Godine 1999, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Nikada nisam ni pomislila da ću moći da dočekam Gospoda u poslednjim danima. Bila sam neizmerno srećna. Osećala sam da ovog puta konačno postoji nada za ulazak u carstvo i zadobijanje večnog života. Tada sam imala preko pedeset godina i još uvek sam imala prilično energije. Bilo da sam bila crkveni starešina, propovedala jevanđelje ili zalivala pridošlice, veoma sam aktivno radila i svaki dan mi je bio veoma ispunjen. Krajem 2018. godine, iznenada sam osetila vrtoglavicu, noge su mi otežale i nisam mogla da podignem stopala dok hodam. Stalno sam se spoticala, čak i kad sam hodala po ravnom i često bih raskrvarila kolena i laktove. Moja kćerka me je odvela u bolnicu na pregled. Lekar je rekao da imam neku vrstu moždanog udara i ozbiljno me upozorio: „Sa ovom bolešću morate biti veoma oprezni! Ako ponovo padnete, vrlo je verovatno da će doći do moždanog krvarenja.” Prilično sam se uplašila kada sam čula šta je lekar rekao. „Ako zaista dobijem moždano krvarenje, kako bih onda mogla da obavljam ikakve dužnosti? Kako mogu da budem spasena ako ne mogu da obavljam svoju dužnost? Zar onda sve ove godine moje vere ne bi bile uzaludne?” Nakon toga, uzimala sam lekove da bih se lečila, stanje mi se postepeno stabilizovalo i osećala sam se bolje. Znala sam da je to Božja zaštita i tokom tog perioda istrajavala sam u obavljanju svoje dužnosti. Nakon što sam napunila 70 godina, jasno sam osetila da moje telo počinje da otkazuje u svakom pogledu. Osećala sam umor i nakon malo rada, a i pamćenje mi je oslabilo. Kada sam imala 73 godine, pregledala sam propovedi u crkvi. Jednog dana, nadzornik je održao okupljanje sa nama. Primetila sam nekoliko braće i sestara koji su bili prilično mladi, i kada je nadzornik besedio o načelima, njihovi prsti su spretno kucali po tastaturama računara, stvarajući zvuk brzog kuckanja. Bila sam im veoma zavidna i pomislila sam: „I jedni i drugi verujemo u Boga i obavljamo dužnosti. Zašto je razlika tako velika? Mladi ljudi su brzi u svemu što rade, brzo shvataju i usvajaju načela, i puni su energije. Ali šta je sa mnom? Moje oči ne mogu da prate, a mozak mi sporo reaguje. U poređenju sa mladima, kasnim za nekoliko taktova. Sada sam stara i šta god pokušam da uradim, telo me ne sluša. Mogu li dobro da obavim ovu dužnost?” Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve malodušnija. Postepeno sam počela da se osećam kao izduvani balon i nisam imala volje ni za šta. Nisam znala šta da kažem kada sam se molila i nisam dobila nikakvo prosvećenje ni svetlost od čitanja Božjih reči. Pitala sam se da li me je Bog napustio i uklonio. Kasnije sam razmišljala: „Stara sam i lošeg sam kova. Ako aktivno ne pokušavam da stremim naviše, zar neću još više zaostati? Kako kaže izreka, ’Ne plaši se sporosti, samo se plaši stajanja u mestu; staneš li jednom, zaostaješ dve i po milje’, Ne, moram da stremim naviše!” Tih dana neprestano sam se molila, moleći Boga da me prosveti i usmeri kako bih mogla da razrešim svoje negativno stanje.

Kasnije sam se setila Božjih reči: „Nisam spreman da se odreknem niti da eliminišem ikoga od takvih među vama, ali ako čovek ne nastoji da čini dobro, onda samo uništavaš sebe; nisam Ja taj koji te eliminiše, već si to ti sȃm.” Pronašla sam taj odlomak Božjih reči da ga pročitam. Bog kaže: „Nisam spreman da se odreknem niti da eliminišem ikoga od takvih među vama, ali ako čovek ne nastoji da čini dobro, onda samo uništavaš sebe; nisam Ja taj koji te eliminiše, već si to ti sȃm. (…) Moja namera je da svi vi budete usavršeni i da makar budete osvojeni, kako bi se ova etapa dela mogla uspešno dovršiti. Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako postane pripadnik naroda koji On voli. Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da možeš da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih postupaka od ove tri stvari. Na kraju, od čoveka se zahteva da postigne ove tri stvari, koje ako postigne, onda će biti usavršen. Međutim, iznad svega, moraš istinski da stremiš, moraš da budeš aktivan i da napreduješ a ne da budeš pasivan u tom pogledu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Nakon što sam pročitala Božje reči, srce mi se veoma razvedrilo. Bog želi da svako bude spasen i usavršen. Sve dok stremimo ka istini, Bog nas neće ukloniti i na kraju svi možemo biti zadobijeni od Boga. Bog postavlja zahteve ljudima na osnovu njihovog različitog kova i ne primenjuje isti aršin na sve. Bog ne zahteva od starijih da ispune standarde koje mladi mogu da dostignu, niti je rekao da neće spasti ljude kada ostare. Bez obzira na to da li ste stari, imate spore reakcije ili ste lošeg kova, sve dok ste voljni da stremite ka istini, imate priliku da budete spaseni. Bog je tako pravedan! Ali ja nisam razumela Božju nameru. Verovala sam da mladi ljudi brzo shvataju načela i da su efikasni u obavljanju svojih dužnosti, te da stoga imaju veću šansu da budu spaseni; a pošto sam ja stara i sporo reagujem i moja efikasnost u obavljanju dužnosti daleko zaostaje za mladima, Bog će me ukloniti. To je poteklo iz mojih predstava i uobrazilja. Obavljanje dužnosti u crkvi nije kao rad za šefa u svetu, gde te niko neće zaposliti kad ostariš. Bog ne postupa tako sa ljudima. Ranije sam bila slepa za Božju nameru, i pogrešno sam verovala da Bog ne spasava stare, pa sam se osećala obeshrabreno i razočarano. Zaista nije trebalo tako da mislim! Nakon što sam pročitala Božje reči, srce mi se potpuno smirilo. Svakog dana dok mogu da obavljam svoju dužnost, ozbiljno ću težiti i aktivno ću stremiti naviše ka istini.

Početkom februara 2022. godine, osamdesetogodišnja sestra Liu Ji preminula je usled bolesti. To me je duboko dirnulo. Jer i ja sam iz dana u dan sve starija, a imam i lakunarni infarkt, koji će, ako se pogorša, izazvati moždano krvarenje. Posebno sam se setila jednog trenutka kada sam iznenada osetila takvu vrtoglavicu da nisam mogla da ustanem i nisam smela da otvorim oči. U srcu sam osećala ogroman strah, plašeći se da ću se iznenada razboleti i umreti. Pomislila sam: „I ja imam skoro 80 godina, i ono što se danas desilo sestri Liu, sutra bi se moglo desiti meni. Želim da iskoristim ovaj trenutak da pravilno obavim svoju dužnost, ali sada sam stara i šta god da radim, telo me ne sluša i stalno zaboravljam stvari. Ako ne mogu da obavim svoju dužnost, kako mogu biti spasena? Kad bih samo bila nekoliko godina mlađa!” Videvši da se pandemija sve više pogoršava, brinula sam se da bih se jednog dana mogla zaraziti, da bi mi se lakunarni infarkt mogao pogoršati i da bih svakog trenutka bila u opasnosti da umrem. Tih dana, stalno sam živela usred tuge i brige. Srce mi je bilo jadno i mučilo se i nisam mogla da prikupim energiju za obavljanje dužnosti. Međutim, znala sam da, bez obzira na sve, neobavljanje dužnosti nije dolazilo u obzir. Ako bih napustila svoju dužnost, to bi bilo još opasnije. Pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, sada kada sam sve starija, osećam kao da je mom životu počelo odbrojavanje i stalno se plašim smrti. Dragi Bože, molim Te, povedi me da razumem istinu kako bih mogla da izađem iz teskobe i tuge.”

Jednom prilikom, tokom moje duhovne posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Ako ti Bog dozvoli da živiš, nećeš umreti, bez obzira na to koliko si bolestan. Ako ti Bog ne dozvoli da živiš, onda čak i ako nisi bolestan, ipak ćeš umreti ako tako mora biti. Bog je predodredio tvoj životni vek. Pojmiti ovo predstavlja pravo znanje i pravu veru. Dakle, čini li Bog nasumično da neki ljudi postanu bolesni? Ne, ne čini to nasumično; to je jedan od načina oplemenjivanja tvoje vere. To je patnja koju ljudi moraju da podnesu. Ako On učini da se razboliš, ne pokušavaj da to izbegneš; ako to ne učini, onda to nemoj tražiti. Sve je u rukama Stvoritelja, i ljudi moraju naučiti da puste prirodu da čini svoje. Šta je priroda? Ništa u prirodi nije slučajno; sve dolazi od Boga. To je istina. Među obolelima od iste bolesti, neki umru, a neki žive, sve ovo je Bog predodredio. Ako možeš da nastaviš da živiš, to znači da još uvek nisi izvršio misiju koju ti je Bog poverio. Treba vredno da radiš da bi je završio, i da ceniš ovo vreme; nemoj ga traćiti. To je to. Ako si bolestan, ne pokušavaj to da izbegneš, i, ako nisi bolestan, ne traži to. Ni u kojoj od ovih situacija ne možeš dobiti ono što želiš samo zato što to tražiš, niti možeš bilo šta izbeći samo zato što to želiš. Niko ne može promeniti ono što je Bog odlučio da uradi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je ljudski životni vek predodređen od Boga. Sestra Liu je umrla u 80. godini jer joj je životni vek istekao. To je bilo sasvim normalno. Setila sam se svog komšije Sjaošija. Imao je samo 34 godine kada je umro, a uvek je bio odličnog zdravlja. Neočekivano, poginuo je kada je naleteo na stub za struju. Shvatila sam da je svačiji život u Božjim rukama i da ne možemo da upravljamo sopstvenom sudbinom. Kada nam životni vek istekne, umrećemo čak i ako nismo bolesni. Uzmimo mene za primer. Kada mi je ustanovljen lakunarni infarkt, lekar je rekao da je u mojim godinama, sa tom bolešću, veliki rizik od moždanog krvarenja ako padnem. Međutim, mnogo puta sam padala, a bolest mi se nije pogoršala. Bilo je i ono kad sam iznenada osetila vrtoglavicu i ošamućenost, kao da ću svakog trenutka da se onesvestim. Međutim, posle jednog dana nelagodnosti, ponovo sam bila dobro. Ako moja misija nije završena, neću umreti čak i ako sam stara i bolesna. Ako se moja bolest zaista pogorša, to je patnja koju treba da podnesem. Kada dođe vreme da umrem, pokoriću se Božjoj suverenosti. To je razum koji treba da imam. Dok još dišem, trebalo bi da iskoristim priliku koju sada imam i da svoje vreme i energiju posvetim obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini, nastojeći da svakog dana dok sam živa nešto zadobijem. Ne mogu više kao ranije da uzalud gubim vreme brinući i osećajući teskobu. Kada sam to shvatila, osetila sam se mnogo opuštenije i imala sam više energije za obavljanje svojih dužnosti.

Kasnije sam se zarazila virusom korone, zdravlje mi se pogoršalo, a pamćenje mi je postalo još slabije. Jednom prilikom, nadzornik se okupio sa nama i čitao Božje reči. Tom prilikom sam pročitala jedan odlomak Božjih reči koji se veoma podudarao sa mojim stanjem i poželela sam da kasnije besedim o tom odlomku. Međutim, kada sam nastavila da čitam, nisam mogla da se setim ključne tačke od ranije, a kada sam se vratila da je potražim, nisam mogla da je nađem. Bila sam toliko uznemirenada mi se znoj počeo skupljati na vrhu nosa. Na kraju sam jedva uspela da kažem nekoliko reči u zajedništvu, ali bile su nepovezane. Osećala sam se krajnje neprijatno i bila sam pomalo malodušna i potištena. Pomislila sam: „Na sledećem okupljanju ne smem da se sramotim pokušavajući da besedim. Sada kada sam stara, zaista sam beskorisna. Mozak mi sporo reaguje i ma koliko se trudila, ne mogu da držim korak sa mladima!” Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve negativnija. Osećala sam da su mi šanse za spasenje sve manje i manje, a nade da budem blagoslovena bilo je još manje. Drugi put, jedna sestra mi je iskopirala video snimak recitovanja Božjih reči. Svojim očima sam videla kako mi je sestra to iskopirala na memorijsku karticu, ali kada sam došla kući i uključila računar, nisam mogla da ga pronađem. Pomislila sam: „Izgleda da ne mogu jednostavno odbijati da prihvatim starost. Zašto mi je pamćenje tako loše? Ako se desi nešto hitno, zar ga ja neću odložiti?” Baš kada sam postajala uznemirena, došla je sestra i požalila sam joj se, rekavši: „Toliko sam ostarila da ničega ne mogu da se setim. Zar nisam gotova? Mogu li još uvek da stremim ka istini i da budem spasena?” Videvši da sam pomalo negativna, sestra me je utešila i zamolila me da pročitam poglavlje Božjih reči „Kako stremiti ka istini (3)”. Nakon što je sestra otišla, potražila sam to poglavlje Božjih reči da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Stariji ljudi su uvek u zabludi kada smatraju da su smeteni, da im je pamćenje loše i da zbog toga ne mogu da shvate istinu. Jesu li u pravu? (Nisu.) Iako, u odnosu na starije, mladi ljudi imaju znatno više energije i fizički su snažniji, zapravo je njihova sposobnost da shvate, razumeju i saznaju potpuno ista kao i kod starijih ljudi. Zar nisu i stariji ljudi nekada bili mladi? Nisu rođeni stari, a i svi mladi ljudi će jednoga dana ostariti. Stariji ljudi ne smeju stalno da misle da se po nečemu razlikuju od mladih ljudi zato što su stari i fizički slabi, zato što se osećaju loše i pamćenje ih izdaje. U stvari, među njima nema nikakve razlike. Na šta mislim kada kažem da među njima nema nikakve razlike? Nezavisno od toga da li je neko star ili mlad, njegova iskvarena narav je ista, njegovi stavovi i gledišta o najrazličitijim stvarima su isti, baš kao što su isti i njegovi uglovi posmatranja i stanovišta o najrazličitijim stvarima. (…) Dakle, nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da streme ka istini – postoje mnoge stvari koje oni mogu da rade. Različite jeresi i zablude koje su se nakupile tokom tvog života, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, neukost i tvrdoglavost, konzervativne stvari, nerazumne i izobličene stvari koje si skupljao, sve su se nagomilale u tvom srcu i trebalo bi, u odnosu na mlade ljude, još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i prepoznavanju. Nije reč o tome da ti nemaš šta da radiš niti o tome da treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost kada ne znaš šta ćeš sa sobom – to nije tvoj zadatak, a ni tvoja odgovornost. Stariji ljudi, pre svega, treba da imaju ispravan način razmišljanja. Iako ste možda već u godinama i fizički ste relativno stari, i dalje bi trebalo da imate mladalački način razmišljanja. Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav. Ako je neko u osmoj deceniji života, a ne može da shvati istinu, onda to pokazuje da je premali rastom i da nije dorastao zadatku. Prema tome, godine života su nebitne kada je reč o istini (…). U Božjoj kući i kada je u pitanju istina, da li stariji ljudi čine neku posebnu grupu? Ne, ne čine je. Kada je u pitanju stremljenje ka istini, godine starosti su nebitne, baš kao i u slučaju vaše iskvarene naravi, dubine vaše iskvarenosti, činjenice da li ste podobni da stremite ka istini, da li možete postići spasenje, kao i verovatnoće da ćete biti spaseni. Zar nije tako? (Tako je.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”). Božje reči su me duboko dirnule u srce, naročito ove reči: „Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav.” Bog tako dobro poznaje nas stare ljude. On ne odbacuje starije, već nas ohrabruje da imamo pozitivan stav, da ne živimo u tuzi i brizi zbog svojih godina i da damo sve od sebe da ispunimo dužnosti najbolje što možemo. Božje reči su mi dale put primene i ugledala sam neku nadu. Oduvek sam verovala da mladi ljudi ne samo da imaju dobar kov, već i brzo shvataju istinu, da su efikasni u obavljanju svoje dužnosti, pa tako imaju i veću nadu za spasenje. S druge strane, sve moje funkcije opadaju kako starim. Imam slabo pamćenje, sporo shvatam istinu i ni sa čim ne mogu da držim korak. Naročito mi se pamćenje pogoršalo nakon što sam se zarazila koronom i još više sam se osećala beskorisnom, bez nade da ću dobiti blagoslove, pa sam postala obeshrabrena i razočarana. Živela sam u negativnim emocijama tuge i brige, što ne samo da je ometalo moj život-ulazak, već je i ometalo moju dužnost. Videla sam da život u negativnim emocijama nanosi tako veliku štetu i morala sam pozitivno i aktivno da stremim naviše ka istini. Iako sam stara, sporo shvatam i imam slabo pamćenje, nije da uopšte ne mogu da razumem istinu i nisam toliko stara da ne mogu da razumem Božje reči. Trebalo bi da cenim svoje ograničeno vreme i da težim promeni svojih iskvarenih naravi. Još uvek imam mnogo iskvarenih naravi kojih se nisam oslobodila i mnogo stanovišta koja treba da preokrenem. Sve dok ne odustanem od stremljenja ka istini, imam priliku da budem spasena. Istina ne postupa nepravedno prema ljudima. Kada sam to shvatila, srce mi se smirilo.

Narednih dana, stalno sam razmišljala: zašto se stalno plašim da neću moći da budem spasena zato što sam prestara da obavljam dužnosti? Koja me je to iskvarena narav vodila? Pročitala sam Božje reči: „Ljudi veruju u Boga da bi bili blagoslovljeni, nagrađeni, krunisani. Zar toga nema u svačijem srcu? (…) Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste obavljali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi. Možda oni, dok obavljaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu motivaciju za sticanjem blagoslova, da su je gurnuli u stranu i da ona više ne upravlja njihovim životima, niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju motivaciju za sticanjem blagoslova, ali Bog misli drugačije. Ljudi na stvari gledaju samo površno. U odsustvu kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god se uporno daju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Čini im se da ih pri obavljanju dužnosti više ne vodi lični elan niti trenutne pobude. Umesto toga, uvereni su da mogu da streme ka istini, da prilikom obavljanja dužnosti mogu neprekidno da traže istinu i da je sprovode u delo, kako bi pročistili svoju iskvarenu narav i ostvarili neke istinske promene. Kako se, međutim, oni ponašaju kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? Istina tada biva u celosti razotkrivena. Da li, naposletku, ova okolnost, barem što se ljudi tiče, predstavlja spasenje i usavršavanje, ili pak njihovo otkrivanje i eliminaciju? Je li ta okolnost dobra ili loša? Za one koji tragaju za istinom, ona znači spasenje i usavršavanje, što je dobro; onima koji za istinom ne tragaju, ona znači otkrivanje i eliminaciju, što je loše” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, povezala sam ih sa sobom: verovala sam u Boga jer sam želela da budem blagoslovena. Nakon što sam prihvatila ovu etapu dela, oduševljeno sam se davala, i davala sam sve od sebe da sarađujem u svim dužnostima koje mi je crkva dodelila, nikada se ne osećajući kao da patim ili da sam umorna. Ponekad sam prenosila knjige Božjih reči uz veliki rizik, ali nisam se plašila. Čak i kada sam 2018. godine dobila lakunarni infarkt, nisam prestala da obavljam svoje dužnosti. Mislila sam da ću, sve dok na ovaj način aktivno obavljam svoje dužnosti, u budućnosti biti blagoslovena i imati dobro odredište. Međutim, nakon što sam napunila 70 godina, moje fizičko stanje je počelo da se pogoršava, a pamćenje mi više nije bilo kao pre, povrh mog lakunarnog infarkta. Plašila sam se da ću umreti, da neću moći da obavim svoju dužnost i da neću biti spasena, pa sam živela u stanju malodušnosti. Nevoljno sam naizgled obavljala svoju dužnost, ali nisam bila motivisana. Naročito nakon što sam se zarazila koronom i videla da su mi zdravlje i pamćenje još gori nego pre, osetila sam da nemam nade da budem blagoslovena i da ne mogu da dobijem dobro odredište, pa sam živela u negativnosti i bedi, i nisam imala volje ni za šta. Verovala sam da bi, ako ne mogu da primim blagoslove, sve godine moje patnje i davanja bile uzalud i osećala sam da sam pretrpela guubitak. Nisam želela da čitam Božje reči niti da se molim Bogu i izgubila sam svu energiju za obavljanje dužnosti; srce mi se sve više udaljavalo od Boga. Sada sam konačno uvidela da sam u prošlosti, kada sam se nadala da ću primiti blagoslove, bila u stanju da podnesem patnju i platim cenu u svojoj dužnosti, izgledajući iskreno prema Bogu. Međutim, zapravo sam obavljanje dužnosti smatrala kapitalom za sticanje blagoslova i stalno sam pokušavala da se pogađam sa Bogom. Sve vreme sam se služila prevarom. Bila sam tako sebična i ogavna, tako lišena ljudskosti! Na koji način sam ja bila iskreni vernik u Boga? Bog je svet i Njegova narav ne može biti uvređena. Kako On može da toleriše ljude koji pokušavaju da Ga prevare? Iako sam se ovako ponašala, i dalje sam od Boga tražila blagoslove. Kako sam mogla da budem tako nerazumna? Kako sam samo bila besramna! Svih tih godina nisam obraćala pažnju na stremljenje ka istini i moja narav se nije promenila. Verovala sam u Boga radi primanja blagoslova. Hodala sam Pavlovim putem! Da Bog nije uredio ovo okruženje da me razotkrije, i dalje bih težila za blagoslovima i na kraju bih bila potpuno uklonjena i poslata u pakao. Danas sam mogla da shvatim da sam na pogrešnom putu. To je bilo veliko Božje spasenje za mene! Kada sam to shvatila, zaista sam zažalila što svih ovih godina nisam stremila ka istini. Zatim, morala sam da se odreknem svoje namere da primim blagoslove i da ozbiljno stremim ka istini. Nisam više smela da izneverim Boga.

Kasnije sam se setila jednog odlomka Božjih reči: „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona izaziva, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Bog je jasno naveo standarde za određivanje ishoda osobe. Bog određuje ishod ljudi na osnovu toga da li streme ka istini, da li primenjuju istinu, i, na kraju, da li postižu promene u svojoj naravi. To je pravednost Božja. Ranije sam mislila da Bog određuje ishod ljudi na osnovu njihovih godina i toga koliko dužnosti obavljaju. Gledajući iz moje perspektive, svi stari ljudi bi bili uklonjeni, a svi mladi bi bili spaseni. U tom slučaju, Božja pravedna narav ne bi bila ispoljena. Setila sam se mladih ljudi koji su bili uklonjeni iz naše crkve. Bili su pametni i nadareni, ali jednostavno nisu stremili ka istini, bili su pohlepni za svetom i nisu bili voljni da obavljaju svoje dužnosti. Svi su bili uklonjeni kao bezvernici. Videla sam da, bez obzira na to koliko ste stari, stremljenje ka istini i dobro obavljanje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima je izuzetno važno.

Pročitala sam još neke Božje reči i srce mi je postalo još svetlije. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi kažu: ’Ja imam šezdeset godina. Šezdeset godina je Bog pazio na mene, štitio me i vodio. Ako, kada ostarim, ne budem mogao da ispunjavam dužnost i ne budem mogao ništa da radim – da li će Bog i dalje brinuti o meni?’ Zar nije glupo to reći? Božja suverenost nad čovekovim životom, Njegova briga o čoveku i Njegova zaštita čoveka ne traju samo jedan životni vek. Kada bi se to odnosilo na jedan jedini životni vek, na jedan jedini život, time se ne bi pokazalo da je Bog svemoguć i da ima suverenitet nad svim. Rad koji Bog ulaže i cena koju On plaća za neku osobu ne uređuju samo šta ta osoba radi u ovom životu, već za nju uređuju bezbroj života. Bog preuzima punu odgovornost za svaku dušu koja se ponovo ovaploti. On radi pažljivo, plaća cenu Svog života, usmerava svaku osobu i uređuje svaki od njenih života. Bog se na ovaj način muči i plaća cenu zarad čoveka i On mu daruje sve ove istine i ovaj život. Ako ljudi ne izvršavaju dužnost stvorenih bića u ovim poslednjim danima i ne vrate se pred Stvoritelja – ako, na kraju, bez obzira koliko života i generacija su proživeli, oni ne obavljaju valjano svoju dužnost i ako ne ispune Božje zahteve – zar ne bi njihov dug prema Bogu tada bio prevelik? Zar oni ne bi bili nedostojni svih cena koje je Bog platio? Njima bi savest baš nedostajala, oni ne bi zaslužili da se zovu ljudima, pošto bi njihov dug prema Bogu bio prevelik” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Plaćanje cene da bi se zadobila istina je od velikog značaja”). „Šta je to što morate sad odmah da učinite? Dok se Božje srce još uvek silno trudi oko ljudskog roda, dok On još uvek pravi planove za čovečanstvo, dok još uvek tuguje i nervira se zbog svake čovekove kretnje i gesta, ti moraš da odlučiš što je moguće pre i da postaviš cilj i smer svog stremljenja. Nemoj čekati da Bog ode na počinak, pa da tek onda praviš planove. Ako te dotad ne bude obuzelo osećanje tuge, kajanja, bola i jadikovanja, tada će biti prekasno za sve to. Tebe više niko neće moći da spase, pa te neće spasti ni Bog” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam veoma dirnuta. Bog je oduvek pazio na ljude i štitio ih, i oduvek ih je vodio. Cena koju je Bog platio za spasenje čoveka je prevelika. Uzmimo mene za primer. Ja sam samo obična domaćica. Odrasla sam u siromašnoj porodici i niko me nije cenio, pa sam živela sa osećajem niže vrednosti. Bog mi je podario blagodat da prihvatim Njegovo delo poslednjih dana i da obavljam svoju dužnost u crkvi, dobivši priliku da budem spasena. Bog je takođe neprestano orkestrirao okruženja da bi razotkrio moju iskvarenost, koristeći Svoje reči da me prosveti i pomogne mi da spoznam sebe i da razumem neke istine. Kada sam ostarila, verovala sam da, pošto su mi reakcije prespore i ne mogu da obavljam nikakve dužnosti, ne mogu biti spasena, pa sam živela u negativnom stanju. Ali Bog me je i dalje prosvećivao da razumem istinu i pomogao mi da izađem iz negativnih emocija tuge i brige, malo po malo me usmeravajući na put stremljenja ka istini. Bog je uložio previše mukotrpnog truda i platio preveliku cenu za mene! Dok sam razmišljala o Božjim rečima, plakala sam, osećajući da mi previše nedostaju savest i razum! Toliko godina nisam ozbiljno stremila ka istini i zaista sam izneverila Božju nameru, ostavljajući za sobom previše žaljenja. Sada Božje delo još nije završeno i Bog još uvek radi na spasenju ljudi. Ne mogu da prestanem da stremim ka istini i da samo životarim zato što sam stara. Trebalo bi da svoje vreme i energiju posvetim stremljenju ka istini, razrešavanju svojih iskvarenih naravi i obavljanju dužnosti, obavljajući svoju dužnost najbolje što mogu, i da više ne dopustim da Bog uvek brine i bude zabrinut za mene.

Sada sam odgovorna za okupljanja dve grupe i kada vidim da je neko od braće ili sestara u lošem stanju ili da se suočava sa teškoćama, tražim relevantne Božje reči da pomognem u rešavanju problema. Kada vidim da se stanje moje braće i sestara donekle popravilo, veoma sam srećna u srcu. Kada imam vremena, takođe vežbam pisanje članaka o iskustvenom svedočenju i propovedanje jevanđelja, čineći sve što mogu najbolje što umem. Živeći ovako, svakog dana se osećam veoma ispunjeno i spokojno u srcu. Hvala Svemogućem Bogu za moje spasenje!