Još od detinjstva, zaista sam se divila svojoj majci. Mnogo je propatila zbog moje braće i sestara i mene. Kad god bih se probudila usred noći, videla bih je kako nam šije pamučnu odeću pod malom uljanom lampom, a sledećeg dana je i dalje morala da ide na planinu da radi poljske poslove. Da bi brinula o celoj porodici, toliko je radila da se razbolela. Moj otac nije bio baš odgovoran, a kada je moj stariji brat stasao za ženidbu, majka je sve uredila. Seljani su svi hvalili moju majku kao dobru suprugu i majku. U svom srcu, videla sam majku kao uzor, verujući da su njeni postupci oličenje toga šta znači biti majka koja je u skladu s merilom.

Nakon što sam se udala, bila sam ista kao moja majka – u svemu sam davala prioritet svom mužu i deci, i dokle god je njima bilo dobro, svaka moja patnja bila je vredna toga. Zimi bih uvek rano ustajala, založila peć i spremala hranu, i čekala bih da se kuća zagreje pre nego što probudim muža i decu da doručkuju. Videvši da su dobro zbrinuti, osećala sam se veoma zadovoljno. Moja svekrva i starija zaova takođe su me hvalile kao dobru suprugu, a i ja sam verovala da je to ono što žena treba da radi. Ali na moje iznenađenje, moj muž se iznenada razboleo i preminuo, i teret cele porodice pao je samo na mene. Odlučila sam u sebi: „Moram da se postaram da deca završe školu i da se skrase.” Zato sam, da bih školovala svoje dvoje dece, započela mali posao na pijaci. Godine 1999. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čitajući Božje reči, shvatila sam mnoge istine, a takođe sam se oporavila od bola zbog gubitka muža. Kasnije sam obavljala svoju dužnost u crkvi najbolje što sam mogla. Zbog izdaje od strane jedne zle osobe, 2003. godine lokalna policija mi je došla u kuću da me uhapsi. Srećom, tada nisam bila kod kuće, pa sam izbegla nesreću. Da bih izbegla hapšenje od strane KPK, morala sam da napustim dom da bih obavljala svoju dužnost. Pomisao da napustim decu ispunjavala mi je srce teskobom. Muž mi je rano preminuo, pa šta bi se desilo sa moje dvoje dece kad bih otišla? Moj sin je već imao 18 godina, bližio se dobu za ženidbu, pa ako ja odem, ko će mu pomoći da se skrasi? Ali kad ne bih otišla, mogli bi me uhapsiti svakog trenutka, pa ni onda ne bih mogla da brinem o njima. Moja ćerka je takođe rekla: „Mama, radije bih da nas napustiš nego da te uhapse.” Videvši svoju obzirnu ćerku, srce me je još više bolelo, i na kraju sam sa suzama u očima napustila dom. Iako sam napustila dom, srce mi je uvek bilo sa moje dvoje dece, i pitala sam se: „Da li su dobro? Imaju li dovoljno novca? Mogu li da nađu posao? Ko će organizovati venčanje mog sina? Hoće li mi zameriti i reći da sam ih napustila?” Svaki put kada bih pomislila na te stvari, srce bi me zabolelo. Osećala sam da nisam ispunila svoje odgovornosti kao majka i da sam zaista izneverila svoju decu. Zaista sam želela da se vratim i brinem o njima, ali sam se plašila da ću biti uhapšena. Srce mi je bilo tako izmučeno. U to vreme sam pročitala odlomak Božjih reči: „Ko može istinski i potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o kući, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične uređenja?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se mnogo razvedrilo. Zar ne bi bilo bolje da poverim svoju decu Bogu nego da se ja brinem o njima? Sve je pod Božjom suverenošću, i da li je moje dvoje dece dobro ili ne je u Božjim rukama. Razmišljajući o ovome, nisam se više toliko uznemiravala.

Sve duže i duže me nije bilo kod kuće moj sin je već bio u ranim dvadesetim i u dobu za ženidbu, i brinula sam se da li će moći da se oženi. Moja deca su već izgubila oca, a ja nisam bila tu da brinem o njima, pa sam duboko žalila zbog njih. Godine 2007. sam smenjena s pozicije vođe okruga jer nisam imala osećaj tereta u svojoj dužnosti. Čula sam da su moja deca otišla da rade u grad u kom su živeli moja braća i sestre, pa sam se vratila da budem sa njima. Kada me je sin video, bio je veoma hladan i nije hteo da razgovara sa mnom. Rekao je da brinem samo o svojoj veri i da sam ih napustila. Osećala sam se veoma krivom i da je njegovo ogorčenje opravdano. Moja mlađa braća i sestre takođe su došli da me vide. Moj brat me je prekorio, rekavši: „Tvojoj deci je bilo zaista teško svih ovih godina dok te nije bilo. Bolje da ne odlaziš ponovo. Sad su odrasli, pa treba da požuriš i pomogneš sinu da se oženi – to je ono što je zaista važno.” Moja sestra je rekla: „Svih godina dok te nije bilo, mi smo brinuli o tvom sinu, pa smo mu čak pomogli da nađe posao.” Čuvši ovo, osećala sam se još krivljom i uznemirenijom. Osećala sam se kao da nisam dobra majka i da nisam ispunila svoje odgovornosti. Moj sin je morao da počne da zarađuje za život sa 17 ili 18 godina, a moja ćerka, iako mala i mršava, radila je teške fizičke poslove. Da sam bila kod kuće, ne bi morali tako mladi da počnu da rade. Da bih nadoknadila ono što sam im dugovala, trudila sam se da im kuvam omiljena jela i perem veš, i šta god sam mogla da uradim za njih, trudila sam se najbolje što mogu. Da bih uštedela novac za sinovljevu ženidbu, prihvatila sam posao šivenja odeće kod kuće. Radila bih noću i isporučivala porudžbine ujutru, a tokom dana sam i dalje mogla da zalivam pridošlice, prisustvujem okupljanjima i obavljam svoju dužnost bez prekida. Godine 2008. izabrana sam za vođu crkve, ali u to vreme su mi osećanja bila pomešana. Znala sam da treba da uzmem u obzir Božje namere i da se pokorim, ali sam se brinula da će uloga vođe oduzimati previše vremena i da neće ostati vremena za zarađivanje novca, a bez novca i kuće, ko bi hteo da se uda za mog sina? Moj muž je rano preminuo, pa sam kao majka imala još više odgovornosti. Ako ne pomognem sinu da uštedi novac, neće moći da se oženi – zar me onda drugi ne bi nazvali neodgovornom majkom? Razmišljajući o ovome, nisam prihvatila dužnost vođe i nastavila sam da zalivam pridošlice.

Vreme je brzo prolazilo i ubrzo je došla 2010. godina. Moj sin je sada imao 25 godina i svi njegovi vršnjaci su već bili oženjeni, ali on još uvek nije. Bila sam veoma zabrinuta. Iako sam radila da zaradim novac dok sam obavljala svoju dužnost, novac koji sam uštedela za njegovu ženidbu i dalje nije bio ni približno dovoljan. Da bih uštedela više novca, prihvatila sam još više posla. Kako je sve više pridošlica prihvatalo istiniti put, obavljala sam svoju dužnost tokom dana i radila do kasno u noć, pa sam imala manje vremena i energije da zalivam pridošlice, retko sam razmatrala kako da komuniciram na način koji bi im pomogao da se ukorene na istinitom putu, i nisam imala osećaj tereta u pogledu rešavanja teškoća ili problema novovernih. Pošto bih počinjala da radim u 5 popodne, ponekad bih radila do ponoći ili čak do 1 ujutru, a onda bih morala da predam posao do 4 ujutru. Sledećeg dana bih se osećala ošamućeno i zbunjeno dok obavljam svoju dužnost. Posle nekog vremena, neke pridošlice koje sam zalivala prestale su redovno da prisustvuju okupljanjima. Pošto nisam imala osećaj tereta u svojoj dužnosti, na kraju sam bila smenjena. Osećala sam se tako uznemireno. Razmišljala sam o tome kako sam ranije odbila dužnost vođe, a sada nisam čak ni dobro zalivala pridošlice. Osećala sam se previše postiđeno da bih se čak i molila Bogu. Iako sam bez dužnosti, mogla da radim puno radno vreme i štedim novac za sina, u srcu su mi vladali tama i nelagoda.

Tokom tog perioda, slušala sam himne dok sam radila. Jedna himna Božjih reči glasi: „Pripazite se! Pripazite se! Izgubljeno vreme se nikada neće vratiti – upamtite to! Na svetu nema leka koji može da izleči kajanje! Dakle, kako treba da vam se obratim? Zar Moja reč nije vredna vaših pažljivih, ponovljenih razmatranja?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me zaista dirnule. Bog je toliko mnogo i tako iskreno govorio, pa zašto sam i dalje bila tako nepopustljiva i nespremna da se vratim? U svom srcu sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me izvede iz tog stanja. Stalno sam se pitala: „Da li moram da odustanem od težnje za istinom samo da bih zaradila novac za sinovljevu ženidbu?” Pomislila sam na himnu Božjih reči koja glasi: „Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga imati još neku priliku da voliš Boga?” „Ako za života ne patiš za istinom ili je ne tražiš da bi došao do nje, da li možda želiš da osetiš žal u svom samrtnom času? Ako je tako, zašto onda verovati u Boga?” Onda sam pronašla ta dva odlomka Božjih reči da ih pročitam. Bog kaže: „Za svakoga ko teži ljubavi prema Bogu, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takve težnje i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim slabićima bez kičme. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, i ne treba prema sebi da se odnosiš površno na taj način. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga imati još neku priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš iste težnje i istu savest kao Petar; tvoj život mora biti smislen i ne smeš se poigravati sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja teži Bogu, moraš biti u stanju da pažljivo razmisliš kako se odnosiš prema svom životu, o tome kako da sebe ponudiš Bogu, kako da tvoja vera u Boga bude smislenija i kako da, pošto Ga voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja. (…) Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako dosadnim ovozemaljskim životom i nemaš nikakav cilj za kojim težiš, zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). „Na tom putu, mnogi su ljudi u stanju da govore o brojnim saznanjima, ali u trenutku njihove smrti oči im se pune suzama i oni mrze sebe što su protraćili životni vek i zabadava doživeli duboku starost. Oni samo shvataju doktrine, ali ne mogu da sprovedu istinu u delo niti da svedoče za Boga; umesto toga, oni prosto jure ovamo i onamo, marljivo kao pčele, i tek na samrti napokon vide da im nedostaje istinsko svedočanstvo, da uopšte ne poznaju Boga. A zar to nije prekasno? Zašto ne iskoristiti dan i tragati za istinom koju voliš? Zašto čekati do sutra? Ako za života ne patiš za istinom ili je ne tražiš da bi došao do nje, da li možda želiš da osetiš žal u svom samrtnom času? Ako je tako, zašto onda verovati u Boga?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Valjalo bi da živiš za istinu jer veruješ u Boga”). Ova etapa Božjeg dela je poslednje delo spasavanja čovečanstva. Uhvatila sam korak s tim, ali nisam to cenila, i dođe dan kada se Božje delo završi, ako tada budem želela da pravilno obavljam svoju dužnost, neće biti prilike, i zar onda i dalje neću biti isključena? Božje reči su veoma jasne. Verovanje u Boga, stremljenje ka istini i zadobijanje istine su najveće stvari u životu, i takođe su najsmislenije stvari. Ali ja sam odlagala dužnost vođe radi toga da budem dobra majka, jer sam se plašila da će obavljanje dužnosti vođe odložiti moje zarađivanje novca za sina. Pridošlice koje su tek prihvatile Božje delo imaju mnogo predstava koje treba da se kroz zajedništvo reše, ali ja sam samo razmišljala o tome kako da se iskupim za to što sam izneverila sina. Nisam bila voljna da uložim više vremena u rešavanje problema pridošlica, i na okupljanjima sam samo otaljavala posao. Zbog toga pridošlice nisu redovno prisustvovale okupljanjima. Užívala sam u tolikom zalivanju i opskrbi Božjom rečju, a Bog mi je takođe dao šansu za spasenje – ali šta sam ja vratila Bogu? Osim što sam odbijala svoju dužnost, takođe sam bila površna i neodgovorna. Da li sam uopšte imala i trunku ljudskosti?! Sada kada sam čak izgubila i jedinu dužnost koju sam imala, koja je svrha živeti ovako? Živeći ovako – obavljajući svoju dužnost i ujedno pokušavajući da zadovoljim svoju decu, bivajući nelojalna svojoj dužnosti i pokušavajući da sedim na dve stolice – šta bih na kraju zadobila? Božje delo ne čeka nikoga, i ako sada ne budem težila tome, neću imati drugu priliku. Morala sam da ostavim po strani svoju naklonost i da stremim ka istini. Nedugo zatim, nastavila sam sa svojom dužnošću.

Godine 2011. izabrana sam za đakona zaduženog za zalivanje. U to vreme su mi osećanja i dalje bila pomešana. Biti đakon za zalivanje bila bi velika odgovornost, i imala bih manje vremena da zarađujem novac za sina. Međutim, razmišljala sam i o tome kako sam poslednjih godina očajnički zarađivala novac za sinovljevu ženidbu – nisam osećala teret svoje dužnosti, odlagala sam crkveni posao, a i moj sopstveni život je takođe pretrpeo gubitak – a mi je Bog ipak dao tako važnu dužnost. Nisam više mogla da se bunim protiv Boga, i morala sam da obavljam tu dužnost najbolje što mogu. Zato sam je prihvatila. Ali krivica koju sam osećala prema sinu nikada nije izbledela. Godine 2014. pročitala sam odlomak Božjih reči koji je preokrenuo neka moja gledišta o mojoj deci. Svemogući Bog kaže: „Kad čovek dostigne zrelost, u stanju je da napusti svoje roditelje i da samostalno krene u akciju; upravo tada on zaista počinje da igra svoju vlastitu ulogu, tek tada magla počinje da se diže, a njegova životna misija da se postepeno razjašnjava. Nominalno, čovek i dalje ostaje blisko vezan za svoje roditelje, ali pošto njegova misija i uloga koju igra u životu nemaju nikakve veze s njegovom majkom i ocem, ova intimna veza se, u suštini, raskida s njegovim postepenim osamostaljivanjem. Sa biološke tačke gledišta, ljudi su prinuđeni da i dalje budu podsvesno zavisni od svojih roditelja; objektivno govoreći, međutim, kada sasvim odrastu, njihovi se životi potpuno odvajaju od života njihovih roditelja i oni će nadalje svoje uloge obavljati samostalno. Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede okruženje u kojem će odrastati i to je sve, jer sudbina osobe ima veze samo sa Stvoriteljevim predodređenjem. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta. Što se sudbine tiče, svako je nezavisan, i svako ima svoju ličnu sudbinu. Ni kod jedne osobe, dakle, roditelji ne mogu uopšte da spreče životnu sudbinu, niti da je iole poguraju po pitanju njene uloge u životu. Moglo bi se reći da porodica u kojoj je nekome predodređeno da se rodi i sredina u kojoj odrasta nisu ništa drugo do preduslovi za ispunjenje njegove životne misije. Oni ni na koji način ne određuju nečiju životnu sudbinu, niti vrstu sudbine u okviru koje ta osoba ispunjava svoju misiju. Prema tome, roditelji nikome ne mogu pomoći u ostvarivanju životne misije, a isto tako ni rodbina nikome ne može pomoći da preuzme svoju ulogu u životu. Kako neko ostvaruje svoju misiju i u kakvom životnom okruženju obavlja svoju ulogu u potpunosti zavisi od njegove životne sudbine. Drugim rečima, nikakvi drugi objektivni uslovi ne mogu uticati na čovekovu misiju, koju je predodredio Stvoritelj. Svi ljudi sazrevaju u konkretnim sredinama u kojima odrastaju, da bi zatim postepeno, korak po korak, krenuli svojim životnim putem i ispunili sudbinu koju je Stvoritelj za njih isplanirao. Prirodno, nehotice, oni ulaze u ogromno more ljudi i zauzimaju svoje mesto u životu, na kojem počinju da ispunjavaju svoje obaveze stvorenog bića u svrhu Stvoriteljevog predodređenja i Njegovog suvereniteta” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Božje reči mi unele svetlost u srce. Iz Božjih reči sam shvatila da je moja odgovornost bila samo da donesem svoju decu na svet, da im obezbedim okruženje za odrastanje i da ih odgajam do punoletstva. Ali kako deca odrastaju, imaju potpuno odvojene živote od svojih roditelja. Svako od nas ima svoju misiju. Ja sam stvoreno biće i moja obaveza je da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće, a ne da uvek živim svoj život za svoju decu. Tokom tih godina, naporno sam radila da zaradim novac kako bih nadoknadila dug koji sam osećala prema sinu, nadajući se da ću mu pomoći da se oženi i osnuje porodicu, misleći da samo tako mogu da mu se odužim. Da bih zaradila novac, čak sam odbila dužnost vođe i bila sam neodgovorna u zalivanju pridošlica. To je dovelo do gubitaka u mom život-ulasku i u crkvenom radu. Sada sam shvatila da to da li će se moj sin oženiti ne zavisi od mene, da štednja novca da bih mu kupila auto ili kuću to neće garantovati, i da je Bog već predodredio kada će se moj sin oženiti. Nisam mogla to da promenim. Pomislila sam na komšiju: I muž i žena su bili invalidi i nisu imali ni kuću ni auto, a ipak se njihov sin oženio i osnovao porodicu u ranoj mladosti. Imam i rođaka čija porodica ima milione ušteđevine i poseduje i auto i kuću, ali njihovo dete, starije od 30 godina, još uvek nije u braku. Iz ovoga sam videla da bogatstvo nije presudno za brak i da je sve u Božjim rukama. Shvativši ovo, u srcu mi je bilo mnogo lakše, i odlučila sam da pravilno obavljam svoju dužnost, da u potpunosti poverim sinovljevu ženidbu Bogu i da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Godine 2017. moj sin se oženio i otišao da živi sa porodicom svoje supruge. Moja snaja nije tražila miraz niti je postavljala bilo kakve zahteve. Dala sam joj samo 30.000 juana i nije bilo zvanične svadbene ceremonije. Rođaci i prijatelji su se samo okupili na ručku, i sve je bilo jednostavno. Trebalo je da budem srećna, ali sam i dalje osećala krivicu u srcu zato što mu nisam organizovala veliku svadbu, i da sam dala samo bednu sumu i nisam ispunila svoje odgovornosti kao majka, zbog čega mi je bilo veoma žao. Godine 2019. moja snaja je zatrudnela i zamolila me da se brinem o njoj. U to vreme sam bila odgovorna za rad sa tekstovima u nekoliko crkava, pa bi moj odlazak da se brinem o njoj odložio moje dužnosti. Ali onda sam pomislila kako tokom godina nisam mnogo pružila sinu, i kako sam njegovoj ženi dala samo 30.000 juana za venčanje. Sada je moj sin radio da zaradi novac, i osećala sam da je briga o mojoj trudnoj snaji nešto što bi trebalo da uradim, i da bih ga, ako ovog puta ne bih mogla da mu olakšam teret, izneverila. Zar me onda moji rođaci ne bi nazvali zaista neodgovornom majkom? Nisam mogla da se smirim, da usredsredim svoje srce na dužnosti, što je dovelo do blagog smanjenja efikasnosti rada sa tekstovima. Nadzornica je saznala za ovo i pronašla za mene Božje reči koje se odnose na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira da li su obrazovani ili ne, veliki deo tradicionalne kulture ukorenjen je u mislima i pogledima ljudi. Pogotovo, od žene se zahteva da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra supruga i brižna majka, da posveti ceo svoj život mužu i deci i da živi za njih, starajući se da porodica ima tri obroka dnevno i da dobro pere, čisti i obavlja sve druge kućne poslove. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da tako treba da bude i da ako ona to ne čini onda nije dobra žena i da je prekršila savest i moralna merila. Kršenje ovih moralnih merila mnogo će opteretiti savest nekih žena; one će osećati kao da su izneverile svoje muževe i decu i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, shvatiš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: ’Ja sam stvoreno biće i kao takvo treba da izvršavam svoju dužnost i da se dajem Bogu.’ U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra žena i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve, odana Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Kakvo bi se kolebanje javilo u tvom umu? Da li bi se osećala kao da si izneverila svoju decu, svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li se osećaš kao da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice ili osude, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu i kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Tako će se u tvom umu javiti predstava da ’Ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena’. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati zahvaljujući takvim vrstama predstava čak i pošto poveruješ u Boga i obaviš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre žene i brižne majke, iako ćeš, možda imajući malo odanosti prema Bogu, ipak nevoljno odabrati da obavljaš svoju dužnost, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i krivice. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideja i teorija tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). „Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Božje reči su opisivale upravo moje stanje. Tradicionalna kineska kulturna ideja „dobre supruge i brižne majke” su okovi kojima je Sotona vezao žene, navodeći ljude da veruju da dobra žena mora da živi za svog muža i decu, i da uvek njih stavlja na prvo mesto, i da dokle god može da zadovolji svog muža i decu, bez obzira na to koliko je nešto teško ili naporno, treba to da uradi, a ako u tome ne uspe, nije dobra supruga ni brižna majka, i drugi će je ismevati. Još od malih nogu sam gledala kako moja majka radi od jutra do mraka da bi naša porodica živela udobno, a takođe je organizovala pripreme za venčanje mog starijeg brata. Seljani su svi hvalili moju majku kao dobru suprugu i majku. Pod uticajem moje majke, nakon udaje, veoma sam se brinula o svom mužu i o deci. Moj muž je govorio da sam kreposna supruga, a moja deca su govorila da sam dobra i brižna majka. Nakon smrti mog muža, preuzela sam i odgovornosti oca, i naporno sam radila da zaradim novac da pošaljem decu u školu, i koliko god da je bilo teško, sama sam to podnosila. Nakon što sam pronašla Boga, zbog progona KPK, bila sam primorana da napustim dom, i iako sam obavljala svoju dužnost na drugom mestu, srce mi je uvek bilo sa mojom decom, i živela sam sa osećanjem da sam im dužna. Posebno kada sam videla da je moj sin stasao za ženidbu a nisam mogla da mu pružim finansijsku podršku, još jače sam osećala da sam podbacila kao majka. Nakon što sam izabrana za vođu crkve, znala sam da treba da uzmem u obzir Božje namere, ali sam se plašila da ću odložiti zarađivanje novca za sinovljevu ženidbu, pa sam odbila tu dužnost. Čak i kada sam zalivala pridošlice, srce mi nije bilo u tome, jer mi je sav fokus bio na zarađivanju novca za sina, što je dovelo do toga da pridošlice ne dobiju pravovremeno zalivanje. Sada, kada je trebalo da brinem o snaji, iako nisam otišla kod nje, srce mi se već udaljilo od Boga. Živela sam sa osećanjem da sam dužna sinu i nisam mogla od srca da vršim dužnost. To je dovelo do pada efikasnosti mog rada sa tekstovima. Bila sam vezana tradicionalnom idejom da budem „dobra supruga i brižna majka”, pa kad god bi se moja dužnost sukobila sa tim, moje misli su uvek bile usmerene na to da ne izneverim svoju decu, i uopšte nisam marila za interese crkve. Verovala sam u Boga dugi niz godina i uživala u tolikom zalivanju i opskrbi Njegovih reči, pa ipak sam radila stvari koje su se bunile protiv Njega i opirale Mu se. Zaista sam bila lišena ljudskosti! Sada sam shvatila da su te tradicionalne kulturne ideje oruđe koje Sotona koristi da veže ljude, navodeći me da živim samo da bih stekla reputaciju dobre majke, i da na kraju budem isključena jer nisam ispunila svoju dužnost kao stvoreno biće. Božje reči su mi pomogle da raspoznam Sotonine zlokobne namere. Nisam više mogla da budem vezana i sputana tradicionalnom kulturom, i morala sam da primenjujem u skladu sa Božjim rečima.

Onda sam pročitala još Božjih reči: „Šta Bog želi da poruči kada kaže da je ’Bog izvor čovekovog života’? Želi da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga. Naši roditelji su rodili samo naše telo, kao što smo mi rodili svoju decu, ali njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; treba samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu kao stvoreno biće. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Kada sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči, srce mi se mnogo razvedrilo. Ja sam stvoreno biće i dobro ispunjavanje mojih dužnosti je moja odgovornost. Ako ne mogu dobro da obavljam svoje dužnosti, nisam dostojna da primim Božje spasenje. Čak i ako sam dobra supruga i brižna majka, to ne znači da posedujem istinu, i to ne nailazi na Božje odobravanje. Pre toga sam živela u skladu sa tradicionalnom kulturom, uvek se boreći između toga da budem dobra supruga i brižna majka i da obavljam svoje dužnosti. To me je iscrpljivalo i fizički i psihički, i podnosila sam nepodnošljivu bol. Sada sam shvatila Božju nameru. Sve u čovekovom životu dolazi od Boga, Nikome ništa nisam dugovala, a moj najveći dug bio je prema Bogu. Samo je stremljenje ka istini i ispunjavanje mojih dužnosti ono najsmislenije. Zato sam se molila Bogu, poveravajući svoju snaju u Božje ruke, i prvo sam izabrala da dobro obavim svoju dužnost. Kasnije sam saznala da je sve prošlo glatko sa porođajem moje snaje, a ona i moj sin me nisu ni za šta krivili. Zahvalila sam Bogu u svom srcu!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, i to mi je pomoglo da shvatim kako treba da se odnosimo prema svojoj odrasloj deci. Svemogući Bog kaže: „Kao neko ko veruje u Boga i stremi ka istini i spasenju, energiju i vreme koji su ti ostali u životu treba da potrošiš obavljajući svoju dužnost i sve što ti je Bog poverio; ne treba da trošiš vreme na svoju decu. Tvoj život ne pripada tvojoj deci, i ne treba ga trošiti na njihov život ili opstanak, niti da zadovolji tvoja očekivanja od njih. Umesto toga, treba da bude posvećen dužnosti i poverenom zadatku koji ti je Bog dao, kao i misiji koju treba da ispuniš kao stvoreno biće. U tome leže vrednost i smisao tvog života. Ako si voljan da izgubiš sopstveno dostojanstvo i postaneš rob svoje dece, da brineš o njima i da učiniš sve za njih da bi zadovoljio sopstvena očekivanja od njih, onda je sve to besmisleno i bezvredno, i neće se slaviti. Ako istrajavaš u tome i ne otpuštaš te ideje i postupke, to može samo da znači da nisi neko ko stremi ka istini, da nisi osposobljeno stvoreno biće i da si prilično buntovan. Ne poštuješ ni život ni vreme koje ti je Bog dao. Ako se tvoj život i tvoje vreme troše samo na tvoje telo i osećanja, a ne na dužnost koju ti je Bog dao, onda je tvoj život bespotreban i bezvredan. Ti ne zaslužuješ da živiš, ne zaslužuješ da uživaš u životu koji ti je Bog dao, i ne zaslužuješ da uživaš u svemu što ti je Bog pružio. Bog ti je dao decu samo da bi ti uživao u procesu njihovog podizanja, da bi stekao životno iskustvo i znanje iz toga kao roditelj, da bi ti dozvolio da doživiš nešto posebno i izvanredno u ljudskom životu, a zatim da bi dozvolio da se tvoje potomstvo množi… Naravno, to je i da bi ispunio odgovornost stvorenog bića kao roditelja. To je odgovornost koju ti je Bog odredio da je ispuniš prema sledećoj generaciji, kao i uloga koju igraš kao roditelj za sledeću generaciju. S jedne strane, cilj je da se prođe kroz taj izvanredni proces vaspitavanja dece, a s druge, da bi se odigrala uloga u širenju sledeće generacije. Kada se ta obaveza ispuni i deca ti odrastu, bilo da postanu veoma uspešni ili da ostanu prosečni, obični i jednostavni pojedinci, to nema nikakve veze s tobom, jer njihovu sudbinu ne određuješ ti, niti je to tvoj izbor, a ti im je sigurno nisi dao – Bog ju je odredio. Pošto ju je Bog odredio, ne treba da se mešaš, niti da guraš nos u njihov život ili opstanak. Njihove navike, svakodnevica i stav prema životu, bez obzira na strategije preživljavanja koje imaju, bez obzira na pogled na život, bez obzira na njihov stav prema svetu – to su njihove odluke i one nisu tvoja briga. Nemaš obavezu da ih ispravljaš, niti da iz bilo kojeg razloga patiš umesto njih kako bi im obezbedio da svakog dana budu srećni. Sve to je nepotrebno. (…) Prema tome, najrazumniji stav za roditelje nakon što im deca odrastu je da ih otpuste, da im dozvole da sami iskuse život, da ih puste da žive samostalno, da se suoče, da se nose i da samostalno rešavaju različite izazove u životu. Ako zatraže pomoć od tebe i ti imaš mogućnost i uslove da to učiniš, naravno da možeš da im se nađeš i pružiš neophodnu pomoć. Međutim, preduslov je da, bez obzira na to kakvu pomoć pružaš, bilo da je finansijska ili psihološka, ona može biti samo privremena i ne može da promeni bilo kakva suštinska pitanja. Oni moraju da se snalaze na svom životnom putu, a ti nemaš obavezu da se nosiš sa bilo kojim njihovim poslovima ili posledicama. To je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj odrasloj deci” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su me navele da shvatim da kao stvoreno biće, samo ispunjavanjem svojih dužnosti moj život može imati vrednost i smisao. Moj život nije samo da zadovoljim svoju decu ili da plaćam cenu ili da se dajem za njih. Kada su moja deca bila mala, pažljivo sam brinula o njima; kada su odrasla, moje odgovornosti kao roditelja bile su završene, i trebalo je tada da ih pustim i dozvolim im da iskuse život. Kako posle treba da žive ili kako će im se životi odvijati više nije povezano sa mnom. Treba bi da pomognem ako mogu, ali ako ne mogu, ne treba da se osećam dužno. Budući da čovekovu sudbinu predodređuje Bog, roditelji ne mogu da promene sudbinu svoje dece. Sada treba da usredsredim svu svoju energiju na svoje dužnosti, da se više opremim načelima istine da nadoknadim svoje nedostatke, da stremim ka istini kako bih razrešila svoje iskvarene naravi, da primenjujem istinu i da radim stvari u skladu sa načelima. To je ono što se dopada Bogu.

Nakon što sam ovo iskusila, shvatila sam da ako ljudi veruju u Boga, ali ne gledaju na stvari u skladu sa Božjim rečima, i ako ne koriste istinu da se oslobode Sotonine tradicionalne kulture, filozofija za ovozemaljsko ophođenje i otrova, onda nikada neće postići oslobođenje. Samo živeći u skladu sa Božjim rečima čovek se može osloboditi Sotoninih veza i sputanosti, i postići istinsko oslobođenje i slobodu. Hvala Bogu za Njegovo spasenje!