Autorka: Ćingsung, Kina

Godine 2001. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Godine 2020. ustanovljen mi je moždani infarkt i srčano oboljenje. U to vreme mi je hitno bio potreban novac za lečenje i, pukom slučajnošću, sin mi je poslao 5.000 juana. Pomislila sam: „Bez obzira na sve, na svog sina uvek mogu da se oslonim. Kada ostarim, i dalje ću morati da računam na svog sina.” Godine 2022. moj sin se oženio i sam je kupio i kuću i auto. Kasnije je moja snaja potrošila više od hiljadu juana na zlatan prsten za mene. Takođe mi je rekla: „Nemamo nikakvih drugih zahteva prema tebi, samo da nam, kada u budućnosti budemo imali decu, pomogneš da ih čuvaš.” Kada sam videla kako su moj sin i snaja dobri prema meni, pomislila sam: „Ovo je moj jedini sin. Moram dobro da se slažem sa sinom i snajom, jer kada ostarim, moraću da se oslonim na njih da se brinu o meni. Zdravlje mi je iz godine u godinu sve lošije. Ako im pomognem da čuvaju decu dok još mogu da se krećem, oni će se brinuti o meni kada ostarim.” Razmišljajući o tome, pristala sam i rekla snaji: „U redu. Kada budete imali decu, ja ću ih čuvati za vas.” Kasnije, zbog rizika po moju bezbednost, nisam imala drugog izbora nego da napustim dom kako bih obavljala svoju dužnost u crkvi i izbegla hapšenje od strane KPK.

Jednog dana u aprilu 2024. godine, saznala sam da mi je snaja trudna i porodica me je zamolila da se vratim da se brinem o njoj. Požurila sam nazad. Međutim, tek što sam stigla kući, seoski zvaničnici su došli da provere moju prijavu boravka. Razmišljajući o tome da KPK ima moju fotografiju i da me svih ovih godina traži, nisam se usudila da ostanem kod kuće i brzo sam otišla. Kada sam se vratila u crkvu, osećala sam se veoma tužno i pomislila: „Moj sin radi u drugom gradu i nema vremena da se brine o snaji. Ako se ja, kao njena svekrva, ne brinem o njoj, šta će njena porodica reći? Ni ne znam kako je moja snaja sada.” Kada sam to pomislila, stalno sam osećala da im dugujem. Zbog muke u srcu, moj moždani infarkt se ponovo javio. Postala sam još zabrinutija, misleći: „Sve sam starija i starija, a zdravlje mi je sve lošije i lošije. Zar mi u budućnosti neće biti potrebni sin i snaja da se brinu o meni? Nisam se brinula o svojoj snaji kada sam joj bila najpotrebnija. Ako jednog dana budem stara i bolesna i moram da se vratim kod njih, da li će me i dalje prihvatiti i brinuti se o meni u starosti?” Kad god bih na to pomislila, moje stanje se pogoršavalo. Dani su prolazili i uskoro je bilo vreme da se beba rodi. Ali ja i dalje nisam mogla da se vratim da se brinem o snaji i nisam mogla a da ne uzdahnem. U to vreme, obavljala sam dužnost zalivanja pridošlica. Iako sam svakodnevno obavljala svoju dužnost, srce mi je često bilo uznemireno zbog ove stvari i nisam pratila rad niti blagovremeno rešavala probleme pridošlica. Kao rezultat toga, problemi nekih pridošlica nisu bili odmah rešeni i oni su živeli u negativnosti i slabosti. Kada sam videla da nisam dobro ispunila svoje dužnosti, nisam razmišljala o tome kako da rešim stvari i preokrenem situaciju. Umesto toga, čak sam pomislila: „Ako nema rezultata, neka bude tako. Ako me smene, možda ću moći da se vratim sinu i pomognem mu da čuva bebu.” Pošto sam živela u neispravnom stanju, obavljala sam svoju dužnost bez vođstva Svetog Duha, pa sam postala negativna i jadna. Zatim sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, stalno želim da idem kući da se brinem o snaji i svom unuku. Plašim se da, ako se sada ne vratim, niko neće brinuti o meni kada ostarim. Znam da je pogrešno živeti u ovom stanju. Neka me Ti prosvetiš i povedeš da razumem istinu i spoznam sopstvene probleme.” Nakon molitve, setila sam se Božjih reči: „Zašto deca pokazuju odanost svojim roditeljima? Zašto roditelji svoju decu obasipaju pažnjom? Koja je namera koju svi ljudi imaju? Nije li ona u tome da ispune sopstvene planove i sebične želje? Je li zaista u tome da postupaju radi Božjeg plana upravljanja? Je li zaista u tome da postupaju zarad Božjeg dela? Je li u tome da ispunjavaju dužnosti stvorenog bića?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Bog razotkriva da među ljudima uopšte nema stvarne ljubavi ni brige. Svako gaji sopstvene namere, tražeći sopstvenu ličnu korist. Bila sam upravo onakva kakvu je Bog razotkrio. Stalno sam razmišljala o trudnoći svoje snaje, ne zato što sam iskreno želela da se brinem o njoj, već zbog sopstvenih namera. Osećala sam da mi se zdravlje poslednjih nekoliko godina pogoršava, i da ću ipak morati da se oslonim na svog sina da se brine o meni u starosti. Zato sam htela da im pomognem da čuvaju dete dok još mogu, kako bi se on zauzvrat brinuo o meni u starosti. Ali kada nisam mogla da se vratim zbog svoje dužnosti i bezbednosnih rizika u okruženju, srce mi je bilo ispunjeno teskobom i više nisam osećala nikakvo breme za svoju dužnost. Uvidela sam da vodim računa samo o interesima svog tela.

Kasnije sam tragala za istinom da bih rešila svoje probleme. Pročitala sam Božje reči: „Kada ljudi nisu u stanju da prozru okruženja koja Bog orkestrira i Njegovu suverenost, kada ne mogu da ih shvate, da ih prihvate niti da im se pokore, i kada se ljudi u svom svakodnevnom životu suočavaju sa raznim teškoćama ili kada te poteškoće nadilaze ono što normalni ljudi mogu da podnesu, oni podsvesno osećaju razne vrste zabrinutosti i strepnje, pa čak i uznemirenost. Ne znaju šta im donosi sutrašnji dan, ili dan nakon toga, niti kakva će im biti budućnost, pa zato, povodom svakakvih stvari, osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. U kom kontekstu dolazi do ovih negativnih emocija? To je zato što ne veruju u suverenost Božju – odnosno, nisu u stanju da poveruju u Božju suverenost niti da je prozru, i u svom srcu nemaju iskrenu veru u Boga. Čak i kad svojim očima vide činjenice o Božjoj suverenosti, oni je ne shvataju niti u nju veruju. Ne veruju da nad njihovom sudbinom Bog ima suverenost, ne veruju da je čitav njihov život u Božjim rukama, pa se otud u njihovom srcu javlja nepoverenje prema Božjoj suverenosti i uređenjima, te se rađaju pritužbe i nesposobnost da se pokore” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Nakon što sam prvi put pronašla Boga, i kada sam bila zdrava, mogla sam da se usredsredim na svoje dužnosti, ali kako sam starila, moji zdravstveni problemi su se postepeno umnožavali. Imala sam moždani infarkt, a ni srce mi nije bilo u dobrom stanju. I ne primetivši to, počela sam da živim u tuzi i brizi, brinući o tome šta ću raditi ako mi se zdravlje pogorša i ako ne bude nikog da brine o meni. Kada sam bila potrebna sinu i snaji, nisam se vratila da se brinem o njima, pa da li bi se oni i dalje brinuli o meni kada ostarim i bude mi potrebna nega? Kada sam to pomislila, počela sam da tonem u negativne emocije, izgubila sam osećaj bremena u svojoj dužnosti, pa sam čak postala i nevoljna da obavljam svoju dužnost u crkvi. Samo sam htela da se vratim da se brinem o snaji. Iako sam često govorila da je sve u Božjim rukama, kada bi me nešto snašlo, gubila sam veru u Božju suverenost i samo sam htela da se oslonim na druge. Videla sam da uopšte nemam vere u Boga. Sada kada razmislim o tome, kakva je bila svrha moje brige oko tih stvari? Bog je već uredio kakav će biti moj budući život i samo je trebalo da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da normalno prolazim kroz iskustva.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči i neke od briga u mom srcu su se ublažile. Bog kaže: „Roditelji su u procesu odgajanja dece od njih već dobili mnogo uživanja i razumevanja, što im predstavlja veliku utehu i dobitak. A što se tiče toga da li će ti deca pokazivati odanost, da li se na njih možeš za bilo šta osloniti i šta od njih možeš da dobiješ, ove stvari zavise od toga da li je vama suđeno da živite zajedno, a to zavisi od Božjeg predodređenja. Sa druge strane, od Božjeg predodređenja takođe zavisi u kakvoj sredini tvoja deca žive, kakvi su im životni uslovi, da li imaju uslova da se brinu o tebi, da li su finansijski obezbeđeni i da li mogu da ti pruže materijalno uživanje i pomoć. Štaviše, da li kao roditelj možeš da uživaš u materijalnim stvarima, novcu ili emocionalnoj utehi koju ti deca pružaju takođe zavisi od Božjeg predodređenja. Zar nije tako? (Jeste.) To nisu stvari koje ljudi mogu svojom voljom da traže. Vidiš, ima dece koju roditelji ne vole i takvi roditelji nisu voljni da sa njima žive, ali je Bog predodredio da žive sa svojim roditeljima, tako da ne mogu da budu daleko od svojih roditelja niti da od njih odu. Vezani su za roditelje ceo život – njihovi roditelji ne bi mogli da ih oteraju sve i da pokušaju. S druge strane, neka deca imaju roditelje koji su veoma voljni da žive s njima; oni su nerazdvojni, uvek nedostaju jedni drugima nakon što se rastanu, ali iz različitih razloga, kao što su odlazak u inostranstvo radi posla ili život u drugom mestu nakon stupanja u brak, velika udaljenost ih deli od njihovih roditelja. Nije lako sresti se čak ni jednom, a moraju da pronađu i pravo vreme čak i da bi uputili telefonski ili video-poziv; zbog vremenske razlike ili drugih poteškoća, nisu u mogućnosti da često razgovaraju sa svojim roditeljima. Zar sve ove posebne okolnosti nisu povezane sa Božjim predodređenjem? (Jesu.) To nije nešto o čemu se može odlučiti na osnovu subjektivnih želja bilo roditelja, bilo deteta; pre svega, to zavisi od Božjeg predodređenja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Iz Božjih reči sam shvatila da se svi roditelji nadaju da će se deca brinuti o njima kada ostare. Ali to zaista nije nešto što ljudi mogu sami da traže; naprotiv, to je određeno Božjom suverenošću i odredbom. Setila sam se jedne starije sestre koju sam poznavala. Nakon što su njena deca zasnovala sopstvene porodice, ona je nastavila da obavlja svoju dužnost u crkvi, i nije imala vremena da pomaže u čuvanju unučića. Ali kada je bila u šezdesetim godinama, njena kćerka je preuzela inicijativu da se brine o njoj, a ona je i dalje mogla da obavlja svoje dužnosti iz kćerkine kuće. U drugom slučaju, poznavala sam osobu koja je radila da zaradi novac za porodicu svog sina i pomagala mu da čuva decu, ali na kraju ju je snaja izbacila. Takođe sam pomislila na period 2020. godine tokom kojeg sam bila bolesna i zaista mi je bio potreban novac. Iako nisam ništa rekla sinu, on mi je baš tada dao 5.000 juana. Zar sve to nije bio rezultat Božje suverenosti i uređenja? Kada sam ovo shvatila, osetila sam se zaista posramljeno. Toliko godina sam verovala u Boga i jela i pila tolike Božje reči, ali čim sam se razbolela, bila sam otkrivena. Nisam se oslanjala na Boga, pokušavala sam sama da nađem izlaz i rešenja i stalno sam htela da trčim kod sina za pomoć. Na koji način sam ja bila vernik u Boga? Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da ako je Bog predodredio da se nečija deca neće brinuti o njemu u starosti, onda bez obzira na to koliko se ta osoba trudila da održi odnos sa svojom decom, sve će biti uzalud. Ako je Bog predodredio da se moja deca staraju o meni, onda će Bog urediti stvari za mene kada za to dođe vreme. Ako jednog dana zaista zbog svog zdravstvenog stanja ne budem mogla da obavljam dužnost, onda ću se pokoriti Božjim orkestracijama i uređenjima i tako proći kroz to iskustvo. Verujem da postoje lekcije koje treba da naučim i istine koje treba da zadobijem. Nakon toga, više se nisam brinula što ne mogu da se brinem o svojoj snaji i mogla sam da umirim srce i obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala kako Bog razotkriva da Sotona koristi tradicionalnu kulturu da iskvari ljude i stekla sam neko raspoznavanje pogrešnih gledišta koja sam imala u sebi. Svemogući Bog kaže: „Gledajući tradicionalnu kinesku kulturu, kineski narod posebno naglašava odanost roditeljima. Od davnina do danas o tome se uvek govorilo i smatralo se da je to deo čovekove ljudskosti i standard za ocenjivanje da li je neko dobar ili loš. Naravno, u društvu se formiralo opšte raspoloženje i javno mnjenje. Ako deca nisu odana, bivaju prezrena, odbačena i osuđena, njihovi roditelji će se osećati posramljeno, a deca neće moći da podnesu tu mrlju na svom ugledu. Pod uticajem različitih faktora, roditelji su takođe duboko zatrovani tim tradicionalnim stavom, zahtevajući bez razmišljanja ili rasuđivanja da njihova deca budu odana. Zašto roditelji podižu decu? Ne zarad toga da se brinu o tebi u starosti i da ti upriliče prigodan ispraćaj kada budeš preminuo, već zarad ispunjavanja odgovornosti i obaveza koje ti je Bog dao. Jedan aspekt je to da je podizanje dece ljudski instinkt, a drugi je da je to ljudska odgovornost. Rodio si decu zbog instinkta i odgovornosti, a ne da bi se pripremio za starost i da bi bio zbrinut kada ostariš. Zar takva tačka gledišta nije ispravna? (Jeste.) Da li su ljudi bez dece nužno nesrećni u starosti? Ne mora da znači, zar ne? Ljudi bez dece i dalje mogu da dožive starost, a neki su čak i zdravi, uživaju u poznim godinama i spokojno umiru. Da li ljudi koji imaju decu sigurno mogu da uživaju u svojim poznim godinama u sreći i zdravlju? (Ne mora da znači.) Stoga, zdravlje, sreća, životna situacija, kvalitet života i fizičko stanje roditelja u starosti zapravo nemaju direktne veze sa tim da li su im deca odana ili ne, već su povezani sa Božjim predodređenjem i sa životnim okruženjem koje im On priređuje. Deca nisu dužna da snose odgovornost za životnu situaciju svojih roditelja u poznim godinama” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da svrha odgajanja dece nije da bi se ona brinula o tebi u starosti i da svako ima svoju misiju i odgovornosti. Međutim, nakon što me je Sotona iskvario, prihvatila sam misli i stavove koje mi je on usadio, kao što su „Imaj na koga da se osloniš u starosti”, „Imaj nekog da se o tebi brine u starosti” i „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti”. Verovala sam da prosto ne valja da osoba nema decu koja bi se o njoj brinula u starosti. Kada sam ostarila i kada su mi se javljali razni zdravstveni problemi, samo sam htela da održavam dobar odnos sa sinom i snajom kako bi se oni brinuli o meni u budućnosti. Kada zbog rizika u okruženju nisam mogla da se vratim da se brinem o trudnoj snaji, čak nisam ni imala volje da obavljam svoju dužnost. To je značilo da problemi pridošlica nisu rešeni i da je njihov život-ulazak odložen. Ali ja se i dalje nisam kajala, čak sam se nadala da će me premestiti na drugu dužnost kako bih mogla da idem kući i brinem se o snaji. Pomislila sam kako sam toliko godina verovala u Boga i uživala u tolikoj Božjoj opskrbi istinom. Ne samo da nisam uspela da pravilno obavljam svoju dužnost da bih se odužila Bogu, već sam čak bila spremna da se odreknem svoje dužnosti kako bih ugodila sinu i snaji. Kada su me snašle nevolje, sve o čemu sam razmišljala bio je moj sopstveni izlaz. Nisam pokazala ni najmanju posvećenost svojoj dužnosti. Na koji način sam ja uopšte imala ljudskosti? Shvatila sam da gledišta kao što su „Imaj na koga da se osloniš u starosti”, „Imaj nekog da se o tebi brine u starosti” i „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti” jesu trikovi kojima Sotona kontroliše ljude. Život po tim gledištima naveo me je da ne verujem u Božju suverenost, da se bunim protiv Boga i da Mu se ne pokoravam, kao i da nemam nikakvo breme za svoju dužnost. Skoro sam izgubila priliku da obavljam svoju dužnost. Ako bih nastavila da se držim tih gledišta, izgubila bih priliku za spasenje i zaista bih sebe upropastila. Onda sam pomislila na svoje iskustvo sa bolestima tokom poslednjih godina. Godine 2018. nisam mogla da ispravim ruke zbog spondiloze vrata koja mi je pritiskala nerve. Sestra koja me je ugostila kupila mi je neke lekove. Kasnije sam konačno ponovo mogla da ispravim ruke. Takođe, godine 2020. imala sam moždani infarkt i lekari su rekli da je moja bolest teška za lečenje. Neočekivano, jedna starija sestra mi je dala četiri kutije leka za moždani infarkt. Nakon što sam uzela lek, moje zdravlje se postepeno popravilo. Nijedna od ovih bolesti tokom poslednjih godina nije izlečena oslanjanjem na mog sina: Bog je taj koji je uvek iznova postavljao ljude, događaje i stvari kako bi moje bolesti mogle biti izlečene. Još uvek sam živa danas zahvaljujući Božjoj zaštiti! Morala sam da se odreknem Sotoninih zabluda kao što su „Imaj na koga da se osloniš u starosti” i „Imaj nekog da se u njega pouzdaš u starosti”, da sebe poverim Bogu i da preostalo vreme koje imam iskoristim da pravilno obavljam svoju dužnost kako bih Njemu udovoljila.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, koji je promenio moj stav da uvek želim da se oslonim na svoje dete da se brine o meni u starosti. Bog kaže: „Roditelji ne treba da zahtevaju da im njihova deca budu odana, da se brinu o njima u starosti i da ih podržavaju u njihovim poznim godinama – za to nema potrebe. S jedne strane, to je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj deci, a s druge je to dostojanstvo koje roditelji treba da poseduju. Naravno, postoji i važniji aspekt: načelo kojeg stvorena bića koja su roditelji treba da se drže u ophođenju prema svojoj deci. Ako su tvoja deca odana i spremna da se brinu o tebi, ne treba da ih odbiješ; ako nisu voljna da to učine, ne treba da kukumavčiš po ceo dan, da se u srcu osećaš neprijatno ili ogorčeno niti da zameraš svojoj deci. Treba da preuzmeš odgovornost i da nosiš breme svog života i opstanka koliko god možeš, a ne da ga prebacuješ na druge, posebno ne na decu. Treba da se samoinicijativno i ispravno suočiš sa životom bez prisustva ili pomoći dece uz sebe, pa čak i ako si odvojen od svoje dece, treba da budeš u stanju da se sam suočiš sa svim što ti život donese. Naravno, ako ti je potrebna nužna pomoć od dece, možeš da im se obratiš, ali to ne treba da se zasniva na pogrešnom razmišljanju i gledištu da deca moraju da budu odana roditeljima, ili da se oslanjaš na njih da se brinu o tebi u starosti. Namesto toga, i jedni i drugi treba da čine određene stvari za svoje roditelje ili za svoju decu sa stanovišta ispunjavanja svojih odgovornosti. Na ovaj način se može razumno postupati sa odnosom između roditelja i dece. Naravno, ako su obe strane razumne, one daju jedna drugoj prostor, međusobno se poštuju i na kraju će sigurno moći bolje i skladno da se slažu, da neguju porodičnu privrženost i da neguju međusobnu brižnost, pažnju i uviđavnost. Naravno, raditi te stvari na osnovu međusobnog poštovanja i razumevanja je relativno u skladu sa ljudskošću i relativno prikladno” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Bog kaže: „Roditelji ne treba da zahtevaju da im njihova deca budu odana, da se brinu o njima u starosti i da ih podržavaju u njihovim poznim godinama – za to nema potrebe. S jedne strane, to je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj deci, a s druge je to dostojanstvo koje roditelji treba da poseduju.” Ove reči su me zaista dirnule. Bog nam je jasno rekao da odnos između roditelja i dece treba da se zasniva na uzajamnoj brizi i razumevanju i ne treba da uključuje nikakve pogodbe. Svako ima svoju misiju, a kao roditelji, ne treba da tražimo od svoje dece da nas izdržavaju i da se brinu o nama. Stariji ljudi takođe treba da žive dostojanstveno, a ne da stalno razmišljaju o tome da se oslanjaju na to da će deca brinuti o njima. Iako sam odgajila svog sina, on je odrastao i samostalan i više nema mnogo veze sa mnom. Svako ima svoj životni put kojim treba da ide i mora samostalno da se suočava sa onim što se dešava u životu. Međutim, ja sam uvek želela da se sin brine o meni kada ostarim i nisam se usuđivala da samostalno iskusim život koji je Bog za mene uredio. Kako sam ja uopšte živela dostojanstveno? Jedući i pijući Božje reči, moje stanovište se donekle promenilo i osećala sam se mnogo oslobođenije.

Jednog dana, primila sam pismo od kuće. U njemu je pisalo da se moja snaja već porodila i tražili su od mene da se vratim da se brinem o njoj. Osetila sam malu uznemirenost i pomislila: „Sada sam toliko zauzeta svojom dužnošću. Ako se zaista vratim kući, ne znam koliko će mi vremena trebati da se ponovo vratim ovamo. To će odložiti rad crkve. Osim toga, KPK stalno pokušava da me uhapsi. Ako se vratim, to će verovatno doneti rizike. Ali ako se ne vratim, šta ako moj sin i snaja prekinu odnose sa mnom? I dalje moram da se oslanjam na njih da se brinu o meni u starosti. Ako zaista ne bude išlo drugačije, moraću da se vratim.” Kada sam tako pomislila, shvatila sam da i dalje želim da se oslonim na sina u starosti, pa sam tragala za istinom u vezi sa svojim problemom. Pročitala sam Božje reči: „Tokom decenija od čovekovog rođenja pa do danas, Bog radi više od pukog plaćanja cene za svakog pojedinca. U Božjim očima, ti si na ovaj svet došao bezbroj puta i bezbroj puta si se reinkarnirao. Ko rukovodi time? Bog rukovodi time. Ti ne možeš da znaš ove stvari. (…) Koliko samo Bog ulaže napora radi jedne osobe! Neki ljudi kažu: ’Ja imam šezdeset godina. Šezdeset godina je Bog pazio na mene, štitio me i vodio. Ako, kada ostarim, ne budem mogao da ispunjavam dužnost i ne budem mogao ništa da radim – da li će se još uvek obazirati na mene?’ Zar nije glupo to reći? Nije tačno da Bog samo bdi nad čovekom, štiti ga i ima suverenost nad njegovom sudbinom tokom jednog životnog veka. Kada bi bio samo jedan životni vek, jedan život, time se ne bi pokazalo da je Bog svemoguć i da ima suverenost nad svim. Kada ulaže napor i plaća cenu za nekoga, Bog ne uređuje samo ono što će ta osoba činiti u ovom životu – On uređuje bezbrojne živote za nju. Bog preuzima punu odgovornost za svaku dušu koja se reinkarnira. On radi Svojim srcem, plaćajući cenu Svog života, usmeravajući svaku osobu i uređujući svaki njen život. S obzirom na to da Bog ulaže toliki napor i plaća toliku cenu za čoveka, i da mu daruje sve ove istine i ovaj život, ako u ovim poslednjim danima ljudi ne izvršavaju dužnost stvorenih bića i ne vrate se pred Stvoritelja – ako, bez obzira na to koliko su života i generacija proživeli, na kraju ne uspeju da ispune svoje dužnosti i udovolje Božjim zahtevima – zar njihov dug prema Bogu neće biti prevelik? Zar oni ne bi bili nedostojni svih cena koje je Bog platio? Njima bi savest baš nedostajala, oni ne bi zaslužili da se zovu ljudima, pošto bi njihov dug prema Bogu bio prevelik. (…) Blagodat, ljubav i milost koje Bog pokazuje ljudima nisu tek nekakav stav – one su, takođe, činjenica. O kojoj činjenici je reč? O tome da Bog uliva Svoje reči u tebe, prosvećuje te, dozvoljava ti da vidiš šta je to divno u vezi sa Njim i u čemu je smisao ovog sveta, daje ti veliku bistrinu uma i omogućuje ti da razumeš Njegove reči i istinu. Na ovaj način, ti nesvesno zadobijaš istinu. Bog mnogo radi na tebi na veoma stvaran način, čime ti omogućava da zadobiješ istinu. Kada zadobiješ istinu, kada zadobiješ najdragoceniju stvar, a to je večni život, Božje namere su zadovoljene. Kada Bog vidi da ljudi streme ka istini i da su voljni da sarađuju s Njim, On je srećan i zadovoljan. On tada ima određeni stav i dok taj stav traje, On deluje, odobravajući čoveka i blagosiljajući ga. On kaže: ’Ja ću te nagraditi. Ovo su blagoslovi koje zaslužuješ.’ Onda ćeš zadobiti istinu i život. Kada spoznaš Stvoritelja i kada zadobiješ Njegovo uvažavanje, da li ćeš i dalje osećati prazninu u svom srcu? Nećeš. Osećaćeš se ispunjeno i imaćeš osećaj uživanja. Zar to nije život ispunjen vrednošću? To je najvredniji i najsmisleniji život” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Plaćanje cene da bi se zadobila istina je od velikog značaja”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam duboko dirnuta. Bog je suveren nad sudbinom celog čovečanstva i On njome upravlja, i jedino je On moj oslonac. Razmišljala sam o tome kako me je svih godina, dok sam sledila Boga i obavljala svoju dužnost, Bog uvek vodio i štitio, i videla sam mnoga Božja dela. Uz Boga pored sebe, zašto bih se i dalje brinula? Ako bih, u ovom ključnom trenutku Božjeg dela, nastavila da živim za svoju porodicu i telo, zanemarila svoju dužnost kako bih održala odnos sa sinom i na kraju izgubila priliku za spasenje, to bi bilo zaista bezumno! Želim samo da posvetim sve što mogu ispunjavanju svoje dužnosti do kraja života. Čak i ako se moj sin ne bude brinuo o meni u starosti, ne treba da brinem. Proći ću kroz to oslanjajući se na Boga. Sada sam svakodnevno zauzeta obavljanjem svojih dužnosti i osećam se izuzetno opušteno i oslobođeno.

Nakon ovog iskustva, moje najdublje shvatanje je da je Bog moj istinski oslonac. Samo Bog može da izrazi istinu, da nam ukaže na ispravan životni put i da nas povede da proživimo smislen život. Hvala Svemogućem Bogu!