Nakon što sam počela da verujem u Boga, videla sam da crkvene starešine često razgovaraju u zajedništvu sa braćom i sestrama kako bi razrešili njihova stanja. Neki od njih su imali kov i darove, a neki su bili u stanju da ostave sve i daju sebe. Verovala sam da takve ljude Bog definitivno odobrava i da imaju nadu da će primiti spasenje. U martu 2021. godine, izabrana sam za starešinu u crkvi. Divno sam se osećala i mislila sam da ću, ako nastavim svoju težnju na ovaj način, imati svetlu budućnost u Božjoj kući i moći da zadobijem Božje odobravanje. Međutim, nisam očekivala da ću kasnije biti smenjena jer je moj loš kov značio da ne mogu da obavljam stvaran posao. Ova vest je bila kao grom iz vedra neba i nisam mogla da prestanem da plačem. Pomislila sam u sebi: „Loš kov je fatalan problem. Zar to ne znači da u budućnosti neću imati priliku da budem starešina?” Posle više od mesec dana, crkva me je zadužila da budem odgovorna za opšte poslove. Osećala sam da ću se, kada budem obavljala dužnost u ovoj oblasti, po ceo dan baviti samo nekim opštim poslovima i to neće biti korisno za moj život-ulazak. Ne bi bilo kao obavljanje dužnosti starešine, gde možeš da se obučavaš da rešavaš razne probleme, da stekneš više istina i imaš veću šansu da budeš spasen. Posebno sam se osećala zaista loše kada sam se suočila sa sestrom sa kojom sam nekada radila i čula je kako priča o stvarima koje su se dešavale na okupljanjima. Mislila sam da je zaista sjajno kad možeš da obavljaš dužnost starešine kao ona, a ja sam mogla da obavljam samo opšte poslove, koje nisam volela. Kada sam pomislila na više starešine kako govore da mi je kov loš i da mi nedostaju uslovi da budem starešina, osetila sam agoniju u srcu i tiho plakala. Osećala sam se kao da mi je budućnost sumorna, a šanse da budem spasena male. Nisam mogla da skupim nimalo energije u obavljanju svoje dužnosti i samo sam radila mehanički, ne postižući nikakve rezultate. Kasnije sam shvatila da moje stanje nije ispravno i počela sam da razmišljam: „Zašto osećam gubitak kada vidim da su drugi ljudi starešine? Čemu tačno težim u svojoj veri u Boga?”

Jednog dana sam pročitala dva odlomka Božjih reči i stekla neko razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Kada antihrista smene, on isprva reaguje kao da ga je udario grom, kao da se nebo srušilo i kao da mu se svet raspao. Ono u šta su mogli da polažu svoje nade je nestalo, kao i njihova šansa da žive uz sve prednosti statusa, zajedno sa željom koja ih tera da pomahnitaju, radeći loše stvari. To je ono što im je najneprihvatljivije. (…) Na pomisao da su im nade da će biti blagosloveni uništene ili da su se ozbiljno smanjile, čini im se da će im glava eksplodirati, kao da im neko čekićem udara po srcu i bolno je kao da ih neko nožem seče. Kad treba da izgube blagoslov ulaska u carstvo nebesko za kojim su toliko čeznuli dan i noć, to im se čini kao strašna vest koja se pojavila niotkuda. Nemati nikakav status, za antihrista je isto što i nemati nikakvu nadu da će biti blagosloven i on postaje nalik hodajućem lešu, njegovo telo nalik praznoj ljušturi, lišeno duše, bez ičega da ga vodi kroz život. Nemaju nikakvu nadu niti imaju čemu da se raduju. Kada se antihrist suoči sa razotkrivanjem i smenjivanjem, prvo što mu padne na pamet je da je izgubio svaku nadu da će biti blagosloven. Dakle, da li bi tada jednostavno odustali? Da li bi bili spremni da se pokore? Da li bi iskoristili tu priliku da se odreknu svoje želje za blagoslovima, da otpuste status, da dobrovoljno budu redovni sledbenici i da rado službuju za Boga, kao i da dobro obavljaju svoju dužnost? (Ne.) Može li to biti prekretnica za njih? Da li bi ih ta prekretnica naterala da se razvijaju u dobrom smeru i na pozitivan način ili bi ih naterala da se razvijaju u gorem smeru i na negativan način? Na osnovu antihristove priroda-suštine, očigledno je da smenjivanje apsolutno nije početak njihovog odustajanja od želje za blagoslovima, niti je početak njihove ljubavi prema istini i njihovog traganja za istinom. Umesto toga, oni će se još više truditi da se bore za priliku i nadu da budu blagosloveni; oni će se uhvatiti za svaku priliku koja im može doneti blagoslov, koja im može pomoći da se vrate na scenu i omogućiti im da povrate svoj status. Zato će antihrist, suočen sa smenjivanjem, osim što će biti uzrujan, razočaran i neprijateljski nastrojen, kopati rukama i nogama da ga ne smene i nastojaće da preokrene situaciju, da je promeni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). „Ljudi ove vrste ne streme ka istini, a ipak uvek žele da budu unapređeni i da im se dȃ važna uloga u Božjoj kući. U svom srcu veruju da što više neka osoba ima radne sposobnosti, što više važnih pozicija dobija, što je više unapređuju i cene u Božjoj kući, to su veće šanse da dobije blagoslove, krunu i nagrade. Oni veruju da ako neko nema radnu sposobnost ili ako nema konkretnu jaču stranu, onda nije kvalifikovan da bude blagosloven. Smatraju da nečiji darovi, jače strane, sposobnosti, veštine, stepen obrazovanja, radna sposobnost, pa čak i takozvane vrline i zasluge u njihovoj ljudskosti koje su cenjene u spoljnom svetu, kao što su rešenost da nadmaši druge i nepokoran stav, mogu poslužiti kao prednost za primanje blagoslova i nagrada. Kakav je to standard? Da li je to standard koji je u skladu sa istinom? (Ne.) To nije u skladu sa standardima istine. Dakle, nije li to Sotonina logika? Nije li to logika rđavog doba i rđavih svetskih trendova? (Jeste.) Sudeći po logici, metodama i kriterijumima kojima se ovakvi ljudi služe u procenjivanju stvari, kao i po njihovom stavu i pristupu tim stvarima, reklo bi se da nikada nisu čuli niti čitali Božje reči, kao da su potpuno neuki po tom pitanju. Ali, u stvari, oni svaki dan slušaju, čitaju i molitveno čitaju Božje reči. Pa zašto se njihovo stanovište nikada ne promeni? Jedno je sigurno – ma koliko slušali ili čitali Božje reči, nikada u svom srcu neće biti sigurni da su Božje reči istina i da su one kriterijum za merenje svega; tu činjenicu neće shvatiti niti prihvatiti iz srca. Zato, koliko god njihovo gledište bilo apsurdno i iskrivljeno, oni će ga se zauvek držati, i koliko god da su Božje reči ispravne, odbaciće ih i osuditi. To je zlobna priroda antihrista. Čim ne uspeju da dobiju važnu ulogu, a njihove želje i ambicije ostanu neispunjene, otkriva se njihova zla ćud, pokazuje se njihova zlobna priroda i žele da poreknu postojanje Boga. U stvari, čak i pre nego što poreknu postojanje Boga, oni poriču da su Božje reči istina” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). Bog razotkriva da kada su antihristi smenjeni, oni veruju da nemaju nade da će dobiti blagoslove. Ne samo da nisu u stanju da se pokore i promisle o sebi, već umesto toga čak postaju negativni i opiru se, gajeći divlje zablude o povratku na scenu i ponovnom sticanju statusa. Antihristi koriste sotonsku logiku da procenjuju ljude, događaje i stvari. Veruju da što su više unapređeni i cenjeni od strane Božje kuće, veća je njihova šansa da dobiju blagoslove i venac. Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da je moje ponašanje nakon smenjivanja bilo potpuno isto kao ponašanje antihrista i način na koji sam gledala na stvari bio je potpuno isti kao kod antihrista. Razmišljala sam o tome zašto mi je toliko stalo do statusa starešine. To je bilo zato što sam verovala da ako budem unapređena u starešinu u Božjoj kući, mogla bih svakodnevno da se obučavam u korišćenju istine za rešavanje problema, moj životni rast bi bio brz i imala bih veću priliku da budem spasena i da dobijem blagoslove. Zato sam zavidela i divila se ljudima koji su bili starešine. Kada sam bila izabrana za starešinu, bila sam veoma srećna i mislila sam da moja vera u Boga ima svetlu budućnost. Dok sam bila starešina, podnosila sam sav težak rad bez prigovora i pažljivo sam štitila svoj status starešine, užasno se plašeći da ne budem razotkrivena i smenjena. Kada su me starešine smenile, govoreći da imam loš kov i da mi nedostaju neophodni uslovi da budem starešina, to je za mene bilo kao grom iz vedra neba. Verovala sam da je loš kov fatalan problem i da možda nikada više neću imati priliku da budem unapređena i cenjena u budućnosti, pa me je srce jako bolelo. Osećala sam da je moja budućnost kao vernice u Boga sumorna i da je moja nada da ću primiti blagoslove mala. Pošto sam imala te pogrešne misli i ideje, kada su mi dodelili da obavljam dužnost opštih poslova, verovala sam da ova dužnost samo znači biti svaki dan zauzet spoljnim opštim poslovima i da nije korisna za moje sticanje istine i spasenje. Mrzela sam to iz dubine duše i nisam mogla da skupim nimalo energije u svojoj dužnosti. Shvatila sam da ono čemu sam težila u svojoj veri u Boga jesu status i blagoslovi. Izjednačavala sam status sa blagoslovima, i kada sam izgubila status, osećala sam da sam izgubila svaku nadu da ću dobiti blagoslove i trpela sam nepodnošljiv bol u srcu. Procenjivala sam stvari iz sotonske perspektive. U svetu nevernika, vlada pravilo da što si više unapređen, više ti se drugi dive i imaš više izgleda za razvoj. Verovala sam da je isto i u Božjoj kući i da što si više unapređen u starešinu, imaš više izgleda za razvoj i veća je prilika da budeš spasen i dobiješ blagoslove. To uopšte nije u skladu sa Božjim rečima. Bila sam jasno svesna da je dužnost odgovornost koju stvoreno biće treba da ispuni. To je savršeno prirodna i opravdana stvar. Ne treba je koristiti kao monetu za cenkanje da bi se dobili blagoslovi ili nagrade. Međutim, kada su me smenili i dodelili mi da obavljam dužnost opštih poslova, verovala sam da ova dužnost nije korisna za moje sticanje blagoslova u veri u Boga, pa sam se žalila na Boga i nisam nosila breme u svojoj dužnosti. Čak sam razmišljala o tome da napustim svoju dužnost. Shvatila sam da je moja priroda jednako sebična i koristoljubiva kao priroda antihrista. Čim nisam mogla da dobijem blagoslove, okrenula sam se od Boga i izdala Ga. To je bilo tako opasno!

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči: „Mnogi ljudi ne znaju šta tačno znači biti spasen. Neki ljudi veruju da će, ako već dugo veruju u Boga, verovatno biti spaseni. Neki ljudi misle da će, ako razumeju mnoge duhovne doktrine, verovatno biti spaseni, a neki misle da će starešine i delatnici sigurno biti spaseni. Sve su to ljudske predstave i uobrazilja. Bitno je da ljudi moraju da shvate šta znači spasenje. Biti spasen pre svega znači osloboditi se greha, osloboditi se Sotoninog uticaja, iskreno se okrenuti Bogu i pokoriti Mu se. Šta morate da posedujete da biste bili slobodni od greha i Sotoninog uticaja? Istinu. Ako se ljudi nadaju da će steći istinu, moraju da se opreme mnogim Božjim rečima, moraju da budu u stanju da ih dožive i primenjuju, kako bi mogli da shvate istinu i zakorače u stvarnost. Tek tada mogu da budu spaseni. Da li neko može biti spasen ili ne nema nikakve veze s tim koliko dugo veruje u Boga, koliko je njegovo znanje, da li poseduje talente i vrline, ili koliko strada. Jedina stvar koja ima direktnu vezu sa spasenjem jeste da li neko može ili ne može da stekne istinu. Dakle, koliko si istina danas zaista shvatio? A koliko je Božjih reči postalo tvoj život? Od svih Božjih zahteva, za koje si od njih stekao ulazak? Tokom svih godina verovanja u Boga, koliko si ušao u stvarnost Božje reči? Ako ne znaš, ili ako nisi postigao ulazak u stvarnost bilo koje Božje reči, onda, iskreno govoreći, ne možeš da se nadaš spasenju. Ti nikako ne možeš biti spasen. Nije bitno da li poseduješ visok stepen znanja, niti da li dugo veruješ u Boga, dobro izgledaš, lepo govoriš, ili jesi li si bio vođa ili radnik nekoliko godina. Ako ne tragaš za istinom i ne primenjuješ i ne doživljavaš Božje reči na ispravan način, a nedostaju ti stvarna iskustvena svedočanstva, onda nema nade da ćeš biti spasen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). „Naposletku, da li ljudi mogu da dostignu spasenje ne zavisi od dužnosti koju obavljaju, već od toga da li mogu da razumeju i zadobiju istinu i da li mogu, na kraju, da se potpuno pokore Bogu, da se stave na milost Njegovoj orkestraciji, da zanemare svoju budućnost i sudbinu i da postanu kvalifikovana stvorena bića. Bog je pravedan i svet i to su merila po kojima On odmerava celokupan ljudski rod. Ova merila su nepromenjiva i to moraš da zapamtiš. Ureži ih u svoj um i ni u jednom trenutku nemoj da pomisliš da tražiš neki drugi put u potrazi za nečim nestvarnim. Uslovi i merila koje je Bog postavio pred sve ljude koji žele da dostignu spasenje zauvek su nepromenljivi. Oni ostaju isti bez obzira ko si ti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon promišljanja o Božjim rečima, shvatila sam da Bog ne procenjuje da li će osoba biti spasena na osnovu toga koju dužnost obavlja, koliko pati, ili koje darove ili veštine ima, već prema tome da li može da razume istinu, da stekne istinu i da se apsolutno pokori Božjoj orkestraciji i uređenjima. Bog nikada nije rekao da starešine imaju veću nadu za spasenje. Ključna stvar je da se osmotri put kojim neka osoba korača. Biti starešina znači da dolaziš u kontakt sa mnogo ljudi i susrećeš se sa mnogim stvarima. Ako možeš da se usredsrediš na stremljenje ka istini, imaćeš više prilika da stekneš istinu i možeš što pre ući u istina-stvarnost i biti spasen. Ako ne stremiš ka istini, i ako, kao Pavle, samo drugima pružaš svetlost istine, a sam je ne prihvataš niti primenjuješ Božje reči, onda, bez obzira na to koliko godina obavljaš dužnost starešine, tvoja nada za spasenje će i dalje biti mala. Pored toga, obavljanje drugih dužnosti ne znači da imaš manju šansu za spasenje. Bez obzira na to koju dužnost obavljaš, dokle god se usredsređuješ na stremljenje ka istini i na razrešavanje svojih iskvarenih naravi, posmatraš ljude i stvari, vladaš se i postupaš u skladu sa Božjim rečima i ulaziš u stvarnost Božjih reči, imaćeš šansu za spasenje. Baš kao što Bog kaže: „Ti ljudi koji se unapređuju i gaje mogu samo ranije da uđu u istina-stvarnost zahvaljujući svom kovu i drugim svojim stanjima. Međutim, taj rani ulazak ne znači da oni jedini mogu da uđu u istina-stvarnost. To samo znači da oni ranije mogu da zadobiju malo više i da malo ranije mogu da uđu u istina-stvarnost. Oni koji nisu unapređeni malo će zaostajati za njima, ali to ne znači da ne mogu da uđu u istina-stvarnost. Da li neko može da uđe u istina-stvarnost ili ne zavisi od njegovih težnji” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Pomislila sam na starešine koje sam poznavala od ranije. Neke od njih su imale određeni kov i darove i često su razrešavale stanja svoje braće i sestara. Međutim, one same nisu prihvatile istinu i nisu primenjivale istinu, i obavljale su svoju dužnost oslanjajući se na svoje iskvarene naravi. Prekidale su i ometale rad crkve, tvrdoglavo su odbijale da se pokaju i na kraju su bile uklonjene. Nasuprot tome, neka braća i sestre obavljaju neugledne dužnosti, ali se usredsređuju na traganje za istinom, praktikuju onoliko koliko razumeju, obavljaju svoje dužnosti najbolje što mogu i štite rad crkve. Takođe mogu da steknu određene istine i zadobiju Božje odobravanje. Da li osoba može biti odobrena od strane Boga ne zavisi od nivoa starešinstva, već je određeno njenim stavom prema Bogu, istini i njenoj dužnosti; zavisi od toga da li može da ide putem stremljenja ka istini. Iz ovoga sam takođe uvidela svetost i pravednost Božje naravi. Svi su jednaki pred istinom, i ako ne stremiš ka istini, ne primenjuješ istinu, onda, bez obzira na to koliko si veliki starešina, na kraju nećeš uspeti da ostaneš postojan. Kada sam to shvatila, srce mi se razvedrilo. Iako mi je kov prosečan, mogu da razumem Božje reči i koju god dužnost da obavljam, dokle god se usredsređujem na traganje za istinom i na primenu istine, imam nadu da ću biti spasena.

Zatim sam pročitala još dva odlomka Božjih reči: „Put do uspeha jeste traženje aktivnog izvršavanja dužnosti čoveka kao stvorenog bića; traženje puta istinske ljubavi prema Bogu najispravniji je put; traženje promene vlastite stare naravi i traženje čiste ljubavi prema Bogu predstavljaju put koji vodi do uspeha. Takav put ka uspehu jeste put povratka prvobitnoj dužnosti kao i prvobitnom liku stvorenog bića. To je put oporavka, a ujedno je i cilj celokupnog Božjeg dela, od početka do kraja. Ako je čovekovo traganje ukaljano preteranim ličnim zahtevima i iracionalnim čežnjama, onda efekti tog traganja neće podrazumevati promene u čovekovoj naravi. To je u suprotnosti sa delom oporavka. To, bez sumnje, nije delo koje obavlja Sveti Duh, što je ujedno i dokaz da Bog ne odobrava takvu vrstu traganja. A kakav je značaj traganja koje Bog ne odobrava?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). „Kao stvoreno biće, čovek treba da stremi ka tome da ispunjava dužnost stvorenog bića, da stremi ka tome da voli Boga i da ne pravi drugačije izbore, jer Bog zaslužuje čovekovu ljubav. Oni koji streme ka tome da vole Boga ne treba da streme ka ikakvoj ličnoj koristi, niti da streme ka onome za čime lično žude; to je najispravniji način stremljenja. Ako je istina ono ka čemu stremiš, ako je istina ono što primenjuješ i ako je promena tvoje naravi ono što postižeš, onda je put kojim koračaš ispravan. Ako tražiš blagodati tela, a ono što primenjuješ je istina prema tvojim ličnim predstavama, ako ne dolazi do promene u tvojoj naravi i nisi nimalo pokoran ovaploćenom Bogu, i još uvek živiš u nejasnoći, onda će te ono što tražiš zasigurno odvesti u pakao, jer je put kojim ideš put neuspeha. Da li ćeš biti usavršen ili eliminisan zavisi od tvoje lične potrage, što takođe znači da uspeh ili neuspeh zavisi od puta kojim čovek ide” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Nakon promišljanja o Božjim rečima, shvatila sam da je put kojim ideš u veri u Boga izuzetno važan. Bog zahteva da ljudi ispunjavaju svoju dužnost kao stvorena bića i da, poput Petra, teže razumevanju Boga i ljubavi prema Bogu. Samo na taj način čovek može da postigne promenu naravi i pokori se svim Božjim orkestracijama i uređenjima; čovek ne treba da radi i da se daje samo da bi dobio blagoslove i vence poput Pavla. Pavlova težnja je bila suprotna Božjim zahtevima. Verovao je do kraja, ali nije postigao promenu u svojoj naravi, i dalje je bio pun zahteva i molbi prema Bogu, a njegova priroda se i dalje opirala i bunila protiv Boga. Kada sam sebe uporedila s njim, videla sam da koračam Pavlovim neuspešnim putem. Oduvek sam verovala da će mi to što sam starešina pružiti mnogo prilika za obuku, dajući mi više nade da ću biti spasena. Zato sam stalno želela da budem starešina. Ono čemu sam težila u svojoj veri u Boga bilo je da dobijem blagoslove i venac, umesto da stremim ka istini i promenama u svojoj naravi. Stoga, kada sam bila smenjena zbog svog lošeg kova i kada sam osetila da možda nikada više neću imati priliku da budem starešina i da su moje nade da ću dobiti blagoslove male, postala sam negativna i apatična, i nisam uopšte obraćala pažnju na svoju dužnost. Shvatila sam da Bogu uopšte nisam pokazivala iskrenost. Ako bih nastavila ovim pogrešnim putem, onda, čak i kad bih dobila status starešine, zbog toga što nisam stremila ka istini, moja životna narav se ne bi promenila i uopšte ne bih pokazivala pokornost Božjoj orkestraciji i uređenjima, zar moj ishod ne bi bio potpuno isti kao Pavlov? Kada sam to shvatila, zahvalila sam Bogu iz dubine duše što je postavio takvo okruženje da razotkrije pogrešno gledište koje se krije iza moje težnje. To me je spasavalo! Kada sam to shvatila, više se nisam osećala uznemireno zbog činjenice da mi je kov loš i da mi nedostaju neophodni uslovi da budem starešina. Ja sam stvoreno biće i ne treba da težim blagoslovima niti da pokušavam da se pogađam sa Bogom. Umesto toga, treba da ispunjavam svoju dužnost kao stvoreno biće i da težim da volim Boga i da Mu se pokorim. Samo je to pravi put u životu i način na koji stvoreno biće treba da bude. Posle toga, moj stav prema dužnosti opštih poslova postao je ispravniji i bila sam u stanju da obavljam svoje dužnosti na prizeman način. Kada se moje stanje preokrenulo, i moja radna efikasnost se malo poboljšala.

Kasnije, kad god bi bilo mnogo posla oko opštih stvari, i dalje sam osećala da ova dužnost uglavnom uključuje bavljenje spoljnim stvarima i da neće biti korisna za moj život-ulazak. Međutim, znala sam da je ovaj pogled netačan, pa sam tražila kako da se usredsredim na život-ulazak dok obavljam ovu dužnost. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Jeste li ikada doživeli takva stanja da, ma šta da vam se dešava i ma kakvu dužnost da obavljate, možete često da se umirite pred Bogom i da se svim srcem unesete u promišljanje Njegovih reči, u traganje za istinom i u razmatranje pitanja kako da tu dužnost obavljate u skladu s Njegovim namerama i koje sve istine treba da posedujete da biste tu dužnost obavljali na zadovoljavajući način? Jeste li mnogo puta na taj način tragali za istinom? (Ne.) Da biste svoju dužnost obavljali svim srcem i da biste mogli da preuzmete odgovornost, neophodno je da otrpite patnju i da platite cenu – nije dovoljno da o tome samo pričate. Ako se u obavljanje dužnosti ne unosite svim srcem, već uvek želite samo da se mučite, vi tu dužnost zasigurno nećete obavljati dobro. Svoju dužnost ćete naprosto samo površno obavljati i nikako nećete moći da znate da li ste je obavili dobro ili loše. Ukoliko se, pak, svim srcem posvetiš svojoj dužnosti, postepeno ćeš početi da razumeš istinu; u suprotnom, to ti neće poći za rukom. Ako se svim srcem posvetiš obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini, postepeno ćeš sve više razumevati Božje namere, otkrivati vlastite nedostatke i iskvarenost, te ovladavati svim svojim različitim stanjima. Ako se usredsređuješ samo na to da naporno radiš, a pritom ne promišljaš iskreno o samom sebi, u svom srcu nećeš moći da otkriješ prava stanja, kao ni bezbrojne reakcije i otkrivanja iskvarenosti koju pokazuješ u različitim okruženjima. U velikoj si nevolji ako ne znaš kakve će biti posledice nerešavanja problema. Upravo zbog toga nije dobro verovati u Boga na konfuzan način. Sve vreme i na svakom mestu moraš živeti pred Bogom; šta god da ti se desi, uvek moraš tragati za istinom, a pritom ujedno moraš promišljati o sebi i spoznati probleme koji opterećuju tvoje trenutno stanje, te odmah potražiti istinu kako bi te probleme razrešio. Jedino tako ćeš moći da svoju dužnost obavljaš dobro i da izbegneš odlaganje izvršenja dela. I ne samo što ćeš svoju dužnost moći dobro da obavljaš, nego ćeš, što je najvažnije, imati život-ulazak i moći ćeš da se rešiš vlastitih iskvarenih naravi. Samo na taj način možeš da zakoračiš u istina-stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Iz Božjih reči sam shvatila da sticanje istine i postizanje spasenja ne zavisi od toga koje dužnosti obavljamo. Umesto toga, zavisi od toga da li tražimo istina-načela u obavljanju svojih dužnosti, promišljamo o sopstvenoj iskvarenosti i nedostacima i tragamo za istinom da razrešimo sopstvene probleme, time postižući život-ulazak u obavljanju svoje dužnosti. Ako se usredsredimo na traganje za istinom i na primenu Božjih reči u obavljanju svojih dužnosti, onda možemo steći istinu bez obzira na to koju dužnost obavljamo. Na primer, sada sam više uključena u opšte poslove. Ako sve radim na smeten način i ne pristupam svojoj dužnosti savesno, podložna sam tome da donesem prekidanje i ometanje radu zbog površnog stava izazvanog vlastitom iskvarenom naravi. Štaviše, obavljanje dužnosti opštih poslova ne znači živeti u vakuumu. Ljudi, događaji i stvari me i dalje svakodnevno snalaze, a to takođe uzrokuje da otkrijem svakojake aktivne misli. Ako mogu da se usredsredim na iskvarene naravi, misli i ideje koje svakodnevno otkrivam, da promislim o sebi i da sebe spoznam, i da uđem u istina-stvarnost, moći ću da naučim mnoge lekcije i da steknem mnoge istine. Kada sam to shvatila, osećala sam se mnogo spokojnije.

Posle toga, kada sam obavljala svoju dužnost, usredsredila sam se na ispitivanje svojih misli i ideja svakog dana. Kada sam bila orezana, takođe sam aktivno tragala za istinom i gledala iskustvena svedočenja svoje braće i sestara, gledajući kako drugi promišljaju o sebi i uče lekcije kada ih nešto snađe. Na primer, ranije, moja braća i sestre su ukazali da imam nadmenu narav i da sam sklona da se prepirem kada me nešto snađe. Prihvatila sam to, promislila o sebi i spoznala sebe, i pronašla Božje reči u vezi sa tim da ih čitam. Takođe sam se otvorila o svom stanju i tražila i razgovarala sa svojom braćom i sestrama o tome kako da rešim svoje probleme plahovitosti i prepiranja. Takođe često odvajam vreme da pišem članke sa iskustvenim svedočenjima i stekla sam jasnije i dublje razumevanje svoje sotonske iskvarene naravi. Osećam mir i sigurnost u srcu kada obavljam svoju dužnost na ovaj način. Što se više obučavam na ovaj način, um mi postaje oštriji. Sposobnija sam da odmah otkrijem probleme u svojoj dužnosti i imam Božje vođstvo i blagoslov u obavljanju svoje dužnosti. Hvala Bogu!