Autorka: Fang Sijaoju, Kina

Porodica i nastavnici su mi od malih nogu govorili da treba vredno da učim i da samo ako upišem fakultet mogu da imam dobar život; u suprotnom, provešću život u patnji i siromaštvu. Budući da je moja porodica bila siromašna i da su nas ljudi u selu gledali s visine, mislila sam da ću, ako uspem da upišem fakultet, moći da nađem dobar posao, pa se ljudi u selu više neće usuđivati da nas gledaju s visine. Sećam se fraze iz mog udžbenika za osnovnu školu: „Kroz čitanje se može steći i ljubav i bogatstvo.” Verovala sam da ću, ako budem vredno učila, steći veliko znanje iz knjiga i da što više znanja i bolje obrazovanje budem imala, to ću biti bogatija, te da samo znanje može da promeni moju sudbinu. Kada je moja porodica razgovarala sa mnom o verovanju u Boga, verbalno sam pristala, ali u srcu sam mislila: „Trenutno je učenje na prvom mestu. Verovaću kako treba kad upišem fakultet i budem imala dobar posao.” Tako nikada nisam prisustvovala okupljanjima. Povremeno bi mi porodica pokazivala Božje reči, ali ja bih ih naprosto čitala kao neku knjigu priča, dok bi mi srce bilo usredsređeno na izgradnju svetle budućnosti kroz upis na fakultet.

Ocene su mi u to vreme bile prilično dobre i ljudi u selu su me hvalili zbog dobrih ocena i razboritosti, govoreći da ću sigurno uspeti. Rodbina bi me često ohrabrivala da vredno učim, govoreći da će naša porodica definitivno imati fakultetski obrazovanu osobu. Čuvši to, bila sam i srećna i iznenađena. Zvog toga što je moja porodica bila siromašna i drugi su nas gledali s visine, osećala sam se zaista inferiorno među drugima, kao da sam ispod svih ostalih. Nikada nisam očekivala da će ljudi imati visoko mišljenje o meni zbog mojih dobrih ocena, pa mi se činilo da to što sam načitana zaista može da zadobije divljenje drugih. Ali onda sam pomislila kako moje ocene još uvek nisu najbolje, pa sam morala da se nateram da vredno učim kako bih postigla bolje rezultate. Kasnije sam upisala najprestižniju srednju školu u okrugu i bila sam uverena da imam dobre šanse da upišem fakultet, a tada bi me oni koji su me poznavali sigurno gledali drugim očima. Kada sam došla u završnu godinu srednje škole, moji nastavnici su često govorili: „Prijemni ispit za fakultet određuje visinu tvog života”, „U današnjem društvu konkurencija je žestoka i opstaju samo najsposobniji – samo prilagodljivi preživljavaju” i „Ako ne radiš vredno kad si mlad, žalićeš kad ostariš”. Shvatila sam da samo ako dobijem diplomu vrhunskog fakulteta mogu da imam dobru budućnost, i da bih postigla taj cilj, učila sam još vrednije. Često sam preskakala pauze za ručak da bih rešavala zadatke u učionici; čak i odlazak u menzu mi se činio kao gubljenje vremena. Na svakom ispitu mi je bilo izuzetno stalo do mog rezultata i ranga. Kad bi mi rang porastao, osećala bih se zadovoljno, ali kad mi se rang ne bi popravio ili bi pao, osećala bih se zaista potišteno i nemirno. Iako sam vredno učila, većinu vremena moj rang u razredu bio je tek oko dvanaestog ili trinaestog mesta i mnogo sam patila i bila pod velikim pritiskom. Ali mislila sam da ću samo ako uspem da upišem fakultet imati dobar život i da me više neće gledati s visine, pa sam nastavila vredno da učim, ne usuđujući se nimalo da popustim.

Tri meseca pre prijemnog ispita za fakultet, dogodilo se nešto što me je duboko pogodilo. Škola je održala probni ispit, a jedan ponavljač nije uspeo da dostigne potreban broj bodova za upis na ključni fakultet za samo nekoliko poena i na kraju je skočio u smrt. Kad sam čula za to, bila sam duboko uznemirena. Njegov rezultat je bio mnogo viši od mog, ali zbog samo nekoliko poena, okončao je svoj život! Sedeći u učionici, pogledala sam oko sebe na stolove sa hrpama knjiga i na svoje drugove koji su marljivo učili i odjednom sam se osetila potpuno izgubljeno. Nisam mogla a da ne pomislim: „Mlad život se upravo ugasio zbog nekoliko poena – je li to vredno toga? Zar mi učenici živimo samo za bodove? Jesu li bodovi važniji od života? Mogu li ispitni rangovi zaista da odrede sudbinu čoveka? Zašto on to nije mogao da prevaziđe?” Kada sam pomislila na to kako sam se i ja, baš kao i ovaj učenik koji ponavlja godinu, očajnički upinjala da ostvarim visok broj bodova kako bih upisala dobar fakultet, pitala sam se: „Je li fakultet moj jedini izlaz? Pa šta ako ne uspem da upišem fakultet? Može li znanje zaista da promeni sudbinu čoveka?” Toliko pitanja na koja nisam mogla da odgovorim vrzmalo mi se po glavi. Setila sam se svog dede. Bio je dobro obrazovan i pročitao je mnogo knjiga, ali je čitav život proveo kao zemljoradnik. Znanje nije promenilo njegovu sudbinu. Zatim, tu je moja rođaka. Nakon što je diplomirala na fakultetu, otišla je da radi u veliki grad i ljudi u selu su joj se divili i hvalili je, ali ona se i dalje žalila da posao nije dovoljno dobar. Nisam znala da li ću, posle svih svojih napora, završiti kao moj deda, čije znanje nije bilo od koristi, ili kao moja rođaka, kojoj su se drugi divili, ali koja nikada nije bila zadovoljna. Šta ako zaista upišem dobar fakultet, diplomiram i dobijem dobar posao i steknem divljenje drugih, a zatim se udam i osnujem porodicu – da li bih svoju decu terala da vredno uče kao ja, težeći da upišu fakultet? Svaka generacija ponavlja ovaj obrazac života, ali da li bi to zaista mogao biti jedini način života? Zar nije bilo drugog puta? Osetila sam do tada neviđenu zbunjenost u vezi sa putem koji me čeka u životu i nisam znala zašto živim niti čemu treba da težim što bi bilo smisleno.

Kasnije sam čitala reči Svemogućeg Boga i moje sumnje su bile razrešene. Svemogući Bog kaže: „U prostranstvima kosmosa i nebeskog svoda, bezbrojna stvorenja žive i razmnožavaju se, prate u beskonačnom ciklusu zakon života i pridržavaju se jednog stalnog pravila. Oni koji umiru sa sobom nose priče živih, a oni koji žive ponavljaju istu tragičnu istoriju onih koji su nastradali. I tako, ljudski rod ne može a da se ne zapita: zašto živimo? I zašto moramo da umremo? Ko ovim svetom vlada? I ko je stvorio ovaj ljudski rod? Da li je ljudski rod zaista stvorila priroda? Može li ljudski rod zaista upravljati svojom sudbinom? …” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Zar Božje reči nisu govorile upravo o sumnjama koje sam imala? Ali nikada nisam delila te svoje najskrovitije misli ni sa kim, pa kako je Bog mogao da zna? Činilo se da Bog razume moje misli, a još više, da poznaje trenutno stanje života celog čovečanstva. Osetila sam Božju svemogućnost u svom srcu, a istovremeno, Božje reči su me privukle da nastavim da čitam. Bog kaže: „Od pojave društvenih nauka čovekovo srce je postalo zaokupljeno naukom i znanjem. Nauka i znanje su tako postali alati za upravljanje ljudskim rodom, ostavljajući čoveka bez dovoljno prostora da obožava Boga, i bez toliko povoljnih uslova za obožavanje Boga. Božja pozicija je potonula još niže u ljudskom srcu. Bez mesta za Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan. Nakon toga su mnogi naučnici društvenih nauka, istoričari i političari došli u prvi plan kako bi izneli teorije društvenih nauka, teoriju ljudske evolucije i druge teorije koje su u suprotnosti sa istinom da je Bog stvorio čoveka, kako bi srca i umove ljudi ispunili tim teorijama. I tako je sve manje onih koji veruju da je Bog stvoritelj svega, dok je onih koji veruju u teoriju evolucije sve više. Zapise o delu Božjem i Njegovim rečima iz doba Starog zaveta sve više ljudi smatra za mitove i legende. U svojim srcima, ljudi postaju ravnodušni prema dostojanstvu i veličini Boga, i postaju ravnodušni prema Božjem postojanju i prema principu da Bog ima suverenost nad svim stvarima. Opstanak ljudskog roda i sudbina zemalja i naroda više im nisu važni, a čovek živi u šupljem svetu u kom ga interesuju samo jelo, piće i potraga za zadovoljstvom. (…) Nauka, znanje, sloboda, demokratija, užitak i komfor: sve te stvari čoveku donose samo privremenu utehu. Čak i sa njima, čovek i dalje neizbežno čini grehe i žali se na društvenu nepravdu. Ove stvari ne mogu da obuzdaju čovekovu žudnju i želju za istraživanjem. To je zato što je čoveka stvorio Bog, a njegove besmislene žrtve i istraživanja mogu samo da mu donesu sve veću i veću nevolju i da dovedu do toga da čovek bude u stalnom stanju teskobe, ne znajući kako da se suoči sa budućnošću ljudskog roda niti sa putem koji je pred njim, do te mere da čak počinje da se plaši nauke i znanja, a još više osećanja praznine. Na ovom svetu, bez obzira na to da li živiš u slobodnoj zemlji ili zemlji bez ljudskih prava, potpuno si nesposoban da izbegneš sudbinu ljudskog roda. Bilo da si vladar ili potčinjeni, potpuno si nesposoban da pobegneš od želje da istražuješ sudbinu, tajne i odredište ljudskog roda, a još manje si sposoban da pobegneš od neobjašnjivog osećaja praznine. Takve pojave, koje su zajedničke čitavom ljudskom rodu, sociolozi nazivaju društvenim fenomenima, ali nijedan veliki čovek ne može da istupi i da reši takve probleme. Naposletku, čovek je čovek, a nijedan čovek ne može zameniti Božji status i život. Ljudskom rodu nije potrebno samo pravedno društvo u kojem su svi siti, jednaki i slobodni; ono što je ljudskom rodu potrebno jesu Božje spasenje i Njegova opskrba čoveka životom. Tek kad čovek primi Božju opskrbu životom i Njegovo spasenje, moći će da budu rešene njegove potrebe, njegova želja za istraživanjem i praznina u njegovom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog ljudskog roda”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je ljudska bića stvorio Bog, i da je koren naše praznine i bespomoćnosti u tome što Bog više ne zauzima mesto u našim srcima. Gledajući unazad, verovala sam u postojanje Boga kad sam bila mlada, ali nakon što sam krenula u školu, u udžbenicima nikada nije bilo pomena o Bogu. Govorili su da su ljudi evoluirali od majmuna, a takođe i „Znanje može da promeni vašu sudbinu”, „Knjiga je čovekov najbolji prijatelj” i „Nauka je vrhovna”. Takve ideje i izjave dolaze od Sotone, navodeći ljude da idolizuju znanje i nauku. Ne znam kada, ali i ja sam prihvatila te izjave, pridajući veliku vrednost znanju i smatrajući ga izuzetno važnim, a u potrazi za znanjem, veru sam počela da tretiram kao nešto sporedno. Sada sam bila zbunjena u vezi sa životom i mnogo puta sam osećala neobjašnjivu prazninu. U stvarnosti, to je bilo zato što sam se previše udaljila od Boga. Iako mi je učenje proširilo znanje i vidike, i dobila sam pohvale i divljenje od drugih, znanje nije moglo da odgovori na moju zbunjenost u vezi sa životom, niti mi je moglo pokazati ispravan put u životu. Moje srce je ostalo zbunjeno, bespomoćno i u bolu. Čitala sam da Bog kaže: „Bez mesta za Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan.” „Ljudskom rodu nije potrebno samo pravedno društvo u kojem su svi siti, jednaki i slobodni; ono što je ljudskom rodu potrebno jesu Božje spasenje i Njegova opskrba čoveka životom.” Shvatila sam da se jedino verovanjem u Boga i primanjem Njegovog spasenja čovek može osloboditi sve praznine i bola. Od tada sam znala da moram iskreno da verujem u Boga i da čitam Njegove reči, i nisam više mogla da zanemarujem svoju veru. Nadalje, počela sam da prisustvujem okupljanjima jednom nedeljno, a mogućnost da čitam Božje reči činila me je veoma spokojnom.

Posle prijemnog ispita za fakultet, imala sam više vremena da čitam Božje reči, i često sam provodila vreme sa braćom i sestrama živeći crkvenim životom. Videla sam da u crkvi vlada istina, i da među braćom i sestrama nema razlike u bogatstvu ili društvenom statusu, niti u starešinstvu ili godinama. Svi mogu da se otvore, razgovaraju u zajedništvu i pomažu jedni drugima kada otkrijemo iskvarenost, i ne gledamo s visine niti se takmičimo jedni s drugima. Zaista sam uživala u takvom životu. Nedugo zatim, stiglo mi je obaveštenje o prijemu na fakultet, i postala sam neodlučna da li uopšte treba da studiram. Zapravo, zaista sam želela da idem na fakultet, jer posle svih tih godina učenja, moj cilj je uvek bio da idem na fakultet, i da nađem ugledan posao sa dobrom platom i beneficijama kako me ne bi gledali s visine i kako ne bih morala da trpim siromaštvo. Ali brinula sam se i da neću imati vremena za okupljanja i čitanje Božjih reči ako upišem univerzitet i budem zauzeta studijama. U svojoj neodlučnosti, upitala sam svoju porodicu, a oni su rekli: „Treba usrdno da se moliš Bogu pre nego što doneseš odluku.” Tada sam Bogu iznela svoje teškoće i zamolila Ga da me usmeri da napravim ispravan izbor.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je veoma koristio. Svemogući Bog kaže: „Da li je znanje nešto što svi smatraju pozitivnom stvari? Ako ništa drugo, ljudi smatraju da je konotacija reči ’znanje’ pozitivna, odnosno da nije negativna. Zašto onda kažemo da Sotona znanje koristi da bi čoveka iskvario? Zar teorija evolucije ne predstavlja jedan aspekt znanja? Nisu li i Njutnovi zakoni sastavni deo znanja? Gravitaciono privlačenje Zemlje takođe predstavlja deo znanja, zar ne? (Tako je.) Zašto je onda znanje uvršteno među stvari koje Sotona koristi da bi ljude iskvario? Kako vi na to gledate? Da li u znanju ima makar i trunke istine? (Nema.) Šta je onda suština znanja? Šta je osnova celokupnog znanja koje ljudi stiču? Zar ono nije zasnovano na teoriji evolucije? Nije li znanje, do kojeg je čovek došao istraživanjem i sumiranjem, zasnovano na ateizmu? Da li bilo šta od tog znanja ima veze s Bogom? Da li je ono povezano sa obožavanjem Boga? Je li povezano sa istinom? (Nije.) Kako, dakle, Sotona koristi znanje da bi čoveka iskvario? Maločas rekoh da ništa od tog znanja nije povezano ni sa obožavanjem Boga, niti sa istinom. Neki ljudi o tome ovako razmišljaju: ’Znanje možda nema nikakve veze sa istinom, ali ono ipak ne kvari ljude.’ Kako vi na to gledate? Da li te je znanje naučilo da čovek sreću stvara vlastitim rukama? Je li te znanje naučilo da je čovekova sudbina u njegovim rukama? (Da.) O kakvim se tu rečima radi? (To su đavolske reči.) Potpuno ste u pravu! To su đavolske reči! Znanje je zapravo prilično složeno. Jednostavno rečeno, kojoj god oblasti da pripada, znanje je nešto što ljudi smatraju dobrim. Kako znanje nastaje? Sve znanje su saželi nevernici koji ne spoznaju Boga i ne obožavaju Ga. Kad ljudi proučavaju ovu oblast znanja, ne mogu da vide da Bog ima suverenost nad svim stvarima; ne mogu da vide da Bog upravlja ili rukovodi svim stvarima. Umesto toga, sve što rade jeste da beskrajno istražuju i ispituju i tragaju za odgovorima koji su znanje. Nije li, međutim, tačno da ljudi koji ne veruju u Boga, već se bave isključivo istraživanjem, nikada neće pronaći prave odgovore? Sve što znanje može da ti obezbedi jesu sredstva za život, posao i prihodi zbog kojih nećeš ostati gladan, ali te ono nikad neće navesti da obožavaš Boga, niti će te navesti da se kloniš zla. Što više znanja budu sticali, ljudi će više želeti da se bune protiv Boga, da proučavaju Boga, da Ga testiraju i da Mu se opiru. Čemu, dakle, znanje, prema onome što sada vidimo, podučava ljude? Ono u celosti predstavlja Sotoninu filozofiju. Imaju li te filozofije i pravila opstanka, koje Sotona širi među iskvarenim ljudskim rodom, ikakve veze sa istinom? Oni nemaju ništa sa istinom i zapravo su protivni istini” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”). Bog razotkriva kako Sotona koristi znanje kao trik da iskvari ljude. Videla sam da nam praktično znanje može pomoći da steknemo osnovno poimanje stvari i da nam može biti od koristi u radu i životu, ali tokom našeg učenja, Sotona nam usađuje ateizam, evolucionizam, marksizam i druge ideologije. To nas navodi da sve više poričemo Boga i da se bunimo protiv Njega, te da se od Njega sve više udaljavamo. Setila sam se kako mi je jedna sestra pričala da je njena ćerka verovala u postojanje Boga kad je bila mlada i da ju je sledila u veri, ali da je kasnije, nakon što je otišla na fakultet, kada je sestra razgovarala sa ćerkom o verovanju u Boga, njena ćerka više nije priznavala postojanje Boga. Zapravo, i ja sam bila ista. Kad sam bila mlada, verovala sam u postojanje Boga, ali u udžbenicima i znanju koje se učilo u školi, reč „Bog” nikada nije pominjana, i sve se svodilo na materijalizam i teoriju evolucije, govoreći da se sve na svetu formiralo prirodno i da su ljudi evoluirali od majmuna, što me je navelo da počnem da sumnjam u postojanje Boga. Shvatila sam da Sotona zaista koristi znanje da zaluđuje i kvari ljude. Ali u to vreme nisam bila svesna toga, i još uvek sam čeznula za znanjem, želeći da nastavim da plivam u okeanu znanja. Nisam ni slutila da je to Sotonino lukavstvo kojim on zaluđuje i kvari ljude. Baš kao sa žabom koja se živa kuva u vodi koja se postepeno zagreva – ako čovek nije budan i ne izađe iz vode dovoljno brzo, do trenutka kada ga Sotona proždere, on to neće ni primetiti. Znanje koje se stiče na fakultetima je potpuno ateističko, i što sam ga više usvajala, to sam dublje bila zatrovana. Ako bih na kraju postala neko ko poriče Boga zbog previše znanja, onda bi bilo prekasno. Zar to ne bi značilo da uništavam samu sebe? Posledice toga bile su zastrašujuće!

Jednog dana, pročitala sam još Božjih reči i stekla određeno razumevanje Božje suverenosti. Svemogući Bog kaže: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoje odgovornosti. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, igraš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, u svakom slučaju, niko ne može izbeći nebeske orkestracije i uređenja i niko ne može da kontroliše sopstvenu sudbinu, jer je za takvo delo kadar samo On koji je suveren nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Shvatila sam da je sudbina čovekova u Božjim rukama, i da ljudi nemaju sposobnost da promene svoju sudbinu. Kako će se moja sudbina odvijati, kakav ću posao raditi, kakav ću život imati, i da li ću biti siromašna ili bogata – sve je to pod Božjim predodređenjem i suverenošću, i ja to ne mogu da promenim, a još manje se to može promeniti samo znanjem ili diplomom. Baš kao moj deda; Bog ga je predodredio da bude zemljoradnik, i iako je pročitao mnogo knjiga i mnogo naučio, to nije moglo da promeni njegovu sudbinu. Shvatila sam da sudbina čovekova zaista nije u njegovim sopstvenim rukama, i da više obrazovanje ne vodi nužno dobrom poslu. Želela sam da promenim svoju sudbinu učenjem, ali ta ideja je bila zaista budalasta. Kada sam to shvatila, postala sam voljna da sebe poverim Bogu, i postala sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Tokom tog vremena, čitala sam i druge Božje reči, a jedan odlomak posebno mi je ostavio dubok utisak. Svemogući Bog kaže: „Mladi ljudi ne bi trebalo da budu bez težnji, poleta i snažnog duha da teže ka napretku. Ne treba da budu obeshrabreni sopstvenim izgledima niti treba da gube nadu u život ili veru u budućnost. Treba da imaju istrajnost da nastave putem istine koji su sada izabrali – da ostvare svoju želju da čitave svoje živote daju za Mene. Ne bi trebalo da budu bez istine niti da pokrivaju licemerje i nepravdu – trebalo bi da su nepokolebljivi u svom ispravnom stavu. Ne treba da puštaju da ih život nosi, već treba da poseduju duh odvažnosti da se žrtvuju i da se bore za pravdu i istinu. Mladi ljudi treba da imaju hrabrosti da ne podležu ugnjetavanju sila tame i da preobraze značaj svog postojanja. Mladi ljudi ne treba da se pomire sa stvarima već, još više, treba da imaju duh iskrenosti i otvorenosti i praštanja za svoju braću i sestre. Naravno, ovo su Moji zahtevi za svakoga i Moje podsticanje svih. Ali još i više, ovo su Moje umirujuće reči za sve mlade ljude. Trebalo bi da primenjujete u skladu sa Mojim rečima. Naročito, mladi ljudi ne bi trebalo da su lišeni rešenosti da jasno raspoznaju kako stvari stoje i da traže pravdu i istinu. Treba da težite svim lepim i dobrim stvarima i treba da zadobijete realnost svih pozitivnih stvari. Štaviše, treba da budete odgovorni za svoj vlastiti život i ne smete ga shvatati olako. Retko se dešava da se ljudi, nakon što dođu na svet, susretnu sa Mnom, a takođe se retko ukazuje prilika da se traži i zadobije istina. Zašto ne biste cenili ovo prelepo vreme kao pravi put kojem treba težiti u ovom životu? I zašto ste uvek tako prezrivi prema istini i pravdi? (…) Vaši životi treba da budu ispunjeni pravdom, istinom i svetošću; uopšte nije trebalo da tako rano postanete tako izopačeni, te da stoga padnete u Ad. Zar ne osećate da bi to bila strašna nesreća? Zar ne osećate da bi to bilo strašno nepravedno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). Ove Božje reči pomogle su mi da pronađem pravi smer u životu. Bog je izvor sve lepote i dobrote. Verujem u Boga i čitam Njegove reči i iz njih mogu da razlikujem pozitivne i negativne stvari i da raspoznam razne zle trendove, a takođe znam kako da proživim normalnu ljudskost, i tako dalje. Sve su to stvari koje su mi potrebne za moj duhovni život. Ako ne bih stremila ka istini i umesto toga izabrala da nastavim da težim znanju, samo bih bila pod uticajem svakakvih sotonskih filozofija i otrova i postajala bih sve iskvarenija. Baš kao kad sam išla u školu, jasno sam znala da su moje ocene prosečne, ali nisam bila voljna da to prihvatim i zaista sam vredno učila da bih upisala dobar fakultet. Kao rezultat toga, mučila sam sebe i sve više se udaljavala od Boga. Bog nas je stvorio i trebalo bi da verujemo u Njega i da stremimo ka istini, ali zbog Sotoninog zavođenja i zaluđivanja, znala sam samo da idem u školu i učim, nisam razumela da treba da verujem u Boga i da Ga obožavam i nisam razumela da život treba da bude stremljenje ka istini i spasenju. Bila sam potpuno usredsređena na svoje studije i protraćila sam toliko vremena. Videla sam da je Bog izrazio toliko istina i da još uvek toliko toga nisam razumela, i bila sam ispunjena kajanjem. Da sam samo nekoliko godina ranije pravilno prisustvovala okupljanjima, zar ne bih razumela više istina? Ako nastavim da idem na fakultet još nekoliko godina, Božje delo bi se možda već završilo, i kao takva, definitivno bih propustila svoju šansu za spasenje. Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam Božju hitnu nameru. Bog čeka da se čovečanstvo vrati pred Njega i prihvati Njegovo spasenje kako više ne bi trpelo štetu od Sotone. Nisam smela da propustim ovu priliku.

Pročitala sam još Božjih reči koje su me veoma inspirisale. Bog kaže: „Ako imaš visok status, veliki ugled, obilje znanja, mnoštvo imovine i podršku mnogih ljudi, pa ipak ostaneš neopterećen tim stvarima i ipak dođeš pred Boga kako bi prihvatio Njegov poziv i Njegov nalog i uradio ono što Bog od tebe traži, onda će sve što radiš predstavljati najsmisleniji poduhvat na zemlji i najpravičniji poduhvat ljudskog roda. Ako odbiješ Božji poziv radi statusa ili sopstvenih ciljeva, sve što radiš biće od Boga prokleto, i, štaviše, biće Mu čak odvratno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog ljudskog roda”). Bog jasno navodi kakvi će ljudi dobiti Njegovo odobravanje i blagoslove, a kakve će ljude prokleti i prezreti. Oni koji prihvataju Božji nalog bez obzira na prepreke i nude sebe Bogu telom i umom jesu oni koji će dobiti Božje odobravanje i blagoslove. Ako neko odbije Božji nalog zarad traganja za ličnim interesima, to je buntovništvo protiv Boga i takve osobe se Bog gnuša i odbacuje je. Razmišljala sam o tome kako bih, kao stvoreno biće, ako bih samo stremila ka znanju a ne ka istini, onda bih uzalud trošila dah koji mi je Bog dao. Ako bih mogla da iskoristim ove godine da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće umesto da studiram na fakultetu – govoreći većem broju ljudi dobru vest o dolasku Boga da obavi delo spasenja čovečanstva i pomažući većem broju izgubljenih ljudi poput mene da se vrate pred Boga – onda bi to bila najsmislenija stvar koju bih mogla da uradim. Setila sam se Petra. Od malih nogu se isticao i u učenju i u ponašanju, i njegovi roditelji su se nadali da će uspeti u akademskom smislu i istaći se u svetu, ali Petar nije težio daljem znanju ili višem obrazovanju da bi stekao slavu, dobitak i status. Radije je izabrao da veruje u Boga i da propoveda. Uprkos protivljenju roditelja, prekinuo je studije nakon završetka srednje škole. Iako se izdržavao ribolovom i živeo običnim životom, zbog svoje čežnje za Bogom, neprestano je težio da upozna i voli Boga i na kraju je dobio Božje odobravanje. Petrova težnja zadobila je moje divljenje i istovremeno me je to inspirisalo, dajući mi odlučnost da odustanem od fakulteta.

U tren oka, stigao je dan za upis na fakultet. Drugarica iz razreda me je pozvala da se zajedno upišemo, ali rekla sam joj da ne idem na fakultet. Posle toga, drugovi iz razreda, prijatelji i neverujući članovi porodice dolazili su jedan za drugim da pokušaju da me ubede. Neki su govorili: „Bez diplome nećeš naći dobar posao u svetu.” Drugi su govorili: „Neki ljudi žele da upišu fakultet, ali ne mogu. A pogledaj ti sebe: upisala si, ali biraš da ne ideš? Jesi li poludela?” Moj stariji brat je takođe rekao da će mi dati tri hiljade juana ako odem na fakultet i da će mi kupiti dobar telefon. Bila sam pomalo tužna i slaba, jer sam osećala da sam nekada bila poslušno i razumno dete u njihovim očima, vrhunska učenica sa odličnim ocenama i perspektivna mlada osoba sa svetlom budućnošću, a sada su me smatrali nekim ko je poludeo i ko je neposlušan. Osećala sam se pomalo nelagodno. Ali zahvaljujući Božjoj zaštiti, kada sam pomislila na činjenicu da sam na pravom putu u životu, birajući najpravedniji cilj, ponovo sam se ispunila verom. Mogli su da misle i govore šta god žele; Nastavila bih da se okupljam i da obavljam svoju dužnost kao i obično. U to vreme sam zaista volela da pevam himnu Božjih reči pod nazivom „Treba sve da napustiš zarad istine”:

1  Kao ljudsko biće i osoba koja teži Bogu, moraš pažljivo da razmotriš svoj život i da mu pristupiš, razmatrajući kako da sebe prineseš Bogu, kako da imaš smisleniju veru u Boga i kako da, pošto Ga voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja. Danas ne možeš biti zadovoljan samo time kako ćeš biti osvojen, već moraš razmisliti i kako treba da ideš putem koji je pred tobom. Moraš imati rešenost i hrabrost da budeš usavršen. Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš da se podvrgneš većem stradanju. To je ono što treba da učiniš.

2  Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako vodiš tako prizeman i svetovni život i nemaš nikakav cilj kome bi stremio zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne treba sve istine da odbaciš zarad malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

Iz Božjih reči sam videla da se Bog nada da ćemo živeti za stremljenje ka istini i ka onome što je pravedno, a ako se odreknemo istine zarad trenutnog zadovoljstva, onda gubimo svoje dostojanstvo, i što je još važnije, vrednost i smisao života. U prošlosti nisam znala šta je smislen život. Mislila sam da će sticanje znanja u školi, upis na dobar fakultet i obećavajuća budućnost zaslužiti divljenje drugih i da bi to značilo da nešto postižem u životu. Ali neočekivano, posle godina i godina učenja, ne samo da me ništa od toga nije naučilo kako da se ponašam, već sam i izgubila put. Čak sam zaboravila da dolazim od Boga i da mi je ovaj dah života dao Bog, a takođe me je Sotona povredio i prevario. Na kraju sam skoro postala kao Sotona, opirući se i poričući Boga, i živela bez ikakve vrednosti ili dostojanstva. Sada sam birala da idem putem vere u Boga i stremljenja ka istini. Iako me porodica i prijatelji nisu razumeli i klevetali su me, i u budućnosti možda neću živeti u bogatstvu niti steći divljenje ljudi, verovanjem u Boga i obavljanjem svoje dužnosti, mogu da razumem istinu i steknem život. To je najsmislenija stvar i ova patnja nije uzaludna. Zato, ma koliko da su pokušavali da me ubede, nisam pokleknula i znala sam da mi je tu snagu dao Bog.

Posle toga nisam otišla na fakultet, već sam obavljala svoju dužnost u crkvi. Kroz Božje zajedništvo i razotkrivanje, stekla sam dublje razumevanje svog stremljenja ka znanju. Svemogući Bog kaže: „Tokom procesa ljudskog sticanja znanja, korišćenjem najrazličitijih metoda, bilo tako što ljudima priča priče, što im naprosto pruža neko konkretno znanje ili im, pak, dopušta da zadovolje svoje želje ili težnje, kojim to tačno putem Sotona želi da povede ljude? Ljudi misle da u sticanju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto savršeno prirodno i opravdano. Da to izrazimo na način koji zvuči privlačno – postaviti uzvišene težnje ili imati ambicije znači imati pokretačku snagu, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Ako neko može da ostvari sopstvene težnje ili da tokom svog života izgradi uspešnu karijeru, zar to nije veličanstveniji način da se proživi život? Na taj način, ne samo da čovek može da osvetla obraz svojim precima, već ima i priliku da ostavi svoj trag za generacije koje dolaze – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima svetovnih ljudi i za njih je to ispravno i pozitivno. Da li ih, međutim, Sotona sa svojim zlokobnim motivima samo vodi takvim putem i tu se sve završava? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekove aspiracije velike, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za svaku osobu tokom celog njenog života i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usklađen sa ljudskim predstavama i koji nije naročito agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone opstanka, da razviju životne ciljeve i životne pravce, te da steknu životne težnje. Ma koliko uzvišeno zvučali ljudski opisi sopstvenih životnih težnji, ove težnje se uvek vrte oko slave i dobitka. Sve što bilo koja velika ili slavna osoba – ili, zapravo, bilo koji čovek – juri tokom celog svog života, svodi se samo na ove dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da, čim steknu slavu i dobitak, imaju kapital da uživaju u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da uživaju u životu. Misle da, kad jednom steknu slavu i dobitak, imaju kapital da tragaju za zadovoljstvom i prepuštaju se razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, s radošću i bez svog znanja o tome predaju u ruke Sotoni. Oni to rade bez rezerve i čak bez ijednog momenta sumnje i nikad ne znajući kako da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se na ovaj način predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod potpunom i apsolutnom kontrolom Sotone. Sasvim su i u potpunosti potonuli u ovo živo blato i nisu u stanju da se iz njega izbave” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Nakon čitanja Božjih reči, konačno sam shvatila da me je Sotona namamio na pogrešan put težnje ka slavi i dobitku. Sotona je zaista podmukao i zao: prvo koristi nešto što izgleda legitimno, navodeći ljude da uče i stiču znanje, a zatim u procesu učenja, a da mi to i ne primetimo, usađuje razne sotonske misli i izjave u srca ljudi, kao što su „Znanje može da promeni vašu sudbinu”, „Knjiga je čovekov najbolji prijatelj”, „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima” i „Oni koji se bave umnim radom vladaju drugima, dok su fizički radnici u vlasti drugih”. Ove ideje nas teraju da obožavamo znanje i težimo slavi i dobitku, misleći da će sticanje višeg obrazovanja dovesti do dobrog posla, doneti čast našim precima i omogućiti nam da pobegnemo od života punog muke. Zato sam mislila da odlaskom na fakultet mogu da promenim svoju sudbinu i postignem ono što ljudi nazivaju dobrim životom. Počela sam da se fokusiram na bodove i rangiranje na ispitima i često sam se osećala frustrirano i potišteno kada moji napori nisu rezultirali dobrim ocenama. Iako sam mnogo puta osećala da je život studenta prazan i dosadan, ili sam osećala bol zbog takmičenja sa drugima za rangiranje, i dalje sam bila voljna da patim i trudim se za ovaj cilj, ne znajući kako da se oslobodim i oduprem. Setila sam se svoje drugarice iz klupe. Često je radila do kasno u noć u pokušaju da upiše dobar fakultet, ali je dobila neobičnu bolest od prekomerne anksioznosti. Na kraju je morala da uzme odsustvo da bi se oporavila. Zatim je bio ponavljač koji je skočio u smrt. Drugima se to činilo kao mala razlika u poenima, ali on je taj rezultat cenio više od svog života. Na kraju je izabrao da skoči. I to je bilo uzrokovano težnjom ka slavi i dobitku. Iz ovih činjenica sam videla Sotonine zlokobne namere da namami ljude u težnju ka slavi i dobitku. Sotona nas ne samo udaljava od Boga, već nas i muči i poigrava se sa nama po volji, dok nas na kraju ne proždere. Bez Božjeg razotkrivanja ovoga, nikada ne bih jasno videla da su slava i dobitak trikovi koje Sotona koristi da iskvari ljude i nastavila bih da trpim svakojake nepotrebne teškoće zarad slave i dobitka, i štaviše, udaljila bih se od Boga i zatvorila vrata Njegovom spasenju. Učila sam vredno više od deset godina da bih stekla divljenje drugih i zanemarila sam, pa čak i zaboravila na verovanje u Boga. Da nije bilo Božje ljubavi, Njegovog uređenja da mi braća i sestre pomognu i uvedu me u crkveni život, ne znam koliko dugo bih lutala u zbunjenosti.

Tokom poslednjih nekoliko godina, obavljanjem svoje dužnosti i čitanjem Božjih reči, sve više uviđam da je put verovanja u Boga pravi put u životu. Bog nam je otkrio sve misterije istine, na primer, kako se čovečanstvo razvilo do današnjeg stanja, odakle ljudi dolaze i kuda idu, istinu o tome kako je čovečanstvo iskvareno od Sotone, kako razrešiti iskvarene naravi i živeti istinskim ljudskim obličjem, kako upoznati i obožavati Boga, kako postati stvoreno biće koje je u skladu sa merilima, i tako dalje. U istinama koje je Bog izrazio, videla sam smer života i pronašla sam vrednost svog života. Zaista sam zahvalna što me je zadesilo Božje spasenje, omogućavajući mi da se vratim pred Njega. Hvala Bogu!