Autorka: Linda, Italija

Majka mi je odmalena govorila: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” i „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.” Govorila mi je da, ako primetim probleme kod drugih ljudi, apsolutno ne smem da im to kažem u lice jer bi to izazvalo lošu reakciju, kao i da na sve moram da zažmurim na jedno oko kako bih održala prijateljske odnose sa drugima. Od tog trenutka sam čuvala majčine reči u srcu. Bilo u školi, ili među rodbinom i prijateljima, nikada nisam govorila o problemima drugih ljudi kada bih ih primetila. Sećam se kada sam bila u srednjoj školi, drugarica iz klupe mi je rekla da drugi misle da je prilično samovoljna i dominantna i da ne žele da provode vreme s njom. Pitala me je da li je zaista takva. Zapravo, znala sam da ima te probleme i htela sam da joj kažem istinu, ali onda sam pomislila: „Ako joj kažem istinu, da li će se osećati posramljeno i da li više neće želeti da provodi vreme sa mnom?” Zato sam, protivno onome što sam mislila, rekla: „Ne mislim tako. Ne slušaj tuđe gluposti.” Nakon što je ovo čula, moja drugarica je radosno rekla: „Kao što sam i mislila, ti si bolja od ostalih. Drugi me nikako ne vole. Ti si jedina koja me razume.” Nakon toga, naš odnos je postao još bolji. Mislila sam da je to dobar način da se vladam.

Kasnije sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i počela da obavljam dužnost izrade slika u crkvi. Tehničke veštine sestre Kloi bile su relativno slabe. Kada smo razgovarale o dizajnerskim idejama, uvek smo je pitale da li ima poteškoća i strpljivo bismo odgovarale na njena pitanja. Mislila sam da će ovako brzo napredovati, ali kasnije sam otkrila da nakon što bismo razmotrile ideje, Kloi ne bi odmah počinjala sa izradom. Umesto toga, čas bi slušala himne, a čas bi na internetu pregledala vesti koje nemaju veze sa njenom dužnošću. Na kraju su slike koje je napravila bile veoma grube. Videla sam da je površna u obavljanju svoje dužnosti, pa sam želela da joj ukažem na njene probleme. Na jednom okupljanju, pitala sam Kloi zašto je tako spora u izradi slika. Rekla je da je to zato što nailazi na poteškoće. Rekla sam: „Ako nailaziš na poteškoće, trebalo bi da odmah komuniciraš sa nama. Na taj način problemi se mogu rešiti što je brže moguće i napredak neće biti usporen.” Prvobitno sam želela da razotkrijem kako je tokom tog perioda otaljavala posao u obavljanju svojih dužnosti. Međutim, primetila sam da postaje nestrpljiva, pa sam progutala reči koje sam nameravala da kažem. Nakon toga, druge sestre su takođe potražile Kloi da sa njom razgovaraju u zajedništvu. Rekla je da ne razumem njene poteškoće i da sam previše zahtevna prema njoj, ali da to prihvata od Boga i da će promeniti svoj stav prema obavljanju dužnosti. Malo sam se zabrinula nakon što sam ovo čula, i pomislila sam: „Sada kada Kloi ima predrasudu prema meni, kako ćemo se slagati u budućnosti? Hoće li moje druge sestre misliti da imam lošu ljudskost i da sam neosetljiva?” Nakon toga, primetila sam da Kloi pravi slike brže nego pre i pomislila sam da je donekle preokrenula stvari. Međutim, nekoliko dana kasnije, otkrila sam da i dalje nema osećaj hitnosti u obavljanju svojih dužnosti, pa čak i da gleda video snimke neverničkog sveta. Takođe se često žalila, govoreći stvari poput: „Nadzornik uvek traži od nas da inoviramo, ali inovirati nije tako lako! Svi smo tek počeli da obavljamo ovu dužnost. Zar zahtevati toliko od nas nije prosto traženje nemogućeg?” i „Kad god napravim sliku, uvek ukazuje na toliko problema. Previše se drži detalja!” Iako smo je druga sestra i ja često sprečavale da govori te negativne stvari, nije se mnogo suzdržavala. Znala sam da bi trebalo da detaljno analiziram prirodu i posledice njenih postupaka, jer će inače uticati na druge sestre u obavljanju njihovih dužnosti. Međutim, kada sam pomislila na predrasudu koju je stvorila prema meni nakon što sam prošli put razgovarala sa njom, i kako je čak pred drugim sestrama rekla da je teram da radi stvari preko njenih mogućnosti, oklevala sam. Pomislila sam: „Šta ako nastavim da razotkrivam i detaljno analiziram njene probleme i moj odnos sa njom postane zategnut? Možda bi trebalo da njenu situaciju prijavim nadzorniku. Ali ako Kloi sazna za ovo, da li će misliti da joj zabadam nož u leđa i reći da imam lošu ljudskost?” Nakon što sam dobro razmislila, i dalje nisam imala hrabrosti da ukažem na njene probleme, niti da ih prijavim.

Nedugo zatim, nadzornik je saznao da je Kloi već dugo vremena otaljavala svoju dužnost, pa joj je preraspodelio dužnost. Nadzornik me je takođe orezao, rekavši: „Videla si da je Kloi dugo vremena otaljavala svoju dužnost i širila negativnost, ali je nisi razotkrila niti prijavila. Ti si osoba koja hoće da ugodi drugima i ni najmanje nisi štitila rad crkve. Previše si sebična! Trebalo bi da pažljivo razmisliš o ovome.” Reči nadzornika bile su kao šamari po mom licu. U tom trenutku, očajnički sam želela da nađem rupu u zemlji u koju bih se uvukla. Kasnije sam se osećala veoma neprijatno kada bih pomislila na ono što je nadzornik rekao. U mislima sam se stalno iznova pitala: „Zašto nisam imala hrabrosti da razotkrijem ili prijavim Kloine probleme?” Jednog dana tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči i stekla određeno znanje o svom stanju. Svemogući Bog kaže: „Većina ljudi je spremna da stremi ka istini i želi da primenjuje istinu, ali uglavnom imaju samo odlučnost i želju da to učine; međutim, u njima samima, istina nije postala njihov život. Stoga, kad naiđeš na zle sile koje ometaju i sabotiraju crkveni rad – na primer, kad se suočiš s lažnim vođama koji obavljaju stvari kršeći načela i ne obavljaju stvaran posao, ili sa zlim ljudima i antihristima koji čine zlo i ometaju crkveni rad i time nanose štetu Božjem izabranom narodu – ti nemaš hrabrosti da ustaneš i progovoriš. Zašto nemaš tu hrabrost? Da li zato što si plašljiv ili nisi rečit, ili se ne usuđuješ da progovoriš jer ne vidiš stvari jasno? Ni zbog jedne od tih stvari; to je prvenstveno posledica toga što te sputavaju tvoje iskvarene naravi. Jedna od iskvarenih naravi koju ispoljavaš jeste lažljiva narav: kad se nešto dogodi, prvo što razmatraš jesu tvoji interesi, posledice tvojih postupaka i to da li će ti oni doneti koristi. To je lažljiva narav, zar ne? Druga je sebična i niska narav. Razmišljaš: ’Šta ja imam s tim što oni štete interesima Božje kuće? Nisam vođa, pa zašto bih se u to uplitao? To nema nikakve veze sa mnom i to nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto što ti namerno smišljaš, već ih nesvesno proizvodiš – to su iskvarene naravi koje ljudi ispoljavaju kad naiđu na problem. Ove iskvarene naravi upravljaju tvojim mislima, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da ustaneš i da progovoriš, ali imaš bojazni, a čak i ako progovoriš, okolišaš i ostavljaš sebi odstupnicu, ili izvrdavaš i naprosto ne govoriš istinu. Ljudi sa sposobnošću raspoznavanja to mogu da vide, a zapravo i sȃm u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da nisi postigao rezultate, da si samo otaljavao stvari i da problem nije rešen. Nisi ispunio svoju odgovornost, a ipak samopravedno kažeš da jesi, ili tvrdiš da u tom trenutku nisi jasno video stvari. Da li te tvrdnje odgovaraju činjenicama? Da li je to ono što zaista misliš? Zar nisi potpuno pod kontrolom svojih sotonskih naravi? (…) Nemaš vlast nad onim što govoriš i radiš. Ne možeš da kažeš ono što zaista misliš niti da kažeš istinu, čak i ako to želiš; ne možeš da primenjuješ istinu, čak i ako to želiš; ne možeš da ispuniš odgovornosti koje bi trebalo, čak i ako bi to hteo. Sve što govoriš, sve što radiš i svako ponašanje u koje se upuštaš jesu obmana, i sve je to površno. U potpunosti si okovan svojim sotonskim naravima i pod njihovom si kontrolom. Čak i ako želiš da prihvatiš i primenjuješ istinu, nisi svoj gospodar. Tvoje sotonske naravi te kontrolišu, pa stoga živiš prema tim naravima i govoriš i radiš ono što ti se prohte. U potpunosti si postao marioneta iskvarenog tela; postao si Sotonino oruđe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam promišljala o Božjim rečima, osećala sam se kao da mi probadaju srce. Bila sam takva osoba kakvu je Bog razotkrio. Znala sam sve o Kloinim problemima, ali nisam se usuđivala da ih razotkrijem niti detaljno analiziram. Čak i kada bih nešto rekla, ne bih rekla ništa suštinski važno: pomenula bih samo polovinu, a ostatak zadržala za sebe, plašeći se da ne uvredim Kloi. Da bih sačuvala sebe i održala odnos sa njom, prećutala sam njene probleme. Koliko sam bila sebična i prevrtljiva! Kloi je dosledno otaljavala svoju dužnost, bez ikakvog znaka pokajanja. Takođe je širila negativnost među braćom i sestrama; igrala je ulogu Sotone. Ne samo da je nisam zaustavila, već sam je čak i štitila i nisam prijavljivala njene probleme vođama. Zar nisam postupala kao Sotonin saučesnik i štit? Uživala sam u svemu što je dolazilo od Boga, ali sam ugrizla ruku koja me je hranila i uopšte nisam ispunjavala nijednu svoju odgovornost. Zaista sam bila nedostojna da živim pred Bogom! Kada sam pomislila na ovo, osećala sam krivicu i nelagodu, i zaista sam zažalila zbog onoga što sam uradila.

Kasnije sam počela da nadgledam rad na umetničkom dizajnu. Otkrila sam da je sestra Emili prilično nadmena i samopravedna i da nije voljna da prihvati tuđe predloge. To je uticalo na rezultate izrade slika. Znala sam da bi trebalo da ukažem na Emiline probleme i pomognem joj da što pre preokrene ovo stanje, ali onda sam pomislila: „Da li bi bilo previše bolno ako bih joj u lice ukazala na njene probleme? Šta ako ne može to da prihvati i stvori predrasudu prema meni? Ali ako ne kažem, to će uticati na posao. Zar ne upadam samo u stare navike?” Molila sam se Bogu da mi da snage da primenjujem istinu. Zatim sam pronašla odlomak Božjih reči koji se odnosio na moje stanje: „Ako imaš nameru i ugao posmatranja onoga koji hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš primenjivati istinu niti se držati načela, tako da ćeš uvek doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tragaš za istinom, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kad se suočiš sa stvarima koje se odnose na interese Božje kuće, moraš da se moliš Bogu i da Ga dozivaš, tražeći od Boga da ti dȃ veru i snagu, kako bi ti omogućio da se držiš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da se čvrsto držiš stava kojeg treba da se držiš, da štitiš interese Božje kuće i da sprečiš da rad Božje kuće pretrpi bilo kakve gubitke. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svog ponosa i gledišta onog koji hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi razvedrile srce. Shvatila sam da, ako želim da se oslobodim misli i ideja osobe koja hoće da ugodi drugima, moram interese crkve da stavim na prvo mesto. Bez obzira šta drugi mislili ili da li ću ih uvrediti, morala sam da ispunim svoje odgovornosti i da ne dozvolim da rad crkve bude ugrožen. Crkva me je postavila za nadzornicu jer su se nadali da ću preuzeti odgovornost za svoju braću i sestre i da ću štititi interese crkve. Ako bih nastavila da budem osoba koja hoće da ugodi drugima, i ne bih ukazala na Emiline probleme, onda bih nanosila štetu njoj, a i radu crkve. Potom sam, u svetlu Božjih reči, detaljno raščlanila prirodu i posledice njenih postupaka. Takođe sam govorila o šteti koju je moja prethodna nadmena narav nanela kako radu crkve, tako i mom sopstvenom život-ulasku. Ono što nisam očekivala je da Emili, nakon što je ovo čula, ne samo da nije stvorila predrasude prema meni, već je shvatila svoje probleme u svetlu Božjih reči i bila je voljna da preokrene stvari. Niti se Emili zbog ovoga udaljila od mene. Otvarala bi mi se u duhovnom razgovoru o iskvarenosti koju je otkrivala u obavljanju svoje dužnosti ili o poteškoćama na koje je nailazila. U ovom iskustvu, okusila sam slatkoću primenjivanja istine i srce mi se osećalo posebno spokojno.

Godine 2024. izabrana sam za vođu grupe, odgovornu za grupna okupljanja. Na okupljanjima, otkrila sam da sestra Alis u svom duhovnom razgovoru često skreće sa teme i da u razgovoru često osuđuje druge. Jednom, nakon čitanja Božjih reči, Alis ih nije koristila da razume sebe. Umesto toga, rekla je da Olivija ima nadmenu narav i da je Oliviji u prošlosti nekoliko puta davala predloge, ali je Olivija bila veoma otporna i govorila grubo, sputavajući je i nanoseći joj štetu. Zatim je govorila o tome kako je pomogla Oliviji iz ljubavi. Kada sam je čula da to govori, pomislila sam: „Zar ovim što govori ne omalovažava druge da bi uzdigla sebe? Ako Olivija zaista ima te probleme, može pojedinačno potražiti Oliviju da joj ukaže na njih i razgovara sa njom u zajedništvu. Ne bi trebalo da koristi okupljanje da iskaljuje svoje nezadovoljstvo. Štaviše, u svom duhovnom razgovoru je skrenula sa teme okupljanja. Moram brzo da je zaustavim.” Međutim, onda sam pomislila: „Ako je direktno prekinem, da li će je to osramotiti i navesti da stvori predrasudu prema meni? Ma, neka. Sačekaću da se okupljanje završi pa ću nasamo razgovarati s njom.” Stoga je nisam zaustavila. Samo sam kratko rekla: „Neka svako povede računa o dužini svog duhovnog razgovora, kako bi i drugi imali dovoljno vremena za besedu.” Htela sam da posle okupljanja razgovaram sa Alis o njenom problemu, ali onda sam čula od drugih sestara da je ranije Alis često sudila ljudima iza njihovih leđa; jedna sestra je ranije uvredila Alis, pa je Alis počela da govori loše o toj sestri iza njenih leđa i Alis joj je čak i u lice pokazivala hladnoću, dovodeći je u neprijatnu situaciju. Srce mi se steglo i pomislila sam: „Ako ukažem na njen problem i uvredim je, da li će se ona tako ponašati i prema meni? Koliko bi to bilo neprijatno ako često moramo da budemo zajedno u budućnosti! Možda bi ipak trebalo da njenu situaciju prijavim vođama.” Međutim, onda sam pomislila: „Prilično dobro se slažem sa Alis. Ona takođe dobro brine o meni u svakodnevnom životu. Ako prijavim njene probleme iza njenih leđa, to bi bilo previše podmuklo. Zar to ne bi bilo ravno zabadanju noža u leđa? Ako bi saznala da sam ja ta koja je prijavila njene probleme, da li bi mi zbog toga zamerila i osuđivala me iza leđa? Ma, neka, bolje da ne kvarim odnos koji sada imam sa njom.” Kada sam ovo pomislila, odustala sam od ideje da ukažem Alis na njene probleme.

Nedugo zatim, dve sestre su mi prijavile Alisinu situaciju. Jedna od sestara je rekla da Alis uvek skreće s teme kada razgovara u zajedništvu o Božjim rečima, što oduzima mnogo vremena na okupljanjima, a da nikome ne donosi nikakvu korist ili pouku. Druga sestra je rekla da Alis na okupljanjima uvek osuđuje druge i priča o njihovim problemima. To je uvlačilo ljude u sitne rasprave o tome šta je ispravno a šta pogrešno, i donekle ometalo crkveni život. Kada sam čula svoje sestre da to govore, pomalo sam osećala krivicu. Bila sam svesna Alisinih problema, ali nisam na njih ukazivala niti ih prijavljivala. Sve je to bilo zbog moje neodgovornosti. Tokom svojih duhovnih posvećenosti, odgledala sam video sa iskustvenim svedočenjem. Dva odlomka Božjih reči koji se navode u njemu dirnula su mi srce i dala mi izvesno saznanje o samoj sebi. Svemogući Bog kaže: „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete podržati svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: jesi li neko ko pokazuje razumevanje prema Božjem bremenu? Možeš li ti sprovoditi pravednost za Boga? Možeš li ustati i govoriti za Mene? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u kritičnim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju? Često postavljaj sebi ova pitanja i često razmišljaj o njima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Jednom kad istina postane tvoj život, ako vidiš da neko huli na Boga, da se ne boji Boga, da je površan dok izvršava svoju dužnost ili da prekida i ometa crkveni rad, prema njemu ćeš moći da se ophodiš u skladu sa istina-načelima; raspoznavaćeš one koje treba raspoznati i razotkrivaćeš one koje treba razotkriti. Ako istina nije postala tvoj život i još uvek živiš u svojim sotonskim naravima, onda ćeš se, kad budeš video da zli ljudi i đavoli izazivaju prekide i ometanja u crkvenom radu, praviti da to ne vidiš, na to ćeš se oglušiti i to ćeš zanemariti, ne osećajući nikakvu grižu savesti. Još ćeš i pomisliti da, bez obzira na to ko ometa crkveni rad, to nema nikakve veze s tobom. Koliko god štete da je naneto crkvenom radu i interesima Božje kuće, za to nećeš mariti, nećeš se raspitivati o tome, niti ćeš osećati ikakvu grižu savesti. U tom slučaju, ti si čovek koji nema savesti ni razuma, bezvernik, službenik. Jedeš ono što je Božje, piješ ono što je Božje i uživaš u svemu što dolazi od Boga, a ipak osećaš da nikakva šteta koja je naneta interesima Božje kuće nema nikakve veze s tobom – to te čini izdajnikom koji staje na stranu tuđina na štetu svojih, onim tipom stvorenja koje ujeda ruku koja ga hrani. Ako ne štitiš interese Božje kuće, da li si ti uopšte čovek? Ti si demon koji se ušunjao u crkvu. Pretvaraš se da veruješ u Boga, pretvaraš se da si jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda i želiš da živiš na račun Božje kuće – više ne ličiš na ljudsko biće i očigledno si bezvernik. Oni koji istinski veruju u Boga, čak i ako tek treba da zadobiju istinu i život, makar će u svom govoru i u svojim postupcima stati na Božju stranu; oni makar neće stajati skrštenih ruku kad vide da se nanosi šteta interesima Božje kuće. Budu li to pokušali da ignorišu, osetiće grižu savesti i nelagodu, pa će reći sebi: ’Ne mogu samo da sedim skrštenih ruku. Moram da ustanem i kažem nešto, moram da ispunim svoju odgovornost. Moram da istupim da bih razotkrio i zaustavio ovo zlo delo, da bih zaštitio interese Božje kuće od štete i postarao se da crkveni život ne bude ometan.’ Ako je istina postala tvoj život u tvom srcu, onda ne samo da ćeš imati tu hrabrost i odlučnost, već ćeš biti i u stanju da tu stvar prozreš. Štaviše, bićeš u stanju da ispuniš svoj deo odgovornosti za Božje delo i za interese Njegove kuće, i time će tvoja dužnost biti ispunjena. Ako prema svojoj dužnosti možeš da se odnosiš kao prema sopstvenoj odgovornosti i obavezi, i kao prema Božjem nalogu, i ako osećaš da jedino na taj način živiš u skladu sa sopstvenom savešću i ne izneveravaš Boga, zar onda nećeš proživljavati integritet i dostojanstvo normalne ljudskosti? Tvoja dela i tvoje ponašanje biće isto što i ’bojati se Boga i kloniti se zla’ o čemu Bog govori. Primenjivaćeš suštinu ovih reči i proživljavaćeš njihovu stvarnost. Kad istina postane čovekov život, on je tada u stanju da proživljava te stvarnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam krivicu i uznemirenost. Kao vernici u Boga, kada vidimo da ljudi prekidaju i ometaju život crkve, trebalo bi da pokažemo razumevanje prema Božjoj nameri i da istupimo da to sprečimo, kako bi naša braća i sestre mogli da jedu i piju Božje reči i u zajedništvu razgovaraju o istini u dobrom okruženju. Razmislila sam o sebi. Bila sam svesna da Alis često skreće s teme na okupljanjima i da uvek osuđuje i omalovažava druge iza njihovih leđa, i da to prekida i ometa život crkve. Međutim, da ne bih uvredila nju, uvukla sam se u svoj oklop kao kornjača, postupajući plašljivo, i nisam se usuđivala da je sprečim da to uradi. Niti sam se usuđivala da razotkrijem ili detaljno analiziram prirodu njenih postupaka. Koliko je moj život bio jadan! Bila sam sebična i podla, znajući samo kako da sačuvam sebe. Jela sam i pila Božje reči, ali nisam mogla da ih sprovedem u delo. Stajala sam po strani dok je Alis ometala život crkve. Na koji način sam bila vernik u Boga? Ugrizla sam ruku koja me je hranila. Bila sam nedostojna da živim pred Bogom! Osećala sam izuzetnu krivicu i nelagodu, pa sam se sakrila u kupatilo i šamarala sebe. Pitala sam sebe iznova i iznova: „Zašto mi je tako teško da kažem makar jednu reč istine? Zašto sam tako sebična?” Vrativši se u svoju sobu, pomolila sam se Bogu. „Dragi Bože, pogrešila sam. Ne želim više ovako da živim. Želim da primenjujem istinu i da budem osoba sa osećajem za pravdu. Neka me Ti povedeš da steknem istinsko razumevanje sebe.”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i spoznala razlog zbog kojeg se nisam usuđivala da ukažem na tuđe probleme. Svemogući Bog kaže: „U filozofijama za ovozemaljsko ophođenje postoji načelo koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao ovo dobro prijateljstvo, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa. Pridržava se načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih nedostataka. Oni jedni druge lažu, jedni od drugih skrivaju stvari i jedni protiv drugih spletkare. Premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihovo prijateljstvo. Zašto bi neko želeo da očuva takav odnos? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, jer bi to značilo često izlaganje opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih nedostataka ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje su jedan drugome osoba od poverenja. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvom društvenom odnosu, ljudi ne mogu da se upuste u iskrene razgovore, ni da uspostave duboke veze, niti da govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, niti probleme koje kod drugih ljudi zapažaju, kao ni reči od kojih bi drugi ljudi imali koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi se drugima dodvoravali. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, sprečavajući time da drugi razviju neprijateljske misli prema njima. Kad joj niko ne predstavlja pretnju, zar ta osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je nepošten i lažljiv način opstanka sa elementom opreza, kome je cilj samoodržanje. Živeći ovako ljudi nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju oprezan stav, međusobno se eksploatišu i spletkare, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste da se uzdržiš od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su taktika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom vladanju ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Koje probleme ovaj način podučavanja može zaista da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da ti odobravaju, da ti zauvek ostanu prijatelji? Da li se ovim u potpunosti ispunjava merilo za moralno vladanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da nisam mogla da primenjujem istinu i nisam se usuđivala da ukažem na probleme drugih ljudi zato što su se sotonske filozofije i zakoni duboko ukorenili u mom srcu. Roditelji su me odmalena učili: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” i „Govorite dobre reči u skladu sa osećanjima i razmišljanjem drugih, jer iskrenost smeta ljudima”. Učili su me da budem veoma oprezna i obazriva u odnosima sa drugima i da nikada ne razotkrivam probleme drugih ljudi njima u lice, kako bih izbegla da ih uvredim i da budem izložena osveti i nanošenju štete s njihove strane. Stalno sam živela po tim mislima i idejama. Dok sam išla u školu, gledajući svoju drugaricu iz klupe kako se ponaša nadmoćno i bahato, nikada joj nisam ukazivala na probleme jer sam se plašila da je ne uvredim. Čak sam je i obmanjivala, govoreći stvari koje su bile protivne onome što mi je bilo u srcu. Nakon što sam počela da verujem u Boga, Kloi i ja smo zajedno obavljale svoje dužnosti. Bila sam svesna da ona otaljava svoju dužnost i da takođe širi negativnost, ometajući druge u obavljanju njihove dužnosti, ali da bih sačuvala sebe, nikada nisam bila voljna da razotkrijem ili detaljno analiziram njene probleme. Primetila sam da Alis u svom duhovnom razgovoru na okupljanjima često skreće s teme, pa čak i da osuđuje druge. Međutim, nikada nisam bila voljna da raščlanim njene probleme jer sam se plašila da će mi se osvetiti i da će me osuđivati, pa sam stajala skrštenih ruku i gledala kako ometa život crkve. Živeći po sotonskim filozofijama i zakonima, postala sam prepredena i prevrtljiva, i nisam imala nimalo iskrenosti u svojim interakcijama sa drugima. Na površini sam bila ljubazna osoba i dobro sam se slagala sa Kloi i Alis. Međutim, kada sam videla njihove probleme, nisam im pružila nikakvu pomoć i nisam im pokazivala nikakvu istinsku ljubav. Moja ljubaznost prema njima bila je sva lažna i licemerna, usmerena na održavanje telesnih odnosa i na to da se oni skladno slažu sa mnom. Zaista sam bila krajnje prepredena i varljiva! Shvatila sam da sam odavno izgubila savest i razum živeći po sotonskim filozofijama i zakonima; postala sam izuzetno sebična i ponašala se kukavički; nesvesno sam postala Sotonin saučesnik i štit. Ako bih nastavila ovako a da ne preokrenem stvari, Bog bi me se sigurno gnušao i uklonio me!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i jasnije sam shvatila sotonski otrov: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana.” Svemogući Bog kaže: „Da li je izraz ’prozivati’ u izreci ’Ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ dobar ili loš? Da li izraz ’prozivati’ ima značenje da ljudi bivaju otkriveni ili razotkriveni kao što ga ima u okviru reči Božjih? (Nema.) Na osnovu Mog shvatanja izraza ’prozivati’ onako kako on postoji u ljudskom jeziku, taj izraz nema to značenje. On donekle ima prirodu zlonamernog oblika razotkrivanja; on znači razotkriti ljudske probleme i nedostatke ili određene stvari i ponašanja koji su drugima nepoznati, ili neke spletke, ideje ili gledišta koji se odvijaju u pozadini. To je značenje izraza ’prozivati’ u izreci ’Ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. Ako se dvoje ljudi dobro slažu i jedno u drugo imaju poverenja, ako među njima nema prepreka i svaki od njih se nada da će onom drugom biti od koristi i da će mu pomoći, onda bi za njih bilo najbolje da zajedno sednu i jasno porazgovaraju o problemima koje imaju na otvoren i iskren način. To je primereno i nije prozivanje tuđih nedostataka. Ako otkriješ probleme druge osobe, ali uviđaš da ta osoba i dalje nije u stanju da prihvati to što na njih ukazuješ, tad naprosto nemoj ništa da govoriš, kako bi izbegao svađu ili sukob. Ako toj osobi želiš da pomogneš, možeš da zatražiš njeno mišljenje i prvo da je upitaš: ’Vidim da imaš nekakav problem i želeo bih da ti dam savet. Ne znam da li ćeš moći da ga prihvatiš. Ako ćeš moći, ja ću ti ga reći. Ako nećeš moći, zasad ću ga zadržati za sebe i neću ti ništa reći.’ Ako ta osoba kaže: ’Imam poverenja u tebe. Šta god da kažeš biće prikladno; mogu to da prihvatim’, to znači da si dobio dozvolu i onda s tom osobom možeš u zajedništvu da razgovaraš o svakom njenom problemu ponaosob. Ne samo da će u potpunosti prihvatiti ono što kažeš, već će od toga imati i koristi i vas dvoje ćete i dalje moći da održite normalan odnos. Zar to nije iskreno ophođenje između dvoje ljudi? (Jeste.) To je ispravan način ophođenja prema drugima; to nije prozivanje drugih zbog njihovih nedostataka. Šta znači ’ne prozivati druge zbog njihovih mana’, kako se navodi u datoj izreci? To znači ne govoriti o tuđim manama, ne govoriti o problemima koji su za njih najosetljiviji, ne razotkrivati suštinu njihovih problema i ne biti toliko bestidno očigledan u njihovom prozivanju. To znači uputiti nekoliko površnih zapažanja, reći stvari koje svi uobičajeno govore, reći stvari koje i sama ta osoba može da uvidi i ne razotkrivati greške koje je ta osoba u prošlosti napravila niti ikakva osetljiva pitanja. Od kakve je koristi za tu osobu ako se ponašaš na taj način? Možda je time nećeš uvrediti niti ćeš od nje sebi napraviti neprijatelja, ali to što si učinio nikako joj ne pomaže niti joj koristi. Prema tome, izraz ’ne prozivaj druge zbog njihovih mana’ sȃm po sebi je prepreden, on je vid obmane i ne označava iskrenost. Moglo bi se reći da takvo postupanje u sebi sadrži zle namere; to nije ispravan način interakcije s drugima. Izreku ’Ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’, nevernici čak vide kao nešto što bi osoba plemenitog morala trebalo da čini. Jasno je da je ovo lažljiv način interakcije s drugima, koji ljudi usvajaju kako bi sebe zaštitili; to uopšte nije pravilan način interakcije. Ne prozivati druge zbog njihovih nedostataka samo po sebi je neiskreno, a u prozivanju drugih zbog njihovih nedostataka može postojati skrivena namera” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). „Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da poseduju makar savest i razum i da s drugima komuniciraju, druže se i sarađuju prema načelima i merilima koja Bog nalaže ljudima. Ovo je najbolji pristup. Time se Bogu može udovoljiti. Dakle, koja su istina-načela koja nalaže Bog? Da ljudi imaju razumevanja prema drugima kada su slabi i negativni, da imaju obzira prema njihovom bolu i poteškoćama, da se zatim raspituju o ovim stvarima, da im ponude pomoć i podršku i čitaju im Božje reči kako bi im pomogli da reše svoje probleme, čime će im omogućiti da razumeju Božje namere i prestanu da budu slabi i čime će ih dovesti pred Boga. Zar ovaj način praktičnog delovanja nije u skladu sa načelima? Praktično delovanje na ovaj način jeste u skladu sa istina-načelima. Naravno, takvi odnosi su još i više u skladu sa istina-načelima. Kad vidiš da ljudi namerno izazivaju ometanja i prekide ili da namerno površno izvršavaju svoju dužnost, ako možeš da im skreneš pažnju na to, da ih prekoriš i da im pomogneš shodno načelima, onda je to u skladu sa istina-načelima. Ako zažmuriš na jedno oko ili povlađuješ njihovom ponašanju i prikrivaš ih, pa čak ideš dotle da govoriš lepe stvari kako bi ih hvalio i veličao, takvi načini ophođenja prema ljudima, rešavanja stvari i pristupa problemima očigledno su u suprotnosti sa istina-načelima i nemaju osnovu u Božjim rečima. Dakle, ovakvi načini interakcije sa ljudima i rešavanja problema su očito neprikladni, a to zaista nije lako otkriti ako ih detaljno ne analizirate i ne raspoznate u skladu sa Božjim rečima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”). Božje reči su razvezale čvor u mom srcu. Ranije sam mislila da je ukazivanje na tuđe probleme i nedostatke isto što i prozivanje, i da bi ih to povredilo. Sada sam shvatila da, ako otkrijemo da neko površno obavlja svoju dužnost ili prekida i ometa crkveni život, trebalo bi da postupamo u skladu sa načelima i da blagovremeno ukažemo na njihove probleme; gde je neophodno, možemo ih orezati. Čak i ako govorimo grubo, sve dok je ono što govorimo u skladu sa činjenicama, i naša namera je da im pomognemo i zaštitimo rad crkve, sve je to pozitivno i ljudi koji prihvataju istinu mogu ispravno da se odnose prema tome. Ako, nakon orezivanja, ne prihvate niti se pokaju, možemo ih takođe prijaviti višim vođama. To nije prozivanje niti zabadanje noža u leđa. To je zaštita rada crkve. Prozivanje nekoga se radi sa skrivenim motivom, sa predrasudama i neprijateljstvom prema njemu. To znači fiksirati se na njegove manje probleme i praviti veliki problem od njih; to znači ismevati ga, omalovažavati i podsmevati mu se; to znači namerno ga povređivati. To im ne može doneti nikakvu pouku ili korist i može ih samo učiniti negativnim i nesrećnim. To predstavlja prozivanje ljudi. Takođe sam imala pogrešan stav u sebi, verujući da je prijaviti tuđe probleme vođama isto što i podnositi zlonamerne optužbe ili zabadati nož u leđa. Zapravo, blagovremeno prijavljivanje problema kada se otkriju jeste zaštita rada crkve. To je odgovornost koju ljudi treba da ispune. Zabadanje noža u leđa ili podnošenje zlonamernih optužbi jeste izvrtanje činjenica i širenje neosnovanih glasina da bi se neko oklevetao iza njegovih leđa. Cilj toga je mučiti druge da bi se postigli sopstveni podli ciljevi. Ovog puta, otkrila sam da Alis skreće sa teme u duhovnom razgovoru na okupljanjima i da često osuđuje druge. Druge sestre su takođe rekle da je to Alisino dosledno ponašanje, pa čak i nakon mnogih razgovora u zajedništvu o tome, još uvek to nije preokrenula. Trebalo je da ukažem na njene probleme i da ih što pre prijavim vođama, kako bi oni mogli blagovremeno da shvate njenu situaciju i da na osnovu njenog ponašanja donesu odgovarajuće odluke. To je bio jedini način da se osigura da crkveni život ne bude ometen.

Posle jednog okupljanja, ukazala sam na Alisine probleme u svetlu Božjih reči, razotkrivajući da način na koji ona osuđuje druge na okupljanjima ometa život crkve. Alis to isprva nije prihvatila, ali je nevoljno to priznala nakon što su se druge sestre pridružile da razgovaraju u zajedništvu o njenim problemima i raščlane ih. Čak je i plakala i rekla da je to zaista njen problem. Međutim, nedugo zatim, saznala sam da je ponovo osuđivala druge pred jednom od svojih sestara, pa sam njenu situaciju prijavila crkvenim vođama. Vođe su razotkrile i detaljno analizirale njene probleme, i od tada više nikada nisam videla da se ponaša tako da osuđuje druge. Zahvaljujem Bogu što me je vodio da primenim nešto istine. Srce mi se oseća veoma spokojno. Božje reči su me dovele do ovih promena.