Godine 2023, izabrana sam za okružnu starešinu. Zbog velikog obima posla i velikog opterećenja poslom, trebalo je da često razgovaram u zajedništvu sa crkvenim starešinama, đakonima i članovima raznih timova kako bih sprovela razne zadatke, sumirala odstupanja i rešavala probleme. Svakog dana sam bila zauzeta i odlazila na spavanje veoma kasno. Osim toga, bila sam lošeg zdravlja i osećala sam se slabo i bez energije, a ponekad bih imala lupanje srca i osećala teskobu. Brinula sam da ako nastavim tako dugoročno, moje zdravlje to neće moći da podnese.

Kasnije sam uglavnom bila odgovorna za rad na izradi tekstova i rad na zalivanju. Praćenje rada na izradi tekstova zahtevalo je moje stvarno učešće da bih rešila probleme i teškoće koje su moja braća i sestre imali u obavljanju svojih dužnosti, a takođe sam morala da starešinama blagovremeno dajem povratne informacije o radu. U radu na zalivanju, pored obučavanja zalivača, takođe je trebalo da obučavamo pridošlice. Videvši da rad na zalivanju uključuje toliko detalja, u sebi sam pomislila: „Dovoljno sam zauzeta samo praćenjem ovih zadataka. Kako ću uopšte imati vremena da obučavam pridošlice? Moje vreme i energija su ograničeni, i ne mogu istovremeno da se nosim sa toliko zadataka! Zdravlje mi ionako nije dobro. Kako ću ovo moći da podnesem? Trebalo bi da bude u redu da pustim zalivače da se time bave.” Onda sam iskoristila zauzetost kao izgovor da pridošlice koje je trebalo obučavati prebacim na zalivače. Nisam mnogo obraćala pažnju na probleme koje su zalivači prijavljivali i samo sam formalno sprovodila posao. Radovala sam se vremenu kada ću moći da obavljam lakšu dužnost i neću biti toliko umorna po ceo dan. Na kraju, ni rad na izradi tekstova ni rad na zalivanju nisu postigli nikakve rezultate. Međutim, nisam promislila o sebi niti sumirala svoja odstupanja i verovala sam da je to zato što nemam kov da budem starešina. Čak sam razmišljala o tome da preuzmem krivicu i podnesem ostavku. Međutim, onda sam takođe pomislila da ako podnesem ostavku, sestra sa kojom sam radila jednostavno neće moći sama da se nosi sa poslom. To bi s moje strane bilo previše lišeno ljudskosti. Iako se činilo da spolja obavljam svoju dužnost, zapravo sam bila krajnje nevoljna. Svakog dana sam radila svoj posao samo zato što nisam imala drugog izbora, a moje stanje je postajalo sve gore i gore. Jednog dana u junu 2024. godine, više starešine su me razotkrile i orezale, rekavši da ne obavljam stvaran posao i da se, kada se suočim sa teškoćama u radu, samo trudim da ih površno razumem i ne ulažem nikakav napor da ih rešim, kao i da dva zadatka za koje sam bila odgovorna uopšte nisu dali nikakve rezultate. U tom trenutku sam se uplašila. Jasno sam shvatila da moj stav prema dužnosti izaziva Božje gnušanje i da će, ako odmah ne budem tragala za istinom da to razrešim, to biti veoma opasno.

Kasnije sam potražila Božje reči koje se odnose na probleme koje su moje starešine razotkrile i promislila sam o sebi. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kakva ispoljavanja i karakteristike pokazuju oni koji su suviše lenji? Kao prvo, oni sve rade površno, laganim tempom, razvlače se, odmaraju se i odugovlače kad god je to moguće. Kao drugo, oni ne obraćaju pažnju na rad crkve. Po njima, ko god voli da se brine o takvim stvarima, može to i da radi. Oni neće. Kada se brinu o nečemu, to je radi sopstvene slave, dobitka i statusa – za njih je važno jedino da uživaju u prednostima statusa. Kao treće, oni zaziru od poteškoća u svom poslu; ne mogu da prihvate da im posao bude imalo zamoran, postaju vrlo ogorčeni ako jeste i nisu u stanju da podnesu teškoće ni da plate cenu. Kao četvrto, nisu u stanju da istraju u bilo kom poslu koji obavljaju, već uvek odustanu na pola puta i nisu u stanju da istraju do kraja. Ako su trenutno raspoloženi, mogu da iz zabave obave neki posao, ali ako nešto zahteva dugotrajnu posvećenost, ako ih okupira, ako zahteva puno razmišljanja i telesno ih zamara, s vremenom će početi da gunđaju. Primera radi, neke starešine su zadužene za rad crkve i u početku je taj posao za njih nešto novo i sveže. Vrlo su motivisani da razgovaraju o istini i kada vide da braća i sestre imaju probleme, u stanju su da im pomognu i da reše te probleme. Ali nakon što izdrže neko vreme, oni počinju da posao starešine vide kao suviše iscrpljujući i postaju negativni – žele da pređu na lakši posao i ne žele da podnose teškoće. Takvim ljudima nedostaje istrajnost. Kao peto, još jedna karakteristika lenjih ljudi je nedostatak volje da obavljaju stvaran posao. Čim telo počne da im trpi, oni smisle opravdanja da izbegnu i zanemare svoj posao ili da ga prebace na nekog drugog. A kada taj neko završi posao, oni besramno pokupe nagrade za sebe. To je pet osnovnih karakteristika lenjih ljudi. Trebalo bi da proverite da li među starešinama i delatnicima u crkvama ima takvih lenjih ljudi. Ako pronađete nekog takvog, treba odmah da bude smenjen. Mogu li lenji ljudi dobro da obavljaju posao kao starešine? Ma kakvog da su kova i ma kakav da je kvalitet njihove ljudskosti, ako su lenji, neće biti u stanju da dobro obavljaju svoj posao i odlagaće posao i važne stvari. Crkveni posao ima više aspekata; svaki aspekt podrazumeva mnogo detaljnih zadataka i zahteva razgovor o istini da bi se rešili problemi kako bi se posao dobro obavio. Stoga starešine i delatnici moraju da budu marljivi – moraju mnogo da razgovaraju i mnogo da rade svakog dana da bi osigurali efikasnost posla. Ako premalo pričaju ili rade, neće biti nikakvih rezultata. Dakle, ako je starešina ili delatnik lenj, to je svakako lažni starešina nesposoban da obavi stvaran posao. Lenji ljudi ne rade stvaran posao, a još manje odlaze na radno mesto i ne žele da rešavaju probleme niti da se uključe u bilo kakav konkretan posao. Oni ni najmanje ne razumeju i ne shvataju probleme u bilo kom poslu. U glavi imaju samo površnu i nejasnu ideju, jer su slušali ono što su drugi rekli i samo se smeteno provlače propovedajući nešto malo doktrine. Da li ste u stanju da raspoznate takvu vrstu starešine? Da li možete da primetite da je to lažni starešina? (Do izvesne mere.) Lenji ljudi su površni u bilo kojoj dužnosti koju obavljaju. Bez obzira na dužnost, njima nedostaje istrajnost, rade u naletima i bune se svaki put kada naiđu na neku teškoću, iznoseći bezbroj žalbi. Obasipaju uvredama svakog ko ih kritikuje ili orezuje, kao kakvo džangrizalo koji ide i vređa ljude na ulicama, stalno žele da iskale gnev na drugima i neće da obavljaju svoju dužnost. Šta pokazuje to što neće da obavljaju svoju dužnost? Pokazuje da ne nose nikakav teret, da ne žele da preuzmu odgovornost i da su lenji. Oni ne žele da trpe teškoće niti da plate cenu. To se naročito odnosi na starešine i delatnike: mogu li oni da ispune odgovornosti starešine i delatnika ako ne ponesu nikakav teret? Naravno da ne mogu” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Dok sam obavljala svoje dužnosti, stalno sam se prepuštala udobnosti, plašila se patnje i brige i nisam obavljala stvaran posao. Iako sam bila potpuno svesna šta treba da radim, nisam to radila. Uopšte nisam imala ljudskosti. Bog kaže da su takvi ljudi previše lenji i da se stalno prepuštaju udobnosti. Oni nisu dostojni da budu starešine ili delatnici. Ne mogu čak ni dobro da službuju i predodređeni su za uklanjanje. Konačno sam shvatila da moja nevoljnost da obavljam svoju dužnost kao starešina nije bio problem mog kova, već je to bilo uglavnom zato što sam bila previše lenja i previše sam cenila telo. U početku sam bila prilično aktivna u obavljanju svojih starešinskih dužnosti. Kasnije, kada sam obavljala specifičan posao i moja dužnost je bila napornija i zamornija, i zahtevala od mene da posvetim više vremena i truda, počela sam da osećam otpor i da se žalim. Stalno sam se plašila da će mi telo patiti i da će previše brige iscrpeti moje telo. Onda sam počela da zabušavam i da se ponašam ljigavo i prebacivala posao koji je trebalo da uradim na svoju braću i sestre. Nisam obraćala pažnju na probleme ili teškoće koje su se pojavljivale i usled toga, dva zadatka za koje sam bila odgovorna nikada nisu dali nikakve rezultate. Iako je to bilo tako, i dalje sam se osećala spokojno u vezi s tim. Kada su starešine pratile moj rad, ne samo da nisam promislila o sebi, već sam se takođe stalno žalila na svoju patnju i teškoće, govoreći da mi je kov loš i da ne mogu da rešim te teškoće. Čak sam želela da preuzmem krivicu i podnesem ostavku, kako bih mogla dobiti lakšu dužnost. Obavljala sam svoje starešinske dužnosti, ali nisam obavljala suštinski posao starešine. Kako sam bila neodgovorna! Razmišljala sam o tome kako dobre starešine i delatnici imaju osećaj odgovornosti prema svojim dužnostima. Kada obavljaju svoje dužnosti, voljni su da plate cenu i ne plaše se patnje ni iscrpljenosti; gde je potrebno, otići će na radno mesto i pružiće praktičan razgovor u zajedništvu i rešenja za probleme koji se javljaju u svakom segmentu rada. Ako ne mogu sami da reše problem, mogu o tome da razgovaraju sa svojom braćom i sestrama ili da traže pomoć od viših starešina. Međutim, ja sam bila nemarna prema svojoj dužnosti, pokazivala obzir prema telu i prepuštala se prednostima statusa. Zar nisam bila lažna starešina?

Pročitala sam još Božjih reči: „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, oni su poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Bog razotkriva da su lenji ljudi beskorisni ljudi. Čak i ako ima kov, ova vrsta osobe se prepušta udobnosti i ne može da obavlja nikakav stvaran posao. Na kraju, mora biti uklonjena. Poredeći sebe sa Božjim rečima, videla sam da sam lenja i beskorisna osoba, baš kao što je Bog razotkrio. Moj kov je možda slab, ali ipak sam bila sposobna da obavim neki posao. Iako sam kao starešina bila odgovorna za mnogo posla i suočavala se sa mnogo teškoća, kad bih nosila breme, imala osećaj odgovornosti i bila voljna da patim i platim cenu, rad bi ipak mogao postići neke stvarne rezultate. Međutim, bila sam previše lenja i nisam bila voljna da brinem i da patim. Kada su rad na izradi tekstova i rad na zalivanju nailazili na probleme i zahtevali od mene da obavim specifičan posao, plašila sam se mentalnog napora pa sam to prebacivala na svoju braću i sestre da oni urade, dok sam ja uživala u dokolici. Potpuno sam zabrljala u obavljanju svoje dužnosti, nisam obavila nikakav stvaran posao, pa sam svojim radom čak prouzrokovala više nevolja nego pomoći. Ako bih nastavila ovako, bila bih potpuno degradirana i predodređena za otpad. Bog je probudio moje otupelo i nepopustljivo srce kroz orezivanje od strane starešina. Inače, i dalje ne bih promislila o sebi i nikada ne bih shvatila prekidanje i ometanje koje sam nanela radu crkve. Kada sam ovo shvatila, iskusila sam Božju mukotrpnu nameru koja leži iza toga: On je želeo da budem u stanju da promislim o sebi, da spoznam sebe i da se pokajem. Takođe sam tiho rekla sebi: „Moram dobro da obavljam svoju dužnost svakog dana dok ne budem smenjena. Ne mogu samo usmeno da priznam svoje greške; moram da preduzmem korake. U svojoj dužnosti, moram dati svoj maksimum i ne mogu se prema njoj odnositi kao pre.”

Kasnije sam nastavila da promišljam o sopstvenim problemima: Zašto sam uvek bila nevoljna da brinem i da patim kada obavljam svoju dužnost? Šta je bio osnovni uzrok koji leži iza toga? Pročitala sam Božje reči: „Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Zar nisu oni koji ne streme ka istini, već vole telo, svi zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha upravo hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. (…) Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Kada sam sebe uporedila sa onim što Božje reči razotkrivaju, stekla sam neko razumevanje osnovnog uzroka mog prepuštanja udobnosti. Iako sam verovala u Boga mnogo godina, i dalje sam sledila pravila postojanja koja je Sotona usadio u ljude, kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „Budi dobar prema sebi dok si živ.” Ovi sotonski otrovi postali su osnova mog postojanja, a moje misli i ideje su bile iskrivljene. Verovala sam da u životu ljudi treba da budu dobri prema sebi, da znaju kako da uživaju u životu i da ne preopterećuju svoje telo. Razmišljala sam o tome kako sam, kada sam radila u prošlosti, volela da radim slobodno i bez ograničenja. Radije bih zarađivala manje novca nego da radim težak i naporan posao, što sam smatrala previše ograničavajućim i previše napornim. Verovala sam da ljudski život traje samo nekoliko decenija i da proleti za tren oka, a najvažnije je biti dobar prema sebi. Nakon što sam počela da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost, i dalje sam živela po ovom pogrešnom gledištu. Stalno sam se prepuštala udobnosti i cenila telo, nisam bila voljna da brinem niti da nosim breme u svojoj dužnosti, odbijala sam posao koji je uključivao zamaranje mog tela i žalila se kada bih naišla na teškoće. Stalno sam želela da nađem lakšu dužnost za obavljanje. To što sam mogla da obavljam dužnost okružne starešine bilo je Božje uzdizanje mene i davalo mi je više uslova i prilika da uđem u istina-stvarnost. Iako sam nailazila na mnoge probleme i teškoće u obavljanju svoje dužnosti, što me je moglo podstaći da se oslonim na Boga i tražim istinu da rešim probleme i tako ubrzam svoj životni rast, nisam znala to da cenim, plašeći se da moje telo neće moći da izdrži stres i brigu. Nisam sarađivala sa svojom braćom i sestrama da bih rešila teškoće, već sam umesto toga prebacivala te teškoće na svoju braću i sestre, stavljajući ih pod pritisak. Problemi pridošlica nisu mogli biti odmah rešeni, a pridošlice koje je trebalo obučavati nisu bile obučene. Kao starešina, nisam nosila nikakvo breme u svojoj dužnosti i odnosila sam se prema njoj bez ikakvog osećaja odgovornosti. Brinula sam samo o uživanju u dokolici. Nisam igrala nikakvu ulogu u promovisanju ovih važnih zadataka, te iako sam toliko zabrljala u obavljanju svoje dužnosti, i dalje nisam prekorevala sebe niti se osećala nelagodno. Čak sam želela da preuzmem krivicu i podnesem ostavku kako bih mogla bolje da uživam u dokolici. Na koji način je ovo nešto što bi osoba sa ljudskošću trebalo da uradi? Iako moje telo nije trpelo brigu ni iscrpljenost, moj život uopšte nije napredovao, posao za koji sam bila odgovorna nije davao rezultate, rad crkve je ozbiljno kasnio, a za sobom sam ostavljala prestupe i zla dela. Kako se Bog ne bi gnušao mog stava prema dužnosti? Tek tada sam shvatila da sam svih ovih godina živela po ovim pogrešnim mislima i idejama. Nisam mogla dobro da obavljam svoju dužnost i nisam patila niti sam plaćala cenu da bih stremila ka istini. Umesto toga, počela sam da se prepuštam udobnosti i nisam razmišljala o napretku, gubeći mnoge prilike da zadobijem istinu! Nakon toga, bila sam voljna da se usredsredim na primenjivanje istine da bih razrešila svoju iskvarenu narav.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „I kada se suočio sa svim vrstama problema, s teškim situacijama i izazovima, Noje se nije povukao. Dok su neki od njegovih teških inženjerskih poduhvata često propadali i trpeli štetu, iako se Noje u svom srcu osećao uzrujano i zabrinuto, setio bi se Božjih reči, prisetio bi se svake reči koju mu je Bog zapovedio i kako ga je Bog uzdigao, pa bi tada često osetio i nalet motivacije: ’Ne smem da odustanem, ne smem da odbacim ono što mi je Bog zapovedio i poverio da uradim. Ovo je Božji nalog i, pošto sam ga prihvatio, pošto sam čuo Božji glas i reči koje je Bog izgovorio, pošto sam ovo prihvatio od Boga, onda treba da se pokorim u potpunosti, jer je to ono što bi ljudsko biće trebalo da postigne.’ Stoga, bez obzira na to s kojim se teškoćama suočavao, bez obzira na to s kakvim se podsmehom ili klevetama susretao, bez obzira na to koliko je njegovo telo bilo iscrpljeno i umorno, on nije napustio ono što mu je Bog poverio, već je stalno imao na umu svaku reč onoga što je Bog rekao i zapovedio. Bez obzira na to kako se njegova okolina menjala i sa kolikom se poteškoćom suočavao, verovao je da ništa od toga neće trajati zauvek, da Božje reči nikada neće nestati i da će se sigurno ostvariti samo ono što je Bog zapovedio da se uradi. Noje je imao istinsku veru u Boga i pokornost kakvu je i trebalo da poseduje, i nastavio je da gradi barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Dan za danom, godinu za godinom, Noje je bivao stariji, ali njegova vera se nije smanjivala i nije bilo promene u njegovom stavu i odlučnosti da izvrši Božji nalog. Iako je bilo trenutaka kada je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, kada se razboleo, kada je bio slab u svom srcu, njegova odlučnost i upornost da izvrši Božji nalog i da se pokori Božjim rečima nisu opadali. Tokom godina Nojeve gradnje barke, on je upražnjavao slušanje i pokoravanje rečima koje je Bog rekao, i takođe je primenjivao važnu istinu potrebnu stvorenom biću i običnom čoveku da bi izvršio Božji nalog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Treći ekskurs (2. deo)”). Kada sam sebe uporedila sa Nojevim stavom prema Božjem nalogu, osetila sam se tako posramljeno! Noje je imao bogobojažljivo srce i odnosio se prema Božjem nalogu sa odanošću i pokornošću. U to vreme nije bilo moderne industrije, i sve se, od seče drva do izgradnje barke, moralo raditi ručno. Noje je sve radio sam i njegovo telo je sigurno bilo iscrpljeno od napornog rada. Takođe se suočavao sa mnogim teškoćama, pritiscima i bolestima, ali Noje nikada nije uzimao u obzir svoje telo i nikada nije odustao od Božjeg naloga zbog patnje i iscrpljenosti svog tela. Umesto toga, hrabro se suočavao sa teškoćama i istrajao je u izgradnji barke 120 godina, konačno ispunivši Božji nalog. Postojala je ogromna razlika između načina na koji sam ja obavljala svoje dužnosti i Nojevog. Zatim, morala sam da se oslonim na Boga da bih se pobunila protiv tela i da radim svim srcem i umom na svojim osnovnim dužnostima, posebno kada je trebalo da patim ili da platim cenu. Da li će se moje stanje pogoršati u budućnosti, u Božjim je rukama. Bog je suveren nad svim i kontroliše ljudsko rađanje, starenje, bolest i smrt. Ako Bog ne dozvoli da se moja bolest pogorša, onda ma koliko mi telo bilo umorno, ono se nikada neće srušiti. Zar sve moje brige nisu bile nepotrebne? Zato sam se pomolila Bogu, voljna da se pokajem, da oponašam Nojev stav prema njegovoj dužnosti, da se prema svojoj dužnosti odnosim sa bogobojažljivim srcem i da više ne pokazujem obzir prema telu niti da se prepuštam udobnosti.

Od tada, kada obavljam svoju dužnost, svesno obavljam stvaran posao i stvarno učestvujem u poslu koji treba da uradim. Kada se suočim sa problemima u radu na izradi tekstova, više ne bežim, već razmišljam kako da rešim te teškoće, pronalazeći puteve napred kroz razgovor sa svojom braćom i sestrama. Takođe pratim i nadgledam rad na zalivanju i stvarno idem da zalivam pridošlice koje vredi obučavati. Takođe odmah razgovaram u zajedništvu o problemima koje prijave zalivači i pomažem u njihovom rešavanju. Kada stvarno učestvujem u ovim segmentima rada, moje telo je sigurno zauzetije nego pre. Međutim, kada posvetim svoje srce dužnosti, ma koliko mi telo bilo iscrpljeno, ne osećam se toliko umorno. Ponekad, kada se zaista osećam umorno, odmorim se, a onda nastavim sa radom. Praktično postupajući na ovaj način, moje srce je spokojno, a i moje zdravstveno stanje se postepeno poboljšava. Iskusila sam da podnošenje patnje da bih dobro obavila dužnost neće istrošiti moje telo. Iako zadaci za koje sam trenutno odgovorna nisu pokazali mnogo poboljšanja, kroz moja iskustva tokom ovog perioda i razotkrivanja u Božjim rečima, videla sam posledice prepuštanja udobnosti. Videla sam da sotonske filozofije kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „Budi dobar prema sebi dok si živ” nagrizaju ljudske misli i kvare ih. One navode ljude da misle samo na telo i da žive na sebičan i izopačen način, bez ciljeva ili pravaca kojima bi težili. Osim toga, takođe sam stekla neko površno razumevanje osnovnog uzroka mog prepuštanja udobnosti i moje prirode-suštine i preokrenula svoj stav prema dužnosti. Hvala Bogu na Njegovom vođstvu!