Krajem 2023. godine, izabrana sam za crkvenog starešinu. U početku sam brinula da imam samo površno razumevanje istine i da nisam sposobna da preuzmem ovu dužnost. Međutim, mislila sam takođe da postoji Božja namera u tome što imam priliku da obavljam ovu dužnost, i da treba da se pokorim i naporno radim kako bih dobro obavila posao. Nakon toga, aktivno sam učestvovala u raznim segmentima rada i uvek sam rešavala probleme i odgovarala na njih što je pre moguće. Međutim, kako sam dublje ulazila u posao, otkrila sam da mnogi problemi zahtevaju da ukažem na specifične puteve zasnovane na načelima; bilo je nekih zadataka koje ranije nisam obavljala i nisam baš razumela relevantna načela, pa sam bila malo zbunjena i postajala sam nervoznija, posebno kada smo razgovarali o radu. Mislila sam u sebi: „Ako kažem pravu stvar, to će biti u redu. Ali ako kažem nešto pogrešno ili nejasno, šta će sestre sa kojima sarađujem misliti o meni? Hoće li misliti da su moj kov i radna sposobnost tako slabi i da nisam dorasla obavljanju ove dužnosti?” Svaki put kada smo zajedno razgovarali o poslu, morala sam dugo da razmišljam pre nego što izrazim mišljenje, postupajući bojažljivo i oprezno. Jednom nas je viša starešina zamolila da procenimo da li bi jedna sestra mogla da se obuči za nadzornika, i rekla je da ćemo razmeniti mišljenja na okupljanju sledećeg dana. Bila sam malo nervozna i mislila sam u sebi: „Da li imaš sposobnost raspoznavanja ljudi direktan je odraz toga da li duboko sagledavaš stvari. Ako kažem pogrešnu stvar, šta će viša starešina misliti o meni? Hoće li misliti da nemam sposobnost raspoznavanja, da imam loš kov i da nisam pogodna za obučavanje?” Stoga sam biografiju i ocene te sestre pročitala nekoliko puta, i potražila relevantna načela da ih pročitam. To mi je oduzelo čitavo veče i nisam radila ništa drugo. U to vreme sam bila donekle svesna da, iako sam na površini ovo radila da bih tačno raspoznala nekoga, to je zapravo bilo da zadovoljim sopstveni ponos i želju za statusom, i nije bilo vrednosti u tome što sam tako patila. Međutim, nisam tragala za istinom da bih razrešila sopstveni problem.

Kako je na poslu bilo sve više stvari, postajala sam veoma zauzeta svaki dan i često nisam pravilno pratila rad na izradi tekstova, što je bila moja primarna odgovornost. Iako je viša starešina sredila moj posao i podelila sa mnom puteve za obavljanje posla, kada sam zapravo krenula da ga radim i naišla na teškoće, i dalje nisam znala kako da ih razrešim. Takođe me je bilo previše sramota da tražim pomoć od više starešine, plašeći se da će pomisliti da mi je kov loš, da nisam dorasla preuzimanju posla i da nisam pogodna za obučavanje. Stoga sam naporno radila da sama pronađem načela. Vreme je prolazilo, dan za danom, ali i dalje je bilo nekih problema koje nisam znala kako da rešim, što je uticalo na posao. Sve više sam osećala da mi je kov preslab i da ništa ne mogu dobro da uradim. Čak sam zažalila što sam prihvatila ovu dužnost. Tokom tog perioda, misao o ostavci mi se stalno vrtela po glavi, a srce mi je bilo bolno. Osećala sam se previše posramljeno da se suočim sa višom starešinom i svojim saradnicima, i mislila sam da su me sigurno prozreli i shvatili da nisam vredna obučavanja i da bi bilo bolje da pokažem malo samosvesti i da na vreme dam ostavku kako bih izbegla sramotu. Međutim, plašila sam se da bi ostavka bila neodgovorna prema poslu, pa sam nevoljno izdržavala. Na površini sam se svaki dan srećno slagala sa svima, čak sam i namerno glumila opuštenost, ali iznutra, srce mi je gorelo od teskobe. Radije bih ostajala budna do kasno u noć tražeći načine da rešim probleme nego da se otvorim svima o svojim teškoćama. Viša starešina je primetila da često uzdišem i pitala me da li imam nekih teškoća. Plašila sam se da će, ako joj kažem, pomisliti da imam loš kov, pa sam slagala i rekla da nemam teškoća. Kasnije, pod ispitivanjem više starešine, konačno sam, potišteno, progovorila o teškoćama na koje sam nailazila u obavljanju svojih dužnosti. Nisam očekivala da će starešina vrlo brzo razrešiti moj problem kroz razgovor u zajedništvu. Čak je i rekla: „Zašto mi nisi ranije rekla za ovaj problem? Da si mi rekla ranije, bio bi rešen brže.” Razmišljala sam o tome kako sam tokom ovog perioda bila veoma neefikasna u obavljanju svojih dužnosti i život mi je bio jadan. Zašto nisam mogla da govorim o problemu koji se mogao rešiti prostim otvaranjem srca i traženjem? Kasnije sam se molila Bogu: „Bože, previše mi je stalo do ugleda i statusa. Mnogo pazim na sliku koju imam u mislima svojih saradnika i više starešine, pažljivo održavajući sopstveni ponos i status. Osećam se tako umorno. Ne želim ovako da živim, ali to je jače od mene. Bože, neka me Ti izvedeš iz ovog pogrešnog stanja.”

Jednom prilikom, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči koji se navodi u jednom video-zapisu iskustvenog svedočenja i tek tada sam stekla neko razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. Neki ljudi, kada se od njih traži da nešto urade, kažu da umeju to da urade, iako zapravo ne umeju. Posle u tajnosti traže i pokušavaju da nauče kako se to radi, ali nakon nekoliko dana proučavanja i dalje ne umeju da obave zadatak. Na pitanje kako napreduju, odgovaraju: ’Samo što nisam, samo što nisam!’ A u sebi misle: ’Još nisam shvatio, nemam pojma kako se to radi, ne znam šta da radim! Ne smem da dozvolim da me otkriju, moram da nastavim da se pretvaram, ne smem da dozvolim da ljudi vide moje nedostatke i neznanje, ne smem da dozvolim da me gledaju sa visine!’ Kakav je to problem? To je pakao od života dok se pokušava da se sačuva obraz po svaku cenu. Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili razum. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom. Postoje ljudi koji ne mogu sve jasno da vide, ali i dalje tvrde da u srcu shvataju. Kada ih pitate da vam nešto objasne, ne umeju. Kada neko drugi objasni, oni odmah ustvrde da su baš to hteli da kažu, ali nisu mogli da dođu do reči. Čine sve što mogu da se preruše i da pokušaju da ostave dobar utisak. Šta kažete, zar tim ljudima glava nije u oblacima? Zar ne sanjare? Ni oni sami ne znaju ko su, niti znaju kako da prožive normalnu ljudskost. Nikada se nisu ponašali kao praktična ljudska bića. Ako dane provodiš sa glavom u oblacima, ako besciljno lutaš, ništa ne radiš sa obe noge na zemlji i uvek živiš u sopstvenoj mašti, onda je to problem. Put koji si izabrao u životu nije ispravan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su ljudi stvorena bića i da ne mogu postići savršenstvo. Ako stalno ne uspevate da se pravilno odnosite prema sebi i stalno želite da težite savršenstvu, onda ste u Božjim očima nadmena i nerazumna osoba. Ljudi stalno žele da se otrgnu od Božjih uređenja i predodređenja da bi promenili svoj kov, ali to je nerealno i suprotno Božjim zahtevima. Shvatila sam da sam bila baš takva. Nakon što sam izabrana za starešinu u crkvi, stavila sam sebe na pijedestal i težila da budem starešina „dostojna imena”, za koju je taj status bio „zaslužen”. Verovala sam da, pošto obavljam ovu dužnost, moram da ispunim sve uslove da budem starešina. Ako ne bih mogla da prozrem jednu stvar, ili ne bih razumela drugu, zar to ne bi značilo da sam nesposobna kao starešina? Nikada nisam bila u stanju da se pravilno odnosim prema sebi i nisam želela da otkrivam svoje probleme pred drugima, plašeći se da će reći da nisam dorasla dužnosti starešine. Stoga, kada je trebalo da izrazim svoje mišljenje, postajala sam veoma nervozna i brinula sam da će ljudi, ako mišljenja koja izrazim budu netačna, pomisliti da mi je kov loš. Da bih zaštitila svoj ponos i status, ulagala sam mnogo truda u traženje informacija, što je kao rezultat uticalo na moju efikasnost u obavljanju dužnosti. Kada sam nailazila na probleme u poslu koje nisam znala kako da rešim, nisam se usuđivala da se otvorim i pitam za njih čak ni kada je viša starešina bila tik pored mene. Provela sam mnogo vremena razmišljajući, ali i dalje nisam znala kako da ih rešim. Kao rezultat toga, posao je kasnio, a ja sam postala negativna. Da bih zaštitila svoj ponos i status, svaki dan sam veoma bojažljivo i oprezno obavljala svoju dužnost. Često sam brinula da će me ljudi, ako ne budem dobro radila, prozreti, i izbegavala sam da pitam za stvari koje nisam znala kako da uradim. To je značilo da je moja efikasnost u obavljanju dužnosti bila veoma niska, pa čak i kada je viša starešina primetila da moje stanje nije dobro i ponudila mi pomoć, i dalje sam se pretvarala i maskirala, prikrivajući svoje pravo stanje. Zato što sam se pretvarala i glumila da razumem kada jasno nisam znala kako da radim stvari, ne samo da sam sebe izložila psihološkom pritisku, već sam i usporila napredak posla. Razmišljajući o tome, bez obzira na to ko ste, uvek postoji proces upoznavanja i prilagođavanja kada prvi put započnete neki zadatak. Bila sam mlada i neiskusna i nisam shvatala načela, pa je bilo prirodno da moje razumevanje bude ograničeno. Ono što je trebalo da uradim bilo je da se pravilno suočim sa svojim nedostacima i da iskoristim ovo okruženje da tragam za istinom i nadoknadim svoje nedostatke.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. U stvari, u dubini svog srca, da li on zaista veruje da ne postoji ništa što on ne može da uradi? Da li istinski veruje da je bez slabosti, negativnosti ili otkrivanja iskvarenosti? Nikako. On je dobar u glumatanju, vešt u tome da stvari prikriva. Voli da ljudima pokaže svoju snažnu i bajnu stranu; ne želi da oni zapaze onu njegovu stranu koja je slaba i prava. Namera mu je očigledna: sasvim jednostavno, da sačuva svoju taštinu i ponos, da zaštiti mesto koje ima u srcu ljudi. Antihrist smatra da će, ako se pred drugima otvori o sopstvenoj negativnosti i slabosti, ako otkrije svoju stranu koja je buntovna i iskvarena, to naneti ogromnu štetu njegovom statusu i reputaciji – nije vredno truda. Stoga bi radije umro nego što bi priznao da postoje trenuci kad je slab, buntovan i negativan. I čak ako dođe dan kad svi uvide njegovu slabu i buntovnu stranu, kad uvide da je iskvaren i da se nimalo nije promenio, on će i dalje nastaviti da glumata. Misli da će, ako prizna da ima iskvarenu narav, da je obična osoba, neko ko je beznačajan, tada izgubiti svoje mesto u srcima ljudi, izgubiće obožavanje i divljenje svih i tako će sasvim propasti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (10. deo)”). Da bi zaštitili svoj ugled i status, antihristi ulažu ogroman napor da glume i pretvaraju se kada su u grupama. Ne usuđuju se da se otvore o svojoj negativnosti, slabostima ili nedostacima, plašeći se da im se, kada se njihovi problemi razotkriju, drugi više neće diviti. Razmislila sam o sebi i videla da sam bila baš takva. Kada sam tog puta izabrana za starešinu u crkvi, plašila sam se da će moji nedostaci i mane biti razotkriveni i da će me drugi ljudi prozreti i reći da nisam dorasla dužnosti starešine. Zato, bez obzira na to koliko sam bila slaba i anksiozna, nisam se usuđivala da se otvorim drugima i osećala sam da što više problema i nedostataka otkrijem, to više dokazuje da nisam dovoljno dobra, i da bih se, ako bi me svi prozreli, previše stidela da se suočim sa njima. Iako sam na površini izgledala kao da obavljam svoju dužnost, moja polazna tačka nije bila razmišljanje o tome kako da pokažem obzir prema Božjim namerama i dobro obavim svoju dužnost. Umesto toga, stalno sam razmišljala o tome da idem pogrešnim putem i kako da sačuvam obraz i sprečim ljude da me prozru. Bog mi je dao priliku da se obučavam u nadi da ću se usredsrediti na traganje za istinom da bih rešila probleme, da ću uložiti svo srce i snagu u dobro obavljanje svoje dužnosti, uvek uzimati u obzir interese crkve uprkos svojim nedostacima i manama i naučiti da sarađujem sa drugima da bih dobro obavila svoju dužnost, učeći iz tuđih prednosti da bih nadoknadila svoje slabosti. Međutim, izneverila sam Božje namere. Kada sam obavljala svoju dužnost, mislila sam samo na svoj ponos, status i to kako me drugi doživljavaju. Da bih zaštitila svoj ponos i status, na svakom koraku sam se pretvarala i skrivala; nisam odmah iznosila probleme koje nisam mogla da prozrem ili nisam razumela i tražila odgovore na njih; i uvek sam ljudima stvarala iluziju da mi dobro ide i da sve razumem. Usled toga, ne samo da nisam doprinela napretku posla, već sam ga zapravo i odložila. Videla sam da je put kojim idem upravo put antihrista. Ako se ne bih preokrenula, samo bih navukla Božje gnušanje. Kada sam razmislila o ovome, pomalo sam se uplašila, pa sam se molila Bogu kajući se, više ne želeći da živim za sopstveni ponos, već želeći da živim pred Bogom i dobro obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam takođe iz Božjih reči shvatila kako treba pravilno da se odnosim prema činjenici da sam izabrana za starešinu. Svemogući Bog kaže: „Crkva neke ljude unapređuje i kultiviše, dajući im dobru šansu da vežbaju. To je nešto što je dobro. Može se reći da je Bog te ljude uzvisio i pružio im blagodat. Kako bi oni, dakle, trebalo da obavljaju svoju dužnost? Prvo načelo kojeg treba da se pridržavaju jeste da razumeju istinu – kada ne razumeju istinu, moraju da tragaju za njom, pa ako je ni nakon samostalnog traganja ne budu razumeli, mogu da potraže nekoga ko istinu razume i da sa njim porazgovaraju i zajedno potraže istinu, nakon čega će probleme rešavati brže i blagovremenije. Ako se usredsrediš isključivo na to da što više vremena provodiš u samostalnom čitanju Božjih reči i u razmišljanju o tim rečima kako bi razumeo istinu i rešio problem, to će biti presporo; kao što ona izreka kaže: ’Spore mere ne mogu da reše hitne potrebe’. Ako želiš brzo da napreduješ kada je reč o istini, moraš da naučiš da skladno sarađuješ sa drugima, da postavljaš još više pitanja i da više tragaš. Jedino tako će tvoj život brzo da raste, a ti ćeš probleme moći da rešavaš na vreme i bez ikakvog odlaganja. Pošto si tek nedavno unapređen i još uvek si na probnom radu i pošto još uvek ne razumeš istinu i ne poseduješ istina-stvarnost – pošto još uvek ne poseduješ takav rast – nemoj da misliš da to što si unapređen znači da poseduješ istina-stvarnost; to, naprosto, ne stoji. Ti si odabran da budeš unapređen i kultivisan samo zato što osećaš breme posla koji obavljaš i zato što u tebi ima starešinskog kova. Tako treba da rezonuješ. Ako nakon unapređenja u starešinu ili delatnika počneš da ističeš svoj status i poveruješ da si ti neko ko teži istini i ko poseduje istina-stvarnost – i ako se praviš da si produhovljen i da razumeš probleme koji muče braću i sestre, ma kakvi ti problemi bili – ti se onda ponašaš glupo i ni po čemu se ne razlikuješ od licemernih fariseja. Moraš da govoriš i da postupaš iskreno. Ako nešto ne razumeš, možeš da pitaš druge ili da zatražiš razgovor sa Višnjim – ničeg sramnog nema u tome. Čak i ako ne budeš pitao, Višnji će ipak znati koliki je zapravo tvoj rast i znaće da u tebi nema istina-stvarnosti. Ono što treba da radiš jeste da tragaš i da u zajedništvu razgovaraš; to je rezon koji treba da postoji u normalnoj ljudskosti i to je načelo kojeg treba da se pridržavaju starešine i delatnici. To nije nešto čega se treba stideti. Ako misliš da je neprijatno da ne razumeš načela kada jednom postaneš starešina, ili da stalno pitaš druge ljude ili Višnjeg, i plašiš se da će te drugi gledati s visine, pa se onda pretvaraš da sve razumeš, da sve znaš, da imaš radnu sposobnost, da možeš da radiš bilo koji crkveni posao i da ti ne treba niko da te podseća, niti da razgovara u zajedništvu s tobom, niti ičija opskrba ili podrška, onda je to opasno, a ti si suviše nadmen i samopravedan, isuviše ti nedostaje razuma. Ne znaš ni svoju meru – zar te to ne čini smetenjakom? Takvi ljudi zapravo ne ispunjavaju kriterijume za unapređenje i gajenje u Božjoj kući i pre ili kasnije biće smenjeni i uklonjeni. I tako, svakom starešini ili delatniku koji je upravo unapređen treba da bude jasno da ne poseduje istina-stvarnost; on treba da ima tu svest o sebi. Ti si sada starešina ili delatnik ne zato što te je Bog postavio, već zato što su te druge starešine i delatnici unapredili da budeš jedan od njih ili zato što te je odredio Božji izabrani narod; to ne znači da poseduješ istina-stvarnost i istinski rast. Kada to shvatiš, steći ćeš malo razuma, što je razum koji starešine i delatnici moraju da poseduju” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči sam shvatila da nisam razumela značenje crkvenog unapređivanja i obučavanja ljudi. U svojim mislima, verovala sam da oni koji su unapređeni ne mogu imati nikakve nedostatke ili mane i da ne može postojati ništa što ne razumeju ili ne znaju kako da urade. Stoga, kada sam postala starešina, veoma sam se plašila da pravim greške, plašila sam se da ću se osramotiti ako ne budem dobro radila i plašila sam se da će drugi misliti da nisam vredna obučavanja. Sada vidim kako su svi ti stavovi pogrešni. Crkva unapređuje i obučava ljude da bi im dala prilike za obuku, i tako, tokom perioda obuke, mogu da se usredsrede na traženje istina-načela, da nauče da razgovaraju u zajedništvu o istini kako bi rešili probleme, da skladno sarađuju sa drugima na stvarima koje ne razumeju ili ne mogu da urade i da imaju aktivan stav traganja i ozbiljno odgovoran stav. Ovako bi ljudi trebalo da praktično postupaju. Setila sam se jedne sestre koju poznajem. Dok je bila starešina, kada se suočavala sa teškoćama i problemima, odmah je pitala druge. Nije razmišljala o tome kako da sačuva obraz, već o tome kako da reši probleme. Kasnije, kroz obuku, brzo je napredovala i uspela je da shvati neka od načela u svim oblastima. Nasuprot tome, ja sam uvek želela da ljudima stvorim iluziju da sve znam i da sve mogu da uradim. Ne samo da je to kršilo zakone normalne ljudskosti, već me je i izložilo velikom pritisku. Kada sam ovo pomislila, srce mi se malo razvedrilo i shvatila sam kako da se pravilno odnosim prema svojoj dužnosti. Nisam dugo obavljala ovu dužnost. Još uvek mi mnoga načela nisu bila jasna i imala sam mnogo nedostataka, ali ono što sam mogla da uradim bilo je da aktivno tragam i da odmah pitam za stvari koje ne mogu da prozrem.

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam ove Božje reči: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš da se otvoriš kada razgovaraš u zajedništvu. Dalje, moraš da naučiš da raščlaniš svoje misli i postupke da bi video koji su od njih pogrešni i koji se ne sviđaju Bogu, te moraš odmah da ih preinačiš i ispraviš. Šta je cilj tog ispravljanja? Cilj je da prihvatiš i usvojiš istinu, istovremeno otklanjajući iz sebe stvari koje pripadaju Sotoni i nadomeštajući ih istinom. Ranije si sve činio u skladu sa svojom varljivom naravi, koja je lažljiva i prevrtljiva, i mislio si da ništa ne možeš da postigneš bez laganja. Sada, kada razumeš istinu i gnušaš se načina na koji Sotona postupa, više se tako ne ponašaš, već postupaš sa mentalitetom poštenja, čistote i pokornosti. Ako ne zadržavaš ništa u sebi, ako se ne pretvaraš, ne glumataš i ne prikrivaš stvari, ako se potpuno otvoriš braći i sestrama, ne kriješ svoje najdublje ideje i misli, već dopuštaš drugima da vide tvoj pošten stav, onda će se istina postepeno ukoreniti u tebi, procvetaće i iznedriti plodove i, malo-pomalo, doneti rezultate” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog kaže da, da biste živeli u svetlosti, morate biti poštena osoba, i, bilo prema Bogu ili prema drugim ljudima, otvoriti svoje srce, prihvatiti i priznati sopstvene nedostatke, i nakon toga, usredsrediti se na traganje za istinom da biste rešili sopstvene probleme. Samo na taj način možete razumeti istinu i zadobiti istinu. Postala sam voljna da praktično postupam prema Božjim rečima i da budem jednostavna i otvorena osoba. Jednom prilikom posle ručka, otvorila sam se višoj starešini o svom stanju tokom ovog perioda. Viša starešina ne samo da me nije gledala s visine, već je i razgovarala u zajedništvu sa mnom i pomogla mi. Bila sam veoma dirnuta i iskusila sam da praktično postupanje prema Božjim rečima i brzo traganje i razmatranje stvari koje ne razumem ne samo da može nadoknaditi moje nedostatke već i brzo rešiti probleme u poslu. To mi je korisno da dobro obavljam svoju dužnost!

Od tada, kada nailazim na probleme i teškoće u obavljanju svoje dužnosti, svesno preuzimam inicijativu da komuniciram i razgovaram o njima sa svima. Što se tiče nekih problema sa kojima se nikada nisam susrela ili ih ne razumem, pronalazim puteve da ih rešim uz smernice više starešine i moja efikasnost u obavljanju dužnosti se poboljšala, zbog čega se moje srce oseća opušteno i oslobođeno. Hvala Bogu!