Autorka: Lu Jao, Kina

Kad sam bila mala, često sam slušala oca kako govori: „Tvoj drugi stric nije odan roditeljima i ne izdržava tvog dedu. Tvoja majka i ja smo izdržavali tvog dedu. Svrha odgajanja dece je da se ona staraju o tebi u starosti. U budućnosti, ti moraš da se staraš o nama i da nas ispratiš do kraja naših života!” Kad sam odrasla, starala sam se o svojim roditeljima dok nisu preminuli. Nadala se da će i moja ćerka moći da se stara o meni u starosti. Kad je moja ćerka naučila da govori, pitala sam je: „Na koga ćeš trošiti svoj novac kad odrasteš?” Ćerka je rekla: „Kad odrastem, zaradiću mnogo, mnogo novca da trošim na mamu i tatu.” Srećno sam rekla: „Draga moja ćerko, tvoja majka te nije uzalud odgajala!” Moja ćerka je veoma pametna. Sve brzo nauči i uvek je među najboljim učenicima na ispitima. Bila sam veoma srećna i pomislila sam: „Moja ćerka je tako pametna i sigurno će imati svetlu budućnost. Čak i ako nemam novca, moram da joj omogućim školovanje kako bi našla dobar posao nakon što završi fakultet. Tada neće imati problema da se brine o nama u starosti.”

Aprila 2003. godine uhapšena sam zbog verovanja u Boga i propovedanja jevanđelja i bila sam u pritvoru 25 dana. Da bih izbegla da me policija ponovo uhapsi, u novembru sam napustila kuću da bih obavljala svoju dužnost na drugom mestu. U to vreme sam bila veoma rastrzana: „Moja ćerka polaže prijemni ispit za fakultet za šest meseci. Ako odem u ovom trenutku, hoće li to uticati na školovanje moje ćerke? Ako to bude uticalo na njen prijemni ispit za fakultet i ugrozi njene izglede za budućnost, hoće li me na kraju zamrzeti? Hoće li me se odreći kao majke? Imam samo jednu ćerku, i ako me se odrekne, na koga ću se osloniti kad ostarim? Ali ako ne odem, i ako me ponovo uhapse, moja ćerka će sigurno biti umešana i njena budućnost će biti potpuno uništena. I ja ću biti osuđena, a onda neću moći da obavljam svoju dužnost.” Nakon mnogo razmišljanja, ipak sam odlučila da napustim kuću. Pošto me je policija stalno tražila, nisam smela da se vratim kući.

Kako sam starila, energija i fizička snaga su počele da mi opadaju, a krvni pritisak mi je bio povišen. Vid mi se zamutio, a dobila sam i zujanje u ušima i oštećenje sluha. Srce bi mi takođe počelo da lupa kad god bih radila neki fizički posao, pa sam morala da legnem i odmorim neko vreme. Pomislila sam: „Da li ja to starim? Ko će se starati o meni u starosti?” U tom trenutku mi je ćerka mnogo nedostajala i mislila sam: „I dalje očekujem da ću se oslanjati na nju u starosti!” Godine 2021, vratila sam se u kuću svoje starije sestre da propovedam jevanđelje i saznala da moja ćerka radi daleko od kuće i da je veoma odana svojim tetkama. Pomislila sam da će u tom slučaju sigurno biti dobra i prema meni i zaista sam se radovala danu kada ću videti ćerku. Krajem avgusta sledeće godine, propovedala sam jevanđelje daleko od kuće kada mi je sestra pisala da mi kaže da se moja ćerka vratila na nekoliko dana. Preko noći sam požurila nazad u sestrinu kuću, ali moja ćerka nije htela da me vidi. Osećala sam se užasno, ali sam mogla da razumem osećanja svoje ćerke. Uostalom, nisam se starala o njoj sedamnaest godina, pa je bilo normalno da bude ljuta. Kasnije, kada sam videla svoju ćerku, bila sam toliko srećna da sam poželela da je zagrlim, ali ona je sela podalje od mene i srce mi se sledilo od razočarenja. Posle nekog vremena, rekla sam joj: „Sve ove godine sam brinula za tebe. Plašila sam se da će me policija uhapsiti i da ćeš ti biti umešana, pa nisam smela da se vratim kući. Sve ove godine si se mučila.” Ogorčeno je rekla: „Nisam patila. Sada sam odrasla osoba. Ne patim!” Rekavši to, okrenula je glavu i otišla nakon što je ostala manje od pola sata. Bila sam potpuno razočarana: „Toliko sam naporno radila da te odgajim i toliko sam se brinula o tebi. Nakon što si pošla u školu, da bih ti pomogla da naučiš neku veštinu i imaš dobru budućnost, potrošila sam poslednje tri hiljade juana koje je naša porodica imala da ti kupim električnu klavijaturu. Dala sam celo svoje srce za tebe, a ti si me se sada odrekla? Zaista sam te uzalud odgajala!” Pomislila sam: „Kineska komunistička vlada mi je poništila prijavu boravka, muž se razveo od mene, a ćerka me se odrekla. Sada imam šezdeset godina i zdravlje mi je svake godine sve lošije. Šta da radim kad ostarim? Ko će se starati o meni kada se razbolim? Ko će se brinuti o meni u starosti i ispratiti me?” Noću sam ležala u krevetu prevrćući se, ne mogavši da zaspim. Kad sam pomislila na to kako me ćerka čak ni ne zove „mama”, shvatila sam da nema nade da ću se osloniti na nju da se brine o meni u starosti. Osećala sam se tako jadno, kao da mi kidaju srce. Tih dana sam bila u stanju užasne pometenosti i nisam imala motivacije da obavljam svoju dužnost; jevanđelje sam propovedala tek onako, reda radi.

U februaru 2023. čula sam da se sestra Sun Đing razbolela, ali da se njen muž veoma pažljivo i brižljivo starao o njoj. Pomislila sam: „Kada se sestra razboli, njen muž se stara o njoj. Šta da radim ako se razbolim? Ćerka me se odrekla, a ako ostanem nepokretna, bilo bi tako neprijatno da se moje sestre iz crkve staraju o meni. Ne mogu da budem teret svojoj braći i sestrama! Osim toga, živim sama, pa ako mi se nešto desi, niko neće znati. Šta ako ne bih mogla na vreme da stignem u bolnicu i umrem kod kuće?” Nisam mogla a da ne osećam teskobu i brinem o tome što neće biti nekoga da se stara o meni u starosti i da me isprati. Jednog dana, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči i stekla izvesno razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Kao roditelj, da li je pogrešno da u svoju decu polažeš malo nade, nadajući se da će ti ona biti poslušna i da će moći da te izdržavaju kad odrastu? To nije pogrešno, niti je to previše tražiti. Pa, u čemu je onda ovde problem? Ova žena je neprestano želela da se oslanja na svoju decu kako bi živela dobrim životom, da od njih zavisi u drugoj polovini svog života, te je uvek očekivala da joj ona donesu uživanje. Koje je pogrešno gledište ovde zastupljeno? Zašto je imala tu zamisao? Šta je bio izvor tog gledišta koje je zastupala? Ljudi uvek gaje preterane nade u vezi sa određenim načinom života i sa određenim životnim standardom. To jest, pre nego što ljudi spoznaju kako je Bog predodredio njihov život ili kakva im je sudbina, oni već isplaniraju svoj životni standard: moraju da budu srećni, da imaju spokoj i radost tokom celog svog života, da budu bogati i ugledni, te da imaju ljude koji mogu da im pomognu i na koje mogu da se oslone. Oni su već isplanirali svoj životni put, svoje životne ciljeve, ciljnu liniju svog života i sve druge takve stvari. (…) S obzirom na to da je neprestano imala tu želju i te planove, da li je u svom srcu imala Boga? (Nije.) Dakle, u izvesnom smislu, šta je uzrokovalo bol koji je proistekao iz sve njene borbe? (Uzrokovala ga je njena želja.) To je tačno. A kako je nastala njena želja? (Tako što nije verovala u Božju suverenost niti u Njegove orkestracije i uređenja.) Tačno. Nije razumela kako nastaje ljudska sudbina, niti je razumela kako funkcioniše Božja suverenost. To je glavni uzrok ovog problema” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (2)”). Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Imala sam nešto više od četrdeset godina kada sam napustila kuću da obavljam svoju dužnost, i pošto sam tada bila mlada i snažna, nisam razmišljala o tome šta ću raditi kad ostarim. Sada kada sam starija, zdravlje mi je svake godine sve lošije i pojavile su se mnoge brige za budućnost. Brinula sam da, ako se razbolim i ne budem mogla sama da se staram o sebi, neće biti nikoga ko bi brinuo o meni – šta bih tada radila? Moja prijava boravka je poništena tokom godina koje sam provela van kuće, a muž se razveo od mene. Prvobitno sam mislila da će, pošto je moja ćerka veoma odana svojim tetkama, sigurno biti dobra i prema meni. Ali nisam očekivala da će me se ćerka odreći i da neće biti nimalo nade da će se starati o meni u starosti. Videla sam da ne mogu da se oslonim na svoju ćerku, pa sam brinula da u budućnosti, ako se razbolim, neće biti nikoga ko bi se starao meni, te da ću umreti kod kuće, a da niko neće ni primeti. Posebno kada sam čula da je Sun Đing bolesna i da se njen muž stara o njoj, osećala sam se još usamljenije i jadnije, i kada sam pomislila na to kako nemam na koga da se oslonim u budućnosti, osećala sam se tužno i jadno. Govorila sam da je Bog suveren nad svime, ali u stvarnosti nisam imala nikakvo razumevanje Božje suverenosti i u mom srcu nije bilo mesta za Boga. Uvek sam razmišljala kako da sebi pripremim izlaz i čak sam svoju kćerku smatrala svojim osloncem. Nisam imala vere u Boga. Ovo stanje bi bilo veoma opasno kad ga ne bih razrešila.

Kasnije sam razmišljala: „Zašto toliko brinem o tome da li će neko brinuti o meni u starosti i biti tu kad umrem? U čemu je problem?” Pročitala sam Božje reči: „Neki ljudi se drže trule i zastarele predstave, govoreći: ’Zapravo nije važno da li ljudi imaju decu da im budu odana i da se brinu o njima u starosti, ali u najmanju ruku, kada umru, mora postojati neko ko će inicirati pogrebne obrede, kako bi to izgledalo pristojno pred drugima. U suprotnom, ako umru kod kuće i niko to ne primeti, ljudi će se podsmevati i to bi bilo previše jadno!’ Pa šta ako niko ne zna? Kada čovek umre, on više ništa ne zna. Kada mu telo umre, njegova duša ga odmah napušta. Bez obzira gde je telo ili kako izgleda posle smrti, zar nije ionako mrtvo? Čak i da bude izneto u sanduku na velikoj sahrani, jednom kada dospe u zemlju, telo će i dalje istruniti, zar ne? Ljudi misle: ’Divno je kada su deca pored tebe, da te smeste u sanduk, da ti obuku pogrebnu odeću, da te našminkaju i da organizuju veliku sahranu. Ako umreš i niko ti ne organizuje sahranu ili ti ne upriliči pristojan ispraćaj, to je kao da ceo tvoj život nije imao odgovarajući zaključak.’ Da li je ta ideja tačna? (Ne, nije.) Danas mladi ne pridaju mnogo pažnje tim stvarima, ali još uvek ima ljudi u udaljenim područjima i starijih ljudi sa nedovoljno uvida koji veruju da deca moraju da se brinu o svojim starim roditeljima i da im, kada ovi preminu, upriliče pristojan ispraćaj. Ovo razmišljanje i gledište je duboko usađeno u njihovom srcu i ma koliko u zajedništvu razgovaraš o istini, oni je ne prihvataju – koja je konačna posledica toga? Posledica je da im to duboko šteti. Taj tumor je dugo skriven u njima i on će ih zatrovati. Kada ga iskopaju i odstrane, više neće biti zatrovani njime i njihovi životi će biti slobodni. Svi pogrešni postupci su vođeni apsurdnim razmišljanjem i gledištima. Na primer, ima ljudi koji se plaše da će istruliti u svojoj kući nakon što umru, pa uvek misle: ’Moram da rodim sina. Kada odraste, ne smem da ga pustim da ode mnogo daleko. Šta ako ne bude pored mene kad umrem? Ako ne budem imao nekoga ko će da se brine o meni u starosti ili da mi upriliči pristojan ispraćaj kada budem umro, to će biti nešto zbog čega ću najviše žaliti u životu! Ako bih imao nekoga da to učini za mene, onda moj život ne bi bio uzaludan. Bio bi to savršen život. Bez obzira na sve, ne smem biti predmet ismevanja.’ Zar to nije truo način razmišljanja? (Jeste.) Ustajala je i izopačena, pridaje preveliki značaj fizičkom telu! U stvarnosti, fizičko telo je bezvredno: nakon doživljavanja rođenja, starosti, bolesti i smrti, ništa ne ostaje. Samo ako si zadobio istinu i spasenje dok si živ, možeš živeti večno. Ako nisi zadobio istinu, onda kada tvoje telo umre i raspadne se, ništa neće ostati; bez obzira na to koliko su ti deca odana, nećeš moći da uživaš u tome. Kada neko umre i deca ga sahrane, da li to staro telo išta oseća? Može li išta da opazi? (Ne, ne može.) Uopšte nema moć percepcije. Ali u životu, ljudi pridaju veliki značaj tom pitanju, zahtevajući mnogo od svoje dece po pitanju toga da li ona mogu da im upriliče pristojan ispraćaj kada budu umrli – što je blesavo, zar ne? (…) ako stremiš ka istini, kao roditelj, prvo treba da otpustiš tradicionalne, trule i izopačene misli i gledišta oko toga da li su deca odana, da li se brinu o tebi u starosti i da li će ti upriličiti pristojan ispraćaj kada umreš, te da tom pitanju ispravno pristupiš. Ako su ti deca zaista odana, onda to prihvati kako treba. Ali ako deca nemaju uslove ili energiju da ti budu odana, ili ne planiraju da ti budu odana, i kada ostariš ne mogu da se brinu o tebi i da budu pored tebe niti da ti upriliče pristojan ispraćaj kada premineš, onda ne moraš to da zahtevaš, niti da se osećaš tužno. Sve je u Božjim rukama. Rođenje ima svoje vreme, smrt ima svoje mesto i Bog je odredio gde se ljudi rađaju i gde umiru” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Ono što su Božje reči razotkrile bilo je upravo moje stanje. Uvek sam brinula da se niko neće starati o meni kad ostarim niti me ispratiti kada umrem, i o tome šta će se desiti ako umrem, a niko ne primeti, i moje telo istruli kod kuće. Kad bih na to pomislila, postajala bih negativna i slaba, i živela bih u tuzi i strepnji. U stvari, vreme mog rođenja, vreme moje smrti i mesto moje smrti – sve je to Bog predodredio. Da li će moja ćerka moći da bude tu na kraju mojih dana zavisi od Božje suverenosti i uređenja. Živela sam u brizi i tuzi jer sam previše cenila svoje telo i nisam mogla da proniknem u to šta zapravo znači smrt tela. Bog kaže: „U stvarnosti, fizičko telo je bezvredno: nakon doživljavanja rođenja, starosti, bolesti i smrti, ništa ne ostaje.” Kad telo umre, nema svesti. Čak i ako te neko isprati i sahrani te u kovčegu, zar tvoje telo neće ipak istruliti? Pa šta i ako su ti deca tu da te isprate u grob? Da li bi ti toga bila svesna? A ja sam ipak ovu stvar smatrala veoma važnom. Zar to nije bilo previše glupo? U stvari, ako ljudi ne zadobiju istinu, onda im se duše ne mogu spasti čak i ako imaju veličanstvenu sahranu, već će čak otići u pakao. Bog kaže: „Samo ako si zadobio istinu i spasenje dok si živ, možeš živeti večno.” Samo zadobijanjem istine, odbacivanjem svojih sotonskih iskvarenih naravi i dobrim obavljanjem dužnosti stvorenog bića možemo zadobiti večni život i primiti spasenje, te biti uvedeni od Boga na divno odredište.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči i stekla izvesno razumevanje Božje suverenosti. Teskoba i nemir su mi takođe donekle popustili. Svemogući Bog kaže: „Kolika je veza između roditelja i njihove dece, koliko mogu dobiti zauzvrat od svoje dece – da li se mogu osloniti na svoju decu da se brinu o njima u starosti – jednostavno rečeno, sve je to predodređeno i unapred određeno od Boga. Nije da se sve odigrava tačno onako kako ljudi zamišljaju. Naravno, svako zamišlja stvari veoma lepo i želi da stekne neku korist od svoje dece. Ali zašto nikada nisi razmotrio da li je to zapisano u tvojoj sudbini? Ključno je koliko dugo će trajati veza između tebe i tvoje dece. Da li će svaki posao koji radiš u ovom životu imati veze sa tvojom decom, da li će tvoja deca biti među onima koji su uključeni kada doživiš neki veliki događaj – sve to zavisi od Božjeg predodređenja. Bez Božjeg predodređenja, koliko god da se trudiš, to neće biti od koristi. Kada odgajiš svoju decu do punoletstva, tvoja odgovornost će biti ispunjena i tvoja deca će prirodno otići kada za to dođe vreme. To je nešto što ljudi treba da prozru. Ako ne možeš da prozreš ovu stvar, uvek ćeš imati lične želje i zahteve i prihvatati razne vrste razmišljanja i gledišta da bi postigao svoje ciljeve. Šta će se na kraju dogoditi? Samo ćeš se osvestiti na samrtnoj postelji i shvatiti da si u svom životu uradio mnogo glupih stvari, da si postupao isključivo po predstavama i uobraziljama i da si bio previše glup i neuk; to se jednostavno ne slaže sa stvarnom situacijom niti sa Božjim predodređenjima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su veoma jasne. Da li će moja ćerka biti odana majci i da li će moći da se stara o meni u starosti i da me isprati zavisi od toga da li je to moja sudbina ili ne. Ako Bog nije predodredio da se moja ćerka stara o meni u starosti, onda, ma koliko divne bile moje zamisli o tome, sve će biti uzalud. Čak i da je moja ćerka obećala da će se starati o meni u starosti, pošto radi i živi hiljadama milja daleko, možda ionako neće moći da bude pored mene kad se razbolim i umrem. Nisam mogla to da prozrem i živela sam u bolu jer me je ćerka ignorisala i nije bilo nade da će se starati o meni u starosti i biti pored mene u mojim posljednjim trenucima. Sama sam sebe zavaravala i gubila vreme na besmislice. Setila sam se da je u našem susednom selu bila jedna starica. Kada je bila u osamdesetim, više nije mogla da se brine o sebi, ali nijedan od njena tri sina nije brinuo o njoj. Starica je umrla od gladi i niko nije bio tu da je isprati. Pomislila sam i na jednu stariju sestru čija je ćerka otišla da živi u inostranstvu i nikada se nije vratila. Sada su ta starija sestra i njen muž oboje u sedamdesetim. Kad god se razbole, njihov nećak ih vozi u bolnicu na preglede, te oni i dalje žive prilično dobrim životom. Život svake osobe je predodređen i uređen od Boga. Moram sve što se tiče mene poveriti Bogu i pokoriti se Njegovim orkestracijama. Ne treba više da brinem o svojoj starosti.

Nastavila sam da tragam i pročitala još Božjih reči: „Odgajanje dece je ljudski instinkt, a ujedno je i odgovornost i obaveza ljudskih bića. Roditelji ne bi trebalo da zahtevaju od svoje dece da im deca budu odana, niti bi trebalo da imaju decu samo da bi imali nekoga ko će ih izdržavati u starosti. Čovekov cilj u odgajanju dece sam po sebi je neprimeren, pa kad njihova deca postanu odrođena, oni izgovaraju smešne stvari poput: ’Šta god da radiš, ne odgajaj decu.’ Pošto je cilj nečist, misli i gledišta koja formiraju takođe su netačni. Dakle, zar ih ne treba ispraviti i otpustiti? (Treba.) Kako treba da ih ispravimo i otpustimo? Koji cilj je čist? Kakve misli i gledišta su ispravna? Drugim rečima, koji je ispravan način upravljanja odnosom sa decom? Pre svega, podizanje dece je tvoj sopstveni izbor: dobrovoljno si ih donela na svet i odgojila, oni su u činu rađanja bili pasivni. Osim odgovornosti koje je Bog dao ljudima da rađaju potomstvo, i osim Božjeg određenja, za one koji su roditelji važi da su njihov subjektivni razlog i polazište želja da rode decu. Budući da si voljna da rađaš decu, onda treba da ih neguješ u odrasle ljude, omogućavajući im da žive nezavisno. Ti si već mnogo zadobila i imala velike koristi od toga što si ih odgojila. Pre svega, uživala si u radostima života sa svojom decom i uživala si dok si ih odgajala. Iako je taj proces imao svoje radnosne trenutke i poteškoće, uglavnom si iskusila sreću što si bila sa svojom decom i što su ona bila s tobom. I ovo je jedan proces u sticanju životnog iskustva. Uživala si u tim stvarima i već si mnogo zadobila od svoje dece, zar ne? Deca donose sreću i društvo roditeljima, a roditelji, kroz plaćanje ceha i ulaganje svog vremena i energije u odgajanje svoje dece, mogu da posmatraju kako ti mali životi postepeno izrastaju u odrasle osobe. Počevši kao mladi životi bez razumevanja koji apsolutno ništa ne znaju, njihova deca postepeno uče da razmišljaju, uče da govore, stiču sposobnost sklapanja reči, sposobnost učenja i razlikovanja raznih vrsta znanja, i sposobnost da s njima vode razgovore i komuniciraju i da posmatraju stvari iz ravnopravnog položaja. Za roditelje, prolazak kroz ovaj proces je najsrećnija stvar i ne može se zameniti nijednim drugim događajem ili osobom. Roditelji su u procesu odgajanja dece od njih već dobili mnogo uživanja i razumevanja, što im predstavlja veliku utehu i dobitak. A što se tiče toga da li će ti deca pokazivati odanost, da li se na njih možeš za bilo šta osloniti i šta od njih možeš da dobiješ, ove stvari zavise od toga da li je vama suđeno da živite zajedno, a to zavisi od Božjeg predodređenja. Sa druge strane, od Božjeg predodređenja takođe zavisi u kakvoj sredini tvoja deca žive, kakvi su im životni uslovi, da li imaju uslova da se brinu o tebi, da li su finansijski obezbeđeni i da li mogu da ti pruže materijalno uživanje i pomoć. Štaviše, da li kao roditelj možeš da uživaš u materijalnim stvarima, novcu ili emocionalnoj utehi koju ti deca pružaju takođe zavisi od Božjeg predodređenja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). „Ostavimo za sada po strani priču iz perspektive dece, već pričajmo samo iz perspektive roditelja. Roditelji ne treba da zahtevaju da im njihova deca budu odana, da se brinu o njima u starosti i da ih podržavaju u njihovim poznim godinama – za to nema potrebe. S jedne strane, to je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj deci, a s druge je to dostojanstvo koje roditelji treba da poseduju. Naravno, postoji i važniji aspekt: načelo kojeg stvorena bića koja su roditelji treba da se drže u ophođenju prema svojoj deci. Ako su tvoja deca odana i spremna da se brinu o tebi, ne treba da ih odbiješ; ako nisu voljna da to učine, ne treba da kukumavčiš po ceo dan, da se u srcu osećaš neprijatno ili ogorčeno niti da zameraš svojoj deci. Treba da preuzmeš odgovornost i da nosiš breme svog života i opstanka koliko god možeš, a ne da ga prebacuješ na druge, posebno ne na decu. Treba da se samoinicijativno i ispravno suočiš sa životom bez prisustva ili pomoći dece uz sebe, pa čak i ako si odvojen od svoje dece, treba da budeš u stanju da se sam suočiš sa svim što ti život donese” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su veoma jasne. Odgajanje dece od strane roditelja je ljudski instinkt, kao i ljudska odgovornost i obaveza. Roditelji biraju da rode svoju decu, i bez obzira na to koliko patnje je potrebno ili koliku cenu plaćaju da bi ih odgajali, to je jednostavno ono što treba da čine. Međutim, ja sam bila pod uticajem tradicionalne predstave da treba „odgajati decu da te izdržavaju u starosti”, i zahtevala sam da se moja ćerka stara o meni u starosti i biti uz mene kad budem na samrti. Verovala sam da je savršeno prirodno i opravdano da, pošto sam je ja odgajala dok je bila mala, ona mora da se stara o meni kad ja ostarim. Ovaj stav nije u skladu sa istinom. Odgajanje moje ćerke bila je moja odgovornost i obaveza. To je jednostavno ono što je trebalo da uradim. Međutim, ja sam cenu koju sam platila za odgajanje svoje ćerke koristila kao monetu za potkusurivanje da bi se ona starala o meni u starosti. Kada moje želje nisu bile ispunjene, postajala sam ljuta i uznemirena. Zaista sam bila previše sebična i podla! Zapravo, iako smo majka i ćerka, pred Bogom smo obe stvorena bića i imamo jednak status. Moja ćerka nije moj rob i bilo je nerazumno od mene da tražim od nje da se stara o meni u starosti. Već sam dobila ono što mi je pripadalo od odgajanja svoje ćerke. Od trenutka kada se moja ćerka rodila do trenutka kada je mogla da nas zove mama i tata, pa sve do trenutka kada je odrasla, donosila je mnogo radosti našoj porodici. U procesu odgajanja moje ćerke, moje razmišljanje je sazrelo i stekla sam mnogo životnog iskustva. To su nagrade odgajanja ćerke. Ne smem da se ljutim ako ćerka ne bude htela da se brine o meni u budućnosti. Moram da preuzmem odgovornost za sopstveni život u meri u kojoj sam sposobna, a ne da se oslanjam na ćerku, već da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima. Kada sam to shvatila, osetila sam mnogo veće olakšanje.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je prosvetlilo srce i dalo mi put kojim treba da idem. Svemogući Bog kaže: „Kad osetiš najveću patnju i tugu, ko istinski može da uteši tvoje srce? Ko istinski može da reši tvoje teškoće? (Može Bog.) Samo Bog može istinski da reši teškoće ljudi. Kad si bolestan i kad su deca pored tebe, kad te poslužuju i čekaju, osećaćeš se prilično srećno, ali će vremenom deci to dozlogrditi i niko neće hteti da te služi. U takvim trenucima, osećaćeš se zaista usamljeno! Ti misliš da sada nemaš partnera pored sebe, ali da li je to zaista tako? Zapravo nije, jer je Bog uvek pored tebe! Bog ne napušta ljude. On je Onaj na koga mogu da se oslone i u kojem će uvek naći utočište, i njihov jedini kome mogu da se povere. Zato, bez obzira na teškoće i patnje koje te snađu, i bez obzira na stvari koje čine da se osećaš oštećeno ili stvari koje te čine negativnim i slabim, moraš doći pred Boga i odmah se pomoliti, i Njegove reči će ti pružiti utehu i rešiti tvoje nevolje i tvoje svakojake probleme. U ovakvom okruženju, tvoja samoća postaće osnovni uslov da iskusiš Božje reči i zadobiješ istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog je oslonac ljudskom rodu u svakom trenutku. Kada smo u bolu, slabi ili nailazimo na teškoće i nevolje, Bog je taj koji je uvek sa nama. Bog koristi reči da nas prosveti i vodi, i da reši naše probleme, pomažući nam da prebrodimo teška vremena. Imala sam vrtoglavicu od malih nogu, i ta bolest me je mučila više od 30 godina. Svaki put kad bih se razbolela, morala sam da ležim dva dana. Čak i da je moja ćerka bila odana, mogla bi samo da mi pomogne oko hrane i pića; ne bi mogla da reši moj bol, a još manje bi mogla da pati umesto mene. Nakon što sam počela da verujem u Boga, moja bolest je izlečena a da nisam ni primetila, i više nisam bila izmučena bolešću. Bog je taj koji je odneo moju bolest. Sada već skoro 20 godina obavljam svoju dužnost van kuće i uvek sam bila dobrog zdravlja. Godine 2022, čak i kada je pandemija bila ozbiljna i mnogi ljudi bili zaraženi, nikada nisam dobila kovid. Sada nemam nikakvih ozbiljnih bolesti i, iako s vremena na vreme imam uobičajene tegobe, oporavim se samo uz pomoć nekih narodnih lekova. Iskusila sam kako me je Bog štitio svih ovih godina i kako je samo Bog moj oslonac. Kada sam to shvatila, više nisam osećala teskobu i strepnju zbog toga što neće imati ko da brine o meni u starosti i da me isprati, te mi je srce bilo mnogo oslobođenije. Posvetila sam se propovedanju jevanđelja i postepeno postigla neke rezultate. Hvala Bogu na Njegovom vođstvu!