U aprilu 2024. godine, izabrana sam za vođu okruga, i u to vreme sam osećala veliki pritisak. Osećala sam da je odgovornost ove dužnosti teška, da ima mnogo teškoća sa kojima se treba suočiti, i da moram da preuzmem mnogo briga i da platim veliku cenu. Ali shvatila sam da je ova dužnost Božja blagodat prema meni, i da ne treba samo da mislim o svojim ličnim telesnim interesima, pa sam je rado prihvatila. Pošto sam tek počela da obavljam ovu dužnost, posao koji mi je dodeljen nije bio obiman, i bila sam odgovorna samo za rad na tekstovima i za crkveni život. U slobodno vreme sam takođe mogla da gledam video-zapise i slušam himne. Osećala sam da je obavljanje dužnosti na ovaj način prilično dobro. Nedugo zatim, sestra koja je sarađivala sa mnom smenjena je jer nije obavljala stvaran posao, pa sam preuzela rad na čišćenju za koji je ona bila zadužena. Tek tokom primopredaje shvatila sam da u radu na čišćenju ima mnogo problema, da nema dovoljno ljudi za sređivanje materijala za čišćenje, i da ima mnogo nagomilanog materijala za čišćenje koji treba pregledati. Osetila sam da mi se obim posla drastično povećao. Zadaci su se nizali jedan za drugim, i moj dnevni raspored bio je krcat.

Jednog dana, dok sam obavljala svoje zadatke, moja saradnica, sestra Ćiju Jan, rekla je: „Rad na jevanđelju je naišao na teškoće, a učinak je značajno opao. Potrebno je da svi zajedno razgovaramo o rešenju.” Kada sam ranije bila vođa crkve, malo sam naučila o tim situacijama. Kada su braća i sestre nailazili na teškoće u propovedanju jevanđelja, bili su skloni da se povuku, a starešine i delatnici se nisu usredsređivali na rešavanje tih stvarnih problema, već su samo navaljivali da se napreduje. To je bio glavni razlog zašto je rad na jevanđelju postizao slabe rezultate. Želela sam da govorim o tom problemu, ali onda sam pomislila: „I u radu na čišćenju za koji sam odgovorna ima mnogo problema. Misli su mi stalno i svakodnevno zaokupljene. Pa ako budem učestvovala i u radu na jevanđelju, zar to ne bi zahtevalo dodatni napor od mene? Gde ću pronaći svu tu dodatnu energiju?” Zato sam osetila da treba samo da se usredsredim na posao za koji sam bila odgovorna. I s tom mišlju, nisam ništa rekla, samo sam nastavila sa svojim zadacima. U tom trenutku, Ćiju Jan me je upitala: „Ranije si bila crkveni starešina, pa bi trebalo da imaš neko razumevanje crkvenog rada na jevanđelju. Imaš li neke dobre predloge?” Pomislila sam: „Još nisam završila svoje zadatke. Ako sada budem razgovarala o radu na jevanđelju, zar to neće odložiti posao koji imam?” Zato sam odbila i rekla: „Možeš samo da razgovaraš o tome sa Li Jue. Trenutno imam mnogo hitnih zadataka koje treba da obavim.” Onda sam se samo vratila svojim zadacima. Li Jue je videla moj stav i strogo mi je rekla: „Na kraju krajeva, perspektiva jedne osobe je ograničena. Rešavanje teškoća u radu zahteva učešće svih. Ponašaš se neodgovorno!” Čuvši kritiku sestre, osetila sam krivicu, misleći da sam tim ponašanjem pokazala sebičnost. Tek tada sam prekinula ono što sam radila i priključila se diskusiji. Takođe sam govorila o problemima koje sam primetila dok sam obavljala svoje dužnosti u crkvi, i nedugo zatim, kroz razgovor u zajedništvu, došli smo do rešenja.

Nekoliko dana kasnije, Li Jue i Ćiju Jan su razgovarale o problemu obučavanja zalivača. Rekle su da neke crkvene starešine nisu usredsređene na obučavanje ljudi, što je dovelo do nedostatka zalivača u crkvi, a to je značilo da neke pridošlice nisu mogle da dobiju pravovremeno zalivanje i rad na zalivanju pridošlica je time ozbiljno ometen. Rekle su da treba da pišemo crkvenim starešinama da im to prenesemo. Zamolile su me da se pridružim diskusiji o rešavanju ovog problema, ali ja sam pomislila: „Ovo nije nešto što se može rešiti odjednom. Ova pitanja će oduzeti mnogo vremena i mentalne energije, a rad na zalivanju čak nije ni moja odgovornost. Razgovor o ovome će odložiti posao koji radim, a kasnije, ako se moj posao nagomila, moraću da potrošim dodatno vreme da ga rešim. Štaviše, rešavanje problema mi neće doneti nikakve zasluge. Uložiću vreme i energiju, a odložiću sopstveni posao, pa koja je onda svrha?” Onda sam samo dala površan odgovor: „Ne razumem baš najbolje ta pitanja i ne mogu da ponudim nikakav dobar savet. Vi prvo razgovarajte, zatim napišite pismo starešinama crkve da im to prenesete, a kada to bude napisano, možemo zajedno da ga pregledamo.” Čuvši moj odgovor, sestre nisu ništa rekle, pa nisu imale drugog izbora nego da same razgovaraju o tom pitanju. Kasnije je Ćiju Jan završila pisanje pisma i zamolila nas da damo predloge. Letimično sam ga pogledala i pomislila da neki delovi nisu jasni i da ih treba dopuniti i poboljšati, ali nisam želela da uložim trud da ga revidiram, pa sam joj samo ukratko spomenula neke od problema. Nakon što je čula moje komentare, Ćiju Jan i dalje nije znala kako da unese dopune i nespretno je rekla: „Nisam baš dobra u pisanju pisama, a i revidiranje mi teško ide, pa da li bi mogla da pomogneš da ovo revidiraš i dopuniš? Na taj način, to neće odložiti posao.” Samo sam nastavila da insistiram da sestra to revidira. Videvši da dajem sve te izgovore, konačno me je iskritikovala: „Juče nisi učestvovala u diskusiji, a sada kada je pismo napisano, i dalje nećeš da pomogneš da se revidira. Crkveni rad je zajednički napor i svi dele odgovornost, ali ti brineš samo o svom poslu. Ponašaš se krajnje sebično i ogavno!” Kada sam čula da to govori, osetila sam se zaista povređeno, i počela sam da stvaram negativno mišljenje o sestrama, misleći da uopšte ne razumeju moje teškoće. Pomislila sam: „Kratko vreme obavljam ovu dužnost, i već imam mnogo posla svakog dana. Sada želite da trošim dodatno vreme na posao za koji ste vi odgovorne, a kada vaš posao postigne rezultate, zasluge će pripasti vama. Ja bih samo bila u pozadini i od toga ne bih imala baš ništa. Moj sopstveni posao bi se takođe nagomilao, pa bih morala da trošim vreme i energiju i na njegovo rešavanje. To mi se jednostavno ne isplati!” Ali videvši da sestra izgleda bespomoćno, nevoljno sam pristala, i revidirala sam pismo. Ali osećala sam se zaista potisnuto, i da je ova dužnost preteška. Morala sam ne samo da pratim posao za koji sam bila odgovorna, već i da se bavim poslom sestara, i samo sam želela da pobegnem iz te situacije. Tokom tog perioda, obavljala sam svoju dužnost u omamljenom i otupelom stanju, ne osećajući nimalo delovanje Svetog Duha, i svakog dana sam samo automatski obavljala svoju dužnost. U svom bolu, iznela sam svoje stanje pred Boga, moleći se i tražeći: „Bože, osećam veliki pritisak zbog problema u svojoj dužnosti, ali takođe moram da učestvujem u celokupnom radu, a srce mi se opire. Znam da je moje stanje pogrešno ali jednostavno ne mogu da se nateram da se pokorim. Bože, molim Te, vodi me, kako bih mogla da tragam za istinom i razumem Tvoju nameru.”

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Ako veruješ u Božju neprikosnovenost, onda moraš da veruješ da se svakodnevne pojave, bile one dobre ili loše, ne dešavaju nasumično. Ne radi se o tome da je neko namerno strog prema tebi ili da te je uzeo na zub; sve je to Bog uredio i orkestrirao” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Božje reči su odmah razvezale čvor u mom srcu. Ljudi, događaji i stvari koji se svakodnevno pojavljuju u mom životu deo su Božje suverenosti i uređenja, i morala sam da se umirim pred Bogom da bih naučila lekcije i spoznala sopstvenu iskvarenu narav. Ali sada, u situaciji u kojoj sam bila, osećala sam da moje sestre ne razumeju moje teškoće. Živela sam u stanju u kojem sam se fiksirala na ljude i stvari, i uopšte nisam imala pokornosti. Morala sam da ostavim sebe po strani, da dođem pred Boga da tragam za istinom i da razmislim o sebi.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kada im je problem ispred nosa, rešavaju ga samo površno. Tek kada ih Višnji oreže i naredi im da reše problem, oni nevoljno urade malo stvarnog posla kako bi Višnji imao šta da vidi, ali će ubrzo zatim nastaviti sa svojim poslom. A kada su u pitanju rad crkve i važne stvari iz šireg konteksta, oni ne pokazuju interesovanje, već te stvari zanemaruju. Oni ignorišu probleme koje otkriju, a kada ih upitaju o problemima, daju površne odgovore ili zamuckuju i oklevaju, te ih rešavaju veoma nevoljno. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). „Ako neko veruje u Boga, ali se ne obazire na Njegove reči, ne prihvata istinu, niti se pokorava Njegovim uređenjima i orkestracijama; ako samo ispoljava određena lepa ponašanja, ali ne može da se pobuni protiv tela i ne napušta ništa od svog ponosa ili interesa; ako, premda naizgled obavlja svoju dužnost, i dalje živi prema svojoj sotonskoj naravi i ni najmanje nije napustio niti promenio svoju sotonsku filozofiju i način postojanja, kako on u tom slučaju može uopšte da veruje u Boga? To je verovanje u religiju. Takvi ljudi se odriču stvari i površno sebe daju, međutim, ako se pogleda put kojim idu, poreklo i polazište svega što čine, nijednu od tih stvari ne zasnivaju na rečima Božjim niti na istini; umesto toga, i dalje postupaju u skladu sa sopstvenim predstavama i zamislima, svojim subjektivnim pretpostavkama i svojim ambicijama i željama. Sotonine filozofije i naravi i dalje predstavljaju osnovu njihovog postojanja i postupaka. U stvarima u kojima ne razumeju istinu, oni za njom ne tragaju; u stvarima u kojima razumeju istinu, oni je ne sprovode u delo, ne poštuju Boga kao velikog niti cene istinu. Iako se nazivaju vernicima i na rečima veruju u Boga i priznaju Ga, i premda možda deluju kao da su u stanju da obavljaju dužnost i slede Boga, u svemu što govore i čine oni žive prema svojim sotonskim naravima. Sve stvari koje govore i čine jesu otkrovenja sotonske naravi. Nećete ih videti da praktično sprovode Božje reči niti da ih doživljavaju, a još manje kako ispoljavaju svoju težnju i pokornost prema istini u svemu. U svojim postupcima, oni na prvo mesto stavljaju sopstvene interese i pre svega ispunjavaju svoje želje i namere. Jesu li to ljudi koji slede Boga? (Nisu.) (…) Ma koliko godina da veruju, nisu uspostavili normalan odnos sa Bogom; šta god da učine ili šta god da im se dogodi, prvo pomisle na sledeće: ’Šta želim da učinim; šta bi bilo u mom interesu, a šta ne; šta bi moglo da se desi ako bih uradio ovo ili ono’ – prvo razmišljaju o ovim stvarima. Uopšte ne razmišljaju o tome kakvim bi praktičnim delovanjem veličali Boga i o Njemu svedočili ili zadovoljili Njegove namere, niti se mole da saznaju koji su Božji zahtevi i šta Njegove reči poručuju. Nikada ne obraćaju pažnju na Božje namere ili zahteve, niti na način na koji ljudi moraju praktično da deluju kako bi Bogu udovoljili. Iako je moguće da se ponekad mole pred Bogom i da u zajedništvu s Njim komuniciraju, oni jedino sa sobom razgovaraju i iskreno ne traže istinu. Kada se Bogu mole i čitaju Njegove reči, ne dovode ih u vezu sa stvarima sa kojima se suočavaju u stvarnom životu. Prema tome, u okruženju koje je Bog uredio, kako se oni odnose prema Njegovoj suverenosti, uređenjima i orkestracijama? Kada se suoče sa stvarima koje ne udovoljavaju njihovim sopstvenim željama, izbegavaju ih i opiru im se u svom srcu. Kada se suoče sa stvarima koje štete njihovim interesima ili sprečavaju zadovoljenje njihovih interesa, na svaki način pokušavaju da pronađu izlaz, nastojeći da maksimalno uvećaju sopstvenu korist i boreći se kako bi izbegli bilo kakve gubitke. Oni ne teže tome da zadovolje Božje namere, već jedino sopstvene želje. Je li to vera u Boga? Imaju li takvi ljudi odnos sa Bogom? Ne, nemaju. Žive na nedostojan, ogavan, nepopustljiv i ružan način. Ne samo da nemaju nikakav odnos sa Bogom, već se i na svakom koraku okreću protiv Božje suverenosti i uređenja. Često kažu: ’Neka Bog ima suverenost i upravlja svime u mom životu. Spreman sam da Bogu dozvolim da preuzme presto i da vlada i upravlja u mom srcu. Spreman sam da se pokorim Božjim uređenjima i orkestracijama.’ Međutim, kada stvari sa kojima se suočavaju štete njihovim ličnim interesima, ne mogu da se pokore. Umesto da traže istinu u okruženju koje je Bog uredio, nastoje da se okrenu i pobegnu iz tog okruženja. Ne žele da se pokore Božjim uređenjima i orkestracijama, već stvari rade po sopstvenoj volji i samo u meri u kojoj to neće naškoditi njihovim interesima. Potpuno zanemaruju Božje namere, brinući samo o sopstvenim interesima, svojim ličnim okolnostima i svojim raspoloženjima i osećanjima. Je li to vera u Boga? (Nije.)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Čovek ne može biti spasen verovanjem u religiju niti učestvovanjem u verskim obredima”). Božja beseda je veoma jasna. Osoba koja istinski veruje u Boga može da traga za istinom i da se pokori Božjem delu kada se suoči sa stvarima koje nisu u skladu sa njenim predstavama. Ako, kada se suoči sa stvarima koje se ne uklapaju u njene predstave, osoba uopšte ne traga za istinom, i samo uzima u obzir sopstvene interese i traži izlaze, onda ona nije istinski vernik u Boga i Bog je ne odobrava. Antihristi su upravo takva vrsta ljudi. Nikada ne uzimaju u obzir interese Božje kuće niti celokupnu situaciju u svojim dužnostima, i rade samo ono što im donosi korist u pogledu slave, dobitka ili statusa. Ako im nešto ne donosi korist, onda čak i ako primete problem ili drugi traže pomoć, antihristi zatvaraju oči i uši. Potpuno su bezosećajni, nemilosrdni, sebični, ogavni i lišeni ljudskosti. Suočena sa razotkrivanjem Božjih reči, osećala sam se postiđeno i posramljeno. U tom trenutku, moje pritužbe, otpor i neposlušnost, sve je delovalo tako nerazumno u svetlu Božjih reči. Razmišljala sam o tome kako verujem u Boga dugi niz godina. Spolja sam se odrekla porodice i karijere i delovalo je da istinski verujem u Boga, ali u svojim dužnostima, sve moje misli i razmatranja bili su za sopstvenu korist, i uopšte nisam štitila rad Božje kuće. Ma kakav sam ja to bila član Božje kuće? Kada su moje sestre razgovarale o problemima u radu na jevanđelju i želele zajedno da istraže rešenja, iako sam imala razumevanja za specifične situacije, plašila sam se da ću, ako progovorim, morati da učestvujem u rešenju, što bi odložilo moj sopstveni posao, pa sam koristila zauzetost poslom kao izgovor da odbijem da učestvujem. Kada je crkvi nedostajalo zalivača i hitno je trebalo napisati pismo starešinama o pitanju obučavanja ljudi, plašila sam se da ću uvećati svoj obim posla, i mislila sam da, čak i ako to dobro uradim, neću dobiti zasluge za to, pa sam samo dala površan odgovor i nisam želela da se uključim. Kada je sestra napisala pismo i zamolila me da ga proverim, primetila sam probleme, ali nisam želela da trošim vreme na njihovo revidiranje. Za te zadatke, nije da nisam mogla da uočim probleme ili da nisam znala kako da ih rešim, već sam bila previše sebična i ogavna, i brinula sam samo o sopstvenim interesima, a ako nešto nije donosilo korist mom ugledu ili statusu, nisam želela to da radim. Na koji način je u mom srcu bilo mesta za Boga? Sa takvim ponašanjem, kada me je sestra orezala zbog sebičnosti i podlosti, čak sam se osećala povređeno, i želela sam da izbegnem i napustim tu dužnost. Ponašala sam se zaista nerazumno! Posebno kada sam pročitala ove Božje reči: „Oni ne teže tome da zadovolje Božje namere, već jedino sopstvene želje. Je li to vera u Boga? Imaju li takvi ljudi odnos sa Bogom? Ne, nemaju”, osetila sam se pomalo dirnuto. Verovala sam u Boga dugi niz godina, i jela sam i pila toliko Božjih reči i uživala u toliko Božjih blagodati i blagoslova, ali kada sam videla da se javljaju problemi u ključnim oblastima kao što su rad na jevanđelju i rad na zalivanju, samo sam ih ignorisala. Kako sam mogla sebe da nazovem vernicom u Boga? Čak ni u svom službovanju nisam bila odana! Tek nakon što sam shvatila te stvari, videla sam koliko je ozbiljna moja iskvarena narav, i malo sam se uplašila. Zato sam došla pred Boga i pomolila se: „Bože, vidim da je moje stanje zaista opasno. Ponašala sam se i ophodila u skladu sa sotonskom naravi, i bila sam krajnje sebična i buntovna! Bože, molim Te, prosveti me i vodi, kako bih istinski spoznala svoju iskvarenu narav.”

Jednog dana sam pročitala Božje reči: „Nakon što ga Sotona iskvari, gubi svoju savest i razum. Sotona potpuno zaludi čovekovo srce i čovek prihvata brojne misli i gledišta koji potiču od Sotone, kao i neke izreke i mišljenja iz zlih trendova. Kad stvari dostignu ovaj nivo, čovekova savest i njegov razum sasvim su iskvareni i nagriženi – moglo bi se reći da su u tom trenutku njegova savest i njegov razum potpuno izgubljeni. Njegov karakter se ispoljava kao veoma loš i zao. Odnosno, pre nego što je prihvatio pozitivne stvari, on je u svom srcu već prihvatio brojne lažne stvari od Sotone. Te stvari su ozbiljno iskvarile njegovu ljudskost, dovodeći do toga da mu je ljudskost veoma loša. Na primer, nakon što prihvati sotonsku misao i gledište iz sveta koji poručuju: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’, hoće li se njegova savest popraviti, hoće li ona ostati ista ili će se pogoršati? (Pogoršaće se.) A koja su konkretna ispoljavanja tog pogoršanja? (U svemu što radi, čovek uzima u obzir jedino svoje sopstvene interese.) Zarad svog sopstvenog cilja i interesa, on ne preza ni od čega. Druge može da vara i da im naudi, te da čini bilo šta što se kosi s moralnošću i savešću. I što u većoj meri to čini, postupci mu postaju sve nemilosrdniji, srce mu je sve mračnije, ima sve manje osećaja savesti i zadržava sve manje ljudskosti. Zarad sopstvenih interesa, on će svakoga varati i obmanjivati (…). Koji je razlog što svakoga može da obmane? Koji je osnovni uzrok? Uzrok je u tome što je prihvatio Sotonine misli i gledišta i u tome što postupa pod prevlašću Sotoninih misli i gledišta. Naposletku, savest i razum njegove ljudskosti više ne funkcionišu; odnosno, osnovne stvari koje bi ljudskost trebalo da poseduje sasvim prestaju da funkcionišu, potpuno su nagrižene Sotoninim zlim mislima i pod njihovom su kontrolom. Proces nagrizanja i kontrole jeste proces u kome taj čovek prihvata ove misli i gledišta, a to je, naravno, i proces njegovog kvarenja” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (10)”). Božje reči su razotkrile da je osnovni problem moje nespremnosti da učestvujem u celokupnom radu bio taj što sam bila pod uticajem Sotoninih otrova, što me je činilo zaista sebičnom, ogavnom i lišenom ljudskosti. Živela sam po sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje kao što su „Neka svako gleda svoja posla” i „Svako za sebe, a poslednjeg neka đavo nosi”. Postala sam krajnje sebična i samoživa, prosuđujući sve što radim po tome da li mi donosi korist ili ne. Ulagala sam trud u stvari koje su donosile korist mom ugledu i statusu, ali sam ignorisala sve što mi nije donosilo korist. Čak i kada su drugi tražili moju pomoć ili me podsećali, nisam se bavila tim stvarima, pa sam, čak i ako je postojao neki problem, podrazumevala da to nema nikakve veze sa mnom ukoliko nije moja odgovornost, i da je sasvim razumno da to ignorišem. Pod uticajem takvih misli i gledišta, ignorisala sam rad na jevanđelju, a kada su sestre tražile moju pomoć, i dalje sam zatvarala uši. Čak i kada je došlo do ometanja u radu na jevanđelju, nisam želela da učestvujem, iako sam imala neke ideje za rešenje. Kada je nedostatak zalivača u crkvi već počeo da utiče na rad na zalivanju, plašila sam se da ću odložiti sopstveni posao, što ne bi koristilo mom ugledu ni statusu, pa nisam želela da skladno sarađujem sa sestrama da rešim problem, i iako je to odlagalo rad na zalivanju, uopšte nisam osećala krivicu. Moje sebično i ogavno ponašanje bilo je tako očigledno; ipak, kada je sestra ukazala na moju sebičnost, i dalje sam odbijala da to prihvatim, svađala sam se i osećala otpor, i nisam osećala ni najmanju sramotu zato što zbog svoje sebičnosti i podlosti nisam uspela da podržim interese Božje kuće. Živela sam po Sotoninim otrovima i uopšte nisam štitila interese Božje kuće. Moja savest i razum su otupeli. Da bih izbegla dodatne brige i terete, potpuno sam zanemarivala Božje namere i interese Božje kuće. Način na koji sam se odnosila prema svojoj dužnosti zapravo je bio odbacivanje iste, i to je bila izdaja Boga! Shvativši te stvari, konačno sam osetila mržnju prema svojoj sebičnoj i ogavnoj iskvarenoj naravi.

Tokom jedne od svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese Božje kuće, rad crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada to budeš doživljavao neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To znači živeti neposredno i pošteno, a ne biti niska i podla osoba; to znači živeti pravedno i časno, a ne biti ogavan i nizak bezvrednjaković. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi ukazale na put primene. Kada moja dužnost i lični interesi dođu u sukob, trebalo bi da u svemu dam prioritet interesima Božje kuće. To je stav koji osoba odana svojoj dužnosti treba da ima. Iako smo podelile svoje odgovornosti, kada je bilo problema u radu sestara, trebalo je da interese celokupnog rada crkve stavim na prvo mesto. Stvari kao što su propovedanje jevanđelja, zalivanje pridošlica i izbor crkvenih starešina i đakona su važni crkveni zadaci, i ako bi se u tim zadacima javili problemi i ne bi bili rešeni na vreme, to bi odložilo ili ometalo rad. Morala sam da razlikujem prioritete. Kada bih bolje iskoristila svoje vreme, posao ne bi kasnio iako ga imam mnogo. Nisam smela samo da se usredsredim na sopstveni obim posla; morala sam da uzmem u obzir celokupan rad. Iako je ponekad učešće u diskusijama i donošenju odluka za celokupan rad zahtevalo više vremena i truda, kroz stvarno traganje i diskusiju, postepeno sam i nesvesno ovladala nekim načelima. To je takođe bio način da se poboljšam. To zapravo nije bila patnja, već nešto zaista korisno za mene. Ranije sam se osećala iscrpljeno jer je moj način razmišljanja bio pogrešan, ali kada se moj način razmišljanja promenio, više nisam osećala da patim.

Jednog dana sam pročitala još Božjih reči: „U Božjoj kući, ljudi svoje dužnosti obavljaju potpuno drugačije nego što se to radi među nevernicima. U čemu je razlika? Braća i sestre zajedno čitaju Božje reči i povezani su u duhu. U stanju su da jedni sa drugima žive u skladu i da jedni drugima iskreno kažu šta im je na umu. Mogu jedni sa drugima jednostavno i otvoreno da razgovaraju o istini, uživaju u Božjoj reči i međusobno se pomažu. Ako neko od njih ima teškoće, zajedno tragaju za istinom da bi rešili problem, u stanju su da ostvare jedinstvo u duhu i da se pokore pred istinom i pred Bogom. Nevernici su drugačiji. Svaki od njih ima svoje tajne, ne komuniciraju otvoreno, na oprezu su jedan pred drugim, pa čak i jedan drugog varaju i međusobno se nadmeću. Na kraju se rastanu u lošim odnosima i svaki nastavi svojim putem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). Iz Božjih reči sam shvatila da, da bismo postigli dobre rezultate u svojim dužnostima u Božjoj kući, moramo da sarađujemo jednim srcem i jednim umom. Trebalo bi da ostavim po strani svoje sebične želje i da dam prioritet radu Božje kuće, i bez obzira na to čiji rad naiđe na probleme, svi treba zajedno da tražimo rešenja, kako bismo lakše zadobili delo Svetog Duha i podigli efikasnost svojih dužnosti. Baš kao što je Gospod Isus rekao: „Ponovo vam kažem, da ako se dvojica od vas na zemlji udruže u molitvi i zatraže bilo šta, daće im Otac moj koji je na nebesima” (Matej 18:19). Svako ima nedostatke i manjkavosti, ima stvari koje ne razume, ne ume ili ne vidi jasno, i nijedan posao ne može da obavi samo jedna osoba. Moramo skladno da sarađujemo i da istaknemo vrline i veštine svake osobe. Samo na taj način možemo dobro da obavljamo svoje dužnosti. Rad Božje kuće je zajednički napor, i bez obzira na to koji segment rada naiđe na probleme, svi treba da sarađuju na rešenju. Shvativši to, više nisam osećala otpor prema učešću u celokupnom radu. Kasnije, kada smo obavljali svoje dužnosti, svi smo se usredsredili na skladnu saradnju, i kada bismo u radu nailazili na stvari koje nam nisu bile jasne ili ih nismo razumeli, aktivno smo ih iznosili da o njima diskutujemo i komuniciramo. Kroz takvu stvarnu saradnju, stekla sam sveobuhvatniji pogled na probleme, osećala sam mnogo manji pritisak u svojoj dužnosti, a problemi su takođe mogli brže da se reše.

Nekoliko nedelja kasnije, rezultati rada na jevanđelju i dalje nisu bili dobri, pa smo želeli da se okupimo da u zajedništvu razgovaramo i analiziramo. Pomislila sam: „Problemi u radu na jevanđelju ne mogu se u potpunosti razjasniti u nekoliko reči. Moraćemo da pregledamo izveštaje o radu svake crkve, a zatim da razumemo probleme i teškoće sa kojima se braća i sestre suočavaju u propovedanju jevanđelja da bismo mogli da ih rešimo. Ali još uvek imam nekoliko pisama na koja treba da odgovorim, a razgovor o radu na jevanđelju će oduzeti mnogo vremena, i to će odložiti moje sopstvene zadatke.” Razmišljajući o svim tim stvarima, osetila sam određenu nevoljnost da učestvujem. U tom trenutku sam shvatila da ponovo otkrivam sebičnost. Zato sam se okrenula Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to koliko je veliki ili mali zadatak, bez obzira ko ti dodeli taj zadatak, da li ti ga poveri Božja kuća ili ti ga dodeli crkveni starešina ili delatnik, tvoj stav treba da bude: ’Pošto mi je ova dužnost dodeljena, to je uzvišenje od Boga i Božja milost. Trebalo bi da je dobro obavim u skladu sa istina-načelima. Uprkos tome što sam prosečnog kova, spreman sam da preuzmem tu odgovornost i da dam sve od sebe da tu dužnost obavim kako valja. Ako je loše obavim, treba da preuzmem odgovornost za to, a ako je dobro obavim, to nije moja zasluga. To je ono što treba da radim.’ Zašto kažem da je način na koji se neko odnosi prema svojoj dužnosti stvar principa? Ako zaista imaš osećaj odgovornosti i ako si odgovorna osoba, tada ćeš moći da izneseš crkveni posao i da ispuniš dužnost koju treba da obavljaš” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Iz Božjih reči sam shvatila da starešina koja je u skladu s merilom prvo mora da ima osećaj odgovornosti, i da mora da daje prioritet interesima Božje kuće. Iako je ovaj posao prvenstveno bio odgovornost moje saradnice, ticao se toga da li crkveni rad na jevanđelju može glatko da napreduje. Kao vođa, bila sam delimično odgovorna za to, i nisam smela samo da uzimam u obzir sopstvene interese – to bi bilo krajnje lišeno ljudskosti. Morala sam pravilno da odredim prioritete i da ostavim po strani sopstvene interese. Shvatila sam da se moji sopstveni zadaci zapravo mogu odložiti, pa sam preuzela inicijativu da učestvujem u ovoj analizi i diskusiji. Kada nešto nije bilo u potpunosti shvaćeno u diskusiji, preuzela sam inicijativu da to podrobnije objasnim, i u procesu saradnje, videla sam Božje usmeravanje. Takođe sam pronašla neke metode i puteve za rešavanje problema, i u srcu sam osetila spokoj.

Doživevši takvo otkrivenje, stekla sam određeno raspoznavanje svoje sebične i ogavne sotonske naravi. U prošlosti nisam mislila da je sebičnost zaista veliki problem, ali sada, kroz razotkrivanje od strane Božjih reči, jasno vidim da kada ljudi žive po svojoj sebičnoj i ogavnoj iskvarenoj naravi, postaju sve više lišeni ljudskosti, nedostaje im savesti i razuma, i neće postizati dobre rezultate u svojim dužnostima. Samo živeći po Božjim rečima, primenjujući istinu i postupajući u skladu sa načelima, čovek može da proživi ljudsko obličje. Tek tada čovek može da ima istinski mir i spokoj u srcu. Hvala Bogu što mi je omogućio da steknem ta shvatanja i dobitke!