Popodnevno zimsko sunce bilo je nežno i blago, sijajući kroz prozor na prozorsku dasku punu zelenila, a nekoliko saksija cveća i biljaka željno je upijalo hranljivu sunčevu svetlost. Lan Ju je gledala kroz prozor, osećajući dašak slobode. Bila je osuđena na tri godine i četiri meseca zatvora zbog verovanja u Boga i tek je bila puštena. Njena starija sestra takođe je hapšena dva puta, a i otac joj je bio uhapšen i osuđen na tri i po godine. Nakon puštanja na slobodu, ostali su pod strogim nadzorom kao ključne mete vlade KPK. Bili su razdvojeni više od deset godina i nisu mogli da se ponovo sastanu. Kasnije, uz pomoć braće i sestara, Lan Ju je stupila u kontakt sa svojim ocem, a čežnja koja je bila zapečaćena više od decenije postala je nezaustavljiva. Konačno će moći da vidi oca koji joj je toliko dugo nedostajao! Ispunjena uzbuđenjem, Lan Ju je požurila na mesto gde je trebalo da se sastane sa ocem. Kad je bila nadomak odredišta, Lan Ju je kroz prozor automobila u daljini ugledala starca kako stoji pored taksija, a maska mu je prekrivala polovinu lica. Lan Ju je pažljivo osmotrila starca, i odjednom, namrštila se i zurila u njega širom otvorenih očiju – zar to nije njen otac, koga nije videla četrnaest godina? Seda kosa virila je ispod njegovog šešira, a nekada snažan čovek koga se sećala više nije stajao tako uspravno. Mršav, stajao je pored puta, osvrćući se za nečim. Dok je njen auto skrenuo i zaustavio se, Lan Ju je nestrpljivo otvorila vrata automobila i potrčala ka ocu. Borila se da zadrži suze koje su navirale i nežno je pozvala: „Tata!” Otac joj je odgovorio: „Ej!” Oči su mu već bile vlažne dok je odgovarao, požurujući je: „Brzo, ulazi u auto. Idemo kući.”

Sunce je zalazilo na zapadu, a večernje rumenilo obojilo je svaki kutak grada. Zimska hladnoća postepeno je nastupala, i iako je vetar dodirivao lice Lan Ju, nije osećala hladnoću. Nakon što su ušli u kuću, otac je žurno pospremio posteljinu i pitao Lan Ju šta želi da jede, a nju su obuzele toplina i sreća. Okrenuvši glavu, iznenada je ugledala CT snimak okačen na zidu, a kad je otvorila vrata sobe, primetila je kese s lekovima na stolu. Lan Ju je pretpostavila da njen otac sigurno nije dobro i nije mogla a da se ne zabrine. Posle večere, Lan Ju i njen otac razgovarali su o svojim iskustvima tokom proteklih godina, i saznala je da je njen otac u zatvoru dva puta dobio tuberkulozu. Pluća su mu bila teško oštećena, pa bi mu sviralo u grudima i kašljao bi čim bi se prehladio. U poslednje dve godine dijagnostikovan mu je i kamen u žuči. Nedavno je uzimao lekove da to kontroliše; ako bi se pogoršalo, morao bi na operaciju. Zbog stalnog uznemiravanja policije KPK, njen otac se više od devet godina nije usuđivao da kontaktira braću i sestre i nije mogao da živi crkvenim životom, a braća i sestre su mogli samo tajno da mu šalju najnovije Božje reči, video-snimke iskustvenih svedočenja i slično. Slušajući oca kako prepričava te stvari, Lan Ju se osećala veoma uznemireno. Njen otac je toliko propatio zbog progona KPK, a ona kao njegova kći nije učinila ništa za njega, osećajući da je bila prilično odrođena. Kasnije, kada su rođaci Lan Ju saznali da je puštena iz zatvora, zvali su je, i stalno su je nagovarali: „Tvoj otac stari i zdravlje mu nije dobro; treba mu neko da brine o njemu. Sad kad si se vratila, trebalo bi da nađeš posao, zaradiš novac i brineš o njemu.” Reči njenih rođaka odzvanjale su joj u srcu i pomislila je: „Otac me je odgajio, a takođe me je doveo pred Boga i naučio me da izaberem pravi put u životu. Sada kad je star i bolestan, trebalo bi da ispunim svoju odgovornost kao kći, i da budem uz njega, da razgovaram s njim i brinem o njemu da bi bio srećan.” Lan Ju se potom raspitivala kod lekara na internetu o očevom stanju i vredno je radila da zaradi novac kako njen otac ne bi morao da brine o tome da nema dovoljno za lekove i lečenje. Lan Ju je zaista želela da provodi više vremena sa ocem, i bila je srećna svaki put kad bi videla osmeh na njegovom licu.

Jednog dana, Lan Ju se vratila kući s posla, a otac joj je rekao da je stiglo pismo od starešina. U pismu je pisalo da, s obzirom na to da policija može doći i uznemiravati Lan Ju u bilo kom trenutku dok je kod kuće i da tu ne može da obavlja svoju dužnost, a pošto su crkvi hitno bili potrebni ljudi za rad na tekstovima, nadali su se da bi mogla da napusti dom kako bi obavljala svoju dužnost. Nakon što je pročitala pismo, Lan Ju je osetila pomešana osećanja radosti i brige. Nije obavljala dužnosti nekoliko godina, i kao stvoreno biće koje uživa u svemu što joj je Bog dao, savest joj je bila nemirna. Ali Lan Ju nije mogla da prestane da brine za oca. U poslednje vreme očeva bolest se pogoršala i žučna kesa ga je bolela svaki dan. Ako ona ode, ko će se brinuti o njemu ako mu jednog dana zatreba operacija? Ako ode da obavlja svoje dužnosti, neće biti nikoga da mu donese vodu ili lekove. Lan Ju se setila da je jednom čula oca kako kaže: „Pošto je tvoja sestra tražena, a ti si uhapšena i osuđena, naši rođaci su me kritikovali i žalili se na mene, a seljani su me izbegavali.” Njen otac nije imao s kim da podeli svoj bol, i postao je toliko negativan i slab da je čak razmišljao da okonča svoj život. Ali kasnije, sećajući se Božjih reči, izašao je iz svoje negativnosti. Lan Ju je bila veoma zabrinuta, misleći: „Šta ako odem od kuće da obavljam svoju dužnost, a moj otac u svojoj patnji učini nešto nepromišljeno? Stari i treba mu neko da brine o njemu; šta će moji rođaci i prijatelji misliti o meni ako odem od kuće? Zar neće reći da sam odrođena i bez ljuskosti? Ali neću moći da obavljam svoju dužnost kod kuće. Otkako sam puštena iz zatvora, policija je već nekoliko puta zvala i tražila da se javim u stanicu i potpišem izjavu o pokajanju.” Samo pomislivši na budućnost beskrajnog policijskog uznemiravanja u kojoj neće moći da prisustvuje okupljanjima ili obavlja svoju dužnost, Lan Ju je na kraju odlučila da napusti dom kako bi obavljala svoju dužnost. Ali kada je izašla iz spavaće sobe i kroz prozor dnevne sobe ugledala očevu krhku figuru, bilo je kao da vidi oca samog kod kuće nakon što je otišla, bez ikoga da bude sa njim. Vratila se u spavaću sobu, plačući dok se molila Bogu: „Bože, želim da obavljam svoju dužnost, ali brinem se da neće biti nikoga da se brine o mom ocu. Moj otac stari, a ja neću biti tu da mu iskažem svoju odanost. Stalno osećam da sam, čineći ovo, potpuno lišena ljudskosti. Bože, ova odluka je tako teška. Molim Te, prosvetli me i vodi me da bih mogla da razumem Tvoje namere.”

Nakon molitve, Lan Ju je pročitala Božje reči: „Ako, na osnovu svog životnog okruženja i konteksta u kome se nalaziš, odavanje počasti tvojim roditeljima nije u sukobu sa tvojim izvršenjem Božjeg naloga i obavljanjem tvoje dužnosti – odnosno, drugim rečima, ako odavanje počasti tvojim roditeljima ne utiče na odano izvršavanje tvoje dužnosti – u tom slučaju ih oboje možeš istovremeno praktično sprovoditi u delo. Nema potrebe da se formalno odvajaš od svojih roditelja i nema potrebe da ih formalno napuštaš ili da ih odbacuješ. U kojoj situaciji se ovo primenjuje? (Kada odavanje počasti svojim roditeljima nije u sukobu sa obavljanjem nečije dužnosti.) Tako je. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne pokušavaju da ometaju tvoju veru u Boga, i ako su i oni sami vernici, i zaista te podržavaju i podstiču da svoju dužnost obavljaš odano i izvršiš Božji nalog, u tom slučaju tvoj odnos sa roditeljima nije telesni odnos među srodnicima, u uobičajenom značenju te reči, već je to odnos među crkvenom braćom i sestrama. U tom slučaju, pored interakcije sa njima kao crkvenom sabraćom i sasestrama, prema njima moraš da ispuniš i nekoliko dužnosti koje prema svojim roditeljima imaš kao njihovo dete. Moraš im pokazati malo dodatne brige. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti, odnosno, dokle god oni ne sputavaju tvoje srce, možeš da pozoveš svoje roditelje da ih pitaš kako su i da pokazuješ malo brige prema njima, možeš da im pomažeš da razreše nekoliko teškoća i da se izbore sa nekim od svojih životnih problema, a možeš čak i da im pomogneš da reše određene poteškoće koje imaju u smislu svog život-ulaska – sve ove stvari možeš da učiniš. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne ometaju tvoju veru u Boga, treba da održavaš ovaj odnos sa njima i treba da ispunjavaš svoje dužnosti prema njima. A zašto bi trebalo da pokažeš brigu prema njima, da se brineš o njima i pitaš ih kako su? Pošto si njihovo dete i imaš taj odnos sa njima, imaš drugu vrstu odgovornosti i zbog ove odgovornosti moraš malo više da se raspituješ za njih i da im pružaš značajniju pomoć. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti i dokle god tvoji roditelji ne remete niti ometaju tvoju veru u Boga i obavljanje tvoje dužnosti i ne sprečavaju te u onome što radiš, sasvim je prirodno i primereno da izvršavaš svoje dužnosti prema njima i to moraš da činiš sve do stepena u kome ne osećaš grižu savesti – ovo je najniže merilo koje moraš da ispuniš. Ako ne možeš da poštuješ svoje roditelje kod kuće zbog uticaja i smetnji tvojih životnih prilika, onda ne moraš da se pridržavaš ovog pravila. Trebalo bi da se staviš na milost Božjim orkestracijama i da se pokoriš Njegovim uređenjima i ne moraš da istrajavaš u odavanju počasti svojim roditeljima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”). „Od različitih ljudi Bog zahteva različite stvari; On za njih ima posebne zahteve. Bog je pozvao one koji obavljaju ulogu starešina i delatnika, pa oni moraju napustiti stvari i ne mogu ostati sa svojim roditeljima, da im odaju počast. Oni treba da prihvate Božji nalog i da sve napuste da bi Ga sledili. Ovo je jedna vrsta situacije. Bog nije pozvao obične sledbenike, pa oni mogu da ostanu sa svojim roditeljima i odaju im počast. Za to ne sleduje nikakva nagrada i oni zbog toga neće zadobiti nikakve blagoslove, međutim, ako ne iskažu privrženost svojim roditeljima, tada im nedostaje ljudskost. U stvari, odavanje počasti svojim roditeljima samo je vrsta odgovornosti i ne doseže do sprovođenja istine u delo. Pokoravanje Bogu je sprovođenje istine u delo, prihvatanje Božjeg naloga je ispoljavanje pokornosti Bogu, a Božji sledbenici jesu oni koji sve napuštaju da bi obavili svoju dužnost. Ukratko, najvažniji zadatak koji je pred vama jeste u dobrom obavljanju vaše dužnosti. To je sprovođenje istine u delo i to je ispoljavanje pokornosti Bogu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”). Lan Ju je razmišljala o Božjim rečima, i shvatila je da je odanost roditeljima odgovornost koju svako treba da ispuni, i da, pod okolnostima u kojima to ne utiče na nečiju dužnost i situacija to dozvoljava, svako može da ispuni svoju odgovornost odanosti prema roditeljima. Međutim, ako uslovi to ne dozvoljavaju, onda se mora birati na osnovu situacije i dužnosti koju obavlja. Baš kao neka braća i sestre koje KPK nije uhapsila i koji ne obavljaju važne poslove u crkvi, ti ljudi mogu da se brinu o svojim roditeljima dok obavljaju svoje dužnosti. Ali neki se suočavaju sa poterom i progonom KPK i ne mogu da obavljaju svoje dužnosti ako ne napuste dom, pa u takvim situacijama ne mogu samo da razmišljaju o brizi za roditelje – moraju dati prednost svojim dužnostima. Lan Ju je razmišljala o tome kako, iako bi mogla da se brine o ocu kod kuće, policija KPK bi je uvek uznemiravala i pretila joj, te stoga ne bi mogla da obavlja svoje dužnosti kod kuće. Postojao je nedostatak ljudi za rad na tekstovima i morala je da uzme u obzir rad crkve. Kao stvorena bića, pored odgovornosti prema roditeljima, ljudi bi, štaviše, trebalo da obožavaju Stvoritelja i ispunjavaju svoje dužnosti kao stvorena bića. Lan Ju se setila da je Gospod Isus rekao: „Ko svoju majku više voli od mene, nije dostojan da bude moj sledbenik” (Matej 10:37). Bog zahteva od ljudi da sve ostave da bi udovoljili Njemu, baš kao što su to učinili Petar i Jovan. Oni su bili u stanju da donesu odluku da ostave svoje roditelje i porodičnu privrženost da bi sledili Gospoda i propovedali jevanđelje, i u Božjim očima, oni su imali ljudskost. Lan Ju je nekada mislila da oni koji nisu odani svojim roditeljima imaju najgoru ljudskost, ali sada je shvatila da Bog ne meri da li osoba ima ljudskost po tome da li je odana svojim roditeljima, već po tome da li neko može dobro da obavlja svoje dužnosti kao stvoreno biće da bi udovoljio Njemu. Lan Ju je razmišljala o tome kako je oklevala i previše razmišljala kada se suočila sa svojom dužnošću, uvek brinući za oca i nesposobna da obavlja svoju dužnost. Ali čak i da je postala veoma hvaljena odana kći, ne bi bila odana Bogu i Bog to ne bi odobrio. Shvatila je da je u tom trenutku najvažnije bilo obavljanje dužnosti stvorenog bića, i da je samo to vrednost njenog života. S tom mišlju, Lan Ju je osetila oslobođenje i bila je voljna da napusti dom kako bi obavljala svoju dužnost.

Lan Ju je okončala tromesečni ponovni susret sa ocem i napustila dom da bi obavljala svoju dužnost na drugom mestu. Ali duboko u sebi, i dalje je bila veoma zabrinuta za oca, i osećala se krivom, uvek razmišljajući o tome kada bi mogla ponovo da se vrati da ga poseti. Jednom je sestra koja je sarađivala s njom otišla kući da nešto obavi, i kada je pomislila na to kako će se ta sestra ponovo sastati sa svojom porodicom, više nije imala mira. Očiju uprtih u kompjuter, um joj je ispunila slika oca koji sedi u stolici i čeka je da se vrati kući. „Da li ga je policija uznemiravala? Kakvo je bilo njegovo stanje? Da li se bolest pogoršala? Šta bi njeni rođaci i prijatelji rekli o tome što je napustila dom dok joj je otac još bio bolestan?” Um Lan Ju bio je zaokupljen ovim mislima i nije mogla da se usredsredi na posao koji je pred njom. Shvatila je da joj stanje nije ispravno, pa se pomolila Bogu. Tokom svojih posvećenosti, pročitala je Božje reči: „Na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. (…) U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Božje reči su bile vrlo jasne. Kada ljudi napuste svoje roditelje da bi obavljali svoje dužnosti zbog svoje vere u Boga, to nije odrođenost, jer njihova namera nije da izbegnu odgovornost, već da obavljaju dužnost stvorenog bića. Na primer, oni hrišćani u Dobu blagodati, napustili su svoje roditelje i decu da bi širili Božje jevanđelje po celom svetu, što je bio najpravedniji čin na svetu. Lan Ju je takođe želela da bude odana kći svom ocu, i nadala se da će pratiti svog oca i pomoći mu da mirno provede svoje pozne godine. Takođe je želela da se cela njihova porodica okupi, čita Božje reči i deli svoja iskustvena razumevanja. Ali pošto je živela u ateističkoj zemlji bez verske slobode, KPK nije dozvoljavala ljudima da veruju u Boga ili da idu pravim putem, i da je ostala uz oca, ne bi mogla da obavlja svoju dužnost. Štaviše, Božje delo se bliži kraju, velike katastrofe su već počele, a još uvek ima mnogo ljudi koji nisu prihvatili Božje delo poslednjih dana. Njena dužnost je bila da propagira Božje jevanđelje i da dovede više ljudi pred Njega, i ona je bila drugačija od onih koji su izbegavali svoje odgovornosti i nisu želeli da budu odani svojim roditeljima. Shvativši ove stvari, njeno srce više nije bilo toliko uznemireno ni sputano. Kasnije, u slobodno vreme od obavljanja svojih dužnosti, Lan Ju je pisala pisma ocu da mu javi kako je. Posle nekog vremena, primila je pismo od oca, u kojem je pisalo da je njena rođaka pronašla recept za lečenje njegovog kamena u žuči, i da je sada na drugoj kuri lečenja. Kamenje u žučnoj kesi bilo je manje nego pre; nije ga bolelo kao pre, i njegovo stanje se mnogo poboljšalo. Pročitavši ovo, Lan Ju je bila ganuta do suza, i osetila je Božju milost i blagoslov.

Jednom je Lan Ju razgovarala sa sestrom domaćinom, i sestra je rekla da su joj deca s vremena na vreme slala novac, i da su joj, kada bi je posetili, kupovali stvari. Lan Ju je pomislila na to kako je bila odsutna od kuće skoro godinu dana, ali se nije usuđivala da pozove oca ili da mu kupi odeću ili suplemente zbog progona KPK. Kao kći, nikada ništa nije učinila za oca iako je već odrasla. Stalno se osećala dužnom ocu i imala je osećaj nemira u srcu. Kasnije je tražila, razmišljajući zašto se uvek osećala dužnom ocu. Pročitala je Božje reči: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te stvari. Pošto nisi u stanju da izdržiš osude društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Iz Božjih reči je shvatila da je od detinjstva bila pod uticajem tradicionalnih ideja „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Roditelji su me odgajali dok sam bila mala, pa ja moram da brinem o njima u starosti.” Mislila je da, pošto su njeni roditelji uložili toliko godina truda da je odgaje, treba da im bude odana, a kada ostare, treba da se brine o njima i da bude uz njih do samog kraja, osećajući da je to ono što znači imati savest. Zato je oklevala da napusti dom i obavlja svoju dužnost, plašeći se da će je optužiti da je odrođeno dete i nezahvalnica. Videvši da se njena saradnica vraća kući da poseti roditelje, Lan Ju je osetila zavist, i, dok se davila u osećaju zaduženosti prema ocu, nije mogla da se usredsredi na svoje dužnosti. Shvatila je da Sotona upravo koristi ove naizgled uverljive misli i ideje da zaludi i kontroliše ljude, navodeći ljude da samo razmišljaju o otplaćivanju dobrote svojih roditelja, a ne o ispunjavanju svojih dužnosti kao stvorena bića. Ako bi nastavila da se drži ovih tradicionalnih ideja, samo bi završila prevarena i povređena od Sotone, i na kraju bi se udaljila od Boga, izdala Boga i konačno bi je Bog napustio. Sotona je zaista podmukao i zloban!

Lan Ju je zatim pročitala još Božjih reči i stekla načine primene. Svemogući Bog kaže: „U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu nakon razmnožavanja. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko daju celo svoje srce za tebe i koliko novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak postupaš prema svojim roditeljima i vraćaš im dug u skladu sa ovom idejom, i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome obuzdavati i ograničiti tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila je da je odgajanje dece deo roditeljske odgovornosti i da je to zakon i načelo koje je Bog postavio za ljude. Njen otac ju je odgajio i doveo pred Boga, i to je bila odgovornost koju mu je dao Bog. Nije trebalo da tretira to što su je roditelji odgajali i obrazovali kao dobrotu, niti je trebalo stalno da razmišlja o tome da pokuša da to otplati, već je trebalo da se prema tome odnosi ispravno. Takođe je shvatila da je Bog taj koji joj je uredio roditelje i porodicu i da je Bog taj koji je nadgleda i štiti. Setila se kada je imala 18 godina. Jednom prilikom, na putu kući posle posla, svojim motociklom se zabila u veliku gomilu zemlje pored puta. Napravila je salto u vazduhu i pala na leđa nasred puta, a baš tada je nailazio veliki kamion. Vozač je naglo zakočio i zaustavio se samo par metara pre nego što bi je pregazio. U tom trenutku života i smrti, čak i da su njeni roditelji bili pored nje, ne bi mogli da je zaštite. Iza kulisa, Bog je bio taj koji ju je čuvao, omogućavajući joj da preživi. Takođe je razmišljala o godinama koje je provela u zatvoru. Njen otac je mogao samo da brine za nju, ali je bio nemoćan da bilo šta učini. Kad god se osećala negativno i slabo, prisećala se himni Božjih reči, i kroz usmeravanje Božjim rečima, shvatila je Božje namere i stekla veru. Iskusila je da jedino na Boga može istinski da se osloni i da je Onaj kome je najviše dužna Bog, te da treba da se pokori Bogu i ispuni svoju dužnost da uzvrati Božju ljubav. Ako bi samo razmišljala o tome da bude odana svojim roditeljima, a da ne obavlja svoju dužnost, to bi bilo ponašanje nekoga ko nema ljudskost. Nakon što je shvatila ove stvari, u srcu joj je postalo jasno kako treba da postupa, i postala je voljna da dobro obavlja svoju dužnost kako bi utešila Božje srce.

Pre nego što se snašla, prošle su skoro dve godine otkako je poslednji put videla oca. Povremeno bi primala pisma od njega, u kojima bi joj rekao da ga policija još uvek uznemirava, da je bio bolestan i da je uzimao lekove, i da se ponekad osećao negativno, izgubljeno i usamljeno. Pročitavši ove stvari, pomalo bi se zabrinula za oca, ali onda bi se setila Božjih reči: „Vaši su roditelji u Božjim rukama, pa oko čega biste onda uopšte više brinuli? Sva su vaše eventualne brige suvišne. Svaka osoba će do samog kraja glatko živeti u skladu s Božjom suverenošću i uređenjima, i stići će do kraja svog puta bez ikakvih skretanja. Stoga ljudi ne treba više da se oko toga sekiraju. Da li si odan svojim roditeljima, da li si ispunio svoje obaveze prema njima i da li treba da im se odužiš što su bili dobri prema tebi – to nisu pitanja o kojima treba da razmišljaš; to su stvari koje treba da otpustiš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Shvatila je da je i njen otac u Božjim rukama, da je sve situacije koje je trebalo da doživi uredio Bog, i da je ono što Bog uređuje uvek prikladno. Lan Ju je pomislila na to kako je, dok je bila kod kuće, njen otac patio od jakih bolova u žučnoj kesi, ali iako se osećala uznemireno, nije mogla ništa da učini da pomogne. Sve što je mogla da uradi bilo je da podseti oca da uzme svoj lek, ali ništa više. Takođe je pomislila na to kako je njen otac bio negativan i slab, čak je želeo da izvrši samoubistvo, i bez nje pored sebe, Bog je bio taj koji ga je prosvetio i usmeravao da razume Božje namere. Božje reči su ga vodile i usmeravale, dajući mu veru da doživi ove situacije. Videla je da Bog uvek iza kulisa nadgleda i štiti ljude, da su njene brige bile nepotrebne, i da treba da poveri oca Bogu i jednostavno se usredsredi na dobro obavljanje svoje dužnosti. Kada je tako razmišljala, uspela je da se oslobodi svojih briga i zebnji za oca. Kad god je imala vremena, pisala bi pisma ocu, govoreći o svom stanju, deleći svoje nedavne spoznaje i napredak, a kada je stanje njenog oca bilo loše, razgovarala je s njim o Božjim rečima. Lan Yu se više nije prepuštala osećaju zaduženosti prema ocu; bila je u stanju da smiri svoje srce i usredsredi se na svoju dužnost. Iz dubine srca, zahvalila se Bogu na Njegovim smernicama!