko na kraju biti bolje? Stoga sam na taj način nastavio da obavljam svoju dužnost.

Prvog maja 2024. godine, desno oko mi je iznenada jako oteklo i počelo da me boli, i osetio sam vrtoglavicu i mučninu. U trenutku nisam mogao ništa da vidim. Posle nekog vremena, mogao sam slabo da vidim likove kako se njišu ispred mene, ali nisam mogao jasno da vidim kuda hodam. Odjednom nisam znao šta da radim, misleći: „Šta se dešava? Pre više od dvadeset godina, imao sam operaciju odlubljene mrežnjače na desnom oku. Da li bi ovo mogao biti recidiv te stare bolesti? Ovo je stvarno loše. Levo oko mi se još nije oporavilo, a sada ne vidim na desno. Ako oslepim na oba oka, neću moći da obavljam nikakvu dužnost. Božje delo se bliži kraju, i u ovom kritičnom trenutku, ako izgubim vid, zar neću postati neupotrebljiv? Da li ću biti eliminisan?” Bio sam veoma zabrinut i nisam znao šta da radim. Zatim, osetio sam talase oštrog bola u desnom oku, kao da gori, glava me je mnogo bolela i stalno mi se povraćalo. Nemajući drugog izbora, rizikovao sam i otišao u bolnicu na pregled. Lekar je rekao da imam akutni glaukom zatvorenog ugla, pa mi je očni pritisak bio visok, zenice su mi bile proširene, a oko je imalo tešku hiperemiju. Rekao je da je moj zamućen vid verovatno uzrokovan zamućenjem staklastog tela ili pomeranjem sočiva. Rekao je da je neophodna hitna hospitalizacija, inače bih mogao da oslepim na desno oko. Kad sam to čuo, pomislio sam: „Sa mnom je svršeno. Na levom oku mi je vid slab, a ako ne budem video ni na desno oko, zar neću na kraju zaista oslepeti? Zaboravi na dužnosti – čak i svakodnevni život bi postao problem. Šta ću onda da radim? Poslednjih nekoliko godina obavljao sam svoju dužnost sa punim radnim vremenom u crkvi, pa kako sam onda mogao da dobijem takvu bolest? Da je samo bol u leđima ili nozi, bilo bi u redu; bar to ne bi odložilo moju dužnost. Ali ako izgubim očni vid i ne mogu da obavljam dužnost, zar neću postati beskoristan? Kako i dalje mogu biti spasen na ovaj način?” Što sam više razmišljao o tome, postajao sam sve negativniji. Ostao sam u bolnici tri dana i lekar je pokušavao razne tretmane, ali mi je očni pritisak stalno varirao između visokog i niskog. Zenice mi se nisu mogle vratiti u normalu i video sam duple slike, kao da je sve zamagljeno iza veoma jakih naočara za čitanje. Vid mi je bio samo 0,04. Lekar je rekao da za sada nema efikasnog lečenja i da je jedina opcija da se prvo obavi hirurška punkcija. Na taj način bi mogao da vidi da li se očni pritisak može smanjiti, da proveri stanje sočiva, a zatim da odluči da li će obaviti drugu operaciju. Srce mi se steglo kada sam to čuo i dok sam ležao u krevetu, mašta mi je podivljala: „KPK me lovi toliko godina, a ja sam se odrekao posla da bih obavljao svoju dužnost. Čak i sa jednim funkcionalnim okom, nastavio sam da obavljam svoju dužnost i moja dužnost je donela neke plodove, pa zašto me Bog ne štiti? Da li je moguće da nisam platio dovoljnu cenu ili se nisam dovoljno dao?” U doktrinarnom smislu, znao sam da treba da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, ali u srcu sam se i dalje nadao da će mi Bog isceliti oči. Kako bi bilo divno da se dogodi čudo! Kasnije sam video pacijenta u susednom krevetu, koji je imao operaciju odlubljene mrežnjače, ali je i nakon toga imao visok očni pritisak. Vid na oba oka mu je skoro nestao, morao je da drži ženu za rame samo da bi polako hodao, i za njega već nije bilo nade za izlečenje. Zbog toga sam ponovo počeo da brinem da li ću završiti kao on. Dete mi je reklo da na internetu piše da je gubitak vida usled glaukoma nepovratan i da za tu bolest trenutno nema leka. Kad sam to čuo, bio sam još više uznemiren i nervozan, i počeo sam da se žalim: „Toliko braće i sestara je Bog iscelio kad su se suočili sa bolešću, pa zašto meni Bog ne ukazuje blagodat?” Naprosto nisam mogao da se pokorim u srcu i nisam više želeo da se molim. Provodio sam dane uzdišući, nisam hteo da jedem i nisam mogao da spavam kako treba. Za nekoliko dana sam izgubio nekoliko kilograma. Nakon druge operacije, lekar mi je ugradio veštačko sočivo u oko i kada sam izašao iz operacione sale, oko me je peklo od oštrog bola, a i glava me je jako bolela. Očni pritisak mi je bio toliko visok da nije mogao ni da se izmeri. Lekar je mogao samo da oslobađa očnu vodicu kroz hirurški rez na svakih pola sata i da koristi lekove za snižavanje očnog pritiska. Ali prošlo je šest sati, a očni pritisak se i dalje nije smanjio. Lekar je rekao da je to veoma opasno, da bi operacija mogla da bude uzaludna i da mi se vid ne može spasiti. Na pomisao da u budućnosti možda neću ništa videti na desno oko, u sebi sam osetio dubok bol. Tek tada sam konačno počeo da se preispitujem. Od kada sam prvi put dobio očnu bolest do ovog trenutka, nisam imao nikakav stav pokornosti, samo pritužbe i pogrešno razumevanje Boga i nedostajala mi je sva razboritost koju bi čovek koji veruje u Boga trebalo da ima. Zato sam se pomolio i poverio svoju očnu bolest u Božje ruke, voljan da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima bez obzira na to šta se dogodi mojim očima. Neočekivano, posle nekog vremena, počeo sam nejasno da vidim i očni pritisak mi se postepeno vratio u normalu. Sledećeg dana, iako mi je vid i dalje bio zamagljen, popravio se na 0,2. Odjednom me je ispunila radost i znajući da je to Božja milost i Njegovo razumevanje za moju slabost, neprestano sam zahvaljivao Bogu u srcu.

Nakon što sam otpušten iz bolnice, ostao sam neko vreme kod rođaka da se odmorim i oporavim. Za to vreme su mi vođe, nadzornici i druga braća i sestre takođe pisali; brinuli su se za mene, raspitivali se o mom stanju i pronalazili Božje reči koje će mi pomoći i podržati me. Moja supruga mi je takođe čitala Božje reči naglas, a naročito su mi dva odlomka bila od velike pomoći. Svemogući Bog kaže: „Da li se moliš Bogu i tražiš od Njega kada te zadese bolest i patnja? Kako Sveti Duh deluje da bi te usmeravao i vodio? Da li te On samo prosvećuje i prosvetljuje? To nije Njegov jedini metod; On će te takođe kušati i oplemeniti. Kako Bog kuša ljude? Zar On ne kuša ljude tako što ih tera da pate? Patnja dolazi sa kušnjama. Ako ne zbog kušnji, kako ljudi mogu da pate? A bez patnje koja prati kušnje, kako se ljudi mogu promeniti? Patnja dolazi sa kušnjama – ako ljudi mogu da se pokore Bogu, onda će Sveti Duh delovati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnija stvar je zadobiti istinu”). „Kad ih zadesi bolest, kojim putem bi ljudi trebalo da idu? Kako treba da načine izbor? Ljudi ne treba da potonu u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, razmišljajući o svojoj budućnosti i izlazu. Naprotiv, što više sebe zatiču u takvim trenucima i u takvim posebnim situacijama i kontekstima, i što se više suočavaju sa takvim ličnim poteškoćama, ljudi tim pre treba da tragaju za istinom i da ka njoj streme. Jedino tako propovedi koje si čuo i istine koje si shvatio u prošlosti imaju efekta i nisu uzaludne. Što se više suočavaš sa takvim poteškoćama, tim pre treba da otpustiš sopstvene želje i da se pokoriš Božjim orkestracijama. Kad postavi takvu situaciju i za tebe uredi takve uslove, Božji naum nije da te navede da potoneš u emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, kao ni to da Boga iskušavaš hoće li te On zaista izlečiti nakon što te bolest zadesi, i da time otkriješ istinu o toj stvari. Bog ti postavlja ove naročite situacije i uslove kako bi iz njih mogao da izvučeš praktične pouke, da postigneš dublji ulazak u istinu i u pokornost Bogu, i kako bi jasnije i tačnije saznao na koji način Bog orkestrira sve ljude, događaje i stvari. Ljudska sudbina je u Božjim rukama; bez obzira na to mogu li to da osete i zaista osveste, ljudi treba da se pokore, da se Bogu ne opiru, da Ga ne odbijaju i da Ga nikako ne iskušavaju. Mogao bi da umreš i na ovaj i na onaj način, a ako se Bogu opireš, odbijaš Ga i iskušavaš, suvišno je reći kakav će ti biti konačan ishod. Nasuprot tome, pretpostavimo da si, kad se suočiš s bolešću, u stanju da tragaš kako stvoreno biće treba da se pokori Stvoriteljevim orkestracijama, da tragaš za poukama koje Bog želi da izvučeš i koje od tvojih iskvarenih naravi Bog želi da spoznaš u ovoj situaciji s kojom si se susreo, pa da time razumeš Božje namere i da daš dobro svedočanstvo kako bi ispunio Božje zahteve. Postupaš li na ovaj način, onda ćeš moći da postigneš istinsku pokornost Bogu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Pročitavši Božje reči, osetio sam Božju mukotrpnu nameru. Božja namera nije bila da živim u negativnim emocijama brige i tuge, već da mi omogući da se molim, da se oslonim na Njega i da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima, kako bih iz toga mogao da tragam za istinom, da promislim i da spoznam sebe. Bog je koristio moju bolest da bi pročistio moju iskvarenost i to je bila Njegova ljubav. Kada sam shvatio Božju nameru, počeo sam svakodnevno da se molim, tražeći od Boga da me usmeri da naučim lekciju. I moja supruga mi je često čitala Božje reči. Postepeno, više se nisam osećao tako malodušno i moje stanje se mnogo popravilo. Posle nekog vremena, vratio sam se u bolnicu na još jedan pregled i, iznenađujuće, vid mi je dostigao 0,3. Dobio sam još jedan par naočara i mogao sam malo jasnije da vidim reči na računaru, a ni sa kucanjem više nisam imao problema.

Posle toga sam počeo da promišljam: „Kroz ovu bolest, ispoljio sam toliko pritužbi i pogrešnih shvatanja – o kom aspektu svoje iskvarene naravi treba da razmišljam?” Jednog dana sam pročitao Božje reči: „Svi ljudi veruju u Boga kako bi dobili blagoslove, nagrade i krune. Zar svaki čovek nema tu nameru u srcu? U stvarnosti, svaki čovek je ima. To je činjenica. Iako ljudi o tome često ne govore, pa čak i prikrivaju svoju nameru i želju da zadobiju blagoslove, ta želja, ta namera i motiv koji leže duboko u ljudskom srcu nikada nisu bili uzdrmani. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da mogu da izvršavaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi nikad ne otpuštaju nameru da zadobiju blagoslove, koja leži skrivena duboko u njihovom srcu, i uvek se tiho naprežu i trčkaraju tamo-amo u njenoj službi. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskom srcu? Kako biste se vi osećali bez ove namere da steknete blagoslove? S kakvim stavom biste izvršavali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se ljudima dogodilo kad bi ova namera da stiču blagoslove koju skrivaju u svom srcu bila potpuno iskorenjena? Moguće je da bi mnogi od ljudi postali negativni i da bi neki bili demotivisani na svojim dužnostima i da bi izgubili interesovanje za veru u Boga. Delovali bi kao da im je neko uzeo dušu i izgledali bi kao da im je neko oduzeo srce. Upravo zato i kažem da je namera da se steknu blagoslovi nešto što je skriveno duboko u srcu ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). „Svrha s kojom ovi ljudi slede Boga vrlo je jednostavna i imaju za cilj samo jedno: da budu blagosloveni. Ovi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što nema nikakve veze s ovim ciljem. Za njih ne postoji opravdaniji cilj verovanja u Boga od zadobijanja blagoslova – to je sama vrednost njihove vere. Ako nešto ne doprinosi ovom cilju, šta god to bilo, oni na to ostaju ravnodušni. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, dok veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, ostavljaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće hitajući na sve strane. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac ka kojem streme, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. (…) Osim koristi s kojima su tako tesno povezani, mogu li postojati još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji nikada ne razumeju Boga za Njega plaćali tako visoku cenu? Ovde otkrivamo problem koji čovek ranije nije prepoznao: čovekov odnos sa Bogom je samo ogoljeni lični interes. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvoj vrsti odnosa, koji se zasniva na ličnom interesu, nema porodične naklonosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao koban? Verujem da, kada ljudi urone u radosnu atmosferu primanja blagoslova, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i neprijatan za gledati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Bog je razotkrio upravo moje stanje. Tokom svoje dugogodišnje vere u Boga, odrekao sam se doma i karijere, podnosio teškoće i davao se, a sve to da bih mogao da zadobijem blagoslove, da budem spasen i da uđem u carstvo nebesko. Sećajući se vremena kad sam prvi put pronašao Boga, verovao sam da ću, dokle god budem obavljao svoju dužnost, sve napuštao i davao se, sigurno primiti Božje blagoslove. Iz tog razloga, aktivno sam obavljao svoju dužnost i, da ne bih odlagao svoju dužnost, čak sam se odrekao i svog posla. Osećao sam da imam beskrajnu energiju, a jedini cilj mi je bio da stremim ka blagoslovima. Kasnije, moje levo oko se razbolelo i vid mi se pogoršao, ali sam i dalje bio istrajan u svojoj dužnosti. Mislio sam da će Bog uzeti u obzir moju istrajnost u dužnosti i pokornost Njemu, i da će mi stoga isceliti oko, te da će mi u budućnosti dati dobro odredište. Na moje iznenađenje, ne samo da mi se stanje levog oka nije popravilo, već sam i na desnom oku dobio glaukom. Nisam ništa video i nisam mogao da obavljam nikakvu dužnost. Kada sam video da nema nade da dobijem blagoslove, osećao sam se izuzetno bolno i ojađeno bio sam pun pogrešnih shvatanja i pritužbi na Boga. Stalno sam se u srcu raspravljao sa Bogom i zahtevao da me isceli. Kroz sud i razotkrivanje Božjim rečima, konačno sam video da sam pokušavao da iskoristim svoju dužnost da bih se nagodio za blagoslove carstva nebeskog, i da je moj odnos sa Bogom bio samo odnos čistog ličnog interesa. Svih tih godina dok sam obavljao svoju dužnost, nisam stremio ka istini i moja iskvarena narav se nije mnogo promenila. Iza moje patnje i plaćanja cene krili su se pokušaji nagodbe sa Bogom. Bio sam pun zahteva i obmana prema Bogu i nisam imao ni trunke iskrenosti. Kasnije sam počeo da tražim: „Šta je osnovni uzrok moje stalne želje za blagoslovima u mojoj veri?”

U svom traganju, pročitao sam Božje reči: „U svemu što ljudi rade – bilo da se mole, razgovaraju u zajedništvu ili drže propovedi – ono o čemu razmišljaju i ono ka čemu streme i za čim čeznu, uvek se svodi samo na zahtevanje i traženje stvari od Boga, u nadi da bi od Njega mogli nešto da dobiju. Neki ljudi kažu da se ’ovo svodi na ljudsku prirodu’, što je tačno. Pored toga, to što ljudi postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše prekomernih želja dokazuje da su ljudi sasvim lišeni savesti i razuma. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se opravdaju i navedu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, čime se u potpunosti dokazuje da je sotonska logika ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ već postala čovekova priroda. Na koji problem ukazuje to što ljudi zahtevaju previše od Boga? Ukazuje na to da je Sotona ljude iskvario do određene mere i da se u svojoj veri ljudi prema Bogu uopšte ne odnose kao prema Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). „Vernost onih koji Boga nose u svom srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u svom srcu nemaju Boga, svoje gledište o Bogu menjaju i čak Ga napuštaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i uopšte nisu voljni da se daju za Boga, niti da Mu se posvete. Takvi niski ljudi će svi biti ’izbačeni’ kada se Božje delo privede kraju i prema njima se uopšte neće ukazati milost. Oni bez ljudskosti sasvim sigurno ne poseduju istinsku ljubav prema Bogu. Kada je okruženje prijatno ili kad nešto mogu da zadobiju, oni su potpuno poslušni Bogu, ali čim im želje budu ugrožene ili na kraju raspršene, oni se odmah pobune. Čak i za samo jednu noć, oni od nasmejane, ’dobrodušne’ osobe postanu dželat svirepog izgleda, neočekivano i bez ikakvog razumnog razloga tretirajući svog jučerašnjeg dobročinitelja kao smrtnog neprijatelja. Ako se ovi zli demoni koji ubijaju ne trepnuvši ne izopšte, zar neće postati ozbiljna skrivena opasnost?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Božje reči su me navele da shvatim da je moje stalno stremljenje ka blagoslovima poteklo iz toga što sam živeo po sotonskim otrovima kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo” i „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi”. Sve što sam radio imalo je za cilj da mi donese koristi, a moja priroda je bila posebno pohlepna i sebična. Kada sam prvi put prihvatio Božje delo poslednjih dana, saznao sam da Bog obavlja Svoju poslednju etapu dela spasenja ljudskog roda i da samo verovanjem u Boga i obavljanjem svoje dužnosti mogu imati priliku da budem spasen i da opstanem. Video sam to kao jedinstvenu priliku u životu, pa sam se bez oklevanja odrekao posla i izabrao da svoju dužnost obavljam puno radno vreme. Da nije bilo blagoslova i dobitaka, ne bih uopšte imao toliko entuzijazma. Tokom godina, iako sam mogao jasno da vidim samo na jedno oko, i dalje sam istrajavao u svojoj dužnosti, misleći da ću tako biti spasen i imati dobro odredište. Ophodio sam se prema Bogu kao prema poslodavcu i, nakon što bih obavio nešto malo dužnosti, besramno sam od Boga zahtevao blagoslove i obećanja, razmišljajući o tome kako bih mogao da imam koristi od Boga. Kada mi se desno oko razbolelo i kada sam se suočio sa mogućnošću da oslepim i ne budem u stanju da obavljam bilo kakvu dužnost, mislio sam da ću postati beskorisna osoba i biti eliminisan. Osećao sam da bi sve godine mog truda i davanja na kraju mogle da budu uzaludne i da bi moja nada da ću zadobiti blagoslove mogla da bude srušena. Stoga to naprosto nisam mogao da prihvatim i bio sam pun pogrešnog razumevanja prema Bogu i pritužbi na Njega. Čak sam i dovodila u pitanje zašto je On dozvolio da me takva bolest snađe. Ovakvo moje ponašanje je bilo upravo ono što je Bog razotkrio: „Oni bez ljudskosti sasvim sigurno ne poseduju istinsku ljubav prema Bogu. Kada je okruženje prijatno ili kad nešto mogu da zadobiju, oni su potpuno poslušni Bogu, ali čim im želje budu ugrožene ili na kraju raspršene, oni se odmah pobune. Čak i za samo jednu noć, oni od nasmejane, ’dobrodušne’ osobe postanu dželat svirepog izgleda, neočekivano i bez ikakvog razumnog razloga tretirajući svog jučerašnjeg dobročinitelja kao smrtnog neprijatelja.” U svojoj veri uopšte se nisam ophodio prema Bogu kao prema Bogu. Svoju dužnost sam smatrao pregovaračkim adutom koji bih mogao da zamenim za blagoslove i ulazak u carstvo nebesko. U suštini, pokušavao sam da iskoristim Boga i da spletkarim protiv Njega, misleći da bih mogao da iskoristim plaćanje cene i naporan rad da bih trgovao za velike blagoslove. Na koji način sam imao imalo ljudskosti ili razuma? Kad je stigla ova kušnja, ja nisam razmišljao o tome kako da udovoljim Bogu, i brinuo sam jedino o svojoj sopstvenoj budućnosti i svom odredištu. Zaista sam bio sebičan i ogavan! Otkad sam prihvatio Božje delo u poslednjim danima, primio sam zalivanje i hranu Božjih reči, a Bog mi je takođe dao prilike da obavljam svoju dužnost, omogućavajući mi da u toku svoje dužnosti postepeno razumem i zadobijem različite aspekte istine. Sve je to bila Božja ljubav i spasenje za mene, ali ja sam svoju dužnost smatrao odskočnom daskom za sticanje blagoslova. To je Bogu zaista bilo odvratno i mrsko! Pomislio sam na ono što je Pavle rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Pavle je iskoristio svoj naporan rad i cenu koju je platio da bi od Boga zahtevao venac pravednosti, tvrdeći da bi Bog bio nepravedan ako mu to ne bi podario, i javno je galamio i protivio se Bogu. To je uvredilo Božju narav, pa ga je Bog kaznio. Nisam li sada i ja koračao istom stazom kao Pavle? Ako se ne pokajem, biću na kraju kažnjen u paklu!

Kasnije sam pročitao još Božjih reči i shvatio da obavljanje dužnosti nema nikakve veze s primanjem blagoslova ili sa podnošenjem nesreće. Svemogući Bog kaže: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili se suočava sa nevoljama. Dužnost je ono što čovek treba da ispuni; to je njegov od neba dat poziv i on treba da je obavlja ne tražeći naknadu i bez uslova ili izgovora. Samo se to može nazvati vršenjem svoje dužnosti. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Suočavanje s nevoljama odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada ne bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili se suočavaju s nevoljama, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da obavljaš svoju dužnost da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da obavljaš svoju dužnost iz straha od toga da ćeš se suočiti s nevoljama” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Božje reči su tako jasne! Dužnost je Božji nalog čoveku i to je neizbežna odgovornost stvorenog bića. U tome ne bi trebalo da bude nikakvih skrivenih namera ili nečistoća. Baš kao što je savršeno prirodno i opravdano da deca budu odana svojim roditeljima, u tome ne bi trebalo da bude nikakve težnje za dobitkom. Štaviše, da li neko može biti spasen zavisi od toga da li, u toku obavljanja svoje dužnosti, stremi ka istini, posmatra ljude i stvari u skladu sa Božjim rečima i da li njegova iskvarena narav može biti očišćena i preobražena. Ako neko može pravilno da se vlada i da savesno izvršava svoje zadatke u skladu sa Božjim zahtevima, da stoji na mestu stvorenog bića i da ispunjava svoju dužnost, i ako, bez obzira na to kakve ga velike kušnje ili oplemenjivanja zadese, ne gaji nikakva pogrešna shvatanja ili pritužbe, već može bezuslovno da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, i na kraju postigne to da se pokori Bogu i da Ga se boji, onda takva osoba može biti spasena i na kraju će opstati. Nije reč o tome da će, dokle god neko može da obavlja svoju dužnost, on biti spasen čak i ako se njegova iskvarena narav uopšte nije promenila – to gledište je bilo u potpunosti moja sopstvena predstava i uobrazilja, i krajnje apsurdno. Od tada sam bio voljan da tražim Božje namere i stremim ka istini u svemu što me je zadesilo i da ispunjavam svoju dužnost da bih uzvratio za Božje spasenje. Moje stanje se posle toga donekle preokrenulo. Ponekad bi mi se oči i dalje zamaglile nakon što bih neko vreme čitao propovedi i morao bih da se odmorim, ali u srcu više nisam osećao onakav jad kao ranije.

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitao sam još Božjih reči i jasnije sam shvatio kako treba postupati kada nastupi bolest. Bog kaže: „Hajde da (…) porazgovaramo o bolesti; to je nešto što će većina ljudi iskusiti u svom životu. Prema tome, koju vrstu bolesti će čovek doživeti i kakvo će mu biti zdravlje u određeno vreme ili u određenoj životnoj dobi, sve su to stvari koje je uredio Bog i ljudi ne mogu samostalno da o njima odlučuju; baš kao što ne mogu za sebe da odlučuju ni kada će se roditi. Prema tome, zar nije glupo osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog stvari o kojima za sebe ne možeš da odlučuješ? (Da, glupo je.) Ljudi treba da započnu rešavanje stvari koje samostalno mogu da reše, a za ono što ne mogu, treba da sačekaju Boga; ljudi treba ćutke da se pokore i zamole Boga da ih zaštiti – ovo je način razmišljanja koji ljudi treba da imaju. Kad ih zaista zadesi bolest i približi im se smrtni čas, ljudi treba da se pokore, da se na Boga ne žale i protiv Njega ne bune, niti da izgovaraju stvari kojima hule na Boga ili Ga napadaju. Umesto toga, ljudi treba da zauzmu svoj pravi položaj kao stvorena bića i da doživljavaju i uvažavaju sve što dolazi od Boga – ne treba da pokušavaju da za sebe odlučuju. To može da bude posebno iskustvo koje ti obogaćuje život i ne mora nužno biti loša stvar, zar ne? Prema tome, kad je reč o bolesti, kad se pre svega razreše pogrešne misli i gledišta ljudi u vezi sa poreklom bolesti, oni o tome više neće brinuti. Osim toga, ljudi nemaju moć da kontrolišu poznate ili nepoznate stvari, niti su u stanju da ih kontrolišu, jer su sve te stvari pod Božjom suverenošću. Čekanje i pokornost jesu stav i načelo primene koje ljudi treba da imaju. Od razumevanja do primene, sve treba činiti u skladu sa istina-načelima – to je stremljenje ka istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). „Prema tome, kakvu odluku treba da doneseš i kako da pristupiš pitanju razbolevanja? Vrlo je jednostavno i postoji samo jedan put koji treba slediti: stremi ka istini. Stremi ka istini i posmatraj tu stvar u skladu sa Božjim rečima i u skladu sa istina-načelima – ljudi bi to tako trebalo da shvate. A kako treba da postupaš? Razumevanje koje si zadobio i istina-načela koja si razumeo u skladu sa istinom i Božjim rečima treba da sprovedeš u delo u stvarima koje doživljavaš i da ih pretvoriš u svoju stvarnost i u svoj život – ovo je jedan aspekt. Drugi aspekt je da ne smeš da napustiš svoju dužnost. Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da izvršavaš svoju dužnost i treba da budeš iskren i utemeljen u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba da izvršavaš i ispunjavaš svoju dužnost. Neki ljudi kažu: ’Ovo što govoriš nije baš uviđavno. Bolestan sam i osećam se užasno!’ Kad se osećaš užasno, možeš da se odmoriš, možeš da se pobrineš za sebe i da se podvrgneš lečenju. Ako i dalje želiš da nastaviš da izvršavaš svoju dužnost, možeš da smanjiš količinu posla i da izvršavaš neku prikladnu dužnost, neku koja neće uticati na tvoj oporavak. To će dokazati da u svom srcu nisi napustio svoju dužnost, da se tvoje srce nije udaljilo od Boga, da u svom srcu nisi porekao Božje ime i da u svom srcu nisi odustao od želje da budeš pravo stvoreno biće. Neki ljudi kažu: ’Ako sam sve to učinio, hoće li me Bog osloboditi ove bolesti?’ Hoće li? (Ne mora da znači.) Bez obzira na to hoće li te Bog osloboditi te bolesti ili ne, bez obzira na to hoće li te Bog izlečiti ili ne, ti radiš ono što stvoreno biće treba da radi. Bez obzira na to da li te tvoje fizičko stanje čini sposobnim da preuzmeš bilo kakav posao i dozvoljava ti da izvršavaš svoju dužnost, tvoje se srce ne sme udaljiti od Boga i u svom srcu ne smeš napustiti svoju dužnost. Time ćeš ispuniti ono za šta si odgovoran, kao i svoje obaveze i svoju dužnost – to je odanost koje treba da se pridržavaš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam uvideo da, u kojoj god životnoj fazi da se neko suoči sa bolešću ili teškoćom, sve je to pod Božjom suverenošću i Bog to uređuje, i sve to ima smisla. Baš kao i u mom slučaju – da nije bilo ove očne bolesti zbog koje sam gotovo oslepeo, nikada ne bih spoznao svoju podlu nameru da pokušavam da se pogađam sa Bogom, a kamoli da sam sve vreme išao Pavlovim putem, i na kraju bih bio kažnjen zbog opiranja Bogu. Iako sam u to vreme bio pun tuge i bola, to me je navelo da promislim o sebi i spoznam sebe, i postigao sam izvestan životni rast. Sve je to bila Božja blagodat. Nikada ne bih naučio ove stvari u ugodnom okruženju. Takođe sam se setio Jova – on se bojao Boga. Kada se suočio sa zaista velikim kušnjama i oplemenjivanjima, svu njegovu imovinu su odneli razbojnici, deca su mu umrla, a on je bio prekriven bolnim čirevima. Sedeo je u pepelu i komadom grnčarije strugao svoje rane da olakša bol, ali nije sagrešio svojim rečima. Čak i kada mu je žena rekla da se odrekne Božjeg imena, a njegova tri prijatelja su mu sudila, on se nije žalio na Boga. Čak je rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). „Zar da iz Božje ruke prihvatimo dobro, a nesreću da ne prihvatimo?” (Knjiga o Jovu 2:10). Jov je radije prokleo samog sebe nego što bi prestao da se pokorava Bogu ili prestao da bude na milosti Božjih orkestracija, i time je posramio Sotonu. Zatim, tu je Petar – on je iskusio stotine kušnji i oplemenjivanja za samo sedam godina i sve vreme je išao putem stremljenja ka istini. Usredsredio se na promišljanje o sebi i spoznavanje sebe, i trudio se da u svemu udovolji Božjim namerama. Na kraju je zavoleo Boga do krajnosti i pokorio Mu se sve do smrti. Ni Jov ni Petar nisu postavljali nikakve zahteve niti molbe Bogu, a kamoli da su brinuli o tome kakav će ishod imati. Sve o čemu su razmišljali bilo je kako da se pokore i udovolje Bogu, i na kraju su bili postojani u svom svedočenju za Boga i potpuno su ponizili Sotonu. Svi ovi ljudi su primeri na koje treba da se ugledam. Doneo sam čvrstu odluku: „Dokle god imam priliku da obavljam svoju dužnost, dokle god budem mogao da vidim reči, dokle god moje ruke budu mogle da kucaju i um mi bude bistar, davaću sve od sebe u svojoj dužnosti. Čak i ako jednog dana izgubim vid i više ne budem mogao da obavljam svoju dužnost, i dalje ću biti voljan da se pokorim. Čak i ako ne budem video, mogu da slušam čitanja Božjih reči i da razmišljam o Njegovim rečima u svom srcu i mogu usmeno da razmenjujem svoje iskustveno razumevanje sa svojom suprugom i decom, kako bi mi pomogli da pišem članke sa iskustvenim svedočenjima. Takođe ću se usredsrediti na to da se utišam pred Bogom da bih slušao Njegovu besedu i da se uz pomoć Božjih reči preispitujem, spoznajem sebe i rešavam svoju iskvarenu narav.” U vremenu koje je usledilo, nosio sam naočare za čitanje da bih prisustvovao okupljanjima i čitao Božje reči sa svojom ženom. Svakodnevno sam pisao propovedi, a kada sam imao vremena, pisao sam i članke sa iskustvenim svedočenjima. Kada bi mi se vid zamutio nakon dužeg gledanja u računar, stavio bih kapi za oči i odmorio oči neko vreme, a kada bi nelagodnost popustila, nastavio bih da obavljam svoju dužnost. Otprilike dva meseca nakon operacije oka, otišao sam u bolnicu na kontrolu i lekar me je lečio laserskom terapijom. To je očistilo deo zamućenja staklastog tela u mom oku i mogao sam da vidim obližnje predmete mnogo jasnije nego pre. Više mi nisu bile potrebne naočare za čitanje da bih video tekst na računaru, a čak sam mogao i jasno da vidim manja slova. Bio sam zaista uzbuđen i od sveg srca sam zahvaljivao Bogu na Njegovoj blagodati.

Kroz ovo iskustvo, shvatio sam koliko sam bio sebičan i ogavan u pokušajima da pravim pogodbe sa Bogom u svojoj veri. Božje reči su mi dale izvesno razumevanje o samom sebi i donele su određenu promenu u meni. Iskreno zahvaljujem Bogu!