Autor: Sijaocung, Kina

U decembru 2023. godine, bio sam odgovoran za rad na zalivanju nekoliko crkava. U to vreme sam bio veoma proaktivan u svojoj dužnosti i imao sam osnovno razumevanje situacija pridošlica. Do marta 2024. godine, broj pridošlica u Crkvi Đijanglin postepeno se povećavao, a nadzornik je uredio da ja budem odgovoran za rad na zalivanju ove crkve. Pošto je ova crkva bila pomalo udaljena od drugih crkava za koje sam bio odgovoran, a okruženje je bilo opasno jer je policija često vršila hapšenja, nadzornik me je podsetio da, ako ne mogu na vreme da se sastanem sa pridošlicama, treba više da pišem zalivačima kako bih razumeo kakvo je stanje sa pridošlicama. U to vreme sam bez oklevanja pristao.

Nakon nekog vremena, nadzornik je pisao da se raspita o stvarima kao što su skorašnja stanja i teškoće pridošlica, kao i o dužnostima za koje bi one bile pogodne. Videvši ta pitanja, pomislio sam: „Tek sam preuzeo odgovornost za rad na zalivanju Crkve Đijanglin i stekao sam samo opštu predstavu o situaciji pridošlica, sa vrlo malo pojedinosti. Obećao sam nadzorniku da ću se usredsrediti na praćenje napretka pridošlica, ali do sada ih zapravo nisam pravilno pratio. Ako odgovorim iskreno, šta će nadzornica misliti o meni? Hoće li misliti da sam površan i da ne obavljam stvaran posao? Hoće li pomisliti da, iako već neko vreme zalivam, još uvek nisam upoznat sa ovim zadacima, i da mi je radna sposobnost loša? Hoće li me zato gledati s visine?” Razmišljajući o tome, nisam želeo da joj odgovorim. Ali nisam mogao ni da joj ne odgovorim. Zaista sam se našao u dilemi. Ako mu se obratim – nije dobro, ako mu se ne obratim – opet nije dobro. U tom trenutku mi je sinula ideja: „Ako sada napišem pismo zalivačima Crkve Đijanglin i razjasnim stvari pre nego što odgovorim nadzorniku, onda nadzornik neće misliti da imam slabe radne sposobnosti i da sam površan i da ne obavljam stvaran posao.” Zato sam brzo počeo da pišem pismo zalivačima Crkve Đijanglin. Kada sam završio pismo, i dalje sam se osećao nelagodno. Pomislio sam: „Ako zalivači sporo odgovore, a ja ne odgovorim nadzorniku odmah jer još uvek čekam, hoće li nadzornik imati loš utisak o meni? U tom slučaju, moglo bi se otkriti da nisam pravilno pratio rad. Na taj način, ne samo da ne bih uspeo da sačuvam svoj ponos i status, već bih se našao i u dilemi, a ako bi me nadzornik pitao za razlog, ne bih imao dobro objašnjenje. Moram prvo da odgovorim nadzorniku. Ali šta mogu da kažem da bi nadzornik pomislio da postoje opravdani razlozi što tako kasno odgovaram? Nadzornik je postavio toliko pitanja, pa ako kažem da sam ispratio sve te stvari, to ne bi bilo realno. Zato ću samo reći da sam prevideo jednu stvar i da upravo pišem pismo kako bih je ispratio, te da ću joj dati objedinjene povratne informacije nakon što dobijem odgovor. Na taj način, nadzornik neće moći ništa da mi prigovori. Na kraju krajeva, ljudi ne razmišljaju sveobuhvatno o svakom pitanju – normalno je da se jedno ili dva propuste.” Zato sam ovako odgovorio nadzorniku. Nekoliko dana kasnije, zalivači Crkve Đijanglin su odgovorili sa detaljima o situaciji pridošlica, a ja sam te stvari tačku po tačku prijavio nadzorniku. Nadzornik nije ništa rekao, pa sam osetio olakšanje, misleći: „Srećom nisam iskreno prijavio situaciju; inače bi nadzornik sigurno doveo u pitanje moje radne sposobnosti ili bi pomislio da sam površan i da ne obavljam stvaran posao. Da se to desilo, ne bih mogao da sačuvam dobru sliku o sebi u njenim očima.”

Jednog dana, tokom okupljanja, pročitao sam u najnovijim Božjim rečima da su oni koji pripadaju kategoriji đavola okoreli lažovi. Setio sam se kako sam odgovorio na nadzornikovo pismo. Jasno je da nisam pratio situaciju pridošlica, ali sam tvrdio da sam propustio samo jedno pitanje. Lagao sam i varao! Želeo sam da se otvorim i razgovaram o svom prevrtljivom stanju, ali sam se onda pokolebao: „Baš sam se potrudio da lažem pre ovoga. Zar to nije bilo upravo da bih sačuvao dobru sliku o sebi u očima nadzornika? Ako se sada otvorim, zar svi moji prethodni ’napori’ neće biti uzaludni? Da ne govorim o gubitku obraza i statusa, nadzornik će takođe misliti o meni kao o nekome ko je zaista prepreden i prevrtljiv. Zaboravi. Ako ništa ne kažem, niko neće znati.” Tako se nisam otvorio. Ali posle okupljanja, setio sam se kako je Bog rekao da oni koji po navici lažu veoma cene svoje interese, i da, čim njihov ponos i status budu dovedeni u pitanje, neće prezati ni od čega da bi lagali i obmanjivali. Lagao sam da bih sačuvao svoj ugled i status. Zar to nije bilo isto đavolsko ponašanje? Osetio sam se krajnje nelagodno i uplašeno. Zato sam se otvorio nadzorniku u vezi sa tim.

Nakon toga sam potražio Božje reči u vezi sa svojim stanjem da bih ušao u njih. Pročitao sam Božje reči: „Namere lažljivih ljudi su mnogo komplikovanije od namera poštenih ljudi. Previše razmišljaju o onome što govore i rade. Moraju da uzmu u obzir slavu, dobitak i status, kao i svoj ugled i prestiž, i da paze na svoje interese, a takođe ne smeju ništa da odaju i da dozvole drugima da ih prozru, pa moraju da lome glavu da bi smislili laži. Njihove laži se množe, sve što kažu je laž, i ne govore ni jednu jedinu poštenu reč. Štaviše, lažljivi ljudi imaju preterane ekstravagantne želje i mnogo nerazumnih zahteva. Kad govore, uvek imaju svoje namere i ciljeve. Da bi postigli svoje ciljeve, moraju da smisle svaki mogući način da lažu i obmanjuju druge ljude, i što više laži izgovore, to više laži moraju da prikriju, pa posledično njihovom laganju nema kraja. Dakle, u poređenju sa poštenom osobom, život lažljive osobe je i iscrpljujuć i jadan. Neki ljudi su relativno pošteni. Ako mogu da streme ka istini, da razmišljaju o sebi bez obzira na to koje su laži izgovorili, da raščlane i razumeju sebe u svetlu Božjih reči bez obzira na to u kakvu su se obmanu upustili, i da pokušaju da se promene, onda će, posle nekoliko godina iskustva, moći da se oslobode većeg dela svog laganja i obmanjivanja. Tada će postati osobe koje su u osnovi poštene. Ako neko živi ovako, ne samo da se njegova patnja značajno smanjuje i ne oseća se tako iscrpljeno; to mu takođe donosi mir i sreću. U mnogim stvarima biće oslobođen ograničenja slave, dobitka i statusa, i sujete i ponosa, i prirodno će živeti slobodan i oslobođen život. Međutim, iza govora i postupaka lažljivih ljudi uvek postoje skrivene namere. Oni izmišljaju svakojake laži da bi zaluđivali i obmanjivali druge, i čim budu razotkriveni, smišljaju sve moguće načine da prikriju svoje laži. Uvek su u stanju teskobe, i zbog tog vrdanja tamo-amo osećaju da im je život izuzetno iscrpljujuć. Dovoljno je iscrpljujuće što izgovaraju toliko laži u svakoj situaciji sa kojom se susretnu, a još je više iscrpljujuće to što zatim moraju da prikriju te laži. Sve što kažu ima za cilj da postigne svrhu, pa ulažu veliki napor planirajući sve što kažu. I pošto se plaše da ćeš ih prozreti, moraju takođe da lome glavu da prikriju svoje laži, i da ti stalno objašnjavaju stvari, pokušavajući da te ubede da ne lažu niti te obmanjuju, da su oni dobre osobe. Lažljivi ljudi su skloni da rade te stvari” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Iz Božjih reči sam shvatio da prevrtljivi ljudi o svemu razmišljaju na krajnje zamršen način. Trude se da zaštite svoj ponos i status i ne žele da drugi vide nijednu njihovu manu. Ako nešto ugrozi njihov ponos i status, naprezaće mozak da bi lagali i prikrili svoje laži. Kada je nadzornik pisao da bi ispratio situaciju sa pridošlicama, trebalo je samo da odgovorim koji su aspekti ispraćeni, a koji nisu. Za stvari koje nisam obavio adekvatno, mogao sam ih jednostavno odmah ispraviti i sve bi bilo u redu. Bila je to vrlo jednostavna stvar. Ali ja sam je previše zakomplikovao. Brinuo sam da će, ako odgovorim iskreno, to otkriti moje nedostatke u dužnosti, i da bi nadzornik mogao da posumnja u moje radne sposobnosti i da me gleda s visine. Zato sam pomislio da prvo steknem jasnu sliku o situaciji pridošlica pre nego što odgovorim. Na taj način bih mogao da prikrijem činjenicu da je posao praćenja koji sam obavljao bio neadekvatan. Ali brinuo sam i da će, ako budem čekao dok ne steknem jasnu sliku o situaciji pre nego što odgovorim, nadzornik pomisliti da odugovlačim s odgovorom, a u tom slučaju bi se moji problemi mogli razotkriti, i slika o meni kao o marljivoj i odgovornoj osobi bila bi narušena. Zato sam slagao nadzornika, rekavši da postoji samo jedno pitanje koje nisam pratio. Istovremeno sam brzo pisao zalivačima kako bih dobio informacije o pridošlicama, a zatim sam informacije koje sam prikupio prijavio nadzorniku, stvarajući privid kako bih je naveo da misli da zaista obavljam stvaran posao. Zaista sam se toliko trudio da zaštitim svoj ponos i status, pribegavajući trikovima i spletkama. Bio sam krajnje lažljiv! Bog ispituje dubine ljudskog srca. Znao je sve što sam radio. Mogao sam da lažem ljude, ali nisam mogao da lažem Boga, jer On sve vidi. Ako se sada ne pokajem i ne promenim, Bog će me sigurno isključiti. Morao sam hitno da stremim ka istini i promenim svoju prevrtljivu narav.

Kasnije sam odgledao video-zapis iskustvenog svedočanstva pod nazivom „Iskusio sam radost poštenog ponašanja.” U njemu je citiran odlomak Božjih reči koji mi je donekle pomogao da razumem put kojim sam išao. Svemogući Bog kaže: „Ako ste vođa ili delatnik, strahujete li od toga da se Božja kuća raspituje o vašem radu ili da vas nadzire? Plašite li se da će Božja kuća otkriti propuste i devijacije u vašem radu i da će vas orezati? Plašite li se da će vas Višnji, kad bude saznao kakvog ste kova zapravo i koliki vam je rast, gledati drugačijim očima i da neće razmatrati vaše unapređenje? Ako imaš takve strahove, to dokazuje da nisi motivisan doprinosom radu crkve, već da radiš isključivo zarad vlastitog ugleda i statusa, što pokazuje da imaš narav antihrista. Ako imaš narav antihrista, znači da si sklon da kreneš putem antihrista i da počiniš sva zlodela koja su antihristi skovali. Ako u srcu ne strahuješ od nadzora Božje kuće nad onim što radiš i ako možeš da pružiš prave odgovore na pitanja i upite Višnjeg, ne skrivajući ništa od njega i saopštavajući mu sve što znaš, u tom slučaju, bez obzira da li je to što govoriš ispravno ili pogrešno i bez obzira na iskvarenost koju pokazuješ – pa čak i ako razotkrivaš narav antihrista – ti nipošto nećeš biti okarakterisan kao antihrist. Ono što je ključno jeste da li si u stanju da spoznaš svoju narav antihrista i da li možeš da tragaš za istinom kako bi taj problem rešio. Ako si ti neko ko prihvata istinu, tvoju narav antihrista je moguće popraviti. Ako vrlo dobro znaš da imaš narav antihrista, ali ipak ne tragaš za istinom da bi je razrešio, ako čak pokušavaš da lažeš o nastalim problemima ili da ih prikrivaš, te da na taj način izbegneš odgovornost i ako prilikom orezivanja ne prihvataš istinu, onda je to ozbiljan problem i ti se nimalo ne razlikuješ od antihrista. Ako već znaš da imaš narav antihrista, zašto ne smeš da se suočiš s tim? Zašto tome ne pristupiš iskreno i ne kažeš: ’Ako se Višnji raspituje u vezi s mojim radom, kazaću sve što znam, a čak i ako sve ono loše što sam počinio izađe na videlo, ako Višnji ne bude više hteo da me upotrebi kad za to sazna i ako izgubim svoj status, ipak ću jasno i glasno reći sve što imam da kažem’? Tvoj strah od nadzora i ispitivanja Božje kuće u vezi s tvojim radom pokazuje da ti svoj status ceniš više od istine. Zar to nije narav antihrista? Ceniti vlastiti status više od svega ostalog jeste narav antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (2. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatio da neodvažnost da se stvari istinito prijave kada vođe i delatnici ispituju i nadgledaju rad, pa čak i prikrivanje istine zarad ugleda i statusa, znači da si neko sa naravi antihrista, i ko hoda putem antihrista. Poredeći ovo sa svojim stanjem, kada je nadzornik pitao za pridošlice za koje sam bio odgovoran, bilo je mnogo toga o čemu nisam imao jasno razumevanje, ali sam se plašio da će ona, ako iskreno izvestim o svemu i ako vidi da nisam pravilno ispratio stvari, pomisliti da sam površan ili čak dovesti u pitanje moju radnu sposobnost, što bi narušilo dobru sliku koju je imala o meni. Zato sam lagao i pribegao obmani. Zar moja rđava i prevrtljiva narav nije bila ista kao kod antihrista? Zapravo, to što je nadzornik pratio rad služilo je, s jedne strane, da me podseti da li je rad na zalivanju pravilno praćen i sproveden, kako bih, ako nešto nije urađeno kako treba, mogao to odmah da ispravim, i tako izbegao zastoje u napretku rada na zalivanju zbog trenutnog previda. To je služilo da me podseti i pomogne mi. Štaviše, da je nadzornica tokom ispitivanja situacije s pridošlicama otkrila odstupanja ili probleme u radu na zalivanju, to se moglo blagovremeno rešiti kroz zajedništvo. Na taj način, ona je štitila interese crkve. Trebalo je da prijavim iskreno, govoreći onoliko koliko sam znao, a što se tiče onoga što nisam pravilno pratio, bilo bi u redu da sam samo požurio da to sprovedem i pratim. Ali umesto toga, ja sam previše mario za svoj ugled i status, i suočen sa nadzornikovim nadzorom, nisam se usuđivao da priznam da nisam dobro obavio svoj posao. Čak sam i lagao i obmanjivao nadzornika. To je moglo dovesti do toga da se odstupanja ne isprave na vreme, što bi odložilo život-ulazak pridošlica. Ugled i status sam stavljao iznad svega ostalog. Dok sam obavljao svoju dužnost, uvek sam pokušavao da zaštitim svoj ugled i status, spletkareći i pribegavajući lukavstvima. Bio sam tako gnusan Bogu!

Jednog dana sam pročitao odlomak Božjih reči i stekao jasnije razumevanje o tome kakve ljude Bog odobrava, a kakvih se ljudi gnuša. Svemogući Bog kaže: „To što Bog zahteva da ljudi budu pošteni dokazuje da se On stvarno gnuša lažljivih ljudi i da Mu se oni ne sviđaju. Božja odbojnost prema lažljivim ljudima je odbojnost prema njihovom načinu postupanja, prema njihovim naravima, a takođe i prema njihovim namerama i njihovim sredstvima prevare; Bogu se ništa od toga ne sviđa. Ako su lažljivi ljudi u stanju da prihvate istinu, da priznaju svoju lažljivu narav i spremni su da prihvate Božje spasenje i primenjuju istinu kako bi postali pošteni ljudi, onda i za njih ima nade da će biti spaseni, jer Bog ne pokazuje pristrasnost ni prema kome, kao ni istina. Dakle, ako želimo da postanemo ljudi koji su ugodni Bogu, prvo moramo da promenimo svoja načela vladanja, da prestanemo da živimo po sotonskim filozofijama, da prestanemo da se u životu oslanjamo na laganje i obmanu i da odbacimo sve svoje laži i pokušamo da budemo pošteni ljudi. Tada će Bog na nas drugačije gledati. Ranije su se ljudi, živeći sa drugima, uvek oslanjali na laži, obmanu i pretvaranje, i vladali su se uzimajući sotonske filozofije kao osnovu svog postojanja, kao svoj život i svoj temelj. To je nešto što Bog prezire. Ako među nevernicima pokušavaš da budeš poštena osoba i da govoriš istinu, onda ćeš biti klevetan, osuđivan i odbačen. Stoga slediš ovozemaljske trendove i živiš po sotonskim filozofijama; postaješ sve veštiji u laganju i sve si više lažljiv. Takođe koristiš podmukla sredstva kako bi postigao svoje ciljeve i sebe tako zaštitio. Postaješ sve uspešniji u Sotoninom svetu i samim tim padaš sve dublje i dublje u greh i ne možeš da se izvučeš. U Božjoj kući stvari funkcionišu upravo suprotno. Što si veštiji u lažima i prevarama, Božji izabrani narod će imati sve veću odbojnost prema tebi i sve će te više odbacivati. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskih filozofija i logike, pa još koristiš spletke, lukavstva i razrađene taktike da se prerušavaš i sebe lažno predstavljaš, onda ćeš najverovatnije biti razotkriven i uklonjen. To je zato što Bog prezire lažljive ljude. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a svi lažljivi ljudi će na kraju biti odbačeni i uklonjeni. Ovo je Bog još odavno predodredio. Samo pošteni ljudi mogu da imaju udeo u nebeskom carstvu. Ako ne pokušaš da budeš poštena osoba, ako ne doživljavaš i ne primenjuješ u pravcu stremljenja ka istini, ako ne razotkriješ svoju rugobu i ako se ne ogoliš, tada nikada nećeš moći da primiš delo Svetog Duha i da dobiješ Božje odobravanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Bog voli poštene ljude i prezire lažljive ljude, jer lažljivi ljudi uvek lažu i varaju bez obzira na situaciju sa kojom se suočavaju, i uzimaju sotonske filozofije kao temelj svog opstanka i uopšte ne praktikuju istinu. Razmišljajući o korenu svoje prevrtljive prirode, video sam da živim po izrekama: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Čovek bez ponosa kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Živeo sam po tim sotonskim otrovima, pridajući veliki značaj svom ponosu, statusu i ličnim interesima. Bez obzira na šta sam nailazio, čim bi moj ponos i status bili uključeni, lomio bih glavu i činio sve što je potrebno da prikrijem istinu. Nakon toga, čak bih pomislio da tako postupaju pametni ljudi, da samo budale i glupi ljudi govore istinu. Sećam se kada sam išao u školu, jednom prilikom sam pomešao domaći zadatak i jedan deo ostavio nedovršen. Brinuo sam da ne narušim sliku o sebi kao o dobrom učeniku u očima učitelja, pa sam ga slagao rekavši da sam domaći zadatak ostavio kod kuće, a onda sam za vreme ručka otišao kući kako bih ga na brzinu završio i predao tog popodneva. Da bih sačuvao obraz i zaštitio svoj status, sve sam više lagao i služio se lukavstvima, i to mi je postajalo sve prirodnije. Čak i nakon što sam pronašao Boga, i dalje sam živeo prema sotonskim mislima i gledištima. Da bih održao svoju sliku u očima nadzornika i sakrio svoje probleme i nedostatke, pribegavao sam lukavstvu i laganju da prikrijem istinu. Čak i kada sam kasnije shvatio da treba da budem poštena osoba i da otvoreno razgovaram u zajedništvu, brinuo sam da će, ako se otvorim, sav moj prethodni trud biti uzaludan, i da će nadzornik misliti o meni kao o nekome ko je krajnje prepreden i lažljiv. Zato nisam želeo da govorim iskreno. Bog voli poštene ljude jer oni imaju hrabrosti da preuzmu odgovornost kada se suoče sa problemima i imaju hrabrosti da se suoče sa svojim nedostacima kada se oni razotkriju, te nakon toga mogu da tragaju za istinom i reše te stvari. Kada takvi ljudi obavljaju svoje dužnosti, njihovo razumevanje načela biva sve bolje, kao i njihovi rezultati. Ali ja nisam pokazivao nijedno od tih ponašanja. Uvek sam pokušavao da zamaskiram i prikrijem svoje mane, pa sam čak pokušavao da obmanjujem svoju braću i sestre. Na koji način je ono što sam proživljavao imalo ičega od obličja poštene osobe? Bila je to nepoštena i varljiva Sotonina slika. Ako se ne pokajem, Bog će me se sigurno gnušati, odbaciti me i izgubiću priliku za spasenje.

Kasnije sam pročitao dva odlomka Božjih reči i pronašao put primene. Svemogući Bog kaže: „Ljudi misle da ako nemaju sopstvene interese ili ako ih izgube, ne bi mogli da prežive, kao da njihov opstanak zavisi od njihovih sopstvenih interesa. Zato je većina ljudi slepa za sve osim za sopstvene interese. Svoje interese vide kao nešto iznad svega i žive isključivo za sopstvene interese. Neće ni prstom mrdnuti ako od toga nemaju neku korist, a tražiti od njih da se odreknu sopstvenih interesa je kao tražiti od njih da se odreknu sopstvenih života. Dakle, kako ljudi mogu postati sposobni da se odreknu svojih interesa? Moraju prihvatiti istinu. Tek kada razumeju istinu, mogu da prozru suštinu ličnog interesa i jasno prepoznaju da je težnja za sopstvenim interesima suprotna stremljenju ka istini i da nikada ne može omogućiti čoveku da zadobije istinu i život ili da dostigne spasenje; tek tada mogu naučiti kako da ostave svoje lične interese i pobune se protiv njih, te da se teška srca odreknu onoga što vole. A kada se odrekneš onoga što voliš i ostaviš sopstvene interese, osećaćeš se utemeljenije i mirnije u svom srcu, i na taj način ćeš nadvladati telo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). „Da bi bio poštena osoba, prvo moraš da ogoliš svoje srce da bi svi mogli da u njega pogledaju, da vide sve o čemu razmišljaš i da ugledaju tvoje pravo lice. Ne smeš da pokušavaš da se maskiraš ili prikrivaš. Tek tada će ti drugi verovati i smatrati te poštenom osobom. Ovo je najosnovnija primena i preduslov da budeš poštena osoba. (…) Biti poštena osoba znači da, bez obzira na to da li si pred Bogom ili drugim ljudima, možeš da se otvoriš na čist i jednostavan način o svom unutrašnjem stanju i rečima u svom srcu. Da li je to lako učiniti? Zahteva period vežbe, kao i čestu molitvu i oslanjanje na Boga. Moraš da uvežbaš sebe da izgovaraš reči u svom srcu jednostavno i otvoreno u svim pitanjima. Sa takvom vrstom vežbe možeš da napreduješ” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Božje reči su jasno pokazale put prakse. Da bi razrešio lažljivo stanje, čovek se mora odreći ličnih interesa, ne uzimati u obzir svoj ponos ili status, i otvoriti se Bogu u svim stvarima. U svojim dužnostima, trebalo bi da odmah prijavim svoje probleme ili lične nedostatke, i trebalo bi da dam prioritet interesima Božje kuće. Čak i ako, kada govorim istinu, braća i sestre vide moje probleme i nedostatke u mojim dužnostima i onda me gledaju s visine, i dalje moram tome pravilno pristupiti. Zato sam doneo čvrstu odluku da, bez obzira na to kako će me braća i sestre posmatrati, moram da im se otvorim i ogolim se pred njima, te da budem poštena osoba.

Tokom jednog okupljanja, pridošlica za koju sam bio odgovoran, Sijao Ja, postavila mi je pitanje o propovedanju jevanđelja, i u tom trenutku sam ukratko malo razgovarao u zajedništvu. Međutim, kasnije sam otkrio da je moje zajedništvo sadržalo odstupanja i da uopšte nije moglo da reši problem Sijao Je. Kasnije mi je nadzornik napisao pismo kako bi me pitao na koji način sam rešio probleme i poteškoće Sijao Je, a ja sam pomislio u sebi: „Ako istinito napišem šta se dogodilo, nadzornik će sigurno pomisliti da kao zalivač ne mogu čak ni da razgovaram u zajedništvu jasno o tako malom problemu, i da ne mogu da obavljam stvaran posao. Možda ću samo preći preko toga i neću napisati šta se stvarno dogodilo.” Dok sam o tome razmišljao, shvatio sam da sam i dalje lažljiv. Bog voli poštene ljude, te bi trebalo da budem poštena osoba i da govorim istinu. Na kraju sam to napisao istinito. I kada sam to uradio, teret sa mog srca je konačno spao, i osetio sam veliko olakšanje. Nakon toga sam na vreme razgovarao u zajedništvu sa Sijao Ja i ispravio svoja odstupanja. Kasnije, dok sam u životu komunicirao sa braćom i sestrama i obavljao svoje dužnosti, praktično sam postupao kao poštena osoba, i iako sam ponekad, kada su moji interesi bili uključeni, bio u iskušenju da postupam lažljivo, izabrao sam da govorim istinu svojoj braći i sestrama pod smernicama Božjih reči. Kad god bih istinito izvestio braću i sestre sa kojima sam sarađivao ili nadzornika, nikada me nisu kritikovali zbog lošeg rada. Naprotiv, podsećali su me i pomagali mi, i razgovarali su sa mnom u zajedništvu o istina-načelima. U srcu sam se osećao spokojno i oslobođeno, i nisam bio tako iscrpljen kao pre. Božje reči su mi pomogle da prepoznam svoju lažljivu narav i shvatim da praktično postupanje prema Božjim rečima i usuđivanje da se govori istina i otvori nije sramotna stvar. Iskusio sam da što se više otvaram, to se spokojnije i oslobođenije osećam. Hvala Bogu na Njegovom vođstvu i usmeravanju, koji su mi omogućili da ostvarim ove dobitke!