Autorka: Su Li, Kina

Još od detinjstva, zaista sam se divila svojoj majci. Mnogo je propatila zbog moje braće i sestara i mene. Kad god bih se probudila usred noći, videla bih je kako nam šije pamučnu odeću pod malom uljanom lampom, a sledećeg dana je i dalje morala da ide na planinu da radi poljske poslove. Da bi brinula o celoj porodici, toliko je radila da se razbolela. Moj otac nije bio baš odgovoran, a kada je moj stariji brat stasao za ženidbu, majka je sve uredila. Seljani su svi hvalili moju majku kao dobru suprugu i majku. U svom srcu, videla sam majku kao uzor, verujući da su njeni postupci oličenje toga šta znači biti majka koja je u skladu s merilom. Nakon što sam se udala, bila sam ista kao moja majka – u svemu sam davala prioritet svom mužu i deci, i osećala sam da je, dokle god je njima bilo dobro, svaka moja patnja bila vredna toga. Zimi bih uvek rano ustajala, založila peć i spremala hranu, i čekala bih da se kuća zagreje pre nego što probudim muža i decu da doručkuju. Videvši da su dobro zbrinuti, osećala sam se veoma zadovoljno. Moja svekrva i starija zaova su me hvalile kao dobru suprugu, a i ja sam verovala da je to ono što žena treba da radi. Kasnije se, neočekivano, moj muž iznenada razboleo i preminuo, i teret cele porodice pao je samo na mene. Odlučila sam u sebi: „Moram da se postaram da deca završe školu i da se skrase.” Zato sam, da bih školovala svoje dvoje dece, započela mali posao na pijaci.

Godine 1999. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čitajući Božje reči, shvatila sam mnoge istine, a takođe sam se oporavila od bola zbog gubitka muža. Kasnije sam obavljala svoju dužnost u crkvi najbolje što sam mogla. Zbog izdaje od strane jedne zle osobe, 2003. godine lokalna policija mi je došla u kuću da me uhapsi. Srećom, tada nisam bila kod kuće, pa sam izbegla tu nesreću. Da bih izbegla hapšenje od strane KPK, morala sam da napustim dom da bih obavljala svoju dužnost. Pomisao da napustim decu ispunjavala mi je srce teskobom. Muž mi je rano preminuo, pa šta bi se desilo sa moje dvoje dece kad bih otišla? Moj sin je već imao 18 godina, bližio se dobu za ženidbu, pa ako ja odem, ko će mu pomoći da se skrasi? Ali kad ne bih otišla, mogli bi me uhapsiti svakog trenutka, pa ni onda ne bih mogla da brinem o njima. Moja ćerka je takođe rekla: „Mama, radije bih da nas napustiš nego da te uhapse.” Videvši svoju obzirnu ćerku, srce me je još više bolelo, i na kraju sam sa suzama u očima napustila dom. Iako sam napustila dom, srce mi je uvek bilo sa moje dvoje dece, i pitala sam se: „Da li su dobro? Imaju li dovoljno novca? Mogu li da nađu posao? Ko će organizovati venčanje mog sina? Hoće li mi zameriti i reći da sam ih napustila?” Svaki put kada bih pomislila na te stvari, srce bi me zabolelo. Osećala sam da nisam ispunila svoje odgovornosti kao majka i da sam zaista izneverila svoju decu. Zaista sam želela da se vratim i brinem o njima, ali sam se plašila da ću biti uhapšena. Srce mi je bilo tako izmučeno. U to vreme sam pročitala odlomak Božjih reči: „Ko istinski može potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi to radite bezvoljno; misli vam lutaju, razmišljate o porodici, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, u svom srcu još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li su oni tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš poverenja u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe napraviti neprilična uređenja?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se mnogo razvedrilo. Zar ne bi bilo bolje da poverim svoju decu Bogu nego da se ja brinem o njima? Sve je pod Božjom suverenošću, i da li je moje dvoje dece dobro ili ne je u Božjim rukama. Razmišljajući o ovome, nisam se više toliko uznemiravala.

Sve duže i duže me nije bilo kod kuće, moj sin je već bio u ranim dvadesetim i u dobu za ženidbu, i brinula sam se da li će moći da se oženi. Moja deca su već izgubila oca, a ja nisam bila tu da brinem o njima, pa sam duboko žalila zbog njih. Godine 2007. sam smenjena s pozicije vođe okruga jer nisam imala osećaj tereta u svojoj dužnosti. Čula sam da su moja deca otišla da rade u grad u kom su živeli moja braća i sestre, pa sam se vratila da budem sa njima. Kada me je sin video, bio je veoma hladan i nije hteo da razgovara sa mnom. Rekao je da brinem samo o svojoj veri i da sam ih napustila. Osećala sam se veoma krivom i da je njegovo ogorčenje opravdano. Moja mlađa braća i sestre takođe su došli da me vide. Moj brat me je prekorio, rekavši: „Tvojoj deci je bilo zaista teško svih ovih godina dok te nije bilo. Bolje da ne odlaziš ponovo. Sad su odrasli, pa treba da požuriš i pomogneš sinu da se oženi – to je ono što je zaista važno.” Moja sestra je rekla: „Svih godina dok te nije bilo, mi smo brinuli o tvom sinu, pa smo mu čak pomogli da nađe posao.” Čuvši ovo, osećala sam se još krivljom i uznemirenijom. Osećala sam se kao da nisam dobra majka i da nisam ispunila svoje odgovornosti. Moj sin je morao da počne da zarađuje za život sa 17 ili 18 godina, a moja ćerka, iako mala i mršava, radila je teške fizičke poslove. Da sam bila kod kuće, ne bi morali tako mladi da počnu da rade. Da bih nadoknadila ono što sam im dugovala, trudila sam se da im kuvam omiljena jela i perem veš, i šta god sam mogla da uradim za njih, trudila sam se najbolje što sam mogla. Da bih uštedela novac za sinovljevu ženidbu, prihvatila sam posao šivenja odeće kod kuće. Radila bih noću i isporučivala porudžbine ujutru, a tokom dana sam i dalje mogla da zalivam pridošlice, prisustvujem okupljanjima i obavljam svoju dužnost bez prekida. Godine 2008. izabrana sam za vođu crkve, ali u to vreme su mi osećanja bila pomešana. Znala sam da treba da uzmem u obzir Božje namere i da se pokorim, ali sam se brinula da će uloga vođe oduzimati previše vremena i da neće ostati vremena za zarađivanje novca, a bez novca i kuće, ko bi hteo da se uda za mog sina? Moj muž je rano preminuo, pa sam kao majka imala još više odgovornosti. Ako ne pomognem sinu da uštedi novac, neće moći da se oženi – zar me onda drugi ne bi nazvali neodgovornom majkom? Razmišljajući o ovome, nisam prihvatila dužnost vođe i nastavila sam da zalivam pridošlice.

Vreme je brzo prolazilo i ubrzo je došla 2010. godina. Moj sin je tada imao 25 godina i svi njegovi vršnjaci su već bili oženjeni, ali on još uvek nije. Bila sam veoma zabrinuta. Iako sam radila da zaradim novac dok sam obavljala svoju dužnost, novac koji sam uštedela za njegovu ženidbu i dalje nije bio ni približno dovoljan. Da bih uštedela više novca, prihvatila sam još više posla. Kako je sve više pridošlica prihvatalo Božje delo, obavljala sam svoju dužnost tokom dana i radila do kasno u noć, pa sam imala manje vremena i energije da zalivam pridošlice, te sam retko razmatrala kako da komuniciram na način koji bi im pomogao da se ukorene na istinitom putu, i nisam imala osećaj tereta u pogledu rešavanja teškoća ili problema pridošlica. Pošto bih počinjala da radim u 5 popodne, ponekad bih radila do ponoći ili čak do 1 ujutru, a onda bih morala da predam posao do 4 ujutru. Sledećeg dana bih se osećala ošamućeno i zbunjeno dok sam obavljala svoju dužnost. Posle nekog vremena su čak neke pridošlice koje sam zalivala prestale redovno da prisustvuju okupljanjima. Pošto nisam imala osećaj tereta u svojoj dužnosti, na kraju sam bila smenjena. Osećala sam se tako uznemireno. Razmišljala sam o tome kako sam ranije odbila dužnost vođe, a sada nisam čak ni dobro zalivala pridošlice. Osećala sam se previše postiđeno da bih se čak i molila. Iako sam bez dužnosti mogla da radim puno radno vreme i štedim novac za sina, u srcu mi je vladala tama i nisam mogla da opišem šta sam osećala.

Tokom tog perioda, slušala sam himne dok sam radila. Jedna himna Božjih reči pod naslovom „Izgubljeno vreme se nikada neće vratiti” glasi: „Budite budni! Budite budni! Izgubljeno vreme se nikada neće vratiti – upamtite to! Na svetu nema leka koji može da izleči kajanje! Dakle, šta bih još mogao da vam kažem? Zar Moja reč nije vredna vašeg pažljivog, ponovljenog razmatranja?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me zaista dirnule. Bog je toliko mnogo i tako iskreno govorio, pa zašto sam i dalje bila tako nepopustljiva i nespremna da se vratim? U svom srcu sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me izvede iz tog stanja. Stalno sam se pitala: „Da li moram da odustanem od težnje za istinom samo da bih zaradila novac za sinovljevu ženidbu?” Pomislila sam na nekoliko Božjih reči: „Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga i dalje imati ovakvu priliku da voliš Boga?” „Ako za života ne patite radi istine ili ne tragate da biste je zadobili, da možda ne želite da osetite žal u svom samrtnom času? Ako je tako, zašto onda verovati u Boga?” Onda sam pronašla ta dva odlomka Božjih reči da ih pročitam. Bog kaže: „Za svakoga ko ima rešenost i voli Boga, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takvu rešenost i istrajnost, i ne treba da budeš slabić bez kičme. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, i ne treba prema sebi da se odnosiš površno na taj način. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga i dalje imati ovakvu priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš istu rešenost i istu savest kao Petar; moraš živeti smislen život, a ne poigravati se sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja teži Bogu, moraš pažljivo da razmotriš svoj život i da mu pristupiš, razmatrajući kako da sebe prineseš Bogu, kako da imaš smisleniju veru u Boga i kako da, pošto Ga voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja. (…) Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako vodiš tako prizeman i svetovni život i nemaš nikakav cilj kome bi stremio zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne treba sve istine da odbaciš zarad malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). „Na tom putu, mnogi su ljudi u stanju da znalački govore, ali u trenutku njihove smrti na oči im naviru suze i oni mrze sebe što su protraćili životni vek i zabadava doživeli duboku starost. Oni samo shvataju doktrine, ali ne mogu da sprovedu istinu u delo niti da svedoče za Boga; naizgled samo jurcaju tamo-amo, zauzeti preko glave, a tek na samrti napokon vide da nemaju istinsko svedočanstvo, da uopšte ne spoznaju Boga. A zar tada nije prekasno? Zašto ne dograbite priliku i ne stremite ka istini koju volite? Zašto da čekate do sutra? Ako za života ne patite radi istine ili ne tragate da biste je zadobili, da možda ne želite da osetite žal u svom samrtnom času? Ako je tako, zašto onda verovati u Boga?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pošto veruješ u Boga trebalo bi da živiš za istinu”). Ova etapa Božjeg dela je poslednje delo spasavanja čovečanstva. Uhvatila sam korak s tim, ali nisam to cenila, i dođe dan kada se Božje delo završi, ako tada budem želela da pravilno obavljam svoju dužnost, neće biti prilike, i zar onda i dalje neću biti isključena? Božje reči su veoma jasne. Verovanje u Boga, stremljenje ka istini i zadobijanje istine su najveće stvari u životu, i takođe su najsmislenije stvari. Ali izbegavala sam dužnost vođe da bih bila dobra majka, jer sam se plašila da će obavljanje dužnosti vođe odložiti moje zarađivanje novca za sina. Pridošlice koje su tek prihvatile Božje delo imaju mnogo predstava koje treba da se kroz zajedništvo reše, ali ja sam samo razmišljala o tome kako da se iskupim za to što sam izneverila sina. Nisam bila voljna da uložim više vremena u rešavanje problema pridošlica, i na okupljanjima sam samo otaljavala posao. Zbog toga pridošlice nisu redovno prisustvovale okupljanjima. Uživala sam u tolikom zalivanju i opskrbi Božjom rečju, a Bog mi je takođe dao šansu za spasenje – ali šta sam ja vratila Bogu? Osim što sam odbijala svoju dužnost, takođe sam bila površna i neodgovorna. Da li sam uopšte imala i trunku ljudskosti?! Sada kada sam čak izgubila i jedinu dužnost koju sam imala, koja je svrha živeti ovako? Živeći ovako – obavljajući svoju dužnost i ujedno pokušavajući da udovoljim svojoj deci, bivajući nelojalna svojoj dužnosti i pokušavajući da sedim na dve stolice – šta bih na kraju zadobila? Božje delo ne čeka nikoga, i ako sada ne budem težila tome, neću imati drugu priliku. Morala sam da ostavim po strani svoju privrženost i da stremim ka istini. Nedugo zatim, nastavila sam sa svojom dužnošću.

Godine 2011. izabrana sam za đakona zaduženog za zalivanje. U to vreme su mi osećanja i dalje bila pomešana. Biti đakon za zalivanje bila bi velika odgovornost, i imala bih manje vremena da zarađujem novac za sina. Međutim, razmišljala sam i o tome kako sam poslednjih godina očajnički zarađivala novac za sinovljevu ženidbu – nisam osećala teret svoje dužnosti, odlagala sam crkveni posao, a i moj sopstveni život je takođe pretrpeo gubitak – a crkva je ipak uredila da obavljam tako važnu dužnost. Nisam više mogla da se bunim protiv Boga, i morala sam da obavljam tu dužnost najbolje što mogu. Zato sam je prihvatila. Ali sam u svom srcu i dalje brinula da moj sin možda neće moći da se oženi jer nismo imali novca. Pročitala sam jedan odlomak Božjih reči 2014. godine, koji mi je pomogao da tu brigu donekle ostavim po strani. Svemogući Bog kaže: „Kada osoba dostigne zrelost, ispunila je uslove da napusti svoje roditelje i osamostali se. U tom trenutku ona zaista počinje da igra svoju ulogu u životu i upravo tada njena misija u životu postepeno prelazi iz nejasne i maglovite u jasnu i izrazitu. Iako naizgled održava blizak odnos sa svojim roditeljima, pošto uloga koju igra i njena misija u životu nemaju nikakve veze sa njenim roditeljima, u suštini taj blizak odnos počinje malo-pomalo da puca kako ona postepeno postiže nezavisnost. Iz perspektive tela, ona podsvesno ne može da izbegne da i dalje zavisi od svojih roditelja, ali kao objektivna činjenica, kada neko potpuno odraste, on je na sve načine potpuno odvojen od svojih roditelja, a ulogu koju preuzima izvršavaće samostalno. Pored donošenja na svet i odgajanja, odgovornost koju roditelji snose u nečijem životu svodi se samo na to da mu u fizičkom smislu obezbede okruženje za odrastanje, i to je sve, jer samo Stvoriteljevo predodređenje ima uticaja na sudbinu bilo koje osobe. Kakvu će budućnost neko imati nije nešto što može da kontroliše bilo koja osoba; to je predodređeno davno unapred, i čak ni nečiji roditelji ne mogu da promene njegovu sudbinu. Što se tiče sudbine, svako je nezavisan; svako ima svoju sudbinu. Dakle, ničiji roditelji ne mogu uopšte da osujete njegovu sudbinu u životu, niti mogu išta da učine da mu pomognu kada je u pitanju uloga koju igra u životu. Može se reći da bez obzira na to u kojoj je porodici neko predodređen da se rodi i u kakvom okruženju odrasta, to su samo preduslovi za ispunjenje njegove misije u životu. Oni ni na koji način ne određuju sudbinu osobe u životu niti vrstu sudbine unutar koje ona ispunjava svoju misiju. Stoga, roditelji bilo koje osobe ne mogu da joj pomognu u ispunjavanju njene misije u životu, niti joj bilo koji rođak može pomoći da ispuni svoju ulogu u životu. Kako neko ispunjava svoju misiju i u kakvom životnom okruženju preuzima svoju ulogu zavisi u potpunosti od njegove sudbine u životu. Drugim rečima, nikakvi objektivni uslovi ne mogu da utiču na nečiju misiju kako ju je predodredio Stvoritelj. Svako dostiže zrelost u konkretnom okruženju u kojem odrasta; zatim, korak po korak, kreće na sopstveni put u životu i ispunjava sudbinu koju mu je Stvoritelj uredio. Prirodno i automatski, ulazi u ogromno more čovečanstva i preuzima svoje mesto u životu, i, radi Stvoriteljevog predodređenja i radi Njegove suverenosti, počinje da ispunjava svoje odgovornosti kao stvoreno biće” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Božje reči mi unele svetlost u srce. Shvatila sam da je moja odgovornost bila samo da donesem svoju decu na svet, da im obezbedim okruženje za odrastanje i da ih odgajam do punoletstva. Ali kako deca odrastaju, imaju potpuno odvojene živote od svojih roditelja. Svako od nas ima svoju misiju. Ja sam stvoreno biće i moja obaveza je da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće, a ne da uvek živim svoj život za svoju decu. Tokom tih godina, naporno sam radila da zaradim novac kako bih nadoknadila dug koji sam osećala prema sinu, nadajući se da ću mu pomoći da se oženi i osnuje porodicu, misleći da samo tako mogu da mu se odužim. Da bih zaradila novac, čak sam odbila dužnost vođe i bila sam neodgovorna u zalivanju pridošlica. To je dovelo do gubitaka u mom život-ulasku i u crkvenom radu. Sada sam shvatila da to da li će se moj sin oženiti ne zavisi od mene, da štednja novca da bih mu kupila auto ili kuću to neće garantovati, i da je Bog već predodredio brak mog sina. Nisam mogla to da promenim. Pomislila sam na komšiju: i muž i žena su bili invalidi i nisu imali ni kuću ni auto, a ipak se njihov sin oženio i osnovao porodicu u ranoj mladosti. Imam i rođaka čija porodica ima milione ušteđevine i poseduje i auto i kuću, ali njihovo dete, starije od 30 godina, još uvek nije u braku. Iz ovoga sam videla da bogatstvo nije presudno za brak i da je sve u Božjim rukama. Shvativši ovo, u srcu mi je bilo mnogo lakše, i odlučila sam da pravilno obavljam svoju dužnost, da u potpunosti poverim sinovljevu ženidbu Bogu i da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Godine 2017. moj sin se oženio i otišao da živi sa porodicom svoje supruge. Moja snaja nije tražila venčane poklone niti je postavljala bilo kakve zahteve. Dala sam joj samo 30.000 juana i nije bilo zvanične svadbene ceremonije. Rođaci i prijatelji su se samo okupili na ručku, i sve je bilo jednostavno. Trebalo je da budem srećna, ali sam i dalje osećala krivicu u srcu zato što mu nisam organizovala veliku svadbu, i da sam dala samo bednu sumu i nisam ispunila svoje odgovornosti kao majka, zbog čega mi je bilo veoma žao. Godine 2019. moja snaja je zatrudnela i zamolila me da se brinem o njoj. U to vreme sam bila odgovorna za rad na izradi tekstova u nekoliko crkava, pa bi moj odlazak da se brinem o njoj odložio moje dužnosti. Ali onda sam pomislila kako tokom godina nisam mnogo pružila sinu. Sada je moj sin radio da zaradi novac, i osećala sam da je briga o mojoj trudnoj snaji nešto što bi trebalo da uradim, i da bih ga, ako ovog puta ne bih mogla da mu olakšam teret, izneverila. Zar me onda moji rođaci ne bi nazvali zaista neodgovornom majkom? Nisam mogla da se smirim, da usredsredim svoje srce na dužnosti, što je dovelo do blagog smanjenja efikasnosti u obavljanju moje dužnosti. Nadzornica je saznala za ovo i pronašla za mene Božje reči koje se odnose na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira na to da li su obrazovani ili ne, njihove misli i gledišta sadrže mnogo toga iz tradicionalne kulture. Naročito se od žena zahteva da se posvete svojim muževima i odgajaju svoju decu, da budu dobre supruge i brižne majke, posvećujući ceo svoj život svojim muževima i deci i živeći za njih. Moraju pravilno da obavljaju sve kućne poslove, kao što su svakodnevni obroci za porodicu i pranje i čišćenje. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da je to ono što bi trebalo da radi, i da ako to ne radi, onda nije dobra žena, i da je povredila svoju savest i ovo tradicionalno merilo morala. Neki ljudi ne mogu da opravdaju kršenje ovog moralnog merila pred svojom savešću; osećaće da su se ogrešili o svog muža i decu, i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, razumeš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: ’Ja sam stvoreno biće i trebalo bi da obavljam dužnost stvorenog bića, i da se dajem za Boga.’ U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra supruga i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve i da budeš posvećena Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Koja vrsta unutrašnjeg nemira bi se pojavila u tvom umu? Da li bi osećala da si izneverila svoju decu i svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li osećaš da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice niti se prekorevaš, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu – kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Otuda će se u tvom umu javiti predstava da ’ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena’. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati čak i pošto počneš da veruješ u Boga i da obavljaš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre supruge i brižne majke, iako ćeš možda nevoljno odabrati da obavljaš svoju dužnost ili pokazati nešto malo posvećenosti Bogu, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i malo prekora. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideje i teorije tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se spoznajom sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). „Sotona koristi te tradicionalne kulture i te predstave o moralu da bi ti vezao srce i um, čineći da tvoja gledišta o stvarima postanu apsurdna i navodeći te da u svom srcu poričeš Boga i da Mu se opireš, ostavljajući te tako nesposobnim da prihvatiš Božje reči; tebe su zaposele te Sotonine stvari i učinile te nesposobnim da prihvatiš Božje reči. Ako želiš da primenjuješ Božje reči, te stvari će ti stvarati problem i u tebi izazivati ometanja, i učiniće da se opireš istini i Božjim zahtevima. Čak i ako želiš da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture, bićeš nemoćan da to učiniš. Nakon što se neko vreme budeš borio, napravićeš kompromis. Verovaćeš da su tradicionalne predstave o moralu ispravne i u skladu sa istinom, pa ćeš odbaciti Božje reči ili sumnjati u njih, nećeš prihvatiti Božje reči kao istinu i nećeš mariti za to da li možeš da postigneš spasenje, osećajući da, na kraju krajeva, i dalje živiš na ovom svetu i da možeš imati put napred u životu samo oslanjajući se na te stvari. Nesposoban da podneseš osudu javnog mnjenja, izabraćeš da se odrekneš istine i Božjih reči, i umesto toga ćeš se držati predstava o moralu tradicionalne kulture, prelazeći na Sotoninu stranu i stajući uz Sotonu, radije vređajući Boga nego prihvatajući istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se spoznajom sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Iz Božjih reči sam shvatila da tradicionalna kineska kulturna ideja „dobre supruge i brižne majke” jeste okov kojim je Sotona vezao žene, navodeći ljude da veruju da dobra žena mora da živi za svog muža i decu, i da uvek njih stavlja na prvo mesto, i da dokle god može da udovolji svom mužu i deci, bez obzira na to koliko je nešto teško ili naporno, treba to da uradi, a ako u tome ne uspe, nije dobra supruga ni brižna majka, i drugi će je ismevati. To je bilo moje stanje. Još od malih nogu sam gledala kako moja majka radi od jutra do mraka da bi naša porodica živela udobno, a takođe je organizovala pripreme za venčanje mog starijeg brata. Seljani su svi hvalili moju majku kao dobru suprugu i majku. Pod uticajem moje majke, nakon udaje, veoma sam vodila brigu o svom mužu i o deci. Moj muž je govorio da sam kreposna supruga, a moja deca su govorila da sam dobra i brižna majka. Nakon smrti mog muža, preuzela sam i odgovornosti oca, i naporno sam radila da zaradim novac da pošaljem decu u školu, i koliko god da je bilo teško, sama sam to podnosila. Nakon što sam pronašla Boga, zbog progona KPK, bila sam primorana da napustim dom, i iako sam obavljala svoju dužnost, srce mi je uvek bilo sa mojom decom, i živela sam sa osećanjem da sam im dužna. Posebno kada sam videla da je moj sin stasao za ženidbu, a nisam mogla da mu pružim finansijsku podršku, još jače sam osećala da sam podbacila kao majka. Nakon što sam izabrana za vođu crkve, znala sam da treba da uzmem u obzir Božje namere, ali sam se plašila da ću ugroziti zarađivanje novca za sinovljevu ženidbu, pa sam odbila tu dužnost. Čak i kada sam zalivala pridošlice, srce mi nije bilo u tome, jer mi je sav fokus bio na zarađivanju novca za sina, što je dovelo do toga da pridošlice ne dobiju pravovremeno zalivanje. Sada, kada je trebalo da brinem o snaji, iako nisam otišla kod nje, srce mi se već udaljilo od Boga. Živela sam sa osećanjem da sam dužna sinu i nisam mogla od srca da vršim dužnost. To je dovelo do pada efikasnosti u obavljanju moje dužnosti. Bila sam vezana tradicionalnom idejom da budem „dobra supruga i brižna majka”, pa kad god bi se moja dužnost sukobila sa tim, moje misli su uvek bile usmerene na to da ne izneverim svoju decu, i uopšte nisam marila za interese crkve. Verovala sam u Boga dugi niz godina i uživala u tolikom zalivanju i opskrbi Njegovih reči, pa ipak sam radila stvari koje su se bunile protiv Njega i opirale Mu se. Zaista sam bila lišena ljudskosti! Sada sam shvatila da su te tradicionalne kulturne ideje oruđe koje Sotona koristi da veže ljude, navodeći me da živim samo da bih stekla reputaciju dobre majke, i da na kraju budem isključena jer nisam ispunila svoju dužnost kao stvoreno biće. Božje reči su mi pomogle da raspoznam Sotonine zlokobne namere. Nisam više mogla da budem vezana i sputana tradicionalnom kulturom, i morala sam da primenjujem u skladu sa Božjim rečima.

Onda sam pročitala još Božjih reči i u srcu mi je postalo mnogo svetlije. Svemogući Bog kaže: „Šta Bog želi da poruči kada kaže da je ’Bog izvor čovekovog života’? Svrha je da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – oni ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga; samo su naše telo rodili naši roditelji, a mi smo rodili svoju decu, međutim, njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je odredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema bilo kome drugom ispunjavaš svoju obavezu ili odgovornost; treba samo da ispuniš dužnost prema Bogu koju treba da ispuniš kao stvoreno biće. To je ono što ljudi pre svega treba da rade i to je najvažnija stvar koju ljudi u svom životu treba da ispune. Ako dobro ne obavljaš svoju dužnost, ti nisi stvoreno biće koje je u skladu s merilom. U očima drugih, ti si možda dobra supruga i brižna majka, sposobna domaćica, odano dete i dobar član društva, ali pred Bogom ti si neko ko se buni protiv Njega, neko ko veruje u Boga, a ipak ne ispunjava dužnost i obavezu stvorenog bića, neko ko veruje u Boga, a ipak ne stremi ka istini, ne pokorava se istinski Bogu, i biće otkriven i isključen. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se spoznajom sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Ja sam stvoreno biće i ispunjavanje mojih dužnosti je moja odgovornost. Ako ne mogu dobro da obavljam svoje dužnosti, nisam dostojna da primim Božje spasenje. Čak i ako sam dobra supruga i brižna majka, to ne znači da primenjujem istinu, i to ne nailazi na Božje odobravanje. Pre toga sam živela u skladu sa tradicionalnom kulturom, uvek se boreći između toga da budem dobra supruga i brižna majka i da obavljam svoje dužnosti. To me je iscrpljivalo i fizički i psihički, i podnosila sam nepodnošljivu bol. Sada sam shvatila Božju nameru. Sve u čovekovom životu dolazi od Boga. Nikome ništa nisam dugovala, a moj najveći dug bio je prema Bogu. Samo je stremljenje ka istini i ispunjavanje mojih dužnosti ono najsmislenije. Zato sam se molila Bogu, poveravajući svoju snaju u Božje ruke, i prvo sam izabrala da dobro obavim svoju dužnost. Kasnije sam saznala da je sve prošlo glatko sa porođajem moje snaje, i da me ni sin ni snaja nisu krivili što nisam otišla da se brinem o njima. Zahvalila sam Bogu u svom srcu.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i shvatila kako treba da se odnosimo prema svojoj odrasloj deci. Svemogući Bog kaže: „Kao neko ko veruje u Boga, ako želiš da stremiš ka istini i da postigneš spasenje, onda energiju i vreme u životu koji ti je preostao treba da potrošiš na dužnost koju obavljaš i na ono što ti je Bog poverio; ne treba da trošiš nimalo vremena na svoju decu. Tvoj život ne pripada tvojoj deci i ne treba ga trošiti na njihov život ili opstanak, niti da bi zadovoljio svoja očekivanja od njih. Umesto toga, treba da bude posvećen dužnosti i nalogu koje ti je Bog dao, kao i misiji koju treba da ispuniš kao stvoreno biće. U tome leže vrednost i smisao tvog života. Ako si voljan da izgubiš sopstveno dostojanstvo i postaneš rob svoje dece, da brineš o njima i da učiniš sve za njih da bi zadovoljio sopstvena očekivanja od njih, onda je sve to besmisleno i bezvredno, i neće biti upamćeno. Ako istrajavaš u tome i ne otpuštaš te ideje i postupke, to može samo da znači da nisi neko ko stremi ka istini, da nisi stvoreno biće koje je u skladu s merilom i da si prilično buntovan, ne ceneći ni život ni vreme koje ti je Bog dao. Ako se tvoj život i tvoje vreme troše samo na tvoje telo i osećanja, a ne na dužnost koju ti je Bog dao, onda je tvoj život bespotreban i bezvredan. Ti ne zaslužuješ da živiš, ne zaslužuješ da uživaš u životu koji ti je Bog dao, i ne zaslužuješ da uživaš u svemu što ti je Bog podario. Bog ti je podario decu samo da bi ti uživao u procesu njihovog odgoja, da bi kao roditelj iz toga stekao životno iskustvo i da bi imao posebno i izuzetno iskustvo nastavljanja budućih generacija ljudi. Naravno, to je i da bi ispunio odgovornost stvorenog bića kao roditelja. To je odgovornost koju ti je Bog odredio da je ispuniš prema sledećoj generaciji, kao i uloga koju igraš kao roditelj za sledeću generaciju. S jedne strane, Bog ti je podario decu da bi ti omogućio da doživiš taj izuzetan proces odgajanja dece, a s druge, da bi odigrao ulogu u nastavljanju budućih generacija. Kada se ta obaveza ispuni i deca ti odrastu, da li će ona postati veoma uspešna ili će ostati obični i jednostavni pojedinci nema nikakve veze s tobom, jer njihova sudbina nije nešto što ti možeš da odrediš niti je to tvoj izbor, a još je manje nešto što ti daruješ – to predodređuje Bog. Budući da je to predodređeno od Boga, ne treba da se mešaš, niti da guraš nos u njihov život ili opstanak. Njihove navike, dnevne rutine i stav prema životu, kakve god načine preživljavanja da imaju, kakav god im bio pogled na život, kakav god im bio stav prema svetu, kojim god putem da idu – to se tebe ne tiče. Ti nemaš obavezu da patiš zbog preuzimanja ovih stvari, i takođe nemaš načina da osiguraš da oni svakog dana žive srećno. Svi tvoji napori u tom pogledu su nepotrebni. (…) Prema tome, najrazumniji stav za roditelje nakon što im deca odrastu je da ih otpuste, da im dozvole da sami iskuse život, da ih puste da žive samostalno, da se suoče, da se nose i da samostalno rešavaju različite izazove u životu. Ako zatraže pomoć od tebe i ti imaš mogućnost i uslove da to učiniš, naravno da možeš da im se nađeš i pružiš neophodnu pomoć. Međutim, moraš da razumeš jednu činjenicu: bez obzira na to kakvu pomoć pružaš, bilo da je finansijska ili psihološka, ona može biti samo privremena i ne može da reši bilo kakva suštinska pitanja. Oni moraju da se snalaze na svom životnom putu, a ti nemaš obavezu da preuzmeš odgovornost za bilo koje njihove poslove ili posledice. To je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj odrasloj deci” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su me navele da shvatim da kao stvoreno biće, samo ispunjavanjem svojih dužnosti moj život može imati vrednost i smisao. Ne treba da živim svoj život samo da bih udovoljila deci ili samo da bih platila cenu i davala se za njih. Kada su moja deca bila mala, pažljivo sam brinula o njima; kada su odrasla, moje odgovornosti kao roditelja bile su završene, i trebalo je tada da ih pustim i dozvolim im da iskuse život. Kako posle treba da žive ili kako će im se životi odvijati više nije povezano sa mnom. Treba da pomognem ako mogu, ali ako ne mogu, ne treba da se osećam dužno. Budući da čovekovu sudbinu predodređuje Bog, roditelji ne mogu da promene sudbinu svoje dece. Sada treba da usredsredim svu svoju energiju na svoje dužnosti, da se više opremim načelima istine da nadoknadim svoje nedostatke, da stremim ka istini kako bih razrešila svoje iskvarene naravi, da primenjujem istinu i da radim stvari u skladu sa načelima. To je ono što se dopada Bogu.

Nakon što sam ovo iskusila, shvatila sam da ako ljudi veruju u Boga, ali ne gledaju na stvari u skladu sa Božjim rečima, i ako ne koriste istinu da se oslobode Sotoninog tradicionalnog kulturnog razmišljanja, filozofija za ovozemaljsko ophođenje i sotonskih otrova, onda nikada neće postići oslobođenje. Samo živeći u skladu sa Božjim rečima čovek se može osloboditi Sotoninih veza i sputanosti, i postići istinsko oslobođenje i slobodu. Hvala Bogu za Njegovo spasenje!