Autorka: Jen Džen, Kina

U aprilu 2024. godine, izabrana sam za vođu okruga, i u to vreme sam osećala veliki pritisak. Smatrala sam da ova dužnost donosi veliku odgovornost, da ima mnogo teškoća sa kojima se treba suočiti, te da moram mnogo da brinem i da platim veliku cenu. Ali shvatila sam da je ova dužnost Božja blagodat prema meni, i da ne treba samo da mislim o svojim ličnim telesnim interesima, pa sam je rado prihvatila. Pošto sam tek počela da obavljam ovu dužnost, posao koji mi je dodeljen nije bio obiman, i bila sam odgovorna samo za rad na izradi tekstova i za crkveni život. U slobodno vreme sam takođe mogla da gledam video-zapise i slušam himne. Osećala sam da je obavljanje dužnosti na ovaj način prilično dobro. Nedugo zatim, sestra koja je sarađivala sa mnom smenjena je jer nije obavljala stvaran posao, pa sam preuzela crkveni rad na čišćenju za koji je ona bila zadužena. Tek tokom primopredaje shvatila sam da u radu na čišćenju ima mnogo problema, da nema dovoljno ljudi za sređivanje materijala za čišćenje, i da ima mnogo nagomilanog materijala za čišćenje koji treba pregledati. Osetila sam da mi se obim posla drastično povećao, a moj dnevni raspored bio je krcat.

Jednog dana, dok sam obavljala svoje zadatke, moja saradnica, sestra Ćiju Jen, rekla je: „Rad na jevanđelju je naišao na teškoće, a učinak je značajno opao. Potrebno je da svi zajedno razgovaramo o rešenju.” Slušajući njihov razgovor, razmišljala sam o sličnim problemima koje sam otkrila dok sam ranije bila crkveni vođa. Kada su se braća i sestre suočavali s poteškoćama u propovedanju jevanđelja, vođe i delatnici nisu besedili o Božjim namerama ili o istinama o propovedanju jevanđelja; samo su neprestano navaljivali da se postigne napredak. To je bio glavni razlog zašto je rad na jevanđelju postizao slabe rezultate. Želela sam da govorim o tom problemu, ali onda sam pomislila: „I u radu na čišćenju za koji sam odgovorna ima mnogo problema. Misli su mi stalno i svakodnevno zaokupljene. Pa ako budem učestvovala i u radu na jevanđelju, zar to ne bi zahtevalo dodatni napor od mene? Gde ću pronaći svu tu dodatnu energiju?” Zato sam smatrala da treba da se usredsredim samo na posao za koji sam ja bila odgovorna. S tom mišlju, nisam ništa rekla, već sam samo nastavila sa svojim zadacima. Ćiju Jen i Li Јue su dugo razgovarale, ali nisu mogle da pronađu rešenje, pa me je Ćiju Jen pitala da li imam neke dobre predloge. Pomislila sam u sebi: „Još nisam završila ni svoje zadatke. Ako se sada pridružim raspravi o radu na jevanđelju, zar to neće odložiti posao koji trenutno radim?” Zato sam odbila i rekla: „Vas dve možete same da razgovarate. Trenutno imam mnogo hitnih zadataka da obavim.” Li Jue je videla moj stav i strogo mi je rekla: „Sposobnost svake osobe da prepozna probleme je ograničena. Rešavanje poteškoća u poslu zahteva da svi učestvuju u raspravi. Neodgovorna si!” Nakon što sam čula kritiku te sestre, osetila sam krivicu, smatrajući da sam zaista bila previše sebična što sam tako postupila. Tek tada sam prekinula ono što sam radila i učestvovala sam u raspravi. Takođe sam govorila o problemima koje sam primetila i ubrzo smo pronašle rešenje.

Nekoliko dana kasnije, Li Jue i Ćiju Jen su razgovarale o problemu obučavanja zalivača. Rekle su da neke crkvene vođe nisu usredsređene na obučavanje ljudi, što je dovelo do nedostatka zalivača u crkvi, a to je značilo da pridošlice nisu mogle da dobiju pravovremeno zalivanje i rad na zalivanju pridošlica je time ozbiljno ometen. Rekle su da treba da pišemo crkvenim vođama da bismo im o tome besedile. Zamolile su me da se pridružim diskusiji o rešavanju ovog problema, ali ja sam pomislila: „Ovo nije nešto što se može rešiti odjednom. Ova pitanja će oduzeti mnogo vremena i mentalne energije, a razgovor o tome će odložiti posao koji radim. Kasnije, ako se moj posao nagomila, moraću da potrošim dodatno vreme da ga rešim. Štaviše, rad na zalivanju čak ni ne spada u moju odgovornost, pa mi rešavanje problema neće doneti nikakve zasluge. Uložiću vreme i energiju, a to će odložiti moj sopstveni posao, pa u čemu je onda svrha?” Onda sam samo dala površan odgovor: „Ne razumem baš najbolje ta pitanja i ne mogu da ponudim nikakav dobar savet. Razgovarajte o tome i prvo napišite pismo, a kada to bude napisano, možemo to zajedno da pregledamo.” Nakon što su čule da to kažem, sestre nisu ništa rekle, pa njih dve nisu imale drugog izbora nego da same razgovaraju o tom pitanju. Kasnije je Ćiju Jen završila pisanje pisma i zamolila nas da damo predloge. Letimično sam ga pogledala i pomislila da je neke delove potrebno dopuniti i poboljšati, ali nisam želela da uložim trud da ga revidiram, pa sam joj samo ukratko spomenula neke od problema. Nakon što je čula moje komentare, Ćiju Jen i dalje nije znala kako da unese dopune i nespretno je rekla: „Nisam baš dobra u pisanju pisama sa saopštenjima, a i revidiranje mi teško ide, pa da li bi mogla da pomogneš da ovo revidiraš i dopuniš? Na taj način, to neće odložiti posao.” Ali sam ja pomislila da je to prevelika glavobolja i naprosto sam bila uporna u tome da ona to revidira. Videvši da dajem sve te izgovore, konačno me je iskritikovala: „Juče nisi učestvovala u diskusiji, a sada kada je pismo napisano, i dalje nećeš da pomogneš da se revidira. Crkveni rad je zajednički napor i svi dele odgovornost, ali ti brineš samo o svom poslu. Ponašaš se krajnje sebično i ogavno!” Kada sam čula da to govori, osetila sam se zaista povređeno, i počela sam da stvaram negativno mišljenje o sestrama, misleći da uopšte ne razumeju moje teškoće. Pomislila sam: „Kratko vreme obavljam ovu dužnost, i već imam mnogo posla svakog dana. Sada želite da trošim dodatno vreme na posao za koji ste vi odgovorne, a kada vaš posao postigne rezultate, zasluge će pripasti vama. Ja bih samo bila u pozadini i od toga ne bih imala baš ništa. Moj sopstveni posao bi se takođe nagomilao, pa bih morala da trošim dodatno vreme i energiju i na njegovo rešavanje. To mi se jednostavno ne isplati!” Ali videvši da sestra izgleda bespomoćno, nevoljno sam pristala i revidirala sam pismo. Ali osećala sam se zaista potisnuto, i da je ova dužnost preteška. Morala sam ne samo da pratim posao za koji sam bila odgovorna, već i da se bavim poslom sestara, i naprosto nisam želela da više izvršavam ovu dužnost. Tokom tog perioda, obavljala sam svoju dužnost u omamljenom i otupelom stanju, ne osećajući nimalo usmeravanje od Svetoga Duha, i svakog dana sam samo automatski obavljala svoju dužnost. U svom bolu, molila sam se i tražila sam od Boga: „Bože, osećam veliki pritisak zbog problema u svojoj dužnosti, ali takođe moram da učestvujem u celokupnom radu, a srce mi se opire. Znam da je moje stanje pogrešno, ali jednostavno ne mogu da se nateram da se pokorim. Bože, molim Te, vodi me, kako bih mogla da tragam za istinom i razumem Tvoju nameru.”

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči koje su odmah razvezale čvor u mom srcu. Svemogući Bog kaže: „Ako veruješ u Božju suverenost, onda moraš da veruješ da se svakodnevna zbivanja, bila dobra ili loša, ne dešavaju nasumično. Nije da ti neko namerno otežava ili te uzima na zub; sve to Bog uređuje i orkestrira” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da izvlači pouke iz ljudi, događaja i stvari koji ga okružuju”). Iz Božjih reči sam shvatila da ljudi, događaji i stvari koji se svakodnevno pojavljuju u mom životu jesu deo Božje suverenosti i uređenja, i morala sam da se umirim pred Bogom da bih izvukla pouke i spoznala sopstvenu iskvarenu narav. Ali sada, kad su me te sestre zamolile da učestvujem u celokupnom poslu, osećala sam da one ne razumeju moje teškoće. Živela sam u stanju u kojem sam se fiksirala na ljude i stvari, i uopšte nisam imala pokornosti. Morala sam da ostavim sebe po strani, da dođem pred Boga da tragam za istinom i da razmislim o sebi.

Kasnije sam pročitala Božje reči i donekle sam razumela svoj problem. Bog kaže: „Bez obzira na posao za koji su odgovorni, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju jedino o tome da li su njihovi interesi ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo onda kad ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihove moći i statusa. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kad im je problem tu pred nosom, rešavaju ga samo površno. Tek kad ih Višnji direktno oreže i naredi im da reše neki problem, oni će nevoljno uraditi ponešto od stvarnog posla i napraviti predstavu za Višnjeg. Nakon toga, nastaviće da se bave svojim poslovima. Kad je reč o crkvenom radu, o važnim pitanjima koja se tiču šire slike, oni se ne bave nijednom od tih stvari i ignorišu ih, pa čak ni ne rešavaju probleme kad ih otkriju. Koja god pitanja da drugi pokrenu, oni odgovaraju površno i vrdaju, krajnje se nevoljno baveći problemima. Zar ovo nije ispoljavanje sebičnosti i podlosti?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrti ekskurs”). „Ako neko veruje u Boga, ali se ne obazire na Njegove reči, ne prihvata istinu, niti se pokorava Njegovim orkestracijama i uređenjima; ako samo ispoljava određena lepa ponašanja, ali ne može da se pobuni protiv tela i ne odriče se sopstvenog interesa ili ponosa; ako, premda naizgled obavlja svoju dužnost, i dalje živi prema svojoj sotonskoj naravi i ni najmanje nije napustio niti promenio svoju sotonsku filozofiju i načine postojanja, kako to uopšte može biti verovanje u Boga? To je verovanje u religiju. Takvi ljudi naizgled sve ostavljaju i daju sebe, međutim, ako se pogleda put kojim idu, poreklo i motiv svega što čine, ne zasnivaju te stvari na rečima Božjim niti na istini; umesto toga, i dalje postupaju u skladu sa sopstvenim predstavama i zamislima, svojim subjektivnim pretpostavkama i svojim ambicijama i željama. Sotonine filozofije i naravi i dalje predstavljaju osnovu njihovog postojanja i postupaka. U stvarima u kojima ne razumeju istinu, oni za njom ne tragaju; u stvarima u kojima razumeju istinu, oni je ne sprovode u delo, ne poštuju Boga kao velikog niti cene istinu. Iako se na rečima i po imenu nazivaju vernicima u Boga i priznaju Ga, i premda možda deluju kao da su u stanju da obavljaju dužnost i slede Boga, u svemu što govore i čine oni i dalje žive prema svojim sotonskim naravima. Poput nevernika, kod njih nema nikakve promene. Sve stvari koje govore i čine jesu otkrivanja iskvarenih naravi. Nećete ih videti da praktično sprovode Božje reči niti da ih doživljavaju, a još manje ispoljavanje njihovog traganja za istinom i pokoravanja istini u svemu. U svojim postupcima, oni na prvo mesto stavljaju sopstvene interese i pre svega zadovoljavaju svoje želje i namere. Jesu li to ljudi koji slede Boga? (Nisu.) (…) Ma koliko godina da veruju, nisu uspostavili normalan odnos sa Bogom; šta god da učine ili šta god da im se dogodi, prvo pomisle na sledeće: ’Želim da postupim na taj i taj način. Koji bi pristup bio u mom interesu, a koji ne? Šta bi moglo da se desi ako bih uradio ovo ili ono?’ Ovo su stvari o kojima prvo razmišljaju. Uopšte ne razmišljaju o tome kakvim bi praktičnim delovanjem veličali Boga i o Njemu svedočili ili zadovoljili Njegove namere, niti se mole i tragaju za tim koji su Božji zahtevi i šta Njegove reči poručuju. Nikada ne obraćaju pažnju na Božje namere ili zahteve, niti na način na koji ljudi treba praktično da deluju kako bi Bogu udovoljili. Iako je moguće da se ponekad mole pred Bogom i da u zajedništvu s Njim komuniciraju, ali oni samo pričaju sami sa sobom i ne tragaju iskreno za istinom. Kada se Bogu mole i čitaju Njegove reči, ne dovode to u vezu sa stvarima sa kojima se suočavaju u stvarnom životu. Prema tome, u okruženju koje je Bog priredio, kako se oni odnose prema Njegovoj suverenosti, uređenjima i orkestracijama? Kada se suoče sa stvarima koje nisu u skladu sa njihovom voljom, oni im se u srcu opiru i pokušavaju da ih izbegnu. Kada se suoče sa stvarima koje se tiču njihovih interesa, naprežu mozak i smišljaju svaki mogući način da zaštite svoje interese – čak i ako ne mogu da ostvare prednost, ne mogu dozvoliti da njihovi interesi budu oštećeni. Oni ne teže tome da zadovolje Božje namere, već jedino sopstvene želje. Je li to verovanje u Boga? Imaju li takvi ljudi odnos sa Bogom? Ne, nemaju. Oni žive podlo, ogavno, nepopustljivo i ružno; Ne samo da nemaju nikakav odnos sa Bogom, već se i na svakom koraku okreću protiv Božje suverenosti i uređenja. Oni neprestano ponavljaju: ’Neka Bog ima suverenost i neka upravlja svime u mom životu; spreman sam da prepustim Bogu da zauzme presto, te da vlada i upravlja mojim srcem; Spreman sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima.’ Međutim, kada se suoče sa stvarima koje štete njihovim interesima, ne mogu da se pokore. Umesto da u situaciji koju je Bog priredio tragaju za istinom, oni žele da preokrenu situaciju ili da pobegnu iz nje. Oni ne žele da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima; žele da rade stvari po sopstvenoj volji, a njihovi sopstveni interesi ne smeju pretrpeti ni najmanji gubitak. Potpuno zanemaruju Božje namere, brinući samo o sopstvenim interesima, svojim ličnim okolnostima i svojim raspoloženjima i osećanjima. Je li to vera u Boga? (Nije.)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Čovek ne može biti spasen verovanjem u religiju niti učestvovanjem u verskim obredima”).

Božje reči su veoma jasne. Čovek koji istinski veruje u Boga može da traga za istinom i da se pokori Bogu kada se suoči sa stvarima koje nisu u skladu sa njegovim predstavama. Ako, kada se suoči sa stvarima koje se ne uklapaju u njegove predstave, čovek uopšte ne traga za istinom, i samo uzima u obzir sopstvene interese i traži izlaze, onda on nije istinski vernik u Boga i Bog ga ne odobrava. Antihristi su upravo takva vrsta ljudi. U svojim dužnostima nikada ne uzimaju u obzir interese Božje kuće i rade samo ono što im donosi korist u pogledu slave, dobitka ili statusa. Ako im nešto ne donosi korist, onda čak i ako primete problem ili drugi traže pomoć, antihristi zatvaraju oči i uši. Potpuno su bezosećajni, nemilosrdni, sebični, ogavni i lišeni ljudskosti. Suočena sa razotkrivanjem Božjim rečima, osećala sam se postiđeno i posramljeno. Moje pritužbe, moj otpor i moja neposlušnost, svi su bili tako nerazumni. Razmišljala sam o tome kako verujem u Boga dugi niz godina. Iako sam napustila porodicu i karijeru i delovalo je da istinski verujem u Boga, u mojim dužnostima sve moje misli i razmatranja bili su zarad sopstvene koristi i nisam uopšte štitila crkveni rad. Ma kakav sam ja to bila član Božje kuće? Kada su sestre razgovarale o problemima u radu na jevanđelju i želele da zajedno razmotrimo rešenja, iako sam neka konkretna pitanja razumela, plašila sam se da ću, ako progovorim, morati da učestvujem u raspravi, što bi odložilo moj sopstveni posao, pa sam koristila zauzetost poslom kao izgovor da odbijem da učestvujem. Kada je crkvi nedostajalo zalivača i vođama je hitno trebalo napisati pismo sa besedom o važnosti obučavanja ljudi, plašila sam se da ću uvećati svoj obim posla, i mislila sam da, čak i ako to dobro uradim, neću dobiti zasluge za to, pa sam samo dala površan odgovor i nisam želela da se uključim. Kada je sestra napisala pismo i zamolila me da ga proverim, primetila sam probleme, ali nisam želela da trošim vreme na njihovo revidiranje. Za te zadatke, nije da nisam mogla da uočim probleme ili da nisam znala kako da ih rešim, već sam bila previše sebična i ogavna, i brinula sam samo o sopstvenim interesima, a ako nešto nije donosilo korist mom ugledu ili statusu, nisam želela to da radim. Na koji način je u mom srcu bilo mesta za Boga? Sa takvim ponašanjem, kada me je sestra orezala zbog sebičnosti i podlosti, čak sam se osećala povređeno, i želela sam da izbegnem i napustim tu dužnost. Ponašala sam se zaista nerazumno! Posebno kada sam pročitala ove Božje reči: „Oni ne teže tome da zadovolje Božje namere, već jedino sopstvene želje. Je li to verovanje u Boga? Imaju li takvi ljudi odnos sa Bogom? Ne, nemaju”, osetila sam se pomalo dirnuto. Verovala sam u Boga dugi niz godina, i jela sam i pila toliko Božjih reči i uživala u toliko Božjih blagodati i blagoslova, ali kada sam videla da se javljaju problemi u ključnim oblastima kao što su rad na jevanđelju i rad na zalivanju, samo sam ih ignorisala. Kako sam mogla sebe da nazovem vernicom u Boga? Čak ni u svom službovanju nisam bila posvećena! Tek nakon što sam shvatila te stvari, videla sam koliko je ozbiljna moja iskvarena narav, i malo sam se uplašila. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, vidim da je moje stanje zaista opasno. Bila sam krajnje sebična i buntovna! Molim Te, prosveti me i vodi, kako bih istinski spoznala svoju iskvarenu narav.”

Jednoga dana sam pročitala Božje reči i donekle sam shvatila svoju priroda-suštinu. Svemogući Bog kaže: „Nakon što ga Sotona iskvari, gubi svoju savest i razum. Sotona potpuno zaludi čovekovo srce i čovek prihvata brojne misli i gledišta koji potiču od Sotone, kao i neke izreke i mišljenja iz zlih trendova. Kad stvari dostignu ovaj nivo, čovekova savest i njegov razum sasvim su iskvareni i nagriženi – moglo bi se reći da su u tom trenutku njegova savest i njegov razum potpuno izgubljeni. Ono što se tada ispoljava jeste to da mu je karakter veoma loš i zao. Odnosno, pre nego što je prihvatio pozitivne stvari, on je u svom srcu već prihvatio brojne lažne stvari od Sotone. Te stvari su ozbiljno iskvarile njegovu ljudskost, dovodeći do toga da mu je ljudskost veoma loša. Na primer, nakon što prihvati sotonsku misao i gledište iz sveta koji poručuju: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’, hoće li se njegova savest popraviti, hoće li ona ostati ista ili će se pogoršati? (Pogoršaće se.) A koja su konkretna ispoljavanja tog pogoršanja? (U svemu što radi, čovek uzima u obzir jedino svoje sopstvene interese.) Zarad svog sopstvenog cilja i interesa, on ne preza ni od čega. Druge može da vara i da im naudi, te da čini bilo šta što se kosi s moralnošću i savešću. I što u većoj meri to čini, postupci mu postaju sve nemilosrdniji, srce mu je sve mračnije, ima sve manje osećaja savesti i zadržava sve manje ljudskosti. Zarad sopstvenih interesa, on će svakoga varati i obmanjivati (…). Koji je razlog što svakoga može da obmane? Koji je osnovni uzrok? Uzrok je u tome što je prihvatio Sotonine misli i gledišta i u tome što postupa pod prevlašću Sotoninih misli i gledišta. Naposletku, savest i razum njegove ljudskosti više ne funkcionišu; odnosno, osnovne stvari koje bi ljudskost trebalo da poseduje sasvim prestaju da funkcionišu, potpuno su nagrižene Sotoninim zlim mislima i pod njihovom su kontrolom. Proces nagrizanja i kontrole jeste proces u kome taj čovek prihvata ove misli i gledišta, a to je, naravno, i proces njegovog iskvarivanja” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (10)”). Božje reči su razotkrile da je osnovni problem moje nespremnosti da učestvujem u celokupnom radu bio taj što sam bila pod uticajem Sotoninih otrova. Živela sam prema sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje kao što su „Neka svako gleda svoja posla” i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Postala sam krajnje sebična, zainteresovana jedino za sebe i lišena svake ljudskosti, prosuđujući sve što radim po tome da li mi to donosi korist ili ne. Ulagala sam trud u stvari koje su donosile korist mom ugledu i statusu, ali sam ignorisala sve što mi nije donosilo korist. Čak i kada su drugi tražili moju pomoć ili me podsećali, nisam se bavila tim stvarima, pa sam, čak i ako je postojao neki problem, podrazumevala da to nema nikakve veze sa mnom ukoliko nije moja odgovornost, i da je sasvim razumno da to ignorišem. Pod uticajem takvih misli i gledišta, ignorisala sam rad na jevanđelju, a kada su sestre tražile moju pomoć, i dalje sam zatvarala uši. Čak i kada je došlo do ometanja u radu na jevanđelju, nisam želela da učestvujem, iako sam za to imala određena rešenja. Kada je nedostatak zalivača u crkvi već počeo da utiče na rad na zalivanju, plašila sam se da ću odložiti sopstveni posao, pa nisam želela da sarađujem sa sestrama da rešimo problem, i iako je to odlagalo rad na zalivanju, uopšte nisam osećala krivicu. Kada je sestra ukazala na moju sebičnost, i dalje sam odbijala da to prihvatim, svađala sam se i osećala otpor, i nisam osećala ni najmanju sramotu zato što zbog svoje sebičnosti i podlosti nisam uspela da podržim interese Božje kuće. Živela sam po Sotoninim otrovima i uopšte nisam štitila interese Božje kuće. Moja savest i razum su otupeli. Da bih izbegla dodatne brige i terete, potpuno sam zanemarivala Božje namere i interese crkve. Način na koji sam se odnosila prema svojoj dužnosti zapravo je bio odbacivanje iste, i to je bila izdaja Boga! Shvativši te stvari, konačno sam osetila mržnju prema svojoj sebičnoj i ogavnoj iskvarenoj naravi.

Tokom jedne od svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči i pronašla sam put primene. Svemogući Bog kaže: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavnija primena za ulazak u istina-stvarnost jeste da se na svakom koraku razmišlja o interesima Božje kuće, otpuštajući svoje sebične želje, lične namere, motive, gordost i status i stavljajući interese Božje kuće na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese Božje kuće, da vodiš računa o Božjim namerama i uzimaš u obzir rad crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Podelite to u dva koraka, praveći mali kompromis – zar ne osećate da to donekle olakšava stvari? Budeš li neko vreme ovako postupao, osetićeš da udovoljiti Bogu nije teška stvar. Štaviše, ako možeš da ispuniš svoje odgovornosti; ispuniš svoje obaveze i dužnost; ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; pokažeš da vodiš računa o Božjim namerama; i staviš interese Božje kuće, rad crkve i dužnost koju treba da obavljaš na prvo mesto, tada ćeš, nakon što neko vreme budeš to tako doživljavao, osetiti da je dobro vladati se na ovaj način, da ljudi treba da žive pošteno i otvoreno, te da ne treba da vode beskičmen, prljav i nizak život, već da treba da budu časni i pravični. Osetićeš da je to obličje koje čovek treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svojih iskvarenih naravi čovek može da zadobije slobodu i oslobođenje”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da bi, kad se moja dužnost i lični interesi nađu u sukobu, trebalo da uvek dam prednost interesima Božje kuće. To je stav koji treba da ima čovek koji je posvećen svojoj dužnosti. Iako su naše odgovornosti bile podeljene, kada je bilo problema u radu sestara, trebalo je da interese celokupnog rada crkve stavim na prvo mesto. Stvari kao što su propovedanje jevanđelja, zalivanje pridošlica i izbor crkvenih vođa i đakona su važni crkveni zadaci, i ako bi se javili problemi i ne bi bili rešeni na vreme, to bi odložilo rad. Iako sam imala mnogo sopstvenog posla, morala sam da razlikujem prioritete. Kada bih bolje iskoristila svoje vreme, posao ne bi mnogo kasnio. Iako je ponekad učešće u diskusijama i donošenju odluka za celokupan rad zahtevalo više vremena i truda, kroz stvarno traganje i diskusiju, postepeno sam i nesvesno ovladala nekim načelima. To je takođe bio način da se poboljšam. To zapravo nije bila patnja, već nešto zaista korisno za mene. Ranije sam se osećala iscrpljeno jer je moje gledište bilo pogrešno, ali kad mi se gledište promenilo, više nisam osećala da patim.

Jednoga dana pročitala sam još Božjih reči i jasnije sam shvatila kako treba da postupam dok obavljam svoju dužnost. Bog kaže: „U Božjoj kući, ljudi svoje dužnosti izvršavaju potpuno drugačije nego što se to radi među nevernicima. U čemu je razlika? Braća i sestre zajedno čitaju Božju reč i povezani su u duhu. U stanju su da se prijateljski slažu i da dele svoje najdublje misli jedni s drugima. Mogu jedni sa drugima jednostavno i otvoreno da razgovaraju o istini, uživaju u Božjoj reči i međusobno se pomažu. Ko god ima poteškoće, zajedno tragaju za istinom da bi rešili problem, postižući unutrašnje jedinstvo i postajući sposobni da se pokore pred istinom i pred Bogom. Nevernici su drugačiji. Niko od njih ne otkriva svoje karte, ne otvaraju se drugima, čuvaju se jedni drugih, pa čak i jedan drugog spletkare i nadmeću se međusobno. Na kraju se rastanu u lošim odnosima i svaki nastavi svojim putem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). Iz Božjih reči sam shvatila da, da bismo postigli dobre rezultate u svojim dužnostima u Božjoj kući, moramo da sarađujemo jednim srcem i jednim umom. Trebalo bi da ostavim po strani svoje sebične želje i da dam prioritet crkvenom radu, i bez obzira na to čiji rad naiđe na probleme, svi treba zajedno da tražimo rešenja, kako bismo lakše zadobili delo Svetog Duha i podigli efikasnost svojih dužnosti. Baš kao što je Gospod Isus rekao: „Ponovo vam kažem, da ako se dvojica od vas na zemlji udruže u molitvi i zatraže bilo šta, daće im Otac moj koji je na nebesima” (Matej 18:19). Svako ima nedostatke i manjkavosti, ima stvari koje ne razume, ne ume ili ne vidi jasno, i nijedan posao ne može da obavi samo jedna osoba. Moramo skladno da sarađujemo i da istaknemo vrline i veštine svake osobe. Samo na taj način možemo dobro da obavljamo svoje dužnosti. Crkveni rad je zajednički napor i, bez obzira na to koji segment rada naiđe na probleme, svi treba da sarađuju kako bi ih rešili. Shvativši to, više nisam osećala otpor prema učešću u celokupnom radu. Kasnije, kada smo obavljali svoje dužnosti, svi smo se usredsredili na skladnu saradnju, i kada bismo u radu nailazili na stvari koje nam nisu bile jasne ili ih nismo razumeli, aktivno smo ih iznosili da o njima diskutujemo i komuniciramo. Kroz takvu stvarnu saradnju, stekli smo sveobuhvatniji pogled na probleme, ja sam osećala mnogo manji pritisak u svojoj dužnosti, a problemi su takođe mogli brže da se reše.

Nekoliko nedelja kasnije, rezultati rada na jevanđelju i dalje nisu bili dobri, pa smo želele da se okupimo da u zajedništvu razgovaramo i analiziramo. Pomislila sam: „Problemi u radu na jevanđelju ne mogu da se reše u tako kratkom roku. Moraćemo da pregledamo izveštaje o radu svake crkve, a zatim da razumemo probleme i teškoće sa kojima se braća i sestre suočavaju u propovedanju jevanđelja da bismo mogli da ih rešimo. Za to će biti potrebno mnogo vremena. Ali još uvek imam nekoliko pisama na koja treba da odgovorim, a razgovor o radu na jevanđelju će odložiti moje sopstvene zadatke.” Razmišljajući o svim tim stvarima, osetila sam određenu nevoljnost da učestvujem. U tom trenutku sam shvatila da ponovo otkrivam sebičnost. Zato sam se okrenula Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to koliko je veliki ili mali zadatak, bez obzira ko ti dodeli taj zadatak, da li ti ga poveri Božja kuća ili ti ga dodeli crkveni vođa ili delatnik, tvoj stav treba da bude: ’Pošto mi je ova dužnost dodeljena, to je uzvišenje od Boga i Božja milost. Trebalo bi da je dobro obavim u skladu sa istina-načelima. Uprkos tome što sam prosečnog kova, spreman sam da preuzmem tu odgovornost i da dam sve od sebe da tu dužnost obavim kako valja. Ako je loše obavim, treba da preuzmem odgovornost za to, a ako je dobro obavim, to nije moja zasluga. To je ono što treba da radim.’ Zašto kažem da je način na koji se neko odnosi prema svojoj dužnosti stvar principa? Ako zaista imaš osećaj odgovornosti i ako si odgovorna osoba, tada ćeš moći da izneseš crkveni posao i da ispuniš dužnost koju treba da obavljaš” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Iz Božjih reči sam shvatila da vođa koja je u skladu s merilom prvo mora da ima osećaj odgovornosti i da mora da daje prioritet interesima Božje kuće. Iako je ovaj posao prvenstveno bio odgovornost moje saradnice, ticao se toga da li crkveni rad na jevanđelju može glatko da napreduje. Kao vođa, bila sam delimično odgovorna za to, i nisam smela samo da uzimam u obzir sopstvene interese – to bi bilo krajnje lišeno ljudskosti. Morala sam pravilno da odredim prioritete i da ostavim po strani sopstvene interese. Shvatila sam da se moji sopstveni zadaci zapravo mogu odložiti, pa sam preuzela inicijativu da učestvujem u ovoj analizi i diskusiji. U raspravi sam preuzela inicijativu da dopunim neke oblasti o kojima druge sestre nisu jasno besedile i u procesu saradnje videla sam Božje vođstvo. Takođe sam pronašla neke metode i puteve za rešavanje problema, i u srcu sam osetila spokoj.

Doživevši takvo otkrivenje, stekla sam određeno raspoznavanje svoje sebične i ogavne sotonske naravi. U prošlosti sam smatrala da sebičnost nije neki ozbiljan problem, ali sada, kroz razotkrivanje Božjim rečima, jasno vidim da kada ljudi žive prema svojoj sebičnoj i ogavnoj iskvarenoj naravi, postaju sve više lišeni ljudskosti, nedostaje im savesti i razuma, i neće postizati dobre rezultate u svojim dužnostima. Samo živeći prema Božjim rečima, primenjujući istinu i postupajući u skladu sa načelima, čovek može da proživi ljudsko obličje. Tek tada čovek može da ima istinski mir i spokoj u srcu. Hvala Bogu što mi je omogućio da steknem ta shvatanja i dobitke!