Autorka: Ven Nuan, Kina

Još otkako je moj sin bio mali, bio je prilično slab i sporo je rastao. Naša kuća je bila blizu škole, pa sam ga često vodila na sportske terene da trči i ojača. Tada ga je zapazio jedan trener. Godine 2020. moj sin je krenuo u treći razred osnovne škole i trener ga je izabrao da se pridruži školskom fudbalskom timu. Svakog popodneva posle škole, išao bi na teren da trenira, a dok sam gledala kako mu lice dobija boju i telo mu postaje snažnije, osećala sam zadovoljstvo. Svake večeri bih ga slušala kako prepričava fudbalske anegdote. Dok sam posmatrala sina kako trenira na terenu, primetila sam da mu nekoliko trenera posvećuje posebnu pažnju i uči ga dodatnim potezima. Treneri su ljubazno razgovarali sa mnom, hvalili su oštroumnost, poslušnost i izdržljivost mog sina i često su mu dozvoljavali da igra sa starijim učenicima, govoreći da žele da ga obuče da izraste u ključnog igrača. Bila sam veoma zadovoljna, misleći: „Zaista me čini ponosnom. Da li zaista ima potencijala da postane fudbaler?” Od tada sam počela pažljivo da pratim fudbalski put svog sina, i, kada nisam bila zauzeta dužnostima, odlazila sam da gledam sve utakmice, velike i male. Trener me je unapred obaveštavao o svim planovima tima i osećala sam veliki ponos. Nisam mogla a da ne počnem da maštam: „Izgleda da on zaista ima dar za ovo. U današnjem društvu, u kom vlada žestoka konkurencija, teško je naći svoje mesto bez stručnog znanja. Moram ga pravilno usmeriti i napraviti od njega vrhunskog igrača, a kada postigne slavu i uspeh, neće samo mene učiniti ponosnom, već ću i ja deliti njegovo bogatstvo i slavu.” Prvog dana 2021. godine tim mog sina osvojio je okružno prvenstvo. Dok je gledao blistavi zlatni trofej, zagrlio me je i radosno se smejao. U toj radosti, potajno sam počela da planiram njegovu budućnost kao fudbalera, misleći u sebi: „Od sada se pripremi za teškoće. Nemoj me kriviti ako budem stroga – sve je to za tvoje dobro. Kada uspeš jednog dana, razumećeš moju mukotrpnu nameru. Ovo je već ionako tvoj hobi i ako te ne negujemo pravilno, mi bismo kao roditelji podbacili u svojoj odgovornosti.”

Nakon toga, često sam mu puštala snimke najboljih poteza vrhunskih igrača iz celog sveta i govorila mu: „Vidiš li kako je ovaj igrač impresivan? Šta misliš, kako bi se osećao kad bi postao kao on?” Moj sin je već uživao u gledanju utakmica, a uz moje usmeravanje njegov entuzijazam je porastao. Nakon što bi uradio domaći, gledao bi utakmice i intervjue sa vrhunskim igračima. Ubrzo se dobro upoznao sa glavnim fudbalskim događajima i igračima iz različitih zemalja i često bi mi objašnjavao stvari. Videvši da mi je sin sada na pravom putu, počela sam da ga učim još nečemu: „Niko ne može lako da uspe. Moraš da podneseš teškoće kako bi ostvario svoje snove.” Sin se u potpunosti složio i retko se žalio na dosadne vežbe osnovnih veština. Tokom letnjeg raspusta 2021. godine, moj sin je svakog jutra već u pet sati odlazio na teren da vežba i nije završavao pre devet; nije propustio nijedan jedini trening. Jednom je dobio temperaturu i uznemirila sam se videvši koliko je slab. Ali, da bih mu pomogla da u budućnosti postane poznat, ipak sam ga odvela na teren. Kada je vikendom išao u klub na trening, ponekad je bio toliko umoran da je želeo da uzme slobodan dan, ali sam to uvek odbijala. Ponekad je bio prilično nevoljan, pa sam stalno razgovarala s njim, pokušavajući da promenim njegov način razmišljanja: „Moraš istrajati kako bi trener video tvoj trud. Tvoje veštine moraju da se poboljšaju kako bi te vodio na više utakmica. Kada postaneš poznat, bolji trener će te primetiti i prebaciće te u još jači tim – zar nećeš tada biti korak bliže da postaneš vrhunski igrač?” Sin nije mogao da se prepire sa mnom, pa bi sebe jednostavno naterao da trenira.

Kasnije, zbog teške pandemije, velika takmičenja su bila otkazana dve godine zaredom. Sin nije osvojio nikakva priznanja i oboje smo zbog toga osećali žaljenje, ali on nikada nije prestao da trenira. Čak i po cičoj zimi, kada je na stadionu bilo samo nekoliko ljudi, njegova figura se i dalje mogla uočiti među njima. Međutim, nisam ni primetila kada je tačno moj odnos sa sinom počeo da se menja. Zbog moje želje da vidim rezultate, svaki put kada bi se vratio sa treninga i poželeo da podeli zanimljive momente, prekidala bih ga nestrpljivo: „Ne zanimaju me te stvari. Sve što želim da znam je da li ste pobedili. Koliko si golova postigao? Da li te je trener pohvalio? Jesi li najbolji igrač u svom timu?” Moj sin bi ostajao bez reči zbog mog ispitivanja i više nije bio tako blizak sa mnom kao pre. Ako bi njegov tim pobedio, hvalio bi mi se, ali ako bi izgubili, spuštao bi glavu kao da je učinio nešto loše.

Godine 2023. pandemijska ograničenja su ukinuta i razna takmičenja su se ponovo održavala prema planiranom rasporedu. Trener je vikendom često vodio decu u druge gradove na utakmice, a tokom praznika su putovali u još udaljenije gradove na veća takmičenja, i čak su igrali protiv ekipa istog uzrasta iz drugih zemalja. Bez obzira na troškove, aktivno sam prijavljivala sina na takmičenja i mislila sam za sebe da sam odgovoran roditelj koji razmišlja unapred. Što je više nagrada moj sin osvajao, to sam bila ponosnija, a moja sujeta je bila veoma zadovoljena pred trenerima, drugim roditeljima i našim prijateljima i rodbinom. Ove godine sam bila veoma zauzeta svojim dužnostima, ali da bih bila uz sina dok trenira, često sam parkirala auto pored terena i radila na kompjuteru u kolima dok sam ga čekala. Pošto sam često izlazila iz auta da proveravam sinovljev trening, efikasnost u obavljanju moje dužnosti bila je veoma niska. Jednom prilikom, moj sin je učestvovao na gradskom takmičenju, koje se poklopilo sa okupljanjem sa jednom pridošlicom. Iako sam silno želela da budem na toj utakmici, nisam mogla da zanemarim svoje dužnosti, pa sam morala da odem na okupljanje. Ipak, moje misli su sve vreme bile na utakmici. Pitala sam se da li će moj sin moći da igra celu utakmicu i da li će njegov tim pobediti. Kada sam stigla u kuću domaćina, videla sam da pridošlica još nije stigla. Obično bih se zabrinula i pokušala da je kontaktiram, ali tog dana sam pomislila kako je odlično što se nije pojavila, jer je to značilo da mogu da odem na utakmicu i da gledam sina. Sačekala sam neko vreme, a pošto pridošlica i dalje nije dolazila, nestrpljivo sam požurila na utakmicu. Stigla sam taman na drugo poluvreme i bila sam toliko uzbuđena kad sam videla kako sinovljev tim pobeđuje, da sam potpuno zaboravila da kontaktiram pridošlicu.

U oktobru 2023. godine sinovljev tim je učestvovao na gradskom takmičenju, ali nije osvojio trofej. Bila sam besna, posebno kada sam videla da tim godinu dana mlađi od mog sina osvaja nagradu, a roditelji i deca slave u WeChat grupi. Bila sam na ivici nervnog sloma. U prošlosti su nam samo zavideli, ali sada su zaista pobedili, a moj sin se vratio kući praznih ruku. Nisam znala šta da radim sa sramotom koju sam osećala. Kada sam stigla kući, nisam čak ni večerala. Stalno sam se iskaljivala na svog sina: „Pandemija je odložila takmičenja na dve godine, ali nisam očekivala da ni ovog puta nećete imati rezultate. Sve je to zato što vas trener nije pravilno pripremio pre takmičenja. Jedan od tvojih saigrača je ispustio loptu u ključnom trenutku i potpuno vas je omeo. A mislim da ni ti nisi bio baš nešto posebno dobar. Da jesi, sigurno bi mogao da povedeš tim do kraja!” Već je bio veoma tužan zbog izgubljene utakmice, ali videvši koliku sam paljbu osula, pokušao je da me uteši: „Mama, ne ljuti se. U svakom takmičenju postoje pobednici i gubitnici. Jednostavno nismo bili tako dobri kao oni.” Gledajući sinovljevo nevino lice, bila sam pomalo ganuta: „To je samo igra; zašto sam toliko ljuta?” Naterala sam sebe da izgovorim nekoliko reči ohrabrenja svom sinu. Ali duboko u sebi, i dalje sam bila rastrojena i do jedan sat posle ponoći nisam mogla da zaspim. Osećala sam da je moje stanje pogrešno, pa sam se u srcu pomolila: „Bože, ne mogu da kontrolišem svoje emocije. Ti tražiš da ljude i stvari posmatramo kroz Tvoju reč, kao i da se vladamo i postupamo prema Tvojoj reči, sa istinom kao našim kriterijumom. U koji aspekt istine treba da uđem po pitanju odgajanja svog deteta? Molim Te, prosveti me i usmeri me.” Nakon molitve sam se setila šta nam je Bog rekao o odgovornostima koje roditelji treba da ispunjavaju prema svojoj deci, i pao mi je na pamet jedan odlomak Božjih reči: „Ispunjavanje njihovih odgovornosti znači, s jedne strane, brigu o životu njihove dece, a s druge, usmeravanje i ispravljanje misli njihove dece i davanje ispravnih smernica u vezi sa njihovim mislima i gledištima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Bog traži da, kada naša mala deca imaju ekstremne misli ili stavove, mi kao roditelji moramo bez odlaganja da ih posavetujemo u vezi sa tim njihovim mislima. To je odgovornost roditelja. Moj sin je tog dana izgubio na takmičenju, a kada se vratio kući, to je trebalo da bude trenutak kada će izbaciti svoje emocije i izraziti svoja razmišljanja. Trebalo je da ga saslušam, posavetujem i pomognem mu da ispravi svoja pogrešna gledišta. Ne samo da ga uopšte nisam posavetovala, nego sam mu još i dodatno otežala. Bila sam potpuno nerazumna! Čak ni kao majka nisam bila u skladu s merilom. Bila sam užasna! Dok sam razmišljala o svemu tome, polako sam se smirila i prestala sam da se opterećujem ishodom takmičenja.

Kasnije sam razmišljala o tome zašto postavljam toliko zahteva svom detetu. Pročitala sam Božje reči: „U svojoj subjektivnoj svesti, roditelji imaju svakojake pretpostavke, planove i odluke o budućnosti svoje dece i, shodno tome, oni ta očekivanja formiraju. Vođeni tim očekivanjima, roditelji zahtevaju da njihova deca uče razne veštine, kao što su gluma, ples, slikanje i tako dalje, smatrajući da će, nakon što postanu talentovani pojedinci, njihovoj deci biti lakše da se uzdignu iznad drugih umesto da budu potčinjena, da postanu visoki funkcioneri a ne obični službenici, da će postati menadžeri, direktori i izvršni direktori, da će raditi u kompanijama sa liste Fortune Global 500 i tako dalje. To su sve subjektivne zamisli roditelja. (…) Na čemu se zasnivaju ta roditeljska očekivanja? Odakle ona dolaze? Dolaze od društva i sveta. Suština svih tih roditeljskih očekivanja jeste u tome da se deci omogući da se prilagode ovom svetu i društvu, da izbegnu da budu uklonjena iz sveta i društva, te da zauzmu svoj položaj u društvu, da imaju siguran posao, stabilnu porodicu i sigurnu budućnost, pa tako roditelji imaju različita subjektivna očekivanja za svoje potomstvo. Na primer, trenutno je prilično popularno biti računarski inženjer. Neki ljudi kažu: ’Moj sin mora u budućnosti da postane računarski inženjer. Ljudi koji rade u toj oblasti mogu da zarade mnogo novca, a to i njihovim roditeljima donosi ugled!’ Kad deca nemaju temeljno razumevanje društva ili posla, roditelji za njih, na svoju ruku, biraju karijere ili planiraju budućnost. Zar to nije pogrešno? (Jeste.) Ovi roditelji postavljaju očekivanja svojoj deci u potpunosti u skladu sa sopstvenim sklonostima i željama. Zar to nije subjektivno? (Jeste.) Reći da je to subjektivno je blago rečeno – šta je to zapravo? Koje je drugo tumačenje te subjektivnosti? Zar to nije sebičnost? Zar to nije prisila? (Jeste.) Tebi se dopada određeno zanimanje, ti bi voleo da budeš funkcioner, da se obogatiš, da budeš glamurozan i uspešan u društvu, pa teraš svoju decu da takođe teže tome da budu takvi ljudi i da idu takvim putem. Ali, teško je reći da li će oni moći da rade taj posao u budućnosti odnosno da li im taj posao zaista odgovara. I koja je onda tačno njihova sudbina? Kako će Bog imati suverenost nad njima i za njih urediti stvari? Da li ti znaš te stvari? Neki ljudi kažu: ’Nije me briga za te stvari. Sve dok je to nešto što se meni, kao roditelju, dopada, onda je u redu. Pošto se meni to dopada, postavljam im takva očekivanja.’ Zar to nije previše sebično? (Jeste.) Blago rečeno, to je veoma subjektivno, to je samo slušanje sebe, međutim, šta je to u stvarnosti? To je veoma sebično!” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Iz Božjih reči sam shvatila da roditelji postavljaju razne zahteve svojoj deci na osnovu sopstvenih sklonosti i shvatanja društva, a zatim od njih traže da teže tim zahtevima i da ih ispune. Pogledala sam sebe u svetlu ovoga i shvatila sam da volim da budem visoko cenjena i da ne želim da ostanem nepoznata, pa sam zato očekivala da i moj sin teži istome. Videla sam da je pritisak konkurencije u društvu ogroman i da moj sin slučajno ima talenat za sport, pa sam se nadala da će se izdvojiti među svojim vršnjacima kroz fudbal, da će na kraju postati poznat, zaraditi mnogo novca i živeti boljim životom. Na taj način bih i ja imala koristi od njegovog uspeha. Kako bih postigla taj cilj, oduzela sam mu radost igranja fudbala i primorala ga da teži tome da postane vrhunski igrač, u skladu s mojim željama. Bez obzira na veliku vrućinu ili hladnoću, i na to da li je fizički mogao da izdrži, prisiljavala sam ga da nastavi s treninzima. Moj sin je postepeno postao previše usmeren na pobedu ili poraz i na čast, pa je čak postao i ponosan i samozadovoljan zbog svojih postignuća. Naizgled je delovalo da sve to radim za njegovo dobro, ali u stvarnosti sam želela da iskoristim njegov uspeh u fudbalu kako bih ispunila svoje sebične želje i ostvarila svoju želju da mi se dive i da uživam u bogatstvu i slavi. Što je još važnije, moja očekivanja i zahtevi prema sinu su bili u potpunosti vođeni mojim ličnim, subjektivnim željama. On je bio još mali i nije ni razumeo pojam slave niti velike zarade, ali sam mu sve to nametnula i prisilila ga da sprovodi moj plan. Bila sam tako sebična! Čime će se moj sin baviti i kakva će osoba postati u budućnosti, sve je to pod Božjom suverenošću i uređenjima. Zar nisam, planirajući njegov život po sopstvenim željama, pokušavala da se otrgnem Božjoj suverenosti?

Kasnije sam počela da tragam: „Zašto uvek očekujem da moj sin ispuni moje zahteve?” Kada sam pročitala Božje reči, srce mi se malo razvedrilo. Svemogući Bog kaže: „U stvari, ma koliko da su čovekove aspiracije velike, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za svaku osobu tokom celog njenog života i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usklađen sa ljudskim predstavama i koji nije naročito agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone opstanka, da razviju životne ciljeve i životne pravce, te da steknu životne težnje. Ma koliko uzvišeno zvučali ljudski opisi sopstvenih životnih težnji, ove težnje se uvek vrte oko slave i dobitka. Sve što bilo koja velika ili slavna osoba – ili, zapravo, bilo koji čovek – juri tokom celog svog života, svodi se samo na ove dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da, čim steknu slavu i dobitak, imaju kapital da uživaju u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da uživaju u životu. Misle da, kad jednom steknu slavu i dobitak, imaju kapital da tragaju za zadovoljstvom i prepuštaju se razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, s radošću i bez svog znanja o tome predaju u ruke Sotoni. Oni to rade bez rezerve i čak bez ijednog momenta sumnje i nikad ne znajući kako da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se na ovaj način predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod potpunom i apsolutnom kontrolom Sotone. Sasvim su i u potpunosti potonuli u ovo živo blato i nisu u stanju da se iz njega izbave. Kada se neko jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je svetlo, ono što je pravedno, niti one stvari koje su lepe i dobre. To je zato što je zavodljivost slave i dobitka prevelika za ljude; i to su stvari ka kojima ljudi mogu da streme bez prestanka, čitavog života pa čak i u večnost. Zar ovo nije stvarna situacija?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Kada sam pročitala Božje reči, shvatila sam da sam imala tako velika očekivanja od svog deteta jer sam težnju za slavom i dobitkom postavila kao svoj životni cilj. Još od detinjstva sam usvajala sotonske izreke poput: „Čovek stremi ka vrhu, kao što voda teče nizvodno”, „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima” i „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi” i činila ih svojim životnim kredom. U potpunosti sam se fokusirala na učenje i polaganje ispita. Svaki put kada bih ostvarila neki cilj i bila hvaljena od drugih, moji roditelji bi zbog mojih dostignuća takođe postajali predmet zavisti rodbine, prijatelja i komšija, i tada sam osećala da je, bez obzira na svu patnju koju sam podnosila, sve to vredelo. Nakon što sam se zaposlila, da bih napredovala, dobila veću platu i izdvojila se, nisam imala izbora nego da se ulizujem svojim nadređenima. Pred kolegama sam nosila masku i govorila stvari koje nisu bile u skladu sa onim što sam zaista osećala. Moja porodica je bila veoma srećna da vidi da radim u velikom gradu i što svakog meseca šaljem novac kući, a i ja sam bila veoma ponosna. Ali, istina je da mi je takav život već odavno bio preko glave. U svetu slave i dobitka, izgubila sam svoj integritet i dostojanstvo, i osećala sam se usamljeno i prazno iznutra i nisam imala nikoga s kim bih mogla da podelim svoja prava osećanja. Nakon što sam dala otkaz, godinama nisam želela ni da se prisećam tog vremena. Nakon što sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, počela sam da izvršavam svoju dužnost u crkvi, što mi je donelo mir i olakšanje u srcu i omogućilo mi da se klonim tog neprijateljskog i varljivog sveta u kom se svi bore za slavu i dobitak. Mislila sam da sam se već odrekla te težnje za slavom i dobitkom, ali sam neočekivano opet počela da im težim kada je moj sin počeo da igra fudbal. Želela sam da ga obučim da postane vrhunski igrač kako bih i sama mogla da uživam u toj slavi. Suština mog očekivanja bila je da želim da moje dete teži slavi, dobitku i statusu baš kao i ja. Na terenu se moje dete borilo protiv svojih protivnika; van terena, ja sam se borila protiv drugih roditelja. Takmičili smo se u tome ko će bolje obučiti svoje dete i kome će dete doneti više slave. Čak sam maštala da ću, kada moj sin postane poznat, zajedno s njim uživati u bogatstvu, statusu i slavi. Shvatila sam da se cilj kojem težim uopšte nije promenio. Tokom godina odlaska na utakmice sa sinom, uvidela sam da se takmičarski sportovi svode na slavu i dobitak. Čak i kada talentovani igrači kroz naporan rad postignu dobre rezultate, patnje kroz koje prolaze ⎯ i telesne i duševne ⎯ su nešto što obični ljudi ne mogu da podnesu. Štaviše, ta prolazna dostignuća brzo izblede i besmislena su. Ni vrhunski igrači koji imaju i slavu i dobitak ne mogu pobeći od starenja, bolesti i smrti, a ni od životnih teškoća. Slava i dobitak ne mogu zaustaviti starenje niti bolest, niti mogu produžiti čovekov život. Čak i da odgajim sina da postane zvezda, kakvog bi to imalo smisla? Zar ne bi i on, baš kao i ja, i dalje patio pod Sotoninim zlostavljanjem? Tek tada sam shvatila da voditi dete putem težnje za slavom i dobitkom znači gurati ga pravo u ognjenu jamu. Moj sin je očigledno bio samo obično dete koje voli da igra fudbal, a ja sam bila ta koja je bila zaslepljena slavom i dobitkom. Lično sam mu stavila okove slave i dobitka.

Kasnije, jedući i pijući Božje reči, stekla sam jasnije razumevanje ovog pitanja. Svemogući Bog kaže: „Ako roditelji žele da ispune svoje odgovornosti, trebalo bi da pokušaju da razumeju ličnost svoje dece, njihove naravi, interesovanja, njihov kov i potrebe njihove ljudskosti, umesto da svoje sopstvene težnje ka slavi, dobitku i novcu pretvore u očekivanja od svoje dece, namećući im te stvari koje se odnose na slavu, dobitak i svet. Roditelji te stvari nazivaju prijatnim imenom ’očekivanja od svoje dece’, ali one to nisu u stvarnosti. Jasno je da oni pokušavaju da gurnu svoju decu u ognjenu jamu i pošalju ih u naručje đavola” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). „Kad je reč o putu kojim će njihova deca krenuti u budućnosti ili o njihovoj karijeri, roditelji ne bi trebalo da svojoj deci usađuju stvari poput: ’Pogledaj onog pijanistu, tog i tog. Počeo je da svira klavir sa četiri ili pet godina. Nikada se nije prepuštao igri, nije sticao prijatelje, samo je vežbao klavir i svakodnevno išao na časove klavira. Takođe se savetovao sa raznim učiteljima i prijavljivao na razna klavirska takmičenja. Pogledaj kako je on sada slavna ličnost, dobro uhranjen, lepo odeven, okružen aurom istaknutosti i poštovan kuda god da krene.’ Da li je to vrsta vaspitanja koja podstiče zdrav razvoj dečjeg uma? (Ne, nije.) Kakvo je to onda vaspitanje? To je đavolje vaspitanje. Taj vid vaspitanja šteti svakom mladom umu. Podstiče ga da teži slavi, da priželjkuje razne aure priznanja, kao i prestiž, status i uživanje. To ga navodi da žudi za tim i teži tim stvarima od ranog detinjstva, što ga vodi u anksioznost, intenzivnu strepnju i brigu, pa čak i da plati svaku cenu da to dobije, da se budi rano i da ostane budan do kasno da bi radio školske zadatke i učio različite veštine, te da gubi godine detinjstva, menjajući dragocene godine za te stvari” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Iz Božjih reči sam shvatila da roditelji prenose svoju težnju za slavom i dobitkom na decu i da je to prisutno tokom celokupnog procesa njihovog odgajanja i obrazovanja. To nanosi štetu telu i umu dece i u suštini ih gura u đavolje ruke. Razmišljala sam o tome kako je moj sin imao bezbrižno detinjstvo, ali sam ga još od šeste ili sedme godine navodila da teži tome da postane vrhunski igrač, da juri slavu i bogatstvo. To je bilo više od onoga što je u svom uzrastu mogao da podnese. Ipak, silom sam mu usađivala te ideje i zahtevala da nastavi da trenira čak i kad je bio iscrpljen ili bolestan. Fudbal je za mog sina postao više od interesovanja ili hobija – nametnula sam mu preveliki pritisak. Primoravala sam ga da brine o pobedama i porazima, uspehu i neuspehu, da se takmiči sa vršnjacima i da naporno trenira kako bi ga treneri zapazili. Do tog trenutka, moj sin bi postajao nadmen i nepodnošljivo uobražen kad god bi pobedio u igri ili dobio priznanje, a postajao bi obeshrabren i ljubomoran kada bi drugi bolje igrali i dobijali pažnju. Izgubio je nevinost koju je trebalo da ima u tom uzrastu, a sve je to bilo posledica toga što sam mu ja nametnula svoje lične želje. Posle toliko godina verovanja u Boga, nisam uviđala koliko su slava i dobitak pogubni po čoveka. Čak sam i svoje dete učila da teži slavi i dobitku, zapostavljajući pritom sopstvenu dužnost. Zaista sam zanemarila svoj pravi posao! Osećala sam duboko kajanje i molila sam se Bogu: „Bože, ne razumem istinu. Ni kao roditelj nisam u skladu s merilom. Kako da vaspitavam svoje dete i kako da se odnosim prema njegovim interesovanjima i hobijima? Molim Te, prosveti me i usmeri.”

Kasnije sam u Božjim rečima pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Kad svojoj deci nameću svakojaka očekivanja i zahteve, roditelji im stvaraju veliki dodatni pritisak – time ne ispunjavaju svoje odgovornosti. Dakle, koje su odgovornosti koje bi roditelji trebalo da ispune? Barem bi trebalo da nauče svoju decu da budu pošteni ljudi koji govore istinu i rade stvari na pošten način, nauče ih da budu dobrodušna i da ne čine loše stvari, usmeravajući ih u pozitivnom pravcu. To su njihove najosnovnije odgovornosti. Pored toga, trebalo bi da usmeravaju svoju decu u učenju praktičnih znanja i veština i tako dalje, na osnovu njihovog kova i stanja. Ako roditelji veruju u Boga i razumeju istinu, trebalo bi svoju decu da navedu da čitaju Božje reči i da prihvate istinu, kako bi ona spoznala Stvoritelja i kako bi razumela da su ljudi stvoreni od Boga i da Bog postoji u ovoj vaseljeni; trebalo bi svoju decu da usmere da se mole Bogu i da jedu i piju reči Božje kako bi ona mogla da razumeju neke istine, kako bi nakon što odrastu mogla da veruju u Boga, da slede Boga i da obavljaju dužnost stvorenog bića umesto da jure za svetskim trendovima, da se zaglave u raznim komplikovanim međuljudskim odnosima, te da budu namamljena, iskvarena i uništena raznim zlim trendovima ovog sveta. Ovo su zaista odgovornosti koje roditelji treba da ispune. Odgovornosti koje treba da ispune jesu da, u svojoj ulozi roditelja, svojoj deci pruže pozitivno usmeravanje i odgovarajuću pomoć pre njihovog punoletstva, kao i da se pravovremeno staraju o njima u njihovom fizičkom životu u pogledu svakodnevnih potrepština. Ako im se deca razbole, roditelji treba da im obezbede lečenje kad god je to potrebno; ne treba da ih, iz straha da ne odlože dečje školske obaveze, teraju da nastave da idu u školu i odreknu se lečenja. Kad je deci potreban oporavak, mora im se dozvoliti da se oporavljaju, a kad im je potreban odmor, mora im se dozvoliti da se odmaraju. Osiguravanje zdravlja njihove dece je neophodno; ako deca zaostanu sa školskim obavezama, roditelji mogu kasnije pronaći način da to nadoknade. Ovo su odgovornosti koje roditelji treba da ispune. S jedne strane, moraju pomoći svojoj deci da steknu solidno znanje; s druge strane, moraju usmeravati i obrazovati svoju decu kako bi išla ispravnim putem i osigurati njihovo mentalno zdravlje kako na njih ne bi uticali nezdravi trendovi i zle prakse društva. Istovremeno, moraju se takođe pobrinuti da im deca na odgovarajući način vežbaju kako bi osigurali njihovo fizičko zdravlje. To su stvari koje roditelji treba da čine, umesto da svojoj deci nasilno nameću bilo kakva nerealna očekivanja ili zahteve. Roditelji moraju da ispune svoje odgovornosti i kad je reč o stvarima koje su potrebne duhu njihove dece i o stvarima koje su im potrebne u fizičkom životu. Treba da im govore o nekim osnovnim stvarima, na primer da treba da jedu toplu, a ne hladnu hranu, da se, kad je vreme hladno, oblače toplo kako se ne bi prehladila, pomažući im tako da nauče da brinu o sopstvenom zdravlju. Pored toga, kad se u mladim umovima njihove dece pojave neke detinjaste, nezrele ideje o njihovoj budućnosti ili neke ekstremne misli, roditelji moraju da im pruže ispravno usmeravanje čim to otkriju, ispravljajući te detinjaste fantazije i ekstremne misli kako bi njihova deca mogla da krenu ispravnim životnim putem. To je ispunjavanje njihovih odgovornosti. Ispunjavanje njihovih odgovornosti znači, s jedne strane, brigu o životu njihove dece, a s druge, usmeravanje i ispravljanje misli njihove dece i davanje ispravnih smernica u vezi sa njihovim mislima i gledištima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Iz Božjih reči sam shvatila da odgovornost roditelja prema maloj deci s jedne strane podrazumeva brigu o njihovim fizičkim potrebama i obezbeđivanje zdravog odrastanja, a s druge potrebu da s njima razgovaraju, da ih savetuju i blagovremeno rešavaju njihove psihološke probleme. Još je bolje da svoju decu dovedu pred Boga. Božje reči su ono što ljudima zaista treba. On nas na praktičan način uči kako da se vladamo i ophodimo prema svojoj deci. Toliko godina sam roditelj, a nisam znala šta zaista znači činiti ono što je najbolje za svoje dete. Tek tada sam shvatila da samo sledeći Božje reči mogu istinski da ispunim svoju odgovornost kao roditelj i da to može omogućiti i mom detetu da zdravo odraste. Shvativši sve to, prestala sam da prisiljavam dete da ide na treninge i razna takmičenja. Umesto toga, počela sam da poštujem njegove želje. Takođe sam sela da razgovaram s njim i rekla: „Nećemo tražiti da od tebe napravimo vrhunskog igrača. Pošto uživaš u igranju fudbala, samo se fokusiraj na to da se zabaviš.” Bio je i iznenađen i srećan kada je to čuo. I ja sam se osećala mnogo opuštenije. Nakon toga, kada je moj sin odlazio na treninge ili na takmičenja, puštala sam ga da se sȃm o njima stara. Smirila sam se kako bih se fokusirala na svoje dužnosti i prestala sam da brinem o tim stvarima. U maju 2024. godine, kako se približavao završetak osnovne škole, moj sin je imao utakmicu. Kad sam videla da su protivnički timovi veoma jaki, zabrinula sam se zbog žestoke konkurencije, pa sam mu predložila da ne učestvuje. Ali on je insistirao da ide. Kao rezultat toga, zbog propusta njegovih saigrača primili su dva gola, a u završnoj seriji penala moj sin takođe nije uspeo da postigne pogodak zbog treme. Bio je pomalo nezadovoljan i žalio je zbog toga, ali sam ga strpljivo posavetovala i ohrabrila da poraz prihvati mirno. Nakon što je to čuo, osetio je veliko olakšanje. Uglavnom bih takođe svedočila svom sinu o Božjem delu. Razgovarala sam s njim o tome kako je Bog stvorio čoveka i kako Sotona kvari ljude. Moj sin je pokazivao veliko interesovanje i razumevanje. Takođe sam ga često učila da se oslanja na Boga kada se suoči sa teškoćama, i da bude iskren u svojim rečima i delima i da ne laže, ne vara i ne čini loše stvari.

Želja za slavom i dobitkom se i dalje povremeno budila u mom srcu, naročito kada bih videla tuđu decu kako uspevaju u svojim hobijima ili interesovanjima. Tada bih se uznemirila. Ipak, više nisam te svoje želje nametala svom sinu. Jedne večeri sam naišla na jedan odlomak Božjih reči. To je bilo nešto što je bilo potrebno i mom sinu i meni, pa sam ga pozvala da zajedno pročitamo ovaj odlomak. Svemogući Bog kaže: „To što ti Bog daje određeno interesovanje, hobi ili jaču stranu ne znači da Bog mora da te zaduži da obavljaš neku dužnost ili rad koji je povezan sa tvojim interesovanjem, hobijem ili jačom stranom. Neki ljudi kažu: ’Pošto se od mene ne traži da izvršavam dužnost u ovoj oblasti niti da se bavim poslom koji je u vezi s tim, zašto mi je onda dato takvo interesovanje, hobi ili vrlina?’ Ogromnoj većini ljudi Bog je dao određena interesovanja i hobije na osnovu raznih stanja svakog čoveka. Pritom je, naravno, u obzir uzeto više stvari: kao prvo, da se čoveku obezbedi izvor prihoda i opstanak; kao drugo, da mu se obogati život. U čovekovom životu su ponekad neophodna određena interesovanja i hobiji, bilo radi zabave i razonode ili kako bi se bavio nekim ispravnim poslovima, čime se upotpunjuje njegov ljudski život. Naravno, koji god da je ugao posmatranja, postoji razlog iza Božjeg davanja, a Bog ujedno ima Svoje razloge i osnove zašto ne daje. Moguće je da tvom ljudskom životu ili opstanku nije potrebno da ti Bog da interesovanja, hobije i vrline, tako da na druge načine možeš obezbediti sredstva za život, ili obogatiti i upotpuniti svoj ljudski život. Ukratko, bez obzira na to da li je Bog ljudima dao interesovanja, hobije i vrline ili nije, to nije problem u samim ljudima. Čak i ako neko nema nijednu vrlinu, to nije nedostatak njegove ljudskosti. Ljudi to treba ispravno da shvate i da se prema tome ispravno postave. Ako čovek poseduje određena interesovanja, hobije i vrline, onda on treba da ih ceni i ispravno koristi; ako ih nema, ne bi trebalo da se žali” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Iz Božjih reči sam videla da Bog ljudima daje interesovanja i hobije s jedne strane da bi im obogatio život, a s druge da bi kroz iste zarađivali za život. Međutim, da li će neko na kraju zaista i raditi u oblasti povezanoj sa svojim interesovanjima ili hobijima, ipak zavisi od Božjih predodređenja. Podelila sam sa svojim sinom svoje razumevanje o tome kako bi trebalo da se odnosimo prema interesovanjima i hobijima. Moj sin je rekao: „Hvala Bogu što mi je dao da zavolim fudbal. To mi je donelo mnogo radosti. Ali da li ću u budućnosti raditi nešto vezano za fudbal ili kako ću se izdržavati – to ipak zavisi od Božjih određenja.” Rekla sam: „Tako je. Samo su Božje reči istina i tako treba da posmatramo ovu stvar.” Osećam da je vera u Boga zaista divna. Božje reči su istina i one nam pružaju načela primene u svemu, pokazuju nam put kojim treba da idemo i donose slobodu i oslobođenje našim srcima.