Kad mi je bilo pedeset godina, prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Ni sanjala nisam da ću za života čuti kako Bog lično govori i da ću dočekati povratak Gospoda Isusa. Kad sam videla nadu za ulazak u carstvo nebesko to mi je dalo pravi osećaj svrhe. Svakoga dana sam ustajala rano i ostajala do kasno čitajući Božje reči i prihvatala sam svaku dužnost koju bi mi crkva dodelila i pokoravala joj se. Pomislila sam: „Sve dok istrajavam u svojoj dužnosti, biću spasena i ući ću u carstvo nebesko.” Do 2023. godine, navršila sam 75 godina. Bila sam stara, pamćenje mi je slabilo, bila sam nagluva i slabovida, a i noge me više nisu dobro služile. Crkva mi je, u skladu s mojim stanjem, dodelila dužnost domaćina. Razmišljala sam o tome kako starim i kako mi se zdravlje pogoršava. Zbog slabog pamćenja stalno sam zaboravljala stvari, a ponekad sam bila i zbunjena. Za još koju godinu, ako postanem senilna i ne budem mogla da obavljam svoju dužnost, zar neću postati beskorisna? Da li ću i dalje moći da budem spasena? Jednom sam se, neposredno nakon preseljenja, izgubila i nisam mogla da nađem put do kuće. Jedna sestra je, saznavši za to, onako uzgred rekla: „Da li si se zbunila?” Brzo sam rekla: „Nisam se zbunila.” Pomislila sam: „Nadam se da neće pomisliti da se zbunjujem i da me neće sprečiti da obavljam svoju dužnost. Ako ne budem imala nikakvu dužnost, zar to neće biti moj kraj? Kako bih onda mogla da budem spasena?” Ali kad sam kasnije razmislila, shvatila sam da bih često, dok kuvam, zaboravila da dodam so ili mladi luk, i da bih se ponekad izgubila na ulici i ne bih mogla da nađem put do kuće. Počela sam da se plašim. Pomislila sam: „Da li zaista postajem zbunjena? Može li crkva i dalje da me koristi za obavljanje dužnosti? Ako ne mogu da obavljam dužnost, da li i dalje mogu da budem spasena?” Počela sam da tonem u brigu i strepnju.

U junu 2023. godine, ugostila sam braću i sestre na okupljanju. U to vreme se stan iznad mog renovirao i svakog dana se čula stalna buka. Nakon toga, duže vreme nisam videla braću i sestre da dolaze na okupljanja, pa sam se pitala: „Zašto u poslednje vreme nisu dolazili? Zar me više ne koriste kao domaćina? U mojim godinama, sve što mogu da radim jeste dužnost domaćina. Ako ne mogu čak ni dužnost domaćina da obavljam, zar neću izgubiti priliku da budem spasena?” Bila sam veoma zabrinuta i željno sam se nadala da će ponovo doći. Jedne večeri, jedna sestra je pokucala, a moja snaha je otvorila vrata. Sestra je rekla da su dolazile tri-četiri puta, ali da se niko nije javljao. Osećala sam se zaista užasno. Pomislila sam: „Zar nije to stoga što sam stara i nagluva, pa ih nisam čula? Nisam dobro ispunila svoju dužnost. Sada sam nagluva, slabovida, sporo reagujem i nestabilna sam na nogama. Zaista ne mogu ništa dobro da uradim! Ne mogu čak ni dužnost domaćina da obavljam kako treba! Kad čovek ostari, stvarno postane beskoristan!” Duboko sam zavidela mladim ljudima na tome koliko brzo mogu da uče i što mogu da obavljaju bilo koju dužnost. Osećala sam da Bog voli mlade i da će oni na kraju sigurno biti spaseni. Pomislila sam da, kad bih samo mogla da se vratim deset godina unazad, i dalje bih mogla da obavljam neku dužnost u svojim šezdesetim. Malo-pomalo, moje stanje se pogoršavalo i svakog dana sam tonula u tugu i strepnju. Moje molitve više nisu bile normalne, a čitanje Božjih reči nije mi donosilo ni svetlo ni prosvećenje. Moje srce se sve više udaljavalo od Boga. Jednog dana dok sam šetala, spotakla sam se i istegla tetivu u nozi. Iako to nije odložilo okupljanja, postala sam još više zabrinuta. Iako ovaj put moj pad nije odložio okupljanja, ako se jednog dana razbolim, možda neću moći da prisustvujem okupljanjima ili da obavljam dužnost. Kasnije sam se zaista razbolela i morala sam da odem u bolnicu. U to vreme sam bila veoma negativna. Pomislila sam: „Ovoga puta je zaista gotovo sa mnom – ne mogu čak ni da prisustvujem okupljanjima, a kamoli da obavljam bilo kakvu dužnost. Zar me to ne čini zaista beskorisnom?” Nakon otpusta iz bolnice, moje stanje je ostalo loše. Brinula sam se da li mogu da budem spasena ako ne mogu čak ni dužnost domaćina da obavljam. Zar to ne bi značilo da su sve moje godine vere bile uzaludne? Što sam više razmišljala o tome, osećala sam se sve više slomljenog srca i uznemireno. Zato sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i prosvetli kako bih izašla iz svog negativnog stanja.

Jednog dana, pročitala sam članak o iskustvenom svedočenju koji je napisala jedna starija sestra i on je odražavao moje tačno stanje. Odlomak Božjih reči koji se navodi u njemu duboko me je dirnuo. Bog kaže: „Među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: ’Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ograničen sam u obavljanju dužnosti. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da stremim ka istini, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?’ Kada razmišljaju o ovim stvarima, uzrujavaju se pri pomisli: ’Kako to da sam tek u ovim godinama počeo da verujem u Boga? Zašto nisam poput onih koji su u svojim dvadesetim ili tridesetim, ili makar poput onih koji su u petoj ili šestoj deceniji života? Kako to da sam na Božje delo naišao tek sada kada sam toliko star? Ne može se reći da imam lošu sudbinu; makar sam se sada susreo sa Božjim delom. Moja sudbina je dobra i Bog je ljubazan prema meni! Samo zbog jedne stvari nisam srećan, a to je moja duboka starost. Pamćenje mi nije najbolje, baš kao ni zdravlje, ali imam nepokolebljivu unutrašnju rešenost. Stvar je u tome da me telo izdaje, pa postajem pospan dok slušam druge tokom okupljanja. Ponekad zatvorim oči da se pomolim i onda zaspim, a misli mi odlutaju dok čitam Božje reči. Nakon kraćeg čitanja postanem pospan i zadremam, a te reči mi ne dopiru do mozga. Šta mogu da učinim? Uz ove stvarne poteškoće, jesam li i dalje u stanju da stremim ka istini i da je shvatim? Ako nisam u stanju i ako ne mogu praktično da postupam u skladu sa istina-načelima, neće li sva moja vera biti uzaludna? Zar neću propustiti da postignem spasenje? Šta mogu da učinim? Toliko sam zabrinut! U ovim godinama, više ništa nije važno. Sada kada verujem u Boga, više nemam nikakvih briga, niti više i zbog čega strepim. Deca su mi odrasla i o njima više ne moram da brinem niti da ih odgajam. Najveća želja u životu mi je da stremim ka istini, da obavljam dužnost stvorenog bića i da konačno dostignem spasenje u godinama koje su mi preostale. Ipak, imajući u vidu u kakvom sam trenutno stanju – obnevideo od starosti, zbunjenog uma i lošeg zdravlja, nesposoban da dobro obavljam svoju dužnost, te ponekad stvaram probleme u pokušaju da učinim najbolje što mogu – čini mi se da dostizanje spasenja za mene neće biti lak zadatak.’ O ovim stvarima iznova razmišljaju, u njima narasta strepnja i zatim misle: ’Čini se da se dobre stvari događaju samo mladim ljudima, a ne i starima. Ma kako stvari bile dobre, čini mi se da ja u njima više neću moći da uživam.’ Što više razmišljaju o ovim stvarima, sve se više uzrujavaju i osećaju sve veću strepnju. I ne samo da su zabrinuti za sebe, već osećaju i povređenost. Ako plaču, osećaju da to zapravo nije vredno plakanja, a ako ne plaču, ta bol, ta povređenost, njihov je stalni pratilac. Šta bi, dakle, trebalo da učine? (…) Da li je moguće da za njih zaista nema puta napred? Postoji li ikakvo rešenje? (I stariji ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima.) Prihvatljivo je da stariji ljudi obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima, zar ne? Je li moguće da, zbog svojih godina, stariji ljudi više ne mogu da streme ka istini? Zar nisu u stanju da shvate istinu? (Jesu, u stanju su.) Mogu li stariji ljudi da shvate istinu? Mogu da je shvate donekle, a čak ni mladi ne mogu da je shvate u potpunosti. Stariji ljudi su uvek u zabludi kada smatraju da su smeteni, da im je pamćenje loše i da zbog toga ne mogu da shvate istinu. Jesu li u pravu? (Nisu.) Iako, u odnosu na starije, mladi ljudi imaju znatno više energije i fizički su snažniji, zapravo je njihova sposobnost da shvate, razumeju i saznaju potpuno ista kao i kod starijih ljudi. Zar nisu i stariji ljudi nekada bili mladi? Nisu rođeni stari, a i svi mladi ljudi će jednoga dana ostariti. Stariji ljudi ne smeju stalno da misle da se po nečemu razlikuju od mladih ljudi zato što su stari i fizički slabi, zato što se osećaju loše i pamćenje ih izdaje. U stvari, među njima nema nikakve razlike. Na šta mislim kada kažem da među njima nema nikakve razlike? Nezavisno od toga da li je neko star ili mlad, njegova iskvarena narav je ista, njegovi stavovi i gledišta o najrazličitijim stvarima su isti, baš kao što su isti i njegovi uglovi posmatranja i stanovišta o najrazličitijim stvarima. (…) nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da streme ka istini – postoje mnoge stvari koje oni mogu da rade. Različite jeresi i zablude koje su se nakupile tokom tvog života, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, neukost i tvrdoglavost, konzervativne stvari, nerazumne i izobličene stvari koje si skupljao, sve su se nagomilale u tvom srcu i trebalo bi, u odnosu na mlade ljude, još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i prepoznavanju. Nije reč o tome da ti nemaš šta da radiš niti o tome da treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost kada ne znaš šta ćeš sa sobom – to nije tvoj zadatak, a ni tvoja odgovornost. Stariji ljudi, pre svega, treba da imaju ispravan način razmišljanja. Iako ste možda već u godinama i fizički ste relativno stari, i dalje bi trebalo da imate mladalački način razmišljanja. Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav. Ako je neko u osmoj deceniji života, a ne može da shvati istinu, onda to pokazuje da je premali rastom i da nije dorastao zadatku. Prema tome, godine života su nebitne kada je reč o istini i, povrh toga, životna dob je nebitna kada je reč o iskvarenoj naravi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nekoliko puta sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči i što sam više čitala, srce mi je bilo sve vedrije. Bog zaista posmatra dubine ljudskog srca. Zar ove reči nisu govorile direktno o meni? Brinula sam se jer sam bila stara, lošeg zdravlja, nagluva, slabovida, a i pamćenje mi se pogoršalo. Plašila sam se da, kako starim, neću moći da obavljam svoju dužnost i da ću izgubiti priliku da budem spasena. Dane sam provodila u tuzi i strepnji. Nakon što sam pročitala taj odlomak Božjih reči, srce mi se odjednom oslobodilo. Bog zna teškoće starijih ljudi i izrazio je ove reči kako bi stariji mogli da razumeju Njegovu nameru. Bilo da su mladi ili stari, Bog svima daje priliku da streme ka istini i da budu spaseni i videla sam da je Bog pravedan. Iz Božjih reči sam pronašla put primene. Iako sam stara, i dalje mogu da shvatim Božje reči i trebalo bi da tragam za istinom u stvarima koje me zadese i da spoznam sopstvenu iskvarenost i nedostatke. Takođe bi trebalo da stremim ka istini i da postignem pokajanje i preobražaj, jer stariji nisu ništa manje iskvareni u naravi od mladih. Na primer, imala sam ozbiljno nadmenu narav i ponekad, kada bi braća i sestre ukazali na moje probleme, nisam htela to da prihvatim. U svakodnevnom porodičnom životu, kada me snaha ne bi poslušala, naljutila bih se i razgovarala s njom s visine, sa osećajem superiornosti. Sve su to bila otkrivenja iskvarene naravi i morala sam da tragam za istinom da bih ih razrešila, tako da nije bilo kao da ne mogu ništa da uradim. Sada sam imala mnogo vremena svakog dana da kod kuće čitam više Božjih reči, da tragam za istinom u ljudima, stvarima i događajima sa kojima se susrećem i da razrešim svoju iskvarenu narav. Takođe sam mogla da gledam video-snimke iskustvenih svedočenja i da učim lekcije iz iskustava braće i sestara. Takođe sam mogla da pišem članke o iskustvenim svedočenjima, da pišem svoja stvarna iskustva kako bih svedočila o Bogu. Sve su to bile stvari koje je trebalo da radim. Sada kada sam razumela Božju nameru, više Ga nisam pogrešno shvatala niti tonula u negativno stanje i više se nisam brinula da li mogu da obavljam dužnost. Odlučila sam da ću se, bez obzira na to da li mi crkva uredi da obavljam dužnost ili ne, pokoriti Božjim orkestracijama i uređenjima. Od tada sam mogla mirno da sedim svakog dana i da jedem i pijem Božje reči, a kada bi me nešto zadesilo, mogla sam da se molim i da tražim Božje namere.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona izaziva, već prema tome da li ona poseduje istinu. Nema drugog izbora do ovog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). „Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako postane pripadnik naroda koji On voli. Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da možeš da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih postupaka od ove tri stvari. Na kraju, od čoveka se zahteva da postigne ove tri stvari, koje ako postigne, onda će biti usavršen. Međutim, iznad svega, moraš istinski da stremiš, moraš da budeš aktivan i da napreduješ a ne da budeš pasivan u tom pogledu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da Bog ne određuje ishod neke osobe na osnovu njenih godina, staža ili toga koliko je propatila, već na osnovu toga da li poseduje istinu. Mislila sam da sam stara i beskorisna, pa sam se plašila da će me Bog isključiti – to je pokazalo da nisam razumela Božju nameru da spase ljude, ni Njegovo zahtevano merilo za određivanje ishoda ljudi. Božje spasenje i usavršavanje ljudi ne zasniva se na njihovim godinama ili kovu, već na tome da li streme ka istini. Ako neko može da prihvati istinu i odan je Bogu i pokorava se Božjim orkestracijama i uređenjima, On ga neće napustiti. Gledala sam na Božju kuću isto kao na nevernički svet. U društvu se stariji zanemaruju i ignorišu, pa sam pretpostavljala da je isto i u Božjoj kući – da te Bog, kad ostariš, više ne želi. To je bilo pogrešno shvatanje Boga i hula na Boga. Svetom vlada Sotona, a Sotona đavo koristi ljude da mu služe. Kada ljudi ostare i ne mogu više da rade, bivaju odbačeni. Ali u Božjoj kući vlada istina. Bog daje ljudima priliku da obavljaju svoju dužnost i da streme ka istini; u toku obavljanja svoje dužnosti, ljudi spoznaju sebe i menjaju se i odbacuju svoje sotonske iskvarene naravi. Razmišljala sam o tome koliko sam stara, a Bog mi nije oduzeo priliku da jedem i pijem Njegove reči ili da stremim ka istini. Bog neprestano izražava reči da bi nas zalivao i opskrbljivao. Takođe je koristio Svoje reči da me prosveti i usmeri kada su me snalazile nevolje, a ja sam bila ta koja nije razumela Božju nameru. Mislila sam da me, pošto sam stara i zbunjena, Bog neće spasti. Ali u stvarnosti, sve dok neko iskreno veruje u Boga i voljan je da stremi ka istini, čak i ako jednog dana ne bude mogao da obavlja dužnost, Božja kuća ga neće očistiti niti isključiti. Mnoga starija braća i sestre oko mene su otprilike istih godina kao i ja. Iako sada ne mogu da obavljaju mnogo dužnosti, oni istrajavaju u jedenju i pijenju Božjih reči i žive crkvenim životom, a crkva ih nije očistila. Ipak, ima nekih mladih ljudi koji su neprekidno obavljali dužnosti, ali pošto ne streme ka istini i njihove iskvarene naravi ostaju ozbiljne i nepromenjene, na kraju počine mnoga zlodela i bivaju očišćeni iz crkve. Iz ovoga sam videla Božju pravednu narav. Bog ne spasava ljude na osnovu toga da li su mladi ili stari, već gledajući njihova srca i da li streme ka istini. Od tada, imala dužnost ili ne, odlučila sam da iskreno jedem i pijem Božje reči, da iskusim Božje delo, da spoznam svoje nedostatke i manjkavosti, da razumem svoju iskvarenu narav i da više ne shvatam pogrešno Boga niti se žalim na Njega.

Tokom jednog okupljanja, nakon što je jedna sestra saznala za moje stanje, dala mi je da pročitam odlomak Božjih reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on treba da je obavlja bez traženja naknade, bez uslova ili razloga. Samo se to može nazvati vršenjem svoje dužnosti. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada ne bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da obavljaš svoju dužnost samo zato da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da obavljaš svoju dužnost iz straha da ne bi trpeo nesreće” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je Bog Stvoritelj, a čovek stvoreno biće; savršeno je prirodno i opravdano da čovek obavlja svoju dužnost. To je čovekova odgovornost i obaveza i nema nikakve veze sa primanjem blagoslova ili trpljenjem nesreće. Samo kroz iskustvo suda i grdnje Božjih reči, dok obavlja svoju dužnost i postiže promenu naravi, čovek može primiti Božje blagoslove. Ali ja sam verovala da ću, sve dok obavljam svoju dužnost, biti blagoslovena od Boga i uvek sam mislila da obavljanje dužnosti znači da ću biti blagoslovena. To su bile samo moje predstave i uobrazilje. Sećam se da sam ranije obavljala prilično mnogo dužnosti, ali nisam stremila ka istini u svojoj dužnosti i uvek sam postupala kako sam htela i retko sam se molila da bih tragala za Božjim namerama ili istinom, pa se usled toga, do danas, moja narav jedva promenila. Koliko god dužnosti na ovaj način obavila, i dalje ne bih dobila Božje odobrenje. Protraćila sam mnogo godina ne stremeći ka istini. Od tog trenutka, morala sam da tražim Božje namere kada bi me zadesile nevolje, da prihvatim sud i grdnju Božjih reči i da stremim ka istini kako bih postigla promenu naravi. Čak i ako na kraju ne mogu da budem spasena, to bi bilo zato što se moja narav nije promenila, a ne zato što sam bila stara i Bog me nije hteo. Pomolila sam se Bogu: „O, Bože, sada razumem Tvoju nameru. Voljna sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima i da Te više ne shvatam pogrešno niti da se žalim na Tebe. Koju god dužnost da obavljam, želim to da činim svim srcem i umom kako bih Ti udovoljila.”

Kasnije je sestra pronašla još jedan odlomak Božjih reči koji se odnosio na moje stanje. Bog kaže: „Ljudi veruju u Boga da bi bili blagoslovljeni, nagrađeni, krunisani. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste obavljali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi. Možda oni, dok obavljaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu motivaciju za sticanjem blagoslova, da su je gurnuli u stranu i da ona više ne upravlja njihovim životima, niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju motivaciju za sticanjem blagoslova, ali Bog misli drugačije. Ljudi na stvari gledaju samo površno. U odsustvu kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god se uporno daju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Čini im se da ih pri obavljanju dužnosti više ne vodi lični elan niti trenutne pobude. Umesto toga, uvereni su da mogu da streme ka istini, da prilikom obavljanja dužnosti mogu neprekidno da traže istinu i da je sprovode u delo, kako bi pročistili svoju iskvarenu narav i ostvarili neke istinske promene. Kako se, međutim, oni ponašaju kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? Istina tada biva u celosti razotkrivena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Bog je razotkrio skrivenu nameru u ljudima da zadobiju blagoslove. Ljudi ne veruju u Boga da bi Njemu udovoljili, već da bi zadobili blagoslove i koristi. Čak i kada se čini da ostavljaju svoju porodicu i karijeru da bi obavljali dužnost, sve je to samo pokušaj da se sklopi nagodba sa Bogom. Sećam se kad sam prvi put pronašla Boga, osetila sam da imam nadu da uđem u carstvo nebesko i zato sam se sa oduševljenjem davala. Pokoravala sam se svakoj dužnosti koju bi mi crkva uredila i svakog dana sam imala neiscrpnu energiju. Ali kako sam starila i mogla da preuzmem sve manje dužnosti, počela sam da brinem da neću primiti blagoslove i tako sam postala negativna. Takođe sam prestala da se fokusiram na jedenje i pijenje Božjih reči. Više nisam tražila Božje namere kada bi me zadesile nevolje i dane sam provodila u tuzi i strepnji. Shvatila sam da sam sve ove godine obavljala svoju dužnost u potrazi za blagoslovima i ulaskom u carstvo nebesko – a ne da bih udovoljila Bogu. Moje verovanje u Boga i obavljanje dužnosti na ovaj način bilo je pokušaj da sklapam nagodbe sa Bogom i da Ga obmanem. Zaista sam bila lišena ljudskosti! Razmišljajući o ovim godinama, shvatila sam neke istine čitajući Božje reči i stekla sam određeno razumevanje svoje sotonske prirode. Takođe sam pomalo razumela Božju mukotrpnu nameru da spase čoveka. Toliko sam primila od Boga, a ipak sam i dalje pokušavala da sklapam nagodbe sa Njim. Čim sam osetila da neću primiti blagoslove, postala sam negativna i više nisam htela da se trudim. Zaista sam bila bez savesti i razuma! Zaista sam bila sebična i ogavna! Pogledala sam ljude mojih godina koji ne veruju u Boga – oni provode dane jedući, pijući i tražeći zadovoljstvo, i ako ne tračare, igraju karte ili madžong. Nemaju pojma šta je smisao života i sve što rade svakog dana je samo da sede i čekaju smrt. Tokom godina verovanja u Boga, shvatila sam šta je smislen život i više nisam težila svetovnim zadovoljstvima, već sam želela da stremim ka istini, da dobro obavljam svoju dužnost i da udovoljim Bogu. Pronašla sam cilj života. Osećala sam se ispunjeno i spokojno i čak i da umrem u ovom trenutku, moj život bi bio vredan toga. Ne bi trebalo više da pokušavam da sklapam nagodbe sa Bogom, niti da stremim samo zato da bih bila blagoslovena.

Nedugo zatim, sestra je došla da me zamoli da nastavim svoju dužnost domaćina. Bila sam veoma srećna. Bog mi je dao još jednu priliku da obavljam dužnost i želela sam da je pravilno cenim. Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Osim svoje sposobnosti da dobro obavljaju svoju dužnost shodno svojim mogućnostima, ima mnogo stvari koje mogu da rade. Ako nisi glup, ako nisi dementan i ako ne možeš da shvatiš istinu, i ukoliko nisi nesposoban da brineš o sebi, ima mnogo stvari koje treba da radiš. Baš kao i mladi ljudi, možeš da stremiš ka istini, možeš da tražiš istinu i treba često da dolaziš pred Boga da se moliš, da tražiš istina-načela, da se trudiš da na ljude i stvari gledaš i da se vladaš i postupaš u potpunosti prema Božjim rečima, uzimajući istinu kao svoj kriterijum. Ovo je put koji treba da slediš i ne treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost zato što si star, zato što imaš brojne boljke ili zato što ti telo stari. Nije ispravno osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost – to su nerazumna ispoljavanja. (…) Budući da stariji ljudi, baš kao i mladi, imaju iskvarenu narav i budući da često u svom životu i pri obavljanju svoje dužnosti, baš poput mladih, otkrivaju svoju iskvarenu narav, zašto onda stariji ljudi ne rade ono što je ispravno, već umesto toga uvek osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog svojih poznih godina i zbog onoga što će im se dogoditi nakon smrti? Zašto poput mladih ljudi ne obavljaju svoje dužnosti? Zašto poput mladih ljudi ne streme ka istini? Ova ti je mogućnost pružena, pa ako je ne ugrabiš, već u toj meri ostariš da izgubiš sluh, vid ili sposobnost da brineš o sebi, u tom ćeš slučaju zažaliti, i život će ti na taj način proći” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da ne treba da živim u tuzi ili strepnji oko toga da li ću biti spasena, niti da nastavim da pogrešno shvatam Boga i da se žalim na Njega kao što sam to činila. Ono što moram da uradim je da stremim ka istini kako bih razrešila svoju iskvarenu narav i ne smem da čekam dok ne postanem zaista smetena i nepokretna, jer će tada biti prekasno da žalim što nisam stremila ka istini. Želim da iskoristim ovaj poslednji period vremena da stremim ka istini i postignem promenu naravi. Sećam se da sam ranije uvek preletala preko Božjih reči ne shvatajući ih u potpunosti i nisam razumela Božje namere. Sada kada sam starija, nemam pamćenje kao mlada osoba, ali mogu da čitam Božje reči iznova i da više razmišljam o njima, a kada se nešto desi, mogu da tražim Božje namere i da pronađem put primene u Njegovim rečima. Baš kao što Bog kaže: „(...) da tražiš istina-načela, da se trudiš da na ljude i stvari gledaš i da se vladaš i postupaš u potpunosti prema Božjim rečima, uzimajući istinu kao svoj kriterijum”. Moram da se trudim da ispunim Božje zahteve i da se fokusiram na svoj život-ulazak i ne mogu više da zanemarujem svoj pravi posao. Zahvaljujem Bogu što me je izveo iz patnje!

Posle toga, bilo u svojim dužnostima ili u interakciji sa porodicom, kada bi me zadesile nevolje, naučila sam da ih prihvatim od Boga i tražila sam Božje namere i praktično postupala u skladu sa Njegovim rečima. Moja nadmena narav je počela malo-pomalo da se menja, a sin mi je rekao da nisam više tako nadmena kao pre. Osećala sam se zaista zahvalno Bogu u svom srcu. Bog je taj koji me je usmerio do ove promene i od sada, u svom svakodnevnom životu, postala sam voljna da primenjujem i iskusim Božje reči i da svedočim o Bogu i slavim Ga.