Majka mi je odmalena govorila: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, i „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.” Govorila mi je da, ako primetim probleme kod drugih ljudi, apsolutno ne smem da im to kažem u lice jer bi to izazvalo lošu reakciju, kao i da na sve moram da zažmurim na jedno oko kako bih održala prijateljske odnose sa drugima. Od tog trenutka sam čuvala majčine reči u srcu. Bilo u školi, ili među rodbinom i prijateljima, nikada nisam govorila o problemima drugih ljudi kada bih ih primetila.

Sećam se kada sam bila u srednjoj školi, drugarica iz klupe mi je rekla da drugi misle da je prilično samovoljna i dominantna i da ne žele da provode vreme s njom. Pitala me je da li je zaista takva. Zapravo, znala sam da ima te probleme i htela sam da joj kažem istinu, ali onda sam pomislila: „Ako joj kažem istinu, da li će se osećati posramljeno i da li više neće želeti da provodi vreme sa mnom?” Zato sam, protivno onome što sam mislila, rekla: „Ne mislim tako. Ne slušaj tuđe gluposti.” Nakon što je ovo čula, moja drugarica je radosno rekla: „Kao što sam i mislila, ti si bolja od ostalih. Drugi me nikako ne vole. Ti si jedina koja me razume.” Nakon toga, naš odnos je postao još bolji. Mislila sam da je to dobar način da se vladam.

Kasnije sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i počela da obavljam dužnost izrade slika u crkvi. Tehničke veštine sestre Kloi bile su relativno slabe. Kada smo razgovarale o dizajnerskim idejama, uvek smo je pitale da li ima poteškoća i strpljivo bismo odgovarale na njena pitanja. Mislila sam da će ovako brzo napredovati, ali kasnije sam otkrila da nakon što bismo razmotrile ideje, Kloi ne bi odmah počinjala sa izradom. Umesto toga, čas bi slušala himne, a čas bi na internetu pregledala vesti koje nemaju veze sa njenom dužnošću. Na kraju su slike koje je napravila bile veoma grube. Videla sam da otaljava svoju dužnost i želela sam da ukažem na njene probleme. Na jednom okupljanju, pitala sam Kloi zašto je tako spora u izradi slika. Rekla je da je to zato što nailazi na poteškoće. Rekla sam: „Ako nailaziš na poteškoće, trebalo bi da odmah komuniciraš sa nama. Na taj način problemi se mogu rešiti što je brže moguće i posao neće kasniti.” Prvobitno sam želela da razotkrijem kako je tokom tog perioda otaljavala posao u obavljanju svojih dužnosti. Međutim, primetila sam da postaje nestrpljiva, pa sam progutala reči koje sam nameravala da kažem. I druge sestre su takođe potražile Kloi da sa njom razgovaraju u zajedništvu. Rekla je da ne razumem njene poteškoće i da sam previše zahtevna prema njoj, ali da to prihvata od Boga i da će promeniti svoj stav prema obavljanju dužnosti. Malo sam se zabrinula nakon što sam ovo čula, i pomislila sam: „Sada kada Kloi ima predrasudu prema meni, kako ćemo se slagati u budućnosti? Hoće li moje druge sestre misliti da imam lošu ljudskost i da sam neosetljiva?” Nakon toga, primetila sam da Kloi pravi slike brže nego pre i pomislila sam da je donekle preokrenula stvari. Međutim, nekoliko dana kasnije, otkrila sam da i dalje nema osećaj hitnosti u obavljanju svojih dužnosti, pa čak i da gleda video snimke neverničkog sveta. Takođe se često žalila, govoreći stvari poput: „Nadzornik uvek traži od nas da inoviramo, ali inovirati nije tako lako! Svi smo tek počeli da obavljamo ovu dužnost. Zar zahtevati toliko od nas nije prosto traženje nemogućeg?” i „Kad god napravim sliku, uvek ukazuje na toliko problema. Previše se drži detalja!” Iako smo je druga sestra i ja često sprečavale da govori te stvari, nije se mnogo suzdržavala. Znala sam da bi trebalo da detaljno analiziram prirodu i posledice njenih postupaka, jer će inače uticati na druge sestre u obavljanju njihovih dužnosti. Međutim, kada sam pomislila na predrasudu koju je stvorila prema meni nakon što sam prošli put razgovarala sa njom, i kako je čak pred drugim sestrama rekla da je teram da radi stvari preko njenih mogućnosti, oklevala sam. Pomislila sam: „Šta ako nastavim da razotkrivam i detaljno analiziram njene probleme i moj odnos sa njom postane zategnut? Možda bi trebalo da njenu situaciju prijavim nadzorniku. Ali ako Kloi sazna za ovo, da li će misliti da joj zabadam nož u leđa i reći da imam lošu ljudskost?” Nakon što sam dobro razmislila, i dalje nisam imala hrabrosti da ukažem na njene probleme, niti sam se usudila da ih prijavim.

Nedugo zatim, nadzornik je saznao da je Kloi već dugo vremena otaljavala svoju dužnost, pa joj je preraspodelio dužnost. Nadzornik me je takođe orezao, rekavši: „Videla si da je Kloi dugo vremena otaljavala svoju dužnost i širila negativnost, ali je nisi razotkrila niti prijavila. Ti si osoba koja hoće da ugodi drugima i ni najmanje nisi štitila rad crkve. Previše si sebična! Trebalo bi da pažljivo razmisliš o ovome.” Reči nadzornika bile su kao šamari po mom licu. U tom trenutku, očajnički sam želela da nađem rupu u zemlji u koju bih se uvukla. Kasnije sam se osećala veoma neprijatno kada bih pomislila na ono što je nadzornik rekao. U mislima sam se stalno iznova pitala: „Zašto nisam imala hrabrosti da razotkrijem ili prijavim Kloine probleme?” Jednog dana tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo rešenost i želju za time. Istina nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne starešine i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time ometaju rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili da nerazgovetno pričaš? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje otkrivaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični interesi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: ’Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam starešina, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. Takve iskvarene naravi upravljaju načinom na koji razmišljaš, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da se zauzmeš i da progovoriš, ali te muče slutnje. Čak i kada se oglasiš, govoriš izokola i ostavljaš sebi prostora da se izmigoljiš, ili pak okolišaš i ne govoriš istinu. Pronicljivi ljudi to vide. Istina je da u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da ono što si izgovorio nije imalo nikakvog efekta, da si sve samo odrađivao i da problem nije rešen. Iako nisi ispunio svoju odgovornost, otvoreno govoriš da to jesi učinio ili govoriš da ti nije jasno šta se dešava. Da li je to istina? Da li to zaista misliš? Zar nisi onda u potpunosti pod kontrolom svoje sotonske naravi? (…) Nemaš nikakvu moć nad onim što govoriš i činiš. Čak i da hoćeš, ne bi mogao da govoriš istinu niti da kažeš šta stvarno misliš. I da hoćeš, ne bi mogao da primenjuješ istinu. I da hoćeš, ne bi mogao da ispunjavaš svoje obaveze. Sve što govoriš, činiš i primenjuješ je laž; naprosto si površan. Potpuno si sputan i pod kontrolom svoje sotonske naravi. Možda bi želeo da prihvatiš i primenjuješ istinu, ali ti se zapravo ni ne pitaš. Kada te tvoje sotonske naravi kontrolišu, ti govoriš i činiš šta god ti sotonska narav naredi. Ti si tek obična marioneta iskvarene telesnosti; postao si oruđe u Sotoninim rukama” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam promišljala o Božjim rečima, osećala sam se kao da mi probadaju srce. Bila sam takva osoba kakvu je Bog razotkrio. Znala sam sve o Kloinim problemima, ali nisam se usuđivala da ih razotkrijem niti detaljno analiziram. Čak i kada bih nešto rekla, ne bih rekla ništa suštinski važno: pomenula bih samo polovinu, a ostatak zadržala za sebe, plašeći se da ne uvredim Kloi. Da bih sačuvala sebe i održala odnos sa njom, nisam govorila o stvarima koje sam prozrela. Koliko sam bila sebična i prevrtljiva! Kloi je dosledno otaljavala svoju dužnost, bez ikakvog znaka pokajanja. Takođe je širila negativnost među braćom i sestrama; igrala je ulogu Sotone. Ne samo da je nisam zaustavila, već sam je čak i štitila i nisam prijavljivala njene probleme starešinama. Zar nisam postupala kao Sotonin saučesnik i štit? Uživala sam u svemu što je dolazilo od Boga, ali sam ugrizla ruku koja me je hranila i uopšte nisam ispunjavala nijednu svoju odgovornost. Zaista sam bila nedostojna da živim pred Bogom! Kada sam pomislila na ovo, osećala sam krivicu i nelagodu, i zaista sam zažalila zbog onoga što sam uradila.

Kasnije sam počela da nadgledam rad na umetničkom dizajnu. Otkrila sam da je sestra Emili prilično nadmena i samopravedna i da nije voljna da prihvati tuđe predloge. To je uticalo na rezultate izrade slika. Znala sam da bi trebalo da ukažem na Emiline probleme i pomognem joj da što pre preokrene ovo stanje, ali onda sam pomislila: „Da li bi bilo previše bolno ako bih joj u lice ukazala na njene probleme? Šta ako ne može to da prihvati i stvori predrasudu prema meni? Ali ako ne kažem, to će uticati na posao. Zar ne upadam samo u stare navike?” Molila sam se Bogu da mi da snage da primenjujem istinu. Zatim sam pronašla odlomak Božjih reči koji se odnosio na moje stanje: „Ako tvoja namera i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš sprovoditi istinu u delo niti se držati načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tragaš za istinom, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvim stvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da vere i snage i da ti omogući da se držiš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi razvedrile srce. Shvatila sam da, ako želim da se oslobodim misli i ideja osobe koja hoće da ugodi drugima, moram interese crkve da stavim na prvo mesto. Bez obzira šta drugi mislili ili da li ću ih uvrediti, morala sam da ispunim svoje odgovornosti i da ne dozvolim da rad crkve bude ugrožen. Crkva me je postavila za nadzornicu jer su se nadali da ću preuzeti odgovornost za svoju braću i sestre i da ću štititi interese crkve. Ako bih nastavila da budem osoba koja hoće da ugodi drugima, i ne bih ukazala na Emiline probleme, onda bih nanosila štetu njoj, a i radu crkve. Nakon toga, pozabavila sam se Emilinim problemima, detaljno analizirajući prirodu i posledice njenih postupaka u svetlu Božjih reči. Takođe sam govorila o šteti koju je moja prethodna nadmena narav nanela kako radu crkve, tako i meni samoj. Ono što nisam očekivala je da Emili, nakon što je ovo čula, ne samo da nije stvorila predrasude prema meni, već je shvatila svoje probleme u svetlu Božjih reči i bila je voljna da preokrene stvari. Niti se Emili zbog ovoga udaljila od mene. Otvarala bi mi se u duhovnom razgovoru o iskvarenosti koju je otkrivala u obavljanju svoje dužnosti ili o poteškoćama na koje je nailazila. U ovom iskustvu, okusila sam slatkoću primenjivanja istine i srce mi se osećalo posebno spokojno.

Mislila sam da sam se promenila, ali tek kada je Bog ponovo postavio druge okolnosti, shvatila sam koliko me je Sotona duboko iskvario. Godine 2024. izabrana sam za vođu grupe, odgovornu za grupna okupljanja. Na okupljanjima, otkrila sam da sestra Alis u svom duhovnom razgovoru često skreće sa teme i da u razgovoru često osuđuje druge. Jednom, nakon čitanja Božjih reči, Alis ih nije koristila da razume sebe. Umesto toga, rekla je da Olivija ima nadmenu narav i da je Oliviji u prošlosti nekoliko puta davala predloge, ali je Olivija bila veoma otporna i govorila grubo, sputavajući je i nanoseći joj štetu. Zatim je govorila o tome kako je pomogla Oliviji iz ljubavi. Kada sam je čula da to govori, pomislila sam: „Zar ovim što govori ne omalovažava druge da bi uzdigla sebe? Ako Olivija zaista ima te probleme, može pojedinačno potražiti Oliviju da joj ukaže na njih i pomogne joj. Ne bi trebalo da koristi okupljanje da iskaljuje svoje nezadovoljstvo. Štaviše, u svom duhovnom razgovoru je skrenula sa teme okupljanja. Moram brzo da je zaustavim.” Međutim, onda sam pomislila: „Ako je direktno prekinem, da li će je to osramotiti i navesti da stvori predrasudu prema meni? Ma, neka. Sačekaću da se okupljanje završi pa ću nasamo razgovarati s njom.” Stoga je nisam zaustavila. Samo sam kratko rekla: „Neka svako povede računa o dužini svog duhovnog razgovora, kako bi i drugi imali dovoljno vremena za besedu.” Htela sam da posle okupljanja razgovaram sa Alis o njenom problemu, ali onda sam čula dve sestre kako pričaju o tome kako je jedna sestra ranije uvredila Alis, pa je Alis počela da govori loše o toj sestri iza njenih leđa. Alis joj je čak i u lice pokazivala hladnoću, dovodeći je u neprijatnu situaciju. Srce mi se steglo i pomislila sam: „Ako ukažem na njen problem i uvredim je, da li će se ona tako ponašati i prema meni? Koliko bi to bilo neprijatno ako često moramo da budemo zajedno u budućnosti! Možda bi ipak trebalo da njenu situaciju prijavim starešinama.” Međutim, onda sam pomislila: „Prilično dobro se slažem sa Alis. Ona se takođe donekle brine o meni u svakodnevnom životu. Ako prijavim njene probleme iza njenih leđa, to bi bilo previše podmuklo. Zar to ne bi bilo ravno zabadanju noža u leđa? Ako bi saznala da sam ja ta koja je prijavila njene probleme, da li bi mi zbog toga zamerila i osuđivala me iza leđa? Ma, neka, bolje da ne kvarim odnos koji sada imam sa njom.” Kada sam ovo pomislila, odustala sam od ideje da ukažem Alis na njene probleme.

Nedugo zatim, dve sestre su mi prijavile Alisinu situaciju. Jedna od sestara je rekla da Alis uvek skreće s teme kada razgovara u zajedništvu o Božjim rečima, što oduzima mnogo vremena na okupljanjima, a da nikome ne donosi nikakvu korist ili pouku. Druga sestra je rekla da Alis na okupljanjima uvek osuđuje druge i priča o njihovim problemima. To je uvlačilo ljude u sitne rasprave o tome šta je ispravno a šta pogrešno, i donekle ometalo crkveni život. Kada sam čula svoje sestre da to govore, pomalo sam osećala krivicu. Bila sam svesna Alisinih problema, ali nisam na njih ukazivala niti ih prijavljivala. Sve je to bila posledica moje neodgovornosti. Tokom svojih duhovnih posvećenosti, odgledala sam video sa iskustvenim svedočenjem. Dva odlomka Božjih reči koji se navode u njemu dirnula su mi srce. Svemogući Bog kaže: „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju? Postavljaj sebi ova pitanja i često razmišljaj o njima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Jednom kada istina postane život u tebi, kada primetiš nekoga ko je bogohulan prema Bogu, ko se Boga ne boji, površan je u obavljanju svoje dužnosti, ili ko prekida i ometa rad crkve, reagovaćeš u skladu sa istina-načelima i po potrebi ćeš takvu osobu moći da prepoznaš i razotkriješ. Ako istina nije postala tvoj život i još uvek živiš u svojoj sotonskoj naravi, onda ćeš, kada otkriješ zle ljude i đavole koji prekidaju i ometaju rad crkve, zažmuriti i zapušiti uši; ignorisaćeš to i neće te gristi savest. Čak ćeš misliti da to što neko ometa rad crkve s tobom nema nikakve veze. Ma koliko to pogađalo rad crkve i interese Božje kuće, tebe nije briga, ne intervenišeš, niti se osećaš krivim, što te čini čovekom bez savesti i razuma, bezvernikom i službenikom. Jedeš ono što je od Boga, piješ ono što je od Boga i uživaš u svemu što od Boga potiče, a opet smatraš da te se ne tiče ništa što škodi interesima Božje kuće, što te čini izdajnikom koji ujeda ruku koja ga hrani. Ako ne braniš interese Božje kuće, da li si ti uopšte ljudsko biće? Ti si demon koji se uvukao u crkvu. Praviš se da veruješ u Boga, pretvaraš se da si baš ti odabran, i želiš da živiš na račun Božje kuće. Ne živiš životom ljudskog bića, već više ličiš na đavola nego na čoveka i jasno je da pripadaš bezvernicima. Ako si neko ko stvarno veruje u Boga, u najmanju ruku ćeš govoriti i delati na Božjoj strani, čak i ako tek treba da zadobiješ istinu i život. Barem nećeš stajati skrštenih ruku ako vidiš da su interesi Božje kuće ugroženi. Kada osetiš poriv da zažmuriš na jedno oko, osetićeš krivicu, biće ti nelagodno, i reći ćeš sebi: ’Ne mogu da stojim i da ništa ne radim, moram da ustanem i da progovorim, moram da preuzmem odgovornost, moram da razotkrijem to zlo ponašanje, moram da ga zaustavim da ne bi naškodilo interesima Božje kuće i da se crkveni život ne bi ometao.’ Ako je istina postala tvoj život, onda ne samo da ćeš imati ovu hrabrost, odlučnost i sposobnost da tu stvar potpuno shvatiš, već ćeš ujedno ispuniti odgovornost koju treba da snosiš za Božje delo i interese Njegove kuće, i samim tim će tvoja dužnost biti ispunjena. Ako bi svoju dužnost mogao da smatraš svojom odgovornošću, obavezom i Božjim nalogom, i ako osetiš da je to potrebno da bi se suočio s Bogom i sa svojom savešću, zar onda ne bi proživljavao integritet i dostojanstvo normalne ljudskosti? Tvoji postupci i ponašanje bili bi ’strepnja i klonjenje od zla’ o kojima On govori. Ti bi izvršavao suštinu tih reči i proživljavao bi njihovu stvarnost. Kada istina postane čovekov život, onda on može da živi tu stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam krivicu i uznemirenost. Kao vernici u Boga, kada vidimo da ljudi prekidaju i ometaju život crkve, trebalo bi da pokažemo obzir prema Božjoj nameri i da istupimo da to sprečimo, kako bi naša braća i sestre mogli da jedu i piju Božje reči i u zajedništvu razgovaraju o istini u mirnom okruženju. Razmislila sam o sebi. Bila sam svesna da Alis često skreće s teme na okupljanjima i da uvek osuđuje i omalovažava druge iza njihovih leđa, kao i da sve to prekida i ometa život crkve. Međutim, da ne bih uvredila nju, uvukla sam se u svoj oklop kao kornjača, postupajući plašljivo, i nisam se usuđivala da je sprečim u tome. Niti sam se usuđivala da razotkrijem ili detaljno analiziram prirodu njenih postupaka. Koliko je moj život bio jadan! Bila sam sebična i podla, znajući samo kako da sačuvam sebe. Jela sam i pila Božje reči, ali nisam mogla da ih sprovedem u delo. Stajala sam po strani dok je Alis ometala život crkve. Na koji način sam bila vernik u Boga? Ugrizla sam ruku koja me je hranila. Bila sam nedostojna da živim pred Bogom! Osećala sam izuzetnu krivicu i nelagodu, pa sam se sakrila u kupatilo i šamarala sebe. Pitala sam sebe iznova i iznova: „Zašto mi je tako teško da kažem makar jednu reč istine? Zašto sam tako sebična?” Vrativši se u svoju sobu, pomolila sam se Bogu. „Dragi Bože, pogrešila sam. Ne želim više ovako da živim. Želim da primenjujem istinu i da budem osoba sa osećajem za pravdu. Neka me Ti povedeš da steknem istinsko razumevanje sebe.”

Nakon toga, pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao ovo dobro prijateljstvo, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa. Pridržava se načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke. Premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihovo prijateljstvo. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi ne mogu da se upuste u iskrene razgovore, ni da uspostave duboke veze, niti da govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, niti probleme koje kod drugih ljudi zapažaju, kao ni reči od kojih bi drugi ljudi imali koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, sprečavajući time da drugi razviju neprijateljske misli prema njima. Kad joj niko ne predstavlja pretnju, zar ta osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je nepošten i lažljiv način opstanka sa elementom opreza, kome je cilj samoodržanje. Živeći ovako ljudi nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju oprezan stav, međusobno se eksploatišu i spletkare, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom postupanju ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Podučavajući ljude da tako postupaju, koje probleme ovaj zahtev može da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš nove neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da te odobravaju, da te uvek zadrže za prijatelja? Da li se ovim u potpunosti dostiže merilo za moralno postupanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam zašto nisam mogla da primenjujem istinu i nisam se usuđivala da ukažem na probleme drugih ljudi. Sve je to bilo zato što su se sotonske filozofije i zakoni duboko ukorenili u mom srcu. Roditelji su me odmalena učili: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima”, i „Govorite dobre reči u skladu sa osećanjima i razmišljanjem drugih, jer iskrenost smeta ljudima”. Učili su me da budem veoma oprezna i obazriva u odnosima sa drugima i da nikada ne razotkrivam probleme drugih ljudi njima u lice, kako bih izbegla da ih uvredim i da budem izložena osveti i nanošenju štete s njihove strane. Stalno sam živela po tim mislima i idejama. Kada sam išla u školu, videla sam da je moja drugarica iz klupe dominantna i nadmena i da je drugovi iz razreda odbacuju, ali, plašeći se da je ne uvredim, nikada nisam ukazivala na njene probleme. Čak sam je i obmanjivala, govoreći stvari koje su bile protivne onome što mi je bilo u srcu. Nakon što sam počela da verujem u Boga, Kloi i ja smo zajedno obavljale svoje dužnosti. Bila sam svesna da ona otaljava svoju dužnost i da takođe širi negativnost, ometajući druge u obavljanju njihove dužnosti, ali da bih sačuvala sebe, nikada nisam bila voljna da razotkrijem ili detaljno analiziram njene probleme. Primetila sam da Alis u svom duhovnom razgovoru na okupljanjima često skreće s teme, pa čak i da osuđuje druge. Međutim, nikada nisam bila voljna da besedim o njenim problemima ili da ih detaljno analiziram jer sam se plašila da će mi se osvetiti i da će me osuđivati, pa sam stajala skrštenih ruku i gledala kako ometa život crkve. Živeći po tim sotonskim filozofijama i zakonima, postala sam prepredena i prevrtljiva, i nisam imala nimalo iskrenosti u svojim interakcijama sa drugima. Na površini sam bila ljubazna osoba i dobro sam se slagala sa Kloi i Alis. Međutim, kada sam videla njihove probleme, nisam im pružila nikakvu suštinsku pomoć i nisam im pokazivala nikakvu istinsku ljubav. Moja ljubaznost prema njima bila je sva lažna i licemerna, usmerena na to da me vide kao dobrog prijatelja i da se skladno slažu sa mnom. Zaista sam bila krajnje prepredena i varljiva! Shvatila sam da sam odavno izgubila savest i razum živeći po sotonskim filozofijama i zakonima; postala sam izuzetno sebična i ponašala se kukavički; nesvesno sam postala Sotonin saučesnik i štit; i nanela sam štetu radu crkve. Ako bih nastavila ovako a da ne preokrenem stvari, Bog bi me se sigurno gnušao i uklonio me!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Da li je izraz ’prozivati’ u izreci ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ dobar ili loš? Da li izraz ’prozivati’ poseduje nivo na kome se odnosi to da ljudi budu otkriveni ili razotkriveni u okviru reči Božjih? (Ne poseduje.) Na osnovu Mog shvatanja izraza ’prozivati’, onako kako on postoji u ljudskom jeziku, on nema to značenje. Njegova suština je jedan od pomalo zlonamernih oblika razotkrivanja; on znači otkriti ljudske probleme i nedostatke ili određene stvari i ponašanja koji su drugima nepoznati, ili neke spletke, ideje ili gledišta koji se odvijaju u pozadini. To je značenje izraza ’prozivati’ u izreci ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. Ako se dvoje ljudi dobro slažu i jedno u drugo imaju poverenja, ako među njima nema prepreka i svaki od njih se nada da će onom drugom biti od koristi i da će mu pomoći, onda bi za njih bilo najbolje da zajedno sednu i otvoreno i iskreno saopšte probleme koje međusobno imaju. To je primereno i time se drugi ljudi ne prozivaju zbog njihovih mana. Ako otkriješ probleme druge osobe, ali uviđaš da ona i dalje nije u stanju da prihvati tvoj savet, tad naprosto ništa ne govori, kako bi izbegao svađu ili sukob. Ako toj osobi želiš da pomogneš, možeš da zatražiš njeno mišljenje i prvo je pitaš: ’Vidim da imaš nekakav problem i nadam se da mogu da ti dam savet. Ne znam da li ćeš moći da ga prihvatiš. Ako možeš, reći ću ti ga. Ako ne možeš, zasad ću ga zadržati za sebe i neću ti ništa reći.’ Ako ta osoba kaže: ’Imam poverenja u tebe. Šta god da imaš da kažeš time nećeš prevršiti svaku meru; mogu to da prihvatim’, to znači da si dobio dozvolu i onda njene probleme možeš da izložiš, jedan po jedan. Ne samo da će u potpunosti prihvatiti ono što kažeš, već će od toga imati i koristi i vas dvoje ćete i dalje moći da očuvate normalan odnos. Zar to nije iskreno ophođenje između dvoje ljudi? (Jeste.) To je ispravan metod za komunikaciju s drugima; to nije prozivanje drugih zbog njihovih mana. Šta znači ne ’prozivati druge zbog njihovih mana’, kako se navodi u datoj izreci? To znači ne govoriti o tuđim manama, ne govoriti o problemima koji su za njih najveći tabu, ne razotkrivati suštinu njihovih problema i ne biti u toj meri bestidno očigledan u njihovom prozivanju. To znači uputiti nekoliko površnih zapažanja, reći stvari koje svi uobičajeno govore, reći stvari koje i sama ta osoba već očigledno može da zapazi i ne otkrivati greške koje je ta osoba napravila u prošlosti niti ikakva osetljiva pitanja. Od kakve je koristi za tu osobu ako se ponašaš na taj način? Možda je time nećeš uvrediti niti ćeš od nje sebi napraviti neprijatelja, ali to što si učinio nikako ne pomaže niti joj koristi. Prema tome, izraz ’ne prozivaj druge zbog njihovih mana’ sam po sebi je neodređen i oblik je prevare koji ne dozvoljava iskrenost u međuljudskom ophođenju. Moglo bi se reći da takvo postupanje u sebi sadrži zle namere; to nije ispravan način komunikacije s drugima. Izjavu ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’, nevernici čak vide kao nešto što bi osoba plemenitog morala trebalo da čini. Jasno je da je ovo lažljiv način komunikacije s drugima, koji ljudi usvajaju kako bi sebe zaštitili; to uopšte nije pravilan način komunikacije. Ne prozivati druge zbog njihovih mana samo je po sebi neiskreno, a u prozivanju drugih zbog njihovih mana može postojati skrivena namera” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). „Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da poseduju makar savest i razum i da s drugima komuniciraju, druže se i sarađuju prema načelima i merilima koja Bog nalaže ljudima. Ovo je najbolji pristup. Time se Bogu može udovoljiti. Dakle, koja su istina-načela koja nalaže Bog? Da ljudi imaju razumevanja prema drugima kada su slabi i negativni, da imaju obzira prema njihovom bolu i poteškoćama, da se zatim raspituju o ovim stvarima, da im ponude pomoć i podršku i čitaju im Božje reči kako bi im pomogli da reše svoje probleme, čime će im omogućiti da razumeju Božje namere i prestanu da budu slabi i čime će ih dovesti pred Boga. Zar ovaj način praktičnog delovanja nije u skladu sa načelima? Praktično delovanje na ovaj način jeste u skladu sa istina-načelima. Naravno, takvi odnosi su još i više u skladu sa istina-načelima. Kad vidiš da ljudi namerno izazivaju ometanja i prekide ili da namerno površno izvršavaju svoju dužnost, ako možeš da im skreneš pažnju na to, da ih prekoriš i da im pomogneš shodno načelima, onda je to u skladu sa istina-načelima. Ako zažmuriš na jedno oko ili opravdavaš njihovo ponašanje i pokrivaš ih, pa čak ideš tako daleko da govoriš lepe stvari da bi ih pohvalio i aplaudirao im, ovakav način interakcije sa ljudima, odnos prema poteškoćama i rešavanju problema su očito u suprotnosti sa istina-načelima i nemaju osnovu u Božjim rečima. Dakle, ovakvi načini interakcije sa ljudima i rešavanja problema su očito neprikladni, a to zaista nije lako otkriti ako ih detaljno ne analizirate i ne raspoznate u skladu sa Božjim rečima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”). Božje reči su razvezale čvor u mom srcu. Ranije sam mislila da je ukazivanje na tuđe probleme i nedostatke isto što i prozivanje, i da bi ih to povredilo. Sada sam shvatila da, ako otkrijemo da neko površno obavlja svoju dužnost ili prekida i ometa crkveni život, trebalo bi da postupamo u skladu sa načelima i da blagovremeno ukažemo na njihove probleme; gde je neophodno, možemo ih orezati. Čak i ako govorimo grubo, sve dok je ono što govorimo u skladu sa činjenicama, i naša namera je da im pomognemo i zaštitimo rad crkve, sve je to legitimno. Ako, nakon orezivanja, ne prihvate niti se pokaju, možemo ih takođe prijaviti višim starešinama. To nije prozivanje niti zabadanje noža u leđa. To je zaštita rada crkve. Prozivanje nekoga se radi sa skrivenim motivom, sa predrasudama i neprijateljstvom prema njemu. To znači fiksirati se na njegove manje probleme i praviti veliki problem od njih; to znači ismevati ga, omalovažavati i podsmevati mu se; to znači namerno ga povređivati. To im ne može doneti nikakvu pouku ili korist i može ih samo učiniti negativnim i nesrećnim. To predstavlja prozivanje ljudi. Takođe sam imala pogrešan stav u sebi, verujući da je prijaviti tuđe probleme starešinama isto što i podnositi zlonamerne optužbe ili zabadati nož u leđa. Zapravo, blagovremeno prijavljivanje problema kada se otkriju jeste zaštita rada crkve. To je odgovornost koju ljudi treba da ispune. Zabadanje noža u leđa ili podnošenje zlonamernih optužbi jeste izvrtanje činjenica i širenje neosnovanih glasina da bi se neko oklevetao iza njegovih leđa. Cilj toga je mučiti druge da bi se postigli sopstveni podli ciljevi. Ovog puta, otkrila sam da Alis skreće sa teme u duhovnom razgovoru na okupljanjima i da često osuđuje druge. Druge sestre su takođe rekle da je to Alisino dosledno ponašanje, pa iako je s njom o tome mnogo puta razgovarano u zajedništvu, još uvek to nije preokrenula. Trebalo je da ukažem na njene probleme i da ih što pre prijavim starešinama, kako bi oni mogli blagovremeno da shvate njenu situaciju i da na osnovu njenog ponašanja donesu odgovarajuće odluke. To je bio jedini način da se osigura da crkveni život ne bude ometen.

Kasnije, posle jednog okupljanja, ukazala sam na Alisine probleme u svetlu Božjih reči, razotkrivajući da način na koji ona osuđuje druge na okupljanjima ometa život crkve. Alis to isprva nije prihvatila, ali je prestala da se opire nakon što su se druge sestre pridružile da besede o njenim problemima i ukažu na njih. Čak je i plakala i rekla da je to zaista problem koji ima. Međutim, nedugo zatim, saznala sam da je ponovo osuđivala druge pred jednom od svojih sestara, pa sam njenu situaciju prijavila crkvenim starešinama. Starešine su razotkrile i detaljno analizirale njene probleme, i od tada više nikada nisam videla da se ponaša tako da osuđuje druge. Zahvaljujem Bogu što me je vodio da primenim nešto istine. Srce mi se oseća veoma spokojno. Božje reči su me dovele do ovih promena.