Autorka: Lin Ćing, Kina

Rođena sam u običnoj seljačkoj porodici. Moji roditelji su bili neobrazovani i mogli su da izdržavaju našu porodicu samo fizičkim radom. Živeli smo veoma teško. Moji roditelji su već bili u četrdesetim godinama kada su me dobili i polagali su sve svoje nade u mene. Roditelji su me uvek usmeravali govoreći: „Mi imamo malo obrazovanja i provodimo život naporno radeći na otvorenom. Mučimo se celog života, ali nemamo nikakve izglede. Moraš vredno da učiš i da u budućnosti nađeš dobar posao, da bi mogla da sediš u kancelariji, zaštićena od sunca i vetra, bez brige o hrani i odeći. I mi ćemo moći da se ogrejemo na suncu tvoje slave.” I učitelji su nas često učili da „Znanje može da promeni vašu sudbinu” i da „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi”. Odrasla sam pod uticajem tih izreka. Posebno kada sam videla ljude koji su postigli akademski uspeh i slavu, kojima su se divili gde god da su išli, i koji su uživali veliki prestiž, postala sam još ubeđenija da će znanje voditi ka dobroj budućnosti gde ću moći da uživam u boljem materijalnom životu i da mi se dive. U srcu sam potajno donela odluku da ću definitivno upisati dobar fakultet i naći ugledan posao u budućnosti. Na taj način bih pomogla roditeljima da žive dobrim životom i učinila bih da rodbina i komšije gledaju našu porodicu drugim očima.

Kada sam išla u školu, posvetila sam sve svoje vreme i energiju učenju: dok su se drugi zabavljali tokom raspusta, ja sam čitala knjige i radila domaće zadatke. Završna godina srednje škole bila je najnapornije vreme za mene i posvetila sam svu svoju energiju pripremama za prijemni ispit za fakultet. Međutim, moji rezultati na prijemnom ispitu za fakultet nisu bili idealni i bila sam zaista razočarana. Nisam mogla da dozvolim da mi život krene nizbrdo tek što je počeo. Moja porodica nije imala ni novca ni uticaja, pa ako sam želela da imam dobar život i da u budućnosti budem poštovana, jedini izbor mi je bio da upišem dobar fakultet. Zato sam odlučila da ponovim godinu. Nakon toga, učila sam vrednije nego ikada pre. Iako nisam bila pametna kao moji nadareni školski drugovi, morala sam da budem odlučnija od njih. Često sam koristila izreke poput „Spora ptica mora rano da poleti” i „Nebo nagrađuje trud” da bih sebe motivisala. Da bih uštedela vreme, vikendom nisam išla kući, već sam ostajala u školi da učim. Kad god sam imala vremena, radila sam teške probne zadatke. Ponekad, ako nisam mogla da ih završim tokom dana, nosila bih ih u spavaonicu i nastavljala da radim na njima pod ćebetom uz baterijsku lampu. Iako mi se kratkovidost pogoršavala, nisam marila. Srce mi je svakog dana bilo kao napeta struna, prestravljeno da neću dobro uraditi ispit i da ću izgubiti priliku da promenim svoju sudbinu. Godine 2014. primljena sam na univerzitet i mogla sam da izaberem željeni smer. U tom trenutku, bila sam puna nade za svoju budućnost i osećala sam da moji napori ovog puta nisu bili uzaludni. Ako nastavim vredno da učim i nađem ugledan posao nakon diplomiranja, moji stariji će me definitivno hvaliti zbog mojih dobrih izgleda.

Te godine kada sam krenula na fakultet, tetka mi je propovedala jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana i počela sam da vodim crkveni život. Kroz okupljanja sam shvatila da su nebo i zemlja i sva stvorenja stvoreni od Boga i da je Bog suveren nad svime i da sve kontroliše. Nakon što je ljude iskvario Sotona, postajali su sve opakiji i izopačeniji, i Bog je, da bi spasao čovečanstvo, preduzeo tri etape dela. U poslednjim danima, On se takođe lično ovaplotio da bi izrazio reči kako bi sudio ljudima i pročistio ih, spasavajući ljude od ropstva greha i dovodeći ih na divno odredište. Razmišljala sam o tome kako sam, od miliona ljudi, ja bila jedna od onih dovoljno srećnih da čuju Božji glas i prime Božje spasenje. Osećala sam se veoma počastvovano i uzbuđeno. To je bio najveći blagoslov u mom životu! Na okupljanjima bih govorila svojim sestrama o stvarima koje su mi se dešavale na fakultetu, a one bi sa mnom razgovarale u zajedništvu o Božjim rečima u vezi sa mojim problemima. Ponekad bi me takođe vodile da zalivam pridošlice. Osećala sam se posebno oslobođeno i slobodno kada sam se okupljala sa svojom braćom i sestrama, i osećala sam se veoma spokojno.

Kasnije sam čula da je sestra Mučen počela da obavlja dužnosti puno radno vreme nakon što je diplomirala na fakultetu. U tom trenutku sam bila iznenađena i pomislila sam: „Iako je moja sestra veoma mlada, njena odlučnost da se da za Boga je veoma velika. Ja nemam takvu odlučnost. Ako budem obavljala svoju dužnost sa punim radnim vremenom i u budućnosti ne budem imala dobar posao, hoće li moja rodbina i prijatelji reći da nisam ništa postigla? Trebalo bi istovremeno i da verujem u Boga i da idem na fakultet. Ne samo da ću moći da nađem dobar posao, već ću moći i da primim Božje blagoslove. Dobiću najbolje od oba sveta.” Međutim, tada sam uvidela da moja sestra nije dugo verovala u Boga, ali je veoma brzo napredovala i mogla je da razgovara u zajedništvu i pomaže nam sa svim našim poteškoćama. Posebno kada sam čula kako deli svoje iskustvo o tome kako se, kada je policija došla na vrata da je uhapsi tokom okupljanja, oslonila na Boga i videla Božju čudesnu zaštitu, osetila sam divljenje i zavist iz dubine srca. Počela sam da razmišljam: „Moja sestra svakodnevno obavlja svoje dužnosti u crkvi i razume mnogo istina. Njen životni rast je tako brz! Ja istovremeno i studiram i prisustvujem okupljanjima, i ne mogu da pričam ni o kakvim iskustvima. Izgleda da ako želim da napredujem u životu, moram da obavljam više dužnosti. Međutim, ako obavljam dužnosti puno radno vreme kao moja sestra, neću imati energije za učenje. Toliko godina sam vredno učila samo da bih mogla da nađem dobar posao nakon diplomiranja, da nemam brige oko hrane i odeće, da pomognem roditeljima da žive dobrim životom u budućnosti i da takođe izgledam ugledno i da imam prestiž u očima svojih rođaka. Ako odlučim da sve svoje vreme posvetim obavljanju dužnosti, dok svi moji školski drugovi nađu dobre poslove kada diplomiraju, samo ću ja biti neprimetna, bez uglednog posla. Šta će rodbina i prijatelji misliti o meni?” Kada sam to pomislila, više nisam želela da obavljam svoju dužnost puno radno vreme.

Mesec dana pre raspusta, jedna sestra me je pitala: „Raspust uskoro dolazi. Kakvi su ti sledeći planovi? Da li si voljna da se obučavaš i obavljaš svoju dužnost?” U početku sam bila veoma uzbuđena što to čujem. Premalo sam razumela istinu, pa je ovo bila savršena prilika da se obučim u obavljanju dužnosti i zadobijem istinu. Međutim, tada sam pomislila: „Jednom kada počnem da obavljam svoju dužnost, ako bih je napustila kada fakultet ponovo počne, to ne bi bilo u skladu sa Božjom namerom. Ali ako nastavim da obavljam svoju dužnost nakon početka škole, moje studije će definitivno biti pogođene. Ako moje cimerke saznaju da verujem u Boga i prijave to profesoru, možda će me izbaciti, i onda zaista neću imati budućnost. Kako ću onda moći da se odužim svojim roditeljima? Ako ne budem uspešna kao drugi, šta će moja rodbina misliti o meni? Kako da izaberem?” Na povratku, srce mi je bilo jako uznemireno. S jedne strane je bio moj san da idem na fakultet, ka čemu sam toliko godina s mukom stremila; s druge, obavljanje moje dužnosti kao stvorenog bića. Nisam želela da izgubim ni jedno ni drugo. Tokom tog perioda, osećala sam veliku teskobu u srcu i nisam znala kako da izaberem. Shvativši da moje stanje nije ispravno, tiho sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, znam da je obavljanje moje dužnosti smisleno i želim da obavljam svoju dužnost. Ali moj rast je premali i brinem se da će, ako budem obavljala svoju dužnost, moje studije biti pogođene. Osećam se slabo u sebi, ali ne želim da izgubim ovu priliku. Dragi Bože, neka me Ti povedeš da shvatim Tvoju nameru.”

Te noći sam se prevrtala u krevetu, ne mogavši da zaspim. Uključila sam telefon i čula himnu Božjih reči pod nazivom „Prema verovanju u Boga moraš da se odnosiš kao prema glavnoj stvari”:

1  Ako želiš da veruješ u Boga i želiš da zadobiješ Boga i zadobiješ Njegovo zadovoljstvo, onda moraš da podneseš neku muku i uložiš neki napor, inače nećeš moći da zadobiješ te stvari. Iako ste slušali mnoge propovedi, samo slušanje ne znači da su one tvoje; moraš da ih upiješ i pretvoriš u nešto što pripada tebi. Moraš da ih usvojiš u svom životu i uneseš u svoje postojanje, dopuštajući da ove reči i propovedi vode pravac tvog življenja, da prožmu tvoj život vrednošću postojanja i smislom življenja. Na taj način, biće vredno da slušaš ove reči.

2  Ako reči koje govorim ne donesu preokret u tvom svakodnevnom životu ili ne dodaju vrednost postojanja tvom životu, onda ih slušaš uzalud. Prema verovanju u Boga moraš da se odnosiš kao prema glavnoj stvari u svom životu, važnijoj od hrane, odeće ili bilo čega drugog – na taj način ćeš požnjeti rezultate. Ako veruješ samo u slobodno vreme, i ne posvećuješ se verovanju, i uvek si smeten, onda nećeš ništa zadobiti.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni X”

Dok sam slušala himnu Božjih reči, bila sam toliko duboko ganuta da nisam mogla a da ne zaplačem. Osećala sam kao da je Bog tik pored mene, da čuje moje molitve i da koristi Svoje reči da me usmeri i inspiriše. Shvatila sam da je verovanje u Boga najvažnija stvar u životu, važnije od hrane, odeće i uživanja, i važnije od bilo kakve slave, dobitka ili budućnosti koju bih mogla imati. Sve što je od tela je privremeno. Samo stremeći ka istini i postižući promenu u naravi čovek može biti spasen i preživeti. Obavljanje naše dužnosti je put da zadobijemo istinu i uđemo u istinu-stvarnost. U obavljanju naših dužnosti, susrešćemo se sa raznim teškoćama i problemima i otkrićemo razne iskvarene naravi. Međutim, ovo nas takođe podstiče da više tražimo istinu kako bismo razrešili sopstvenu iskvarenost. Ako samo prisustvujem okupljanjima u slobodno vreme, a ne obavljam dužnost, umesto toga provodeći većinu vremena u učenju, onda ću iskusiti manje stvari i manje ću tragati za istinom da bih rešila sopstvene probleme. Razumeću samo neke površne reči i doktrine i neću moći da uđem u istinu-stvarnost. Zbog toga je veoma teško biti spasen. Mučen i ja bile smo očigledan kontrast. Mučen nije dugo verovala u Boga, ali je iskusila mnogo stvari u obavljanju svoje dužnosti i više je tragala za istinom. Kada je na okupljanjima razgovarala u zajedništvu o Božjim rečima, mogla je da uključi sopstvena iskustva i govorila je na praktičan način. Kroz svoja iskustva, videla je Božja dela, vera u Boga joj je porasla, i postala je motivisanija u obavljanju svoje dužnosti. S druge strane, ja sam veru u Boga tretirala kao hobi za slobodno vreme, kako ne bih ometala svoje studije. Bila sam zadovoljna time da prisustvujem okupljanjima i nisam razmišljala o obavljanju dužnosti stvorenog bića. Ako nastavim da verujem na tako smeten način i propustim kritični period u kojem treba da stremim ka istini, i na kraju ne zadobijem istinu, zar onda neću biti uklonjena? Napokon sam bila na prazničnom raspustu. Nisam smela da dozvolim da mi ova prilika da obavljam svoju dužnost i zadobijem istinu promakne, pa sam rekla sestri da sam voljna da se obučavam za obavljanje dužnosti.

Tokom raspusta, zajedno smo organizovale grupna okupljanja. Kada bismo se okupili, svi su se bezazleno otvarali i međusobno komunicirali, a ja sam se u srcu osećala naročito oslobođeno i slobodno. Razmišljala sam o svojim kolegama sa fakulteta koji po ceo dan jedu, piju i zabavljaju se, zavisni od igrica na mobilnom telefonu, ljubavnih veza i vode izopačen i dekadentan život. Nekada sam bila ista kao oni. Kad god sam imala slobodnog vremena, igrala bih se telefonom ili gledala TV serije, bez ičeg ispravnog u srcu. Sada, kroz okupljanja, i jedenje i pijenje reči Božjih, shvatila sam da će ovi zli trendovi samo progutati moje srce i udaljiti ga od Boga, te da uopšte nisu od koristi za moj život. Postepeno sam razvila odlučnost da se klonim tih zlih trendova i mogla sam da umirim svoje srce pred Bogom, jedući i pijući Njegove reči i obavljajući svoju dužnost. Više nisam besmisleno traćila svoje dane. Shvatila sam da samo verovanjem u Boga, stremljenjem ka istini i obavljanjem svoje dužnosti mogu da se klonim tih zlih trendova i da živim vrednim i smislenim životom.

Kako se približavao početak semestra, bila sam pomalo neodlučna. Da li da napustim studije i da obavljam svoje dužnosti puno radno vreme? Potražila sam Mučen i pitala je: „U ovom periodu osećam da obavljanjem svoje dužnosti zadobijam više istina. Takođe želim više da jedem i pijem Božje reči i da ispunim svoju dužnost. Ali kada pomislim da neću imati dobar posao i da mi se niko neće diviti u budućnosti, kao i da neću moći bolje da se odužim svojim roditeljima, gubim odlučnost da napustim studije.” Moja sestra je sa mnom razgovarala u zajedništvu o svom iskustvu i pronašla relevantne Božje reči da mi pomogne. Svemogući Bog kaže: „Tokom procesa ljudskog sticanja znanja, korišćenjem najrazličitijih metoda, bilo tako što ljudima priča priče, što im naprosto pruža neko konkretno znanje ili im, pak, dopušta da zadovolje svoje želje ili težnje, kojim to tačno putem Sotona želi da povede ljude? Ljudi misle da u sticanju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto savršeno prirodno i opravdano. Da to izrazimo na način koji zvuči privlačno – postaviti uzvišene težnje ili imati ambicije znači imati pokretačku snagu, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Ako neko može da ostvari sopstvene težnje ili da tokom svog života izgradi uspešnu karijeru, zar to nije veličanstveniji način da se proživi život? Na taj način, ne samo da čovek može da osvetla obraz svojim precima, već ima i priliku da ostavi svoj trag za generacije koje dolaze – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima svetovnih ljudi i za njih je to ispravno i pozitivno. Da li ih, međutim, Sotona sa svojim zlokobnim motivima samo vodi takvim putem i tu se sve završava? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekove aspiracije velike, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za svaku osobu tokom celog njenog života i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usklađen sa ljudskim predstavama i koji nije naročito agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone opstanka, da razviju životne ciljeve i životne pravce, te da steknu životne težnje. Ma koliko uzvišeno zvučali ljudski opisi sopstvenih životnih težnji, ove težnje se uvek vrte oko slave i dobitka. Sve što bilo koja velika ili slavna osoba – ili, zapravo, bilo koji čovek – juri tokom celog svog života, svodi se samo na ove dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da, čim steknu slavu i dobitak, imaju kapital da uživaju u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da uživaju u životu. Misle da, kad jednom steknu slavu i dobitak, imaju kapital da tragaju za zadovoljstvom i prepuštaju se razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, s radošću i bez svog znanja o tome predaju u ruke Sotoni. Oni to rade bez rezerve i čak bez ijednog momenta sumnje i nikad ne znajući kako da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se na ovaj način predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod potpunom i apsolutnom kontrolom Sotone. Sasvim su i u potpunosti potonuli u ovo živo blato i nisu u stanju da se iz njega izbave. Kada se neko jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je svetlo, ono što je pravedno, niti one stvari koje su lepe i dobre. To je zato što je zavodljivost slave i dobitka prevelika za ljude; i to su stvari ka kojima ljudi mogu da streme bez prestanka, čitavog života pa čak i u večnost. Zar ovo nije stvarna situacija?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatila da Sotona koristi slavu i dobitak kao mamac da navede ljude da vredno rade na sticanju znanja i da teže da se istaknu iz gomile, da slavu i dobitak smatraju svojim životnim ciljem, da poriču Božju suverenost i da nesvesno odlutaju od Stvoriteljeve brige i zaštite, tako da žive u Sotoninoj zamci i da ih on na kraju proždere. Sotona me je duboko povredio. Od malih nogu sam kod kuće i u školi obrazovana da „znanje može da promeni vašu sudbinu” i da „čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi”. Verovala sam da akademski uspeh može omogućiti da se izdigneš iznad ostalih i doneseš čast svojim precima, te da ti se drugi dive. Videla sam kako moji roditelji nemaju obrazovanje i mogu da izdržavaju porodicu samo teškim fizičkim radom. To je bilo ne samo iscrpljujuće, već ih takođe niko nije cenio. Osećala sam da nema vrednosti u takvom životu i da ću samo sticanjem akademskog znanja i dobijanjem uglednog posla u budućnosti moći da promenim svoj život i da me cene rodbina i prijatelji. Da bih ostvarila svoje težnje, učila sam danonoćno, a kada moj prvi pokušaj na prijemnom ispitu za fakultet nije prošao idealno, odlučila sam da ponovim godinu i radila sam još vrednije nego pre. Čak i kada bi se svetla ugasila u spavaonici, i dalje sam koristila baterijsku lampu da čitam materijale za učenje pod ćebetom. Iako mi se kratkovidost pogoršavala, nisam marila. Zarad jednog papira sa dobrim ocenama, stalno sam bila zabrinuta i uznemirena. Kako se približavao prijemni ispit za fakultet, stalno sam bila napeta, kao struna, prestravljena od pomisli da padnem na ispitu i izgubim svoju jedinu „slamku spasa”. Takođe sam se osećala zbunjeno i bila sam puna bola, ali sam bila nemoćna da pobegnem. Samo sam mogla da pratim te trendove. Sada sam shvatila da Sotona koristi slavu i dobitak da zavede ljude, čineći da se njihova srca sve više i više udaljavaju od Boga. Razmišljala sam o tome kako mi je jedna rođaka propovedala jevanđelje nakon što sam primljena na fakultet. Imala sam tu sreću da primim Božje spasenje i čujem Njegov glas, ali nisam cenila tu priliku. Težnju ka dobroj budućnosti smatrala sam svojim glavnim prioritetom i samo sam želela da verujem u Boga u slobodno vreme, pod uslovom da to ne utiče na moje studije. Shvatila sam da su slava i dobitak najveće prepreke mom primenjivanju istine i obavljanju moje dužnosti. Sada sam čula glas Božji, ali nisam mogla da stremim ka istini i da obavljam svoju dužnost, umesto toga sam živela po sotonskim pravilima opstanka, vrednujući slavu i dobitak više od istine i života. Zaista nisam mogla da razlikujem ispravno od pogrešnog! Čak i da sam diplomirala i našla dobar posao, ako ne bih zadobila istinu i život, na kraju bi me Bog uklonio. U prošlosti sam uvek mislila da odlazak na fakultet uz verovanje u Boga može da mi donese slavu i dobitak, kao i Božje blagoslove. To je bila samo moja pusta želja i to jednostavno uopšte nije bilo u skladu sa istinom. Bog kaže: „Ako veruješ samo u slobodno vreme, i ne posvećuješ se verovanju, i uvek si smeten, onda nećeš ništa zadobiti” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni X”). Gospod Isus je takođe rekao: „Svaki od vas ko se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik” (Luka 14:33). Shvatila sam da za sleđenje Boga moraš da imaš posvećeno srce i da ne budeš ograničen ili vezan porodicom, telom, novcem, slavom ili dobitkom. Treba da posvetiš celo srce i um svojoj dužnosti, da se usredsrediš na stremljenje ka istini i njeno praktikovanje, i da naposletku postigneš promenu naravi i budeš spasena od Boga. Što se tiče učenika Gospoda Isusa u Dobu blagodati, neki od njih su se odrekli statusa i bogatstva, a neki su ostavili svoje porodice da bi svesrdno sledili Gospoda Isusa, putujući svuda da bi propovedali jevanđelje i svedočili o Gospodu. To su bili smisleni životi, dostojni da se na njih ugledamo. Pored toga, nekada sam mislila da će me sticanje akademskog znanja dovesti do dobrog posla i omogućiti mi da živim bez briga o hrani i odeći, i da će me rodbina i prijatelji ceniti; mislila sam da samo slava i dobitak mogu doneti sreću. Ali kada razmislim o tome, iako mnogi intelektualci i ljudi sa bogatstvom i moći na površini izgledaju glamurozno i lepo i uživaju prestiž gde god da idu, oni ne veruju u Boga i ne razumeju istinu. Žive u Sotoninoj zamci, takmičeći se za slavu i dobitak, i boreći se i otvoreno i tajno. Da bi stekli status i ugled, ugrožavaju svoje zdravlje i prodaju sopstveni integritet i dostojanstvo. Njihovi životi nisu srećni. Ako osoba izgubi Božju brigu i zaštitu i bez Božjeg je blagoslova ili spasenja, o kakvoj sreći se tu može govoriti? Bez obzira koliko znanja imaju, koliko divljenja dobijaju od drugih, ili koliko su raskošna njihova materijalna uživanja, na kraju će pasti u katastrofe, doživeti propast i propasti. To nije stvarna budućnost. Sada su poslednji dani. Bog će okončati ovo doba i obaviti Svoje delo nagrađivanja dobra i kažnjavanja zla. Samo stremeći ka istini i postižući promenu u naravi možeš biti spasen i preživeti, i da te Bog uvede u sledeće doba. To je stvarna budućnost.

Kasnije sam čitala o Petrovom iskustvu, što mi je dalo neku inspiraciju i motivaciju. Svemogući Bog kaže: „Petar se rodio u tako povoljnim društvenim uslovima – jasno, imao je dobru sreću. Pametan i pronicljiv, lako je shvatao nove ideje. Nakon što je počeo da uči, mogao je da izvlači zaključke iz onoga što je naučio, što mu nimalo nije bilo teško. Njegovi roditelji su bili ponosni što imaju tako pametnog i pronicljivog sina, pa su se svim silama trudili da podrže njegovo obrazovanje, nadajući se da će moći da se istakne i obezbedi neku vrstu službenog položaja u društvu. Petar se, i ne primetivši, zainteresovao za Boga. Tako je sa četrnaest godina, dok je bio u srednjoj školi, osetio duboku odbojnost prema starogrčkoj kulturi koju je izučavao; naročito je još više prezirao izmišljene likove i izmišljene događaje iz starogrčke istorije. Od tada, Petar – koji je tek ušao u proleće svoje mladosti – počeo je da istražuje ljudski život i da se uključuje u društvo. Nije se odužio svojim roditeljima za njihov trud iz osećaja savesti, jer je jasno video da svi ljudi žive u stanju samoobmane i vode besmislene živote, te da svi uništavaju sopstveni život radi nadmetanja za ugled i dobit. Njegov uvid je imao mnogo veze sa društvenim okruženjem u kojem je živeo. Što su ljudi imali više znanja, to su njihovi međuljudski odnosi i unutrašnji svetovi bili složeniji, pa je stoga i prostor u kojem su boravili delovao praznije. Pod tim okolnostima, Petar je svoje slobodno vreme provodio u raznim posetama, a većina onih koje je posećivao bile su verske ličnosti. Činilo se da je u srcu imao nejasan osećaj da bi religija možda mogla da razjasni razne zagonetke ljudskog sveta, pa je tako često, bez znanja svojih roditelja, odlazio u sinagogu blizu svoje kuće da prisustvuje službama. Ubrzo je Petar, koji je oduvek bio dobrog karaktera i isticao se u učenju, počeo da prezire odlazak u školu. Pod nadzorom svojih roditelja, nevoljno je završio srednju školu, nakon čega je, isplivavši na obalu iz okeana znanja, duboko udahnuo – od tada je bio slobodan od svakog obrazovanja i sputavanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Otkrivanje tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”, „O Petrovom životu”). Iz Petrovog iskustva sam videla da je Petrovo srce bilo nevino i da je voleo pozitivne stvari; počeo je da razmišlja o životu u mladosti. Kroz svoje kontakte sa društvom, shvatio je da ljudi žive svoje živote za slavu i dobitak, i da što više znanja osoba stekne, njen um postaje složeniji i iskvareniji. Takođe je jasno video tamu i rđavost društva, te je prepoznao da je težnja za slavom, dobitkom i statusom isprazna. Nije sledio želje svojih roditelja da traži da se izdvoji iz gomile i da se trudi da dobije neku vrstu zvaničnog položaja u društvu. Umesto toga, odlučno je napustio studije i sledio put vere u Boga, a kasnije je sledio Gospoda Isusa. Proveo je život težeći razumevanju Boga, tražio Božju nameru u svemu i razumeo sopstvene nedostatke i manjkavosti kroz Božje reči. Na kraju je bio u stanju da se pokori Bogu do smrti i da Ga voli do krajnosti, zadobivši Božje odobravanje. Nasuprot tome, ja nisam mogla da proniknem u stvari, i zbog svoje težnje za slavom i dobitkom, nisam bila voljna da obavljam dužnost stvorenog bića, zadovoljavajući se time da verujem samo u slobodno vreme. Kad bih nastavila tako da verujem do kraja, sve bi bilo uzalud! Morala sam da sledim Petrov primer, da se odreknem svoje lične budućnosti i preuzmem inicijativu u stremljenju ka pozitivnim stvarima. Tokom studiranja uvidela sam da su fakulteti pod vlašću Komunističke partije Kine baze za ateističko obrazovanje. Svi teže taštini i čeznu za zlom, i niko ne mari što studenti jedu, piju, zabavljaju se ili se tuku. Međutim, ljudi koji veruju u Boga i idu pravim putem bivaju progonjeni. Fakulteti takođe šire neosnovane glasine kako bi osudili i oklevetali Boga, navodeći ljude da se udalje od Njega i da Ga izdaju. Ako bih nastavila da studiram, samo bi me odneli zli trendovi i udaljavala bih se sve više i više od Boga. Na kraju bih pala u velike katastrofe i bila uništena. Samo Bog može ljudima pokazati ispravan put i samo razumevanjem istine čovek može više da proživi ljudsko obličje. Bila sam voljna da izaberem da obavljam svoju dužnost i udovoljim Bogu.

Međutim, kada je došlo do toga da zaista odlučim da napustim studije, i dalje sam imala neke sumnje. Jednom kada bih izabrala da sve svoje vreme provedem na svojim dužnostima, više ne bih mogla da zarađujem novac da brinem o svojim roditeljima. Moji roditelji su tako naporno radili da me odgajaju i da podrže moje obrazovanje, a sada su bili stari i njihovo zdravlje nije bilo tako dobro kao pre. Ako bi se razboleli u budućnosti, onda mi moji uslovi ne bi dozvolili da brinem o njima. Uvek bih se osećala kao da im dugujem. Kada je moja sestra saznala za moje stanje, potražila je neke Božje reči za mene. Pročitala sam reči Božje: „Uvek ću tešiti sve one koji prepoznaju Moje namere i neću dozvoliti da pate ili da budu povređeni. Sada je najbitnije biti u stanju postupati u skladu s Mojim namerama. Oni koji to čine sigurno će primiti Moje blagoslove i naći će se pod Mojom zaštitom. Ko istinski može potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi to radite bezvoljno; misli vam lutaju, razmišljate o porodici, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, u svom srcu još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li su oni tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš poverenja u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe napraviti neprilična uređenja?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Oni koji se iskreno daju za Boga imaju odanost i pokornost Njemu; obavljaju svoju dužnost ne uzimajući u obzir lične dobitke i gubitke i ispunjavaju svoje odgovornosti da bi ispunili Božji nalog. Međutim, kada sam bila suočena sa izborom, uvek sam uzimala u obzir sopstvenu budućnost, svoju porodicu i roditelje. Nisam mogla zaista da stavim sve što imam u Božje ruke. Zapravo, sudbina naših roditelja je pod Božjom suverenošću: koliko će patnje podneti i koliko će sreće uživati, Bog je odavno predodredio. Ako ih zadesi bolest, kao deca, čak i ako ostanemo uz svoje roditelje ili platimo za njihovo lečenje, ne možemo patiti umesto njih i ne možemo ništa promeniti. Uzmimo mog strica, koji ima gomilu dece. Porodice mojih rođaka su relativno dobrostojeće i prilično su odani mom stricu. Kada je moj stric dobio rak pluća, svi su platili njegovu operaciju i na smenu su brinuli o njemu. Mislili su da će se oporaviti nakon operacije, ali, neočekivano, preminuo je u roku od nekoliko meseci. Moja porodica nije dobrostojeća i moji roditelji uglavnom rade fizičke poslove. Međutim, i dalje su dobrog zdravlja i retko se razboljevaju tokom godine. Nisam razumevala Božju suverenost i moja vera u Boga je bila suviše mala. Od tada sam bila voljna da se pokorim Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima i da sve u vezi sa svojim roditeljima poverim Bogu.

Kasnije sam pročitala Božje reči i shvatila Božju usrdnu nameru da spasi ljudski rod. Svemogući Bog kaže: „Bog traži one koji čeznu za Njegovom pojavom, traži one koji slušaju Njegove reči, traži one koji ne zaboravljaju Njegov nalog i koji Mu prinose svoje srce i telo i traži one koji su pokorni i koji se ne opiru kao odojčad pred Njim. Ako se posvetiš Bogu, nesputan bilo kakvom silom, Bog će tada gledati na tebe s naklonošću i podariće ti Svoje blagoslove. Ako imaš visok status, veliki ugled, obilje znanja, mnoštvo imovine i podršku mnogih ljudi, pa ipak ostaneš neopterećen tim stvarima i ipak dođeš pred Boga kako bi prihvatio Njegov poziv i Njegov nalog i uradio ono što Bog od tebe traži, onda će sve što radiš predstavljati najsmisleniji poduhvat na zemlji i najpravičniji poduhvat ljudskog roda” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog ljudskog roda”). Iz Božjih reči sam uvidela da Bog traga za ljudima koji mogu da slušaju Njegove reči i da Mu se pokore, i želi da spase one koji čeznu za Njegovom pojavom. Ako ljudi mogu da se odreknu svog ugleda, statusa, novca i interesa i da dođu pred Boga da obave svoju dužnost, to On odobrava, i to je takođe značajna stvar. Razmišljala sam o tome kako je Petar poslušao Božji poziv i ispunio svoju dužnost, i na kraju dao predivno i snažno svedočanstvo da bi utešio Božje srce. I ja bih takođe trebalo da ispunim odgovornosti stvorenog bića i da ispunim svoju dužnost; tek tada mogu imati savest i ljudskost. To što sam imala sreće da mogu da obavljam dužnosti u crkvi bila je Božja blagodat za mene, i bila sam voljna da napustim studije da bih obavljala svoju dužnost.

Nakon toga, rekla sam ocu za svoj izbor i on me je podržao. Čak je rekao: „Vera u Boga je ispravan put u životu. Sada si odrasla, i pošto si izabrala ovaj put, moraš imati odlučnost i istrajnost da nastaviš. Bez obzira na kakve prepreke ili teškoće naiđeš, nemoj da se obeshrabriš. Samo iskreno teži!” Bila sam malo iznenađena očevom podrškom. Znala sam da su njegove misli i ideje u Božjim rukama i bila sam veoma zahvalna Bogu u svom srcu. Moja vera u sleđenje Boga takođe je postala još jača. Nakon što je počeo novi semestar, podnela sam zahtev za ispis svom nastavniku. Moj nastavnik nije razumeo zašto bih ostavila dobar fakultet po strani i stalno je pokušavao da me odgovori od toga, govoreći: „Moraš pažljivo da razmisliš o tome. Tvoji roditelji su naporno radili da te pošalju na fakultet i nije ti bilo lako da se upišeš. Ako sada odustaneš, nikada nećeš imati stabilan posao u budućnosti. Moraš imati viziju, a ne biti kratkovida!” Kada sam čula nastavnika kako kaže da treba da imam viziju, srce mi je preskočilo. Pomislila sam: „Da. Jednom kada donesem ovu odluku, nikada neću imati ugledan posao. Tada neću imati ni divljenje drugih ni telesna zadovoljstva.” Shvatila sam da moj mentalitet nije ispravan, pa sam se brzo u sebi pomolila Bogu. U tom trenutku sam se jasno setila reči Božjih: „U svakom trenutku, Moj narod treba da bude na oprezu od Sotoninih lukavih smicalica” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 3. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Znala sam da me ovako Bog podseća. Spolja gledano, izgledalo je kao da samo komuniciram sa svojim nastavnikom, ali zapravo, iza toga se krila Sotonina spletka. Sotona je iskoristio nastavnika da kaže neke stvari koje su izgledale kao da su u mom interesu, iskušavajući me da odlutam od Boga i napustim svoju dužnost. Sotona je zaista tako ogavan! Takođe sam razmišljala: „Nastavnik je rekao da ne treba da budem kratkovida već da imam viziju; šta tačno znači biti kratkovid, a šta znači imati viziju? Ako težim visokoj diplomi, dobrom poslu i tome da mi se drugi dive, ali ne mogu da ispunim svoju dužnost niti da zadobijem istinu, onda kada se Božje delo završi, neću dobiti ništa. To znači biti kratkovid. Slediti Boga i ispunjavati dužnosti stvorenog bića, i stremiti ka istini da bi se postigla promena naravi i zadobilo spasenje od Boga – to je najispravniji izbor, i to je istinska vizija.” Tada sam odlučno odgovorila: „Moja odluka da napustim fakultet nije bila naprasna. Dugo sam o tome razmišljala i neću zažaliti!” Nastavnik je video da ne može da me ubedi i bespomoćno je odmahnuo glavom. Obradio je moj ispis sa fakulteta. Onog trenutka kada sam izašla iz kampusa, osetila sam se izuzetno radosno, jer više neću morati da budem sputana od strane svojih nastavnika ili školskih drugova kada budem prisustvovala okupljanjima ili obavljala svoju dužnost! Osećala sam kao da mi je težak teret skinut s ramena. Osećala sam se kao ptica koja beži iz kaveza, vraćajući se u zagrljaj plavog neba.

Posle toga sam se potpuno posvetila svojim dužnostima. Sa svojom braćom i sestrama, svakodnevno sam prisustvovala okupljanjima i obavljala svoju dužnost, osećajući se veoma spokojno i mirno. U procesu obavljanja svoje dužnosti, otkrila sam mnoge iskvarene naravi. Na primer, u obavljanju svoje dužnosti bila sam željna brzih dobitaka, bila sam površna i prepuštala sam se telesnim udobnostima; Takođe sam iskusila neko orezivanje, prekor i disciplinu. Stekla sam neko razumevanje sopstvenih iskvarenih naravi, i postigla neke promene. Ove dobitke nisam mogla postići dok sam još studirala na fakultetu. Zahvaljujem Bogu što me je izvukao iz blata težnje za slavom i dobitkom i što me je poveo na ispravan put u životu!