Autorka: Su Ćing, Kina

Rođena sam u siromašnoj seoskoj porodici. Kada sam bila u srednjoj školi, moji roditelji nisu mogli da priušte školarinu, pa su pokušali da pozajme novac od mog strica. Međutim, moja strina se plašila da nećemo moći da vratimo novac i nije bila voljna da nam ga pozajmi. Pomislila sam: „Moram da se potrudim da upišem fakultet, kako bi se ljudi oko mene divili mojoj porodici.” Dok sam išla u školu, jela sam samo palačinke koje sam ponela od kuće da bih uštedela novac. Stalno mi se vrtelo u glavi i osećala sam vrtoglavicu zbog nedovoljnog dotoka krvi u mozak usled dugotrajne neuhranjenosti, što je uticalo na moju efikasnost u učenju. Na kraju sam pala na prijemnom ispitu za fakultet. Briznula sam u plač i žalila se da imam tešku sudbinu. Međutim, nisam bila voljna da prihvatim tu sudbinu. Da bih stekla visoku diplomu i izdvojila se iz mase, takođe sam se prijavila za vanredno polaganje ispita za odrasle, kurseve računovodstva, pa čak i polagala ispite za državnu službu. Međutim, uprkos svim mojim naporima, na kraju sam ipak pala. Zato sam otišla da radim u fabrici. Da bih postala statističar u radionici i da bi mi se drugi divili, radila sam prekovremeno i ostajala budna do kasno u noć izučavajući stručna znanja statističara, dok su se drugi odmarali. Svakodnevno sam se preopterećivala radeći više od deset sati, često ostajući prekovremeno i do kasno u noć. Osećala sam vrtoglavicu i bila sam izmoždena od tolikog rada, čak sam i dremala na poslu. Kao rezultat toga, pogrešno sam unela statističke podatke o količini proizvoda, što je zamalo nanelo ogromne gubitke fabrici. Vođa tima me je kritikovao pred svim zaposlenima u radionici. U tom trenutku sam očajnički želela da nađem neku rupu u zemlji u koju bih se sakrila. Glava mi je brujala i onesvestila sam se na licu mesta. Od tada patim od neurosenzornog gubitka sluha i ne smem da budem izložena nikakvom nadražaju. Kad god sam bila pod velikim pritiskom na poslu, osećala bih vrtoglavicu i zujanje u ušima. Injekcije i lekovi to nisu mogli da izleče i više nisam mogla da idem na posao. U to vreme, osećala sam se jadno u svom srcu i po celi dan sam jadikovala nad tim zašto mi je sudbina tako loša. Često sam se zaključavala u sobu i plakala, čak sam razmišljala o tome da sve okončam. Pošto sam dugo živela u potisnutosti i patnji, moj gubitak sluha se postepeno pogoršavao.

Godine 2013. moji svekar i svekrva su prihvatili delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i propovedali su mi jevanđelje. Osećala sam se posebno slobodno i oslobođeno kada sam čitala Božje reči i živela crkveni život sa svojom braćom i sestrama. Postepeno mi se raspoloženje popravilo i ponovo mi se rasplamsala nada u život. Kasnije sam izabrana za crkvenog vođu. Pomislila sam: „Platila sam tako visoku cenu u društvu, ali sve je bilo uzalud. Sada, iako sam tek pristupila Božjoj kući, mogu da obavljam dužnosti vođe. Bolje je verovati u Boga. Moram naporno da radim, pa ću možda moći još više da napredujem i da mi se u budućnosti divi još više ljudi.” Zato sam postala aktivnija u obavljanju svojih dužnosti. Po ceo dan sam bila zauzeta vođenjem grupnih okupljanja, bez obzira na vremenske uslove. Moja braća i sestre su me takođe hvalili što nosim breme u svojoj dužnosti. Kasnije sam izabrana za propovednicu. Pošto je moja želja za statusom bila zadovoljena, imala sam više energije da obavljam svoju dužnost. Baš kada sam uživala u divljenju svoje braće i sestara, jedan incident trovanja gasom prouzrokovao je pogoršanje moje gluvoće. Tokom okupljanja, nisam mogla jasno da čujem svoju braću i sestre kada su govorili tiho i često sam bila sputana svojom gluvoćom, živeći u negativnom stanju. Na kraju nisam bila u stanju da obavljam stvaran posao i premeštena sam na drugu dužnost. Razmišljajući o tome kako više ne obavljam dužnost vođe i kako ne mogu da uživam u divljenju drugih, još više sam se žalila na svoju lošu sudbinu. Posle toga nisam mogla ponovo da se saberem i izgubila sam veru u Boga.

Kasnije, nakon izvesnog vremena lečenja, sluh mi se donekle oporavio i vođe su mi uredile da obavljam dužnost zalivanja. Pomislila sam: „Ako mogu da postignem neke rezultate u dužnosti zalivanja, braća i sestre će mi se jednako diviti.” Zato sam svakog dana čitala relevantna načela i opremala se istinom, često ostajući budna do 11 ili 12 sati noću. Polako su se rezultati koje sam postizala u obavljanju dužnosti poboljšali, a takođe sam unapređena da budem odgovorna za širi obim posla. Kada sam pomislila da ću ponovo zadobiti divljenje svoje braće i sestara, bila sam presrećna. Pomislila sam: „Trud se isplati. Ako budem radila još napornije, možda ću moći još više da napredujem. Tako bi mi se još više ljudi divilo.” Međutim, kasnije mi se pogoršala spondiloza vrata, a gubitak sluha je postao toliko ozbiljan da više nisam mogla normalno da komuniciram sa drugima. Vođe su mi uredile da se vratim u svoju lokalnu crkvu da bih se lečila dok obavljam dužnosti najbolje što mogu. Osećala sam se veoma malodušno. Razmišljala sam o tome koliku sam veliku cenu platila da bih, s velikom teškoćom, zadobila divljenje drugih. Međutim, zbog svoje bolesti, više nisam mogla da obavljam ovu dužnost. Zašto mi je sudbina tako loša? Kasnije, zbog slabog sluha, bilo mi je preteško da komuniciram s drugima. Mogla sam da obavljam samo neke administrativne poslove. Srce mi se zbog toga posebno mučilo i pomislila sam: „Da nisam gluva, imala bih priliku da propovedam jevanđelje i zalivam pridošlice. Ali sada mogu da obavljam samo neke administrativne poslove. Ako ne mogu da budem u centru pažnje, ko će mi se diviti? Zašto mi je sudbina tako loša? U svakom slučaju, ovo je moja sudbina, pa ću samo tavoriti i nekako gurati dan za danom.” Zatim, iako nisam napustila svoju dužnost, stalno sam živela u malodušnom stanju i nisam bila usredsređena kada sam obavljala dužnost. Stalno sam zaboravljala ovo ili ono i često sam pravila greške, čime sam odugovlačila poslove.

Kasnije me je sestra koja je sarađivala sa mnom podsetila da je opasno živeti u takvom stanju i da moram brzo da tragam za istinom da bih rešila svoje negativne emocije. Pomolila sam se Bogu samo zato što me je sestra podsetila: „Bože, ne želim da živim u malodušnosti. Živeti ovako je previše jadno. Molim Te, vodi me da razumem svoje probleme i da izađem iz ovog pogrešnog stanja.” Jednog dana, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam dva odlomka Božjih reči, koji su mi odmah dirnuli srce. Bog kaže: „Osnovni uzrok nastanka negativnog osećanja malodušnosti različit je za svaku osobu. Kod jedne vrste ljudi, malodušnost se može javiti zbog toga što neprestano veruju da im je sudbina loša. Zar to nije jedan od uzroka? (Jeste.) Još odmalena su živeli na selu ili u nekom siromašnom kraju, potiču iz ne baš bogatih porodica i, osim nekoliko prostih komada nameštaja, ništa vredno nisu posedovali. Posedovali su možda jedan ili dva odevna predmeta, koja su morali da nose čak i nakon što bi se ta odeća pohabala, i obično nikada nisu mogli da jedu pristojnu hranu, već su morali da čekaju Novu godinu ili praznike da bi pojeli meso. Ponekad su gladovali ili odeća nije mogla da ih ugreje; imati raskošan obrok delovalo im je poput neverovatne težnje – priuštiti čak i jednu voćku, predstavljalo im je veliki prohtev. Živeći u takvom okruženju, osećali su se drugačije od ljudi iz velikog grada, čiji su roditelji bili dobro situirani, koji su mogli da jedu šta god požele i da se oblače kako hoće, koji su istoga časa dobijali sve što bi poželeli i koji su bili upućeni u mnoge stvari. Stoga su ovako razmišljali: ’Tim ljudima je sudbina baš naklonjena. Što li je mene snašla tako loša sudbina?’ Takvi ljudi su neprestano želeli da se izdvoje iz gomile i da promene svoju sudbinu. To, međutim, nije lako učiniti. Mada čovek koji je na svet došao u takvom okruženju može da pokuša da svoju sudbinu promeni nabolje, u kojoj meri on to zaista može da postigne? Nakon što odraste, kud god da krene nailazi na prepreke u društvu, svuda ga maltretiraju, usled čega se uvek oseća jako nesrećno. Stoga on ovako razmišlja: ’Zašto sam tako loše sreće? Zašto uvek nailazim na rđave ljude? Imao sam teško detinjstvo, ali sam morao da se pomirim s tim. Sada, kad sam odrastao, ja i dalje teško živim. Oduvek sam želeo da drugima pokažem za šta sam sve sposoban, ali nikako da dobijem priliku za to. (…)’ (…) Nakon što su počeli da veruju u Boga, čvrsto su odlučili da svoju dužnost u Božjoj kući pravilno obavljaju – da istrpe nedaće i da naporno rade, da sve stvari istrpe više nego iko drugi i da se trude da zadobiju pohvale i poštovanje od većine ljudi. Nadaju se da će čak možda biti izabrani za vođu, nadzornika ili rukovodioca tima, čime bi svakako odali počast vlastitoj porodici i svojim precima, zar ne? A zar time neće ujedno promeniti i vlastitu sudbinu? Stvarnost im, međutim, ne ispunjava želje, te su oni stoga potišteni i ovako razmišljaju: ’Kako to da, iako već godinama verujem u Boga i veoma se dobro slažem s braćom i sestrama, kad god se bira vođa, nadzornik ili rukovodilac tima, nikako da na mene dođe red? Da li je to zato što izgledam tako obično ili zato što se nisam naročito dobro pokazao, pa me niko nije ni zapazio? Svaki put kad se održavaju izbori, ja osetim tračak nade i bio bih presrećan da me izaberu makar i za rukovodioca tima. Toliko izgaram od želje da se odužim Bogu, ali svaki put se razočaram kada budu izbori i ja budem potpuno izostavljen. U čemu je stvar? Da li je moguće da mi je zaista suđeno da celoga života budem samo osrednja, obična i sasvim neprimetna osoba? Kad se osvrnem na svoje detinjstvo, mladost i srednje godine, shvatam da sam oduvek išao putem osrednjosti i da ništa značajno nisam uradio. A nije da nemam nikakvih ambicija i da mi je kov loš, nije da se ne trudim u dovoljnoj meri i da ne mogu da podnesem velike nedaće. Imam rešenost i ciljeve, a moglo bi se čak reći i da sam ambiciozan. Pa, zašto mi onda baš nikad ne uspeva da se uzdignem iznad gomile? Kad se sve sabere i oduzme, naprosto me prati zla sudbina i suđeno mi je da patim, jer je Bog tako uredio.’ Što više o tome razmišljaju, sve više misle da im je sudbina loša” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). „Takvi ljudi, koji za sebe uvek misle da ih prati loša sudbina, neprestano osećaju kako im srce pritiska nekakva džinovska stena. Uvek veruju da se sve što im se dešava događa zbog njihove loše sudbine, pa tako, šta god da se desi, misle da ništa od toga ne mogu da promene. U stanju su samo da budu negativni i nemarni i da se pomire sa svojom sudbinom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Ono što su Božje reči razotkrile bilo je upravo moje stanje. Razlog zašto sam stalno živela u negativnim emocijama malodušnosti bio je taj što sam uvek verovala da imam lošu sudbinu. Kada sam bila dete, moja porodica je bila siromašna i ljudi su nas gledali s visine, pa sam se žalila da imam lošu sudbinu. Verovala sam da imati dobru sudbinu znači jedino živeti životom iznad drugih i zadobiti njihovo divljenje. Kako bih promenila svoju sudbinu, naporno sam učila. Međutim, usled nedovoljnog dotoka krvi u mozak uzrokovanog neuhranjenošću, nisam mogla efikasno da učim, pa sam na kraju pala na prijemnom ispitu za fakultet. Međutim, nisam bila voljna da prihvatim svoju sudbinu, pa sam otišla da radim u fabrici da zaradim novac. Da bih postala statističar, sedela u kancelariji i zadobila divljenje drugih, radila sam prekovremeno da naučim posao. Na kraju sam napravila statističku grešku, pa me je vođa tima kritikovao pred drugima, što mi je izazvalo šok koji je rezultirao neurosenzornim gubitkom sluha. Još čvršće sam verovala da je to zbog moje teške sudbine i živela sam u bolu, gubeći nadu u svoj život. Nakon što sam počela da verujem u Boga, mislila sam da će me, ako pravilno obavljam svoje dužnosti i budem unapređena u vođu, braća i sestre poštovati i da ću promeniti svoju sudbinu. Međutim, moja gluvoća se pogoršala zbog trovanja gasom i nisam mogla normalno da obavljam svoju dužnost. To je uticalo na rad i premeštena sam sa svoje dužnosti. Kasnije, kada sam počela da obavljam dužnost zalivanja, platila sam cenu u toj dužnosti u nadi da ću postići rezultate koji će izazvati divljenje drugih. Kada sam unapređena, mislila sam da mi se sudbina okrenula nabolje i da ću konačno imati priliku da zablistam. Međutim, vratna spondiloza mi se opet pogoršala, a i sluh mi je bivao sve gori. Nisam mogla normalno da komuniciram s drugima, što je uticalo na moje dužnosti. Nisam imala izbora nego da se vratim u svoju lokalnu crkvu da tamo obavljam administrativne poslove. Pošto moja želja za ugledom i statusom nije bila zadovoljena, krivila sam Boga što mi je uredio lošu sudbinu. Verovala sam da je moja loša sudbina u ovom životu samo da se mučim i naporno radim, pa sam tako živela u malodušnom stanju i u potpunosti digla ruke od svega. Nisam nosila breme u svojoj dužnosti, stalno sam pravila greške, izazivala zastoje u radu i nisam dobro obavljala svoju dužnost. Verovala sam u Boga mnogo godina i pročitala toliko Njegovih reči, ali kada su se stvari događale, nisam dolazila pred Njega da tragam za istinom, a kada stvari nisu išle po mom, žalila sam se da mi je On uredio lošu sudbinu. Čak sam postala negativna i buntovna. Ovo je bilo gledište bezvernika i ja uopšte nisam pokazivala pokornost Bogu.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i stekla dublje razumevanje pojma dobre i loše sudbine. Bog kaže: „Božje uređenje o tome kakva će biti nečija sudbina, dobra ili loša, ne treba posmatrati ni meriti golim okom čoveka niti okom neke gatare, niti ga treba meriti prema tome koliko bogatstva i slave ta osoba uživa tokom svog života, koliko patnje doživljava ili time da li se njeno stremljenje ka dobrim izgledima, slavi i dobitku odvija glatko ili ne. Pa ipak, upravo tu ozbiljnu grešku prave oni koji tvrde da im je sudbina loša; naravno, to je ujedno i način koji većina ljudi koristi za odmeravanje da li im je sudbina dobra ili loša. Dakle, kako treba da odmerimo da li je nečija sudbina dobra ili loša? Na koji način je svetovni ljudi odmeravaju? Oni svoju ocenu zasnivaju prvenstveno na tome da li toj osobi život protiče glatko ili ne, da li ona uživa u slavi i bogatstvu, da li može da živi znatno bolje u odnosu na ostale, koliko ta osoba tokom svog života pati a koliko uživa, koliko dugo živi, kakva joj je karijera i da li je ona puna naprezanja ili je laka i udobna – na osnovu svih ovih i sličnih stvari, ljudi ocenjuju da li je sudbina neke osobe dobra ili loša. Da li i vi sudbinu odmeravate na taj način? (Da.) Kad se, dakle, većina vas suoči s nečim što se glatko ne odvija, kad nastupe teška vremena ili kad ne možete da živite znatno bolje u odnosu na ostale, i vi ćete smatrati da vam je sudbina loša i zapašćete u malodušnost. Ljudi koji tvrde da im je sudbina loša ne moraju obavezno da imaju sudbinu koja je istinski loša, kao što ni sudbina onih koji tvrde kako imaju dobru sudbinu ne mora obavezno da bude istinski dobra. Kako se sudbina tačno odmerava u smislu toga da li je dobra ili loša? (…) Recite Mi, može li se za sudbinu neke udovice reći da je dobra? Iz svetovne perspektive, udovice imaju lošu sudbinu, a naročito lošu sudbinu i zaista težak život imaju žene koje sa svojih trideset ili četrdeset godina postanu udovice! Međutim, ako udovica počne da veruje u Boga kao rezultat velike patnje koju doživljava zbog gubitka muža, da li je njena sudbina tada teška? (Nije.) Zato što žene koje nisu postale udovice možda žive srećno, sve im je potaman, imaju podršku, hranu i odeću, kuća im je puna dece i unučadi, žive udobnim životom, bez ikakvih poteškoća ili duhovnih potreba – one ne veruju u Boga, niti će u Njega početi da veruju, ma koliko se ti trudio da im propovedaš jevanđelje. Dakle, od ove dve vrste ljudi, ko ima dobru sudbinu? (Udovica ima dobru sudbinu, jer je počela da veruje u Boga.) Kao što vidiš, upravo zato što svetovni ljudi smatraju da joj je sudbina loša i zato što je toliko propatila, udovica menja smer svog života i kreće drugačijim putem, pa počinje da veruje u Boga i da Ga sledi – zar to ne znači da ona uživa u blagoslovima? (Znači.) Da li se njena loša sudbina promenila u dobru? (Jeste.) Da li je tako? Ako ima lošu sudbinu, onda njena sudbina u životu treba uvek da bude loša i ne može da se promeni; pa, kako se onda sudbina može promeniti? Da li se to desilo kad je počela da veruje u Boga? (Ne, već zato što su se promenila njena gledišta na stvari.) Promenio se način na koji posmatra stvari; da li se onda promenilo objektivno, činjenično stanje njene sudbine? (Nije.) (…) A u stvari, da li je njena sudbina zaista postala dobra zato što ona sada veruje u Boga? Ne mora da znači. Radi se naprosto o tome da je, zahvaljujući veri u Boga, ona stekla nadu i osetila zadovoljstvo u srcu, promenili su se ciljevi kojima teži, njena gledišta o stvarima su drugačija, usled čega se ona sada, u postojećem životnom okruženju, oseća srećno, zadovoljno, radosno i spokojno. Svoju sudbinu ona sada smatra veoma dobrom, mnogo boljom od sudbine onih žena koje nisu udovice. Tek sada shvata koliko joj je nekadašnji stav, dok je smatrala da je prati loša sudbina, bio pogrešan. Šta iz ovoga možete da zaključite? Da li nešto poput ’dobre sudbine’ i ’loše sudbine’ uopšte postoji? (Ne.) Ne, tako nešto ne postoji” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Čitanje Božjih reči razvedrilo mi je srce. Da li je nečija sudbina dobra ili loša ne može se meriti na osnovu naših predstava i uobrazilja, niti se može posmatrati iz svetovne perspektive. Nevernici misle da je dobra sudbina dobro jesti, dobro se oblačiti i uživati u divljenju i podršci drugih. Nasuprot tome, misle da ako si siromašan ceo život, živiš na dnu društva i drugi te gledaju s visine, ili ako doživiš muke bolesti, ili prolaziš kroz iskušenja i teškoće, to znači imati lošu sudbinu. Zapravo, kod Boga ne postoji takva stvar kao što je dobra ili loša sudbina. To je kao primer koji je Bog dao o udovici. Udovica je od prvobitnog mišljenja da joj je sudbina loša došla do uverenja da joj je sudbina zapravo dobra. Iako se njeno životno okruženje nije promenilo, njena perspektiva na stvari se promenila. Iz Božjih reči je shvatila da bez obzira na to koliko uživaju oni koji imaju srećnu porodicu i udoban život, ako ne mogu da dođu pred Boga i prihvate Njegovo spasenje, na kraju će morati da odu u pakao. Zbog patnje koju je pretrpela, prihvatila je Božje delo i imala priliku da razume istinu i bude spasena. Ona je zaista najblagoslovenija osoba. Pošto se udovičina perspektiva na stvari promenila, promenio se i njen način razmišljanja. Međutim, pošto nisam razumela istinu, verovala sam da imati slavu, dobitak i divljenje drugih znači imati dobru sudbinu, te da napredovanje i mogućnost obavljanja dužnosti vođe znače imati dobru sudbinu, pa sam se svaki put kada bi mi dužnosti bile preraspoređene žalila kako mi je sudbina zla. Shvatila sam da su moji stavovi o stvarima bili tako apsurdni i nerazumni. Zapravo, u Božjoj kući se dužnosti preraspoređuju na osnovu potreba dela, a te promene se sveobuhvatno odmeravaju prema kovu i veštinama ljudi. Dužnost koju osoba obavlja uopšte nije povezana s tim da li joj je sudbina dobra ili loša. Čak i da mi dužnost nije bila preraspoređena, kad ne bih stremila ka istini, svejedno bih bila razotkrivena i uklonjena. Iako sam obavljala administrativnu dužnost, sve dok sam stremila istini i promeni svoje naravi, i dalje sam imala priliku da budem spasena. Uzmimo za primer propovednicu koja je sa mnom obavljala dužnost. Bila je donekle darovita, a kasnije je izabrana za okružnog vođu. Međutim, uvek je težila ugledu i statusu i činila je mnoge stvari koje su prekidale i ometale rad crkve. Na kraju je tvrdoglavo odbila da se pokaje, izbačena je iz crkve i izgubila je priliku da bude spasena. Iz ovoga možemo videti da ako veruješ u Boga a ne stremiš ka istini i ne tražiš promenu svoje naravi, čak i ako postaneš vođa, Bog će te ipak razotkriti i ukloniti. Iz ovih primera je jasno da sam verovala da uživanje u slavi, dobitku i divljenju drugih znači imati dobru sudbinu, i da, ako veruješ u Boga i budeš unapređen i dobiješ važne položaje, imaš dobru sudbinu, dok ako obavljaš običnu dužnost iza kulisa, to znači imati lošu sudbinu. Ovaj pogled je krajnje iskrivljen i uopšte nije u skladu sa istinom. Bog uređuje životno okruženje svake osobe na osnovu njenih potreba. Božje dobre namere su u svemu što ljudi dožive u svom životu. Rođena sam u siromašnoj porodici, pa iako sam naporno učila, ipak se nisam mogla istaći iz mase. Iako mi je sudbina naizgled bila loša, upravo zahvaljujući tome mogla sam da dođem pred Boga i prihvatim Njegovo spasenje. Imala sam snažnu želju za ugledom i statusom, pa da sam živela životom bogatstva i statusa, još više bih težila slavi i dobitku. Na kraju bi me odneli zli trendovi i proždrao bi me Sotona. Tek nakon što sam doživela toliko neuspeha i padova, mogla sam da se vratim Bogu, prihvatim zalivanje i opskrbu Božjim rečima i razumem neke istine. Ovo je najveći blagoslov. To je mnogo smislenije od sticanja slave i dobitka i uživanja u bogatstvu i sjaju sveta. Nakon što sam počela da verujem u Boga, dodeljene su mi administrativne dužnosti zbog mog gubitka sluha. To je ujedno bio i način na koji me je Bog štitio. Moja želja za ugledom i statusom bila je prejaka; kad god bi se ukazala prilika da se istaknem, nisam mogla a da ne radim za ugled i status. Bilo bi previše lako krenuti putem antihrista i biti otkrivena i uklonjena. Iako sam sada gluva, Božja kuća me nije lišila prilike da obavljam svoju dužnost. Umesto toga, dodeljene su mi odgovarajuće dužnosti na osnovu mog fizičkog stanja. Iako je ova dužnost iza kulisa i možda je drugi ne cene mnogo, ne sprečava me da stremim ka istini. Za vreme obavljanja ove dužnosti, otkrila sam mnogo iskvarenosti. Ponekad sam bila površna i nesavesna, a ponekad sam se prepuštala telesnim udobnostima i nisam bila voljna da platim cenu. Kroz jedenje i pijenje Božjih reči, stekla sam neko razumevanje sopstvene iskvarene naravi, i posle toga sam u svom postupanju mogla da se pobunim protiv tela i da uložim srce u svoju dužnost i budem savesna. Istovremeno sam takođe naučila da u svemu tražim istina-načela, da budem savesna i detaljna čak i u sitnim i beznačajnim stvarima. Kroz ovo iskustvo sam shvatila da, bez obzira na to da li ste vođa ili obavljate opšte poslove u Božjoj kući, sve dok stremite ka istini, imaćete život-ulazak i priliku za spasenje. Bog je uredio moju sudbinu u životu prema mojim potrebama; sve je to korisno za mene. Problem je bio u tome što nisam bila zadovoljna; uvek sam imala svoje ambicije i želje i nisam se pokoravala Božjoj suverenosti. Kao rezultat toga, ne samo da sam užasno patila, već nisam ni dobro obavljala svoju dužnost. Nakon što se moje stanovište promenilo, više se nisam osećala tako nesrećno.

Kasnije sam pročitala Božje reči i stekla malo više znanja o perspektivi na kojoj se zasniva moje stremljenje. Svemogući Bog kaže: „Da li su mišljenja i stavovi ljudi koji stalno govore da im je sudbina loša ispravni ili pogrešni? (Pogrešni su.) Očigledno je da se ti ljudi osećaju malodušno zato što su zaglibili u ekstremizam. Usled toga što ih, zbog tih ekstremnih mišljenja i stavova, obuzima ekstremno osećanje malodušnosti, oni nisu u stanju da se pravilno suoče sa onim što im se u životu dešava, ne mogu na normalan način da koriste funkcije koje bi ljudi trebalo da imaju, niti da na normalan način obavljaju dužnosti, odgovornosti ili obaveze stvorenog bića. (…) Pitanja i ljude oni posmatraju sa ove ekstremne i pogrešne tačke gledišta, čime se više puta izlažu dejstvu i uticaju ove negativne emocije dok žive, gledaju na ljude i stvari, vladaju se i postupaju. Na kraju, bez obzira na to kako žive deluju tako umorno i nisu u stanju da prikupe nikakav elan za svoju veru u Boga i stremljenje ka istini. Ma kako da odluče da žive svoj život, oni svoju dužnost ne mogu da izvršavaju pozitivno ni aktivno, a uprkos tome što već dugi niz godina veruju u Boga, nikada se ne usredsređuju na to da svoju dužnost obavljaju svim srcem i umom ili da je izvršavaju u skladu s merilom, a još manje, naravno, streme ka istini ili postupaju u skladu sa istina-načelima. Zašto je to tako? Kad se sve sabere i oduzme, razlog za to leži u njihovom uverenju da imaju lošu sudbinu, zbog čega postaju duboko malodušni. Sasvim se obeshrabre, postanu mlitavi, poput hodajućih leševa, gube svaku vitalnost i ne pokazuju nikakvo pozitivno niti optimistično ponašanje, a kamoli ikakvu rešenost ili istrajnost da ponude odanost koju treba da ponude vlastitoj dužnosti, odgovornostima i obavezama. Umesto toga, oni se nevoljno bore iz dana u dan uz površan stav i tako svoje dane provode smeteno, u bunilu, ne osećajući povodom toga baš ništa. Pritom čak pojma nemaju koliko dugo će se još tako smucati. Naposletku im ne preostaje ništa drugo, do da sami sebe opominju rečima: ’Ah, naprosto ću nastaviti da se smucam okolo dokle god mogu. Ako crkva bude poželela da me izopšti i ukloni, kad jednog dana budem posustao, neka tako i učini. Šta bih mogao da uradim povodom svoje loše sudbine?’ Vidiš, čak su i u govoru tako obamrli. Ova malodušnost ne stvara samo obično raspoloženje, već, što je još važnije, ima razoran uticaj na ljudske misli, srce i na njihovo stremljenje. Ako nisi u stanju da svoje osećanje malodušnosti brzo i pravovremeno preokreneš, ono ne samo da će uticati na čitav tvoj život, već će ti ujedno uništiti život i odvesti te u smrt. Čak i ako zaista veruješ u Boga, nećeš moći da zadobiješ istinu, niti da postigneš spasenje i naposletku ćeš propasti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Nakon čitanja ovog odlomka Božjih reči, shvatila sam da je moj život u stanju malodušnosti i žaljenja na to da imam lošu sudbinu previše opasno stanje. To su bile ekstremne misli, i da ih nisam rešila, izgubila bih priliku da budem spasena. Prvobitno sam mislila da kada živim u malodušnosti i žalim se na svoju lošu sudbinu, samo se osećam uznemireno, a pošto nisam odustala od svoje dužnosti, nisam to smatrala zlim delom. Tek sada sam shvatila da je suština življenja u emocijama malodušnosti nezadovoljstvo Božjom suverenošću; to je tiho opiranje Bogu. Ako se nikada ne bih pokajala, nikada ne bih mogla da zadobijem istinu i budem spasena. Na kraju bih samo bila uništena. Posledice su tako zastrašujuće! Razmišljala sam o tome kako sam, pre nego što sam poverovala u Boga, bila nezadovoljna sudbinom koju mi je Bog uredio jer sam uvek bila neuspešna u svetu. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam težila divljenju drugih. Kada se nisam mogla istaći u svojoj dužnosti, osećala sam se jadno. Žalila sam se da imam lošu sudbinu i živela sam u stanju negativnosti i izopačenosti. Iako sam obavljala svoju dužnost, nedostajalo mi je motivacije. Bila sam pasivna i zabušavala sam u svojoj dužnosti, i bila sam površna. Često sam grešila, praveći probleme svojoj braći i sestrama i ometajući ih, i odlažući svoj sopstveni život-ulazak. Da nisam preokrenula ovo stanje, izgubila bih delo Svetog Duha, svoju dužnost, i na kraju bih izgubila priliku za spasenje. Kada sam to shvatila, obuzeo me je iznenadni strah i usrdno sam se molila Bogu: „Bože, toliko godina sam bila nepopustljiva i odbojna prema istini. Stalno sam se žalila na svoju lošu sudbinu i nisam mogla da se oslobodim svojih ekstremnih emocija. Tek sada sam shvatila da je gledište koje stoji iza moje težnje bilo pogrešno. Voljna sam da Ti se pokajem, da ozbiljno stremim ka istini i da pravilno obavljam svoju dužnost.”

Kasnije sam razmišljala: šta je bio osnovni uzrok mog života u tolikoj bedi toliko godina? Pročitala sam Božje reči: „Šta je to što Sotona koristi da bi čoveka čvrsto držao pod kontrolom? (Slava i dobitak.) Sotona koristi slavu i dobitak da kontroliše ljudske misli, navodeći ih da ne misle ni na šta drugo do na te dve stvari i navodeći ih da se bore za slavu i dobitak, podnose teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja i nose teško breme za slavu i dobitak, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i donose svaki sud ili odluku zarad slave i dobitka. Na taj način, Sotona postavlja nevidljive okove na ljude, i, s tim okovima na sebi, oni nemaju ni sposobnosti ni hrabrosti da se oslobode. Nesvesni toga, oni nose te okove dok se vuku napred korak po korak, s velikom teškoćom. Radi ove slave i dobitka, ljudski rod se udaljava od Boga, izdaje Ga i postaje sve rđaviji. Na taj način se, usred Sotonine slave i dobitka, uništava jedna generacija za drugom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito mrski njegovi podmukli motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine podmukle motive zato što mislite da bez slave i dobitka život ne bi imao smisla, i da ljudi neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve i da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, postepeno, jednog ćete dana svi spoznati da su slava i dobitak teški okovi koje Sotona postavlja čoveku. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i okovima koje ti donosi Sotona. Kada poželiš da se oslobodiš svih onih stvari koje je Sotona u tebe usadio, onda ćeš raskrstiti sa Sotonom i istinski ćeš mrzeti sve što ti je Sotona doneo. Tek tada ćeš imati istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Nakon čitanja Božjih reči, odjednom sam shvatila da je sav bol koji sam pretrpela tokom godina doneo Sotona. Sotona me je iskušavao slavom i dobitkom, čineći da od detinjstva težim da se istaknem iz mase i promenim svoju sudbinu. Kada sam išla u školu, učitelji su me učili da „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi”, „Čovek stremi ka vrhu, kao što voda teče nizvodno” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Prihvatila sam ta pravila preživljavanja i pogrešno verovala da ako imam slavu i dobitak, imaću sve, i da ću sve dok naporno radim, više patim i plaćam višu cenu, imati dobru budućnost i moći da uživam u svem bogatstvu i prosperitetu sveta. Marljivo sam učila više od deset godina da bih stekla slavu i dobitak i da bi mi se drugi divili, ali na kraju ipak nisam uspela. Nisam bila voljna da prihvatim svoju sudbinu, pa sam prekovremeno učila da bih postala statističar. Na kraju, ne samo da nisam uspela da promenim svoju sudbinu, već sam i grešila na poslu zbog preteranog naprezanja tela. Doživela sam šok i usled toga razvila neurosenzorni gubitak sluha. Nakon što sam počela da verujem u Boga, bila sam nestrpljiva da brzo postignem uspeh u obavljanju svoje dužnosti; radila sam do kasno u noć, ne mareći za svoje zdravlje, a sve kako me ne bi gledali s visine. Na kraju mi se gubitak sluha pogoršao i nisam mogla normalno da komuniciram sa svojom braćom i sestrama. Mogla sam da obavljam samo administrativne poslove iza scene i posebno me je mučilo to što mi se drugi ne dive. Slava i dobitak bili su kao okovi na mom telu, sprečavajući me da se oslobodim. Razmišljala sam o tome kako nevernici cene slavu i dobitak više od samog života. Neki ljudi ne mogu da podnesu udarac što ne mogu da upišu fakultet ili što ne uspeju u karijeri i usled toga dožive nervni slom, ili čak izvrše samoubistvo skokom sa zgrade. I ja sam bila ista. Kada nisam mogla da ostvarim svoju ambiciju i želju da težim divljenju drugih, samo sam se stalno žalila da mi Bog nije uredio dobru sudbinu, živela u malodušnom stanju i odustala od pokušaja. Čak sam razmišljala o tome da sve okončam. Da nije bilo Božje zaštite, možda bih završila kao ti nevernici. Konačno sam jasno uvidela da pravila preživljavanja koja mi je Sotona usadio nisu pozitivne stvari. Zbog toga sam brinula o ugledu i statusu i, kada ih nisam mogla dobiti, udaljila sam se od Boga, izdala Boga, opirala se Bogu, i na kraju rizikovala da izgubim priliku za spasenje. Ovo je bila Sotonina opaka namera u kvarenju ljudi. Kad bih nastavila ovako, pre ili kasnije bih bila uklonjena. Zažalila sam što sam bila tako slepa i glupa i što me je Sotona tolike godine mrcvario. Odlučila sam da se potpuno pobunim protiv Sotone i da od sada živim po Božjim rečima, više ne težeći ugledu i statusu.

Jednog dana sam pročitala Božje reči i razumela Božje namere. Svemogući Bog kaže: „Kakav stav ljudi treba da zauzmu prema sudbini? Treba da se povinuješ uređenjima Stvoritelja i da u pozadini Njegovih uređenja svih tih stvari aktivno i marljivo tragaš za svrhom i smislom, kako bi postigao razumevanje istine, kako bi u ovom životu koji ti je Bog uredio iskoristio svoju najbolju funkciju, kako bi obavljao dužnosti, odgovornosti i obaveze stvorenog bića i kako bi svoj život učinio smislenijim i vrednijim, sve dok te Stvoritelj ne bude konačno prihvatio i dok te ne bude upamtio. Naravno, bilo bi još bolje ako bi mogao da se potrudiš da postigneš spasenje kroz traganje za istinom i prihvatanje istine – to bi bilo najbolje. U svakom slučaju, što se sudbine tiče, najprikladniji stav koji stvoreni ljudski rod treba da zauzme nije stav proizvoljne osude i definisanja niti korišćenja ekstremnih metoda za obračunavanje sa sudbinom. Još manje bi, naravno, ljudi trebalo da se opiru vlastitoj sudbini, da je odbacuju ili menjaju; umesto toga, svojim srcem treba da je cene, da za njom tragaju, osećaju je i sa njom se usklađuju, a zatim da se s njom na pozitivan način suoče. Konačno, u životnom okruženju i na životnom putovanju koje ti je Bog postavio, treba da tragaš za načinom vladanja kojem te je Bog podučio, da tragaš za putem kojim Bog zahteva da ideš, da doživiš sudbinu kakvu ti je Bog ovako uredio, da bi na kraju dobio Njegov blagoslov” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Iz Božjih reči sam pronašla put. Bog od mene zahteva da se držim svog položaja kao stvoreno biće i da svoju dužnost obavljam na praktičan način. Razmišljajući o tome, Božje dobre namere su u svakoj dužnosti koju obavljam i moram to prihvatiti od Boga. Bez obzira na to da li mogu da zadobijem divljenje drugih, ja sam samo sićušno stvoreno biće i dovoljno je da ispunim svoju funkciju kao stvoreno biće. Iz dubine duše sam spremna da se pokorim sudbini koju mi je Bog uredio.

Sada mogu voljno da se pokorim i učim da ulažem srce u obavljanje svoje dužnosti i da budem savesna dok je obavljam. Učim se da u svemu tražim istina-načela i da praktično postupam u skladu sa Božjim zahtevima. Ako nešto ne razumem, više tražim razgovor u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama. Ako pogrešim u svojoj dužnosti, odmah tražim i sumiram uzroke, razmišljam o svojim iskvarenim naravima i što pre ispravljam svoje greške. Kada ovako postupam, osećam mir i spokoj u srcu. Postepeno sam prestala da budem sputana gledištem da mi je sudbina loša i moje stanje je sve bolje i bolje. To su rezultati koje su na mene ostavili prosvećenje i rukovođenje Božjim rečima. Hvala Svemogućem Bogu!