Autorka: Čunćiju, Kina

Bila sam saradnica u Pomesnoj crkvi. U aprilu 1997, na sastanku saradnika, vođa, brat Džang, je rekao: „Nedavno se pojavila grupa ljudi koja propoveda Istočnu munju i veoma su zastrašujući. Izuzetno dobro poznaju Bibliju i ako ne budemo pažljivi i obazrivi, možemo biti navedeni na pogrešan put. Oni tvrde da se Gospod Isus već vratio i da je Svemogući Bog. Na svojim okupljanjima više ne čitaju Bibliju, već samo reči Svemogućeg Boga. Biblija kaže: ’Sve Pismo je bogonadahnuto, te korisno za pouku, za savetovanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti’ (2. Timoteju 3:16). Ovaj odlomak Svetog pisma nam jasno govori da su sve reči u Bibliji nadahnute Bogom. Moramo imati na umu da su sve reči u Bibliji Božje, i da je Biblija osnova naše vere u Gospoda i da verovati u Gospoda znači verovati u Bibliju. Napustiti Bibliju znači ne verovati u Gospoda – to je isto što i izdati Ga!” Svi prisutni su zdušno odobrili njegove reči. Brat Džang je mahnuo rukom i nastavio: „Morate zapamtiti jedno: ma koliko duboko ili dobro njihove propovedi zvučale, ako nisu iz Biblije, mi ne smemo u to da verujemo. Čak i ako vam vaši roditelji to propovedaju, ne verujte! Ako ti ljudi dođu u vašu kuću da propovedaju, oterajte ih! Ako budete navedeni na pogrešan put, Gospod Isus vas neće priznati i tada vam nikakva kuknjava neće pomoći.” U tom trenutku sam pomislila na ono što je Gospod Isus jednom rekao: „Nebo i zemlja će proći, ali moje reči neće proći” (Matej 24:35). Pomislila sam: „Sve što piše u Bibliji su Gospodnje reči, pa kako bi onda one mogle da prođu? Biblija je naša propusnica za ulazak u carstvo nebesko i isto tako je garancija našeg života, tako da ne čitati Bibliju znači ne verovati u Gospoda. Moram se čvrsto držati Biblije.” Zatim je počeo da širi neke senzacionalističke neosnovane glasine. Verovala sam da su reči brata Džanga istinite. Da bih zaštitila svoje stado i odbranila Gospodov put, kada sam stigla kući, rekla sam vernicima da moraju da se čuvaju Istočne munje. Ali s vremenom, sve više braće i sestara je ipak prihvatalo Istočnu munju.

Na jednom okupljanju, brat Džang je rekao da je sestru Liju odvukla Istočna munja. Bilo mi je teško da u to poverujem. Sestra Liju je vrlo dobro poznavala Bibliju i lepo je propovedala. Kako je neko takvog kova mogao da bude odvučen? Kasnije je brat Vang, koji je često propovedao uz brata Džanga, takođe počeo da veruje u Istočnu munju. Počela sam da se pitam: „Na svakom okupljanju nam je rečeno da ne primamo ljude iz Istočne munje i da ih ne slušamo, niti da čitamo njihove knjige. Ali zašto onda braća i sestre jedno za drugim ipak odlaze da veruju u Svemogućeg Boga? Šta je to toliko privlačno u učenju Istočne munje? Šta tačno piše u njihovim knjigama? Brat Vang i sestra Liju, kao i još neki saradnici, zaista su stremili, imali jaku veru, često su propovedali i bili su dobri poznavaoci Biblije, pa kako su onda mogli tako lako da budu odvučeni? Naša crkva je reka oporavka i naša učenja su dublja od učenja drugih sekti. Da nisu možda učenja Istočne munje još dublja od učenja Pomesne crkve? Koji bi drugi razlog mogao da bude uzrok da svi ti ljudi jedan za drugim budu odvučeni i da ni po koju cenu ne žele da se vrate?” Posle toga je brat Džang posebno organizovao molitveni sastanak, uglavnom da se molimo i prokunemo one koji su propovedali Istočnu munju. Osetila sam da to nije u skladu sa Gospodovim namerama. Gospod Isus nas je podučavao da je mržnja podjednako loša kao ubistvo i da treba da volimo svoje neprijatelje. Zar se to što su činili ne kosi sa rečima Gospoda Isusa? Nisam se sa tim složila, te nisam ni učestvovala.

Krajem oktobra 2002. godine, posetila me je moja nećaka. Rekla mi je da se Gospod Isus vratio, da izražava istinu i da obavlja delo suda i pročišćenja. Takođe je rekla da se Božje delo spasavanja čovečanstva odvija u tri etape. Prva etapa je delo koje je Bog Jahve obavio u Doba zakona, druga etapa je delo koje je Gospod Isus obavio u Doba blagodati, a treća etapa je delo koje Svemogući Bog obavlja u Doba carstva. Te tri etape dela napreduju korak po korak, svaki put se uzdižući sve više. Shvatila sam da je moja nećaka možda prihvatila Istočnu munju, pa sam je prekinula: „Prva etapa je Doba zakona, druga je Doba blagodati – zar stvarno treba to da spominješ? Da li misliš da ja to već ne znam? Koliko god etapa dela da ima, ne možeš da veruješ ni u šta bez Biblije! Koliko puta sam ti rekla? Ne veruj ni u šta osim u Bibliju. Zašto me ne slušaš? Kažu da se Gospod vratio. Gde je Gospod? Ko Ga je video?” Moja nećaka je odgovorila: „Gospod se vratio i izrazio mnoge istine. Ako želimo da vidimo Gospoda, moramo da tražimo u Njegovim rečima. Ako čitaš reči Svemogućeg Boga, čućeš Božji glas i videćeš Njegovu pojavu.” Njene reči su u meni izazvale još veći otpor. Setila sam se kako je brat Džang uvek govorio: „Koliko god propoved zvučala dubokoumno, ako dolazi izvan Biblije, ne smemo je slušati. Ne smemo primiti nikoga ko propoveda Istočnu munju, čak i ako su to porodica ili prijatelji.” Zatim sam je prekorila: „Zar nisu sve Božje reči u Bibliji? Ma koliko duboko ili dobro zvuči bilo koja propoved koja nije iz Biblije, mi ne smemo da verujemo u nju! Koliko godina čitaš Bibliju? Šta ti znaš? Navedena si na stranputicu, a da toga nisi ni svesna, i povrh toga pokušavaš meni da propovedaš! Ako si došla da me posetiš, možeš da ostaneš još nekoliko dana, ali ako si došla da mi propovedaš, onda idi odavde! U tom slučaju više ne želim da čujem za tebe!” Moja nećaka je odgovorila: „Teto, molim te istraži to! Veruješ u Gospoda tolike godine i mnogo si propatila. Ako ne prihvatiš Božje delo poslednjih dana, sav tvoj trud će biti uzaludan. Nakon što sam prihvatila istiniti put, prvo sam se tebe setila.” Ma koliko je nećaka pokušavala da me ubedi, nisam htela da je slušam i na kraju je otišla, uplakana. Posle toga sam se loše osećala. Moja nećaka je prešla toliki put da bi mi propovedala jevanđelje, a ja sam je oterala. To nije bilo u skladu sa Gospodovim učenjem! Ali onda sam pomislila: „Ona je izdala Gospoda, tako da to što sam je oterala i nije toliko pogrešno.”

Jednog dana, u januaru 2003. godine, nećaka je pozvala da kaže da je njena majka imala trovanje plinom i da želi da dođem da je vidim. Pomislila sam da ću da iskoristim tu priliku da ponovo razgovaram s njom i da pokušam da je ubedim da odustane od puta Istočne munje. Sutradan sam otišla da posetim svoju stariju sestru i posle večere je jedan brat došao i srdačno me pozdravio, ali u tom trenutku sam bila podozriva prema njemu. Brat je rekao: „Sestro, kako ti vidiš Gospodov dolazak?” Rekla sam: „Ako veruješ u Gospoda, možemo da razgovaramo o onome što piše u Bibliji, ali ako si ovde da me ubediš da verujem u Istočnu munju, onda nemamo o čemu da pričamo. Ja verujem samo u reči napisane u Bibliji i ne verujem ni u šta drugo osim u Bibliju!” Brat je rekao: „Razumem kako se osećaš; ja sam se držao Biblije isto kao i ti. Zato hajde danas da razgovaramo o tome.” U tom trenutku sam se setila šta je brat Džang govorio: „Ma koliko duboko ili dobro njihova propoved zvučala, nikada je ne slušajte, da vas ne bi naveli na stranputicu.” Zato sam izmislila opravdanje i rekla da sam umorna i da želim da se odmorim. Sutradan su došle dve sestre i ja sam stalno izmišljala opravdanja da ih odbijem. Tada sam samo želela da se vratim kući. Međutim, sneg je napolju bio napadao više od 15 santimetara i autobusi nisu saobraćali, tako da nisam mogla da odem. Osećala sam se uznemireno i nespokojno, a reči brata Džanga su mi se stalno vrtele u glavi. Dve sestre su insistirale da pažljivo slušam, jer ću inače propustiti priliku da dočekam dolazak Gospoda. Jedna od njih je nastavila: „Gospod Isus je rekao: ’Tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se’ (Matej 7:7). U Otkrivenju stoji: ’Evo, stojim pred vratima i kucam; ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večerati s njim, i on sa mnom’ (Otkrivenje 3:20). ’Ko ima uši, neka sluša šta Duh govori crkvama!’ (Otkrivenje 2:7). Ako ne otvorimo svoje srce prema Bogu, kako može da nas prosveti?” Videla sam da su se obe ponašale dostojno, pristojno i s ljubavlju. Ma koliko da sam bila drska prema njima, one se ni u jednom trenutku nisu naljutile na mene i samo su me usmeravale Gospodnjim rečima. Nimalo nisu bile onakve kako ih je brat Džang opisao i više nisam osećala toliki otpor prema njima. Trećeg dana je došlo nekoliko braće i sestara. Rekla sam im: „’Sve Pismo je bogonadahnuto’ (2. Timoteju 3:16). Sve reči koje se nalaze u Bibliji su Božje reči i verovanje u Gospoda ne može da se odvoji od Biblije. Ako ne čitate Bibliju, zar time ne skrećete s Gospodnjeg puta?” Jedan brat je rekao: „Hajde prvo da vidimo ko je rekao rečenicu ’Sve Pismo je bogonadahnuto’ i da li u Božjim rečima ima ikakve osnove za to. Gospod Isus nikada nije rekao da je sve Pismo dato Božjim nadahnućem i rečenicu ’Sve Pismo je bogonadahnuto’ je izgovorio Pavle, a ne Gospod Isus.” Kada je to rekao, izvadio je Bibliju i pokazao mi stih „Sve Pismo je bogonadahnuto”. Pogledala sam i zaista, Pavle je to rekao, a ne Gospod Isus. Obično sam se fokusirala na čitanje tog stiha, ali kako je moguće da nikada nisam primetila to?

Onda mi je brat pročitao odlomak reči Svemogućeg Boga: „Danas ljudi uvek misle da je Biblija Bog i da je Bog Biblija. Isto tako, oni veruju da su reči Biblije bile jedine reči koje je Bog izgovorio, i da ih je sve Bog izgovorio. Svi vernici u Boga čak misle da su, iako su svaku od šezdeset šest knjiga Starog i Novog zaveta napisali ljudi, sve one nastale uz Božje nadahnuće i da su zapisi izjava Svetog Duha. To je čovekovo iskrivljeno shvatanje i nije u potpunosti u skladu sa činjenicama. U stvari, ako se izuzmu knjige proročanstava, veći deo Starog zaveta su istorijski zapisi. Neke poslanice Novog zaveta potiču iz iskustava ljudi, a neke potiču od prosvećenja Svetog Duha; Pavlove poslanice, na primer, nastale su kao delo čoveka, sve su bile plod prosvećenja Svetog Duha, napisane su za crkve, i bile su reči podsticaja i ohrabrenja za braću i sestre u crkvama. To nisu bile reči koje je izgovorio Sveti Duh – Pavle nije mogao da govori u ime Svetog Duha, niti je bio prorok, a još manje je imao vizije kao Jovan. Njegove poslanice napisane su za crkve u Efesu, Korintu, Galatiji i za druge crkve tog vremena. Stoga su Pavlove novozavetne poslanice one koje je Pavle napisao crkvama, a ne nadahnuća Svetog Duha, niti su one neposredne izjave Svetog Duha. To su samo reči podsticaja, utehe i ohrabrenja koje je napisao crkvama tokom svog dela. Tako su one takođe i zapis velikog segmenta Pavlovog dela u to vreme. One su bile napisane za svu braću i sestre u Gospodu te kako bi braća i sestre u crkvama u to vreme slušali njegov savet i sledili put pokajanja Gospoda Isusa. Pavle ni u kom slučaju nije rekao da, bilo da je reč o tadašnjim crkvama ili crkvama u budućnosti, svi moraju da jedu i piju ono što je on napisao, niti je rekao da su sve njegove reči došle od Boga. Jednostavno, shodno okolnostima u kojima su se crkve nalazile u to vreme, on je razgovarao sa braćom i sestrama u zajedništvu, i podsticao ih, i nadahnjivao veru u njima, i on je naprosto propovedao ili podsećao ljude i podsticao ih. Njegove reči bile su zasnovane na njegovom sopstvenom bremenu, i on je podržavao ljude tim rečima. Obavljao je delo apostola tadašnjih crkava, bio je delatnik koga je koristio Gospod Isus, te je stoga morao da preuzme odgovornost za crkve, da se prihvati rada u crkvama i upozna sa stanjem braće i sestara – i zbog toga je pisao poslanice svoj braći i sestrama u Gospodu. Sve što je on rekao, a što je bilo poučno za ljude i pozitivno, bilo je ispravno, ali nije predstavljalo izjave Svetog Duha i nije moglo predstavljati Boga. Ako se ljudi prema zapisima o nečijim iskustvima i nečijim poslanicama odnose kao prema rečima koje je Sveti Duh uputio crkvama, to je nečuveno shvatanje i ogromno bogohuljenje!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O Bibliji (3)”).

Brat je nastavio: „Božje reči su veoma jasne. U Starom zavetu, osim knjiga proroka koje je Bog Jahve otkrio prorocima, najveći deo zapisa su ljudska iskustva Božjeg dela u vreme Doba zakona. Na primer, kako su Izraelci izašli iz Egipta, tu su i Jakovova, Davidova i Solomonova iskustva, i tako dalje. To su sve ljudska iskustva i za njih se ne može reći da ih je Bog nadahnuo. Sve reči nastale Božjim nadahnućem u Bibliji su jasno označene izrazima kao što su ’Tako kaže Jahve’ i ’Jahve to kaže’. Novi zavet beleži Isusovo delo i reči Gospoda Isusa u njemu su reči Božje. Knjiga Otkrivenja je vizija koju je Jovan imao na ostrvu Patmos i to jeste Bogom nadahnuto i to jeste Božja reč. Ostalo su ljudske reči i iskustveno razumevanje, pa čak i da ljudske reči budu prosvećene Svetim Duhom, one se ne mogu nazvati Božjim rečima, niti Božjim nadahnućem. Biblija je samo istorijski zapis Božjeg dela, svedočanstvo o Božjem delu i nisu sve reči u Bibliji Bogom nadahnute. Kada bismo uzeli sve reči iz Biblije kao Bogom nadahnute i smatrali ih Božjim rečima, zar to ne bi bilo bogohuljenje?” Kada sam čula bratove reči, osetila sam da mi je srce prosvećeno i pomislila sam: „Dakle, nisu sve reči u Bibliji nadahnute Bogom, u njoj ima i ljudskih reči. Ako se prema ljudskim rečima odnosimo kao prema Božjim, to je bogohuljenje. Ne smem više da mešam Božje reči sa ljudskim. U Pomesnoj crkvi niko nikada nije napravio tako jasnu razliku između Božjih i ljudskih reči. Ovo je prvi put da čujem takvu besedu.” Brat je nastavio: „I ja sam mislio da osim Biblije nema nijednog drugog Božjeg dela ili reči, da su sve Božje reči zapisane u Bibliji i da su Božje reči u Bibliji celovite i kompletne, ali smo zanemarili jedno bitno pitanje.” Kada sam to čula, moja radoznalost se rasplamsala i odmah sam ga pitala: „Koje važno pitanje smo prevideli?” On me je upitao: „Reci mi, šta je prvo postojalo, Bog ili Biblija? Ko je veći, Bog ili Biblija?” Njegovo pitanje me je iznenadilo. Nikada me niko nije to pitao i zaista me je uhvatio nespremnu. Setila sam se da prvo poglavlje Postanja govori o tome da Bog stvara sve stvari. Kada je Bog postojao, još nije bilo Biblije, tako da je Bog svakako prvi postojao. Izletelo mi je: „Bog je prvi postojao, pa posle Biblija. Naravno da je Bog veći.” Kada sam to izgovorila, najednom mi se razjasnilo: „Bog je stvorio sve stvari, tako da je Bog svakako veći, ali ranije sam Bibliju stavljala iznad Boga. Zar to nije bilo pogrešno?” Brat je nastavio: „Prvo su postojali Božje delo i reči, a zatim je došao biblijski zapis. Tako da ako ograničimo Boga na Bibliju i smatramo da van Biblije nema Božjih reči, da li je takvo gledište ispravno? Hajde da vidimo šta je rekao Gospod Isus. U Jevanđelju po Jovanu 16:12-13 stoji: ’Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu.’ U Otkrivenju 2:7 stoji: ’Ko ima uši, neka sluša šta Duh govori crkvama! A pobedniku ću dati da jede plod od drveta života, koje je u Božijem raju.’ Gospod Isus nam je jasno rekao da ima još mnogo toga što On još nije rekao ljudima jer ljudi tog doba to nisu mogli da podnesu. Zato će, kada se vrati u poslednjim danima, Gospod izraziti još reči i otvoriće sve tajne istine čovečanstvu, dozvoljavajući mu da ih shvati i da uđe u njih. Knjiga Otkrivenja takođe prorokuje da će u poslednjim danima Sveti Duh govoriti svim crkvama, mali svitak će biti razvijen i skrivena mana će biti data ljudima poslednjih dana. Ako nema Božjih reči van Biblije, kako će se onda ta proročanstva ostvariti? Stoga, kada Bog dođe u poslednjim danima, On će izraziti još reči, od kojih nijedna neće biti iz Biblije.” Setila sam se da je Gospod Isus zaista izgovorio te reči. Božje reči su neiscrpne i obilne. Reći da van Biblije nema Božjih reči zaista nije u skladu sa činjenicama. Ono što je on rekao jeste u skladu sa Biblijom. Ali onda sam se setila da u knjizi Otkrivenja piše: „Upozoravam svakog ko sluša proročke reči ove knjige: doda li im ko nešto, tome će Bog dodati zla zapisana u ovoj knjizi. A oduzme li ko nešto od reči ove proročke knjige, Bog će oduzeti njegov deo od drveta života i od svetog grada, o kojima je napisano u ovoj knjizi” (Otkrivenje 22:18-19). Ljudi Istočne munje tvrde da Bog obavlja novo delo i izgovara nove reči, što znači reči izvan Biblije. Zar to nije dodavanje Bibliji? Ako bih prihvatila ono što propovedaju, prihvatala bih reči izvan Biblije, što bi bila izdaja Gospoda. Zato sam izmislila izgovor i izašla, ne želeći više da slušam.

Te noći sam se prevrtala u krevetu, san mi nije dolazio na oči. Razmišljala sam o svemu što je brat rekao i o tome kako je to dobro i kako je sve zasnovano na Bibliji. Da su reči brata Džanga da „nema Božjih reči izvan Biblije” tačne, onda Gospodnje proročanstvo ne bi moglo da se ispuni i mali svitak ne bi mogao da bude razvijen. Ali onda sam se setila da je brat Džang rekao na onom posebnom sastanku da su ti ljudi dobro upućeni u Bibliju i da ma koliko duboko i dobro njihova propoved zvučala, mi ne treba da ih slušamo, tako da sam i dalje brinula: „Šta ako poverujem u pogrešnu stvar?”

Četvrtog dana sam im rekla: „U Otkrivenju 22 stoji: ’Upozoravam svakog ko sluša proročke reči ove knjige: doda li im ko nešto, tome će Bog dodati zla zapisana u ovoj knjizi. A oduzme li ko nešto od reči ove proročke knjige, Bog će oduzeti njegov deo od drveta života i od svetog grada, o kojima je napisano u ovoj knjizi’ (Otkrivenje 22:18-19). Ta dva stiha jasno kažu da se Bibliji ne sme ni dodavati ni oduzimati. Čitate samo reči Svemogućeg Boga – zar to nije odbacivanje Gospodovih reči? Ako poverujem u pogrešnu stvar, ne samo da neću dobiti Božje odobrenje, već će Bog dovesti katastrofu na mene.” Kada je to čuo, brat se osmehnuo i rekao: „Znači to te brine! Sve Božje reči su istina i nikada neće proći, doveka. To je svakako istina. Kada Biblija kaže da niko ne treba da dodaje ili oduzima iz Biblije, to znači da čovek ne može to da radi, ali ako Bog lično dođe da dela i da izrazi Svoje reči, mi ne možemo da kažemo da je to dodavanje. Baš kao što je Gospod Isus obavio novo delo i izrazio nove reči na osnovu Doba zakona, da li možemo da kažemo da je On dodao u Stari zavet?” U tom trenutku sam pomislila: „Da, Biblija kaže da niko ne sme da dodaje ili oduzima od proročanstava, ali ne kaže da Bog neće izgovoriti nove reči.” U tom trenutku mi je srce postalo vedro i ja sam se pomalo zainteresovala za bratovu besedu.

Brat je nastavio da mi čita nekoliko Božjih reči, tako da sam bolje razumela unutrašnju priču Biblije i kako da pravilno postupam sa Biblijom. Svemogući Bog kaže: „Da li Bog treba da primenjuje propise na Svoje delo? I mora li Bog da dela prema predskazanju proroka? Na kraju krajeva, ko je veći: Bog ili Biblija? Zašto Bog mora da deluje shodno Bibliji? Da li je moguće da Bog nema pravo da prevaziđe Bibliju? Zar Bog ne može da napusti Bibliju i da obavlja druga dela? Zašto Isus i Njegovi učenici nisu poštovali Šabat? Ako je trebalo da praktično deluje u skladu sa Šabatom i shodno zapovestima Starog zaveta, zašto Isus nije poštovao Šabat nakon što je došao, već je oprao noge, pokrio glavu, lomio hleb i pio vino? Nije li sve to odsutno iz zapovesti Starog zaveta? Ako je Isus sledio Stari zavet, zašto je raskinuo sa ovim pravilima? Trebalo bi da znaš šta je bilo prvo, Bog ili Biblija! Pošto je Gospod Šabata, zar ne bi On mogao da bude i Gospod Biblije?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O Bibliji (1)”). „Delo koje je Isus obavio u vreme Novog zaveta započelo je novo delo. On nije delao u skladu s delom Starog zaveta, niti je primenio reči koje je izgovorio starozavetni Jahve. On je obavljao Svoje delo, i obavljao je novije delo, delo koje je bilo više od zakona. Stoga je rekao: ’Nemojte misliti da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke. Nisam došao da ukinem, nego da ispunim.’ Dakle, u skladu sa onim što je postigao, mnoga pravila su prekršena. Na Šabat, kada je vodio učenike kroz polja žita, oni su brali i jeli zrna žita; On se nije držao Šabata i rekao je: ’Sin Čovečiji je Gospodar subote.’ U to vreme, shodno pravilima Izraelaca, ko god se ne bi držao Šabata, bio bi kamenovan do smrti. Isus, međutim, nije ulazio u hram, niti se držao Šabata, a delo koje je On obavljao Jahve nije obavljao u vreme Starog zaveta. Tako je Isusovo delo prevazišlo zakon Starog zaveta, bilo je uzvišenije od njega i On se nije vodio Starim zavetom u Svom delu. Tokom Doba blagodati, Isus već tada nije delao prema starozavetnom zakonu i već je bio prekinuo sa tim pravilima. Ali Izraelci su se i dalje čvrsto držali Pisma i osudili su Isusa – zar to nije bilo poricanje Isusovog dela? Danas se religiozni svet takođe žestoko drži Biblije, a neki ljudi kažu: ’Biblija je sveta knjiga i mora se čitati.’ Neki ljudi kažu: ’Bez obzira na to kada, Božje delo se ne može ukinuti. Stari zavet je Božji savez sa Izraelcima i ne može se odbaciti, a Šabat se uvek mora poštovati!’ Zar nisu previše apsurdni? Zašto Isus nije poštovao Šabat? Da li je grešio? Ko može u potpunosti da razume ovo pitanje? Bez obzira na to kako ljudi čitaju Bibliju, biće im nemoguće da spoznaju Božje delo koristeći svoju moć razumevanja. Ne samo da neće steći čisto znanje o Bogu, već će njihove predstave postati sve nečuvenije, tako da će početi da se suprotstavljaju Bogu. Da nije Božjeg ovaploćenja danas, ljudi bi se uništili sopstvenim predstavama i umrli bi u Božjoj grdnji” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O Bibliji (1)”). Nakon čitanja Božjih reči, brat je besedio: „Iz Božjih reči shvatamo da su nakon Božjeg dela ljudi zabeležili i prikupili činjenice o Božjem delu i tako je nastala Biblija. Biblija je samo istorijska knjiga i zapis dve prethodne etape Božjeg dela. Biblija je Božje svedočanstvo, služi Božjem delu i ne treba da ograničava Božje delo. Stari zavet beleži Jahveovo delo u Dobu zakona, uglavnom beležeći kako je Bog stvorio svet i Njegovo delo u Doba zakona. Novi zavet beleži Božje delo u Doba blagodati, beleži delo i reči Gospoda Isusa, poziva ljude da se pokaju i ispovede, da vole svoje bližnje kao sebe i da oproste sedamdeset puta sedam, beleži i kako Gospod Isus oprašta grehe, isceljuje bolesne, isteruje demone, podiže mrtve i tako dalje. Zar delo i reči Gospoda Isusa nisu bile i izvan onoga što je zapisano u Starom zavetu? Zar u ljudskim očima to nije izlazilo iz okvira Biblije? Ali to nije bio dodatak van Biblije, već uzdizanje Božjeg dela. Danas je Svemogući Bog došao, nadograđujući delo Doba blagodati da bi otvorio delo Doba carstva i On je izrazio nove reči. To su reči Svetog Duha crkvama koje su prorečene u Otkrivenju i mali svitak je razvijen. Kako neko može da kaže da je nešto dodato Bibliji? Ovo je potpuno drugo pitanje. Kada ljudi vide da je Svemogući Bog izrazio tolike istine, da su tajne malog svitka otkrivene i da su te reči upravo ono što je čovečanstvu potrebno u ovom trenutku – istine koje se tiču toga da li će čovečanstvo biti spašeno i ući u carstvo nebesko – da li će se ljudi ipak vratiti religiji i slušati biblijske propovedi svakog dana? Baš kao oni koji su sledili Gospoda u Doba blagodati; kada su čuli Gospoda Isusa da izražava nove reči i obavlja novo delo, jesu li i dalje išli u hram da slušaju fariseje kako propovedaju Stari zavet? Ako odbacimo nove Božje reči zato što novo Božje delo izlazi izvan ili iznad okvira Biblije, zar ne činimo istu grešku kao fariseji kada su se usprotivili Bogu?” Bratove reči su me potpuno ubedile i nisam imala ničim da ih pobijem. Zaista previše obožavam Bibliju, toliko da je smatram višom od Boga. Takođe sam shvatila da to što ljudi iz Istočne munje ne čitaju Bibliju ne znači da je oni poriču; već da slede korake Božjeg dela. Baš kao što su se oni koji veruju u Gospoda fokusirali na Novi Zavet; to nije značilo da su oni skrenuli s Božjeg puta. Shvatila sam da više ne mogu da nastavim ovim pogrešnim putem i da ako je Svemogući Bog zaista Gospod koji se vratio, a ja nisam to pažljivo istražila i propustila sam priliku da dočekam povratak Gospoda, zar ne bih postala luda devica? Pomolila sam se Gospodu: „Gospode, ako si se zaista vratio, voljna sam da ostavim po strani sopstvene predstave i da sledim prosvećenje i usmerenje Svetog Duha. Ako je ovo Tvoje delo, molim Te prosveti me tako da mogu da prepoznam Tvoj glas.” Posle ove molitve, u srcu sam osetila veliki mir i spokoj.

Posle smo čitali još reči Svemogućeg Boga: „Sȃm Bog je život i istina, a Njegov život i istina postoje zajedno. Oni koji nisu u stanju da zadobiju istinu sigurno neće zadobiti život. Bez usmeravanja, podrške i opskrbe istinom, sve što ćeš zadobiti jesu puke reči, doktrine i, još i više, smrt. Božji život je uvek prisutan, a Njegova istina i život postoje naporedo. Ako ne možeš da pronađeš izvor istine, nećeš zadobiti hranu života; ako ne možeš da zadobiješ opskrbu života, sigurno nećeš imati istinu i, osim uobrazilja i predstava, tvoje celokupno biće neće sadržati ništa drugo osim tvog tela – tvog smrdljivog tela. Znaj da puke reči iz knjiga ne mogu da se smatraju životom, da istorijski zapisi ne mogu da se ustoliče kao istina i da propisi iz prošlosti ne mogu da posluže kao zapis sadašnjih reči Božjih, te da su jedino reči koje Bog izražava kada dođe na zemlju i živi među ljudima istina, život, Božje namere i Njegov sadašnji način delanja. Uzmeš li zapise Božjih reči iz minulog doba i danas ih se pridržavaš, to te čini arheologom; u tom slučaju, najprikladnije je da budeš opisan kao stručnjak za istraživanje istorijskih relikvija. Uvek veruješ u tragove dela koje je Bog obavio u prošlo vreme, veruješ samo u Božju senku koja je ostala iz vremena kada je On ranije delovao među ljudima i veruješ samo u put koji je Bog u ranije vreme pokazao Svojim sledbenicima, ali ne veruješ u pravac Božjeg dela danas, ne veruješ u slavno Božje lice danas i ne veruješ u put istine koji Bog trenutno izražava. Prema tome, nesumnjivo je da si sanjar koji je u potpunosti van dodira sa stvarnošću. Ako se još uvek držiš reči koje čoveku ne mogu da omoguće da živi, onda si beznadežan komad suvog drveta, jer si previše konzervativan, previše nepopustljiv i previše se opireš razumu!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života”). „Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek zadobija život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobravanje. Ako ne tragaš za putem života koji pruža Hristos poslednjih dana, nikada nećeš zadobiti Isusovo odobravanje i nikada nećeš biti podoban da uđeš na vrata carstva nebeskog, jer si ujedno i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod kontrolom propisa, reči i okova istorije, nikada neće moći da zadobiju život niti večni put života. To je zato što sve što zadobijaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da ugledaju Boga? Samo tragaš za tim da se držiš prošlosti, da stojiš u mestu i da se postaraš da stvari ostanu onakve kakve jesu, a ne tragaš za tim da promeniš postojeće stanje stvari i odbaciš istoriju – pa zar onda nećeš uvek biti neprijateljski nastrojen prema Bogu? Koraci Božjeg dela su nezadrživi i silni, poput uskovitlanih talasa i tutnjave groma – pa ipak, ti sediš, pasivno čekajući uništenje, držeći se onog starog i čekajući da ti stvari padnu u krilo. Kako se, na ovaj način, možeš smatrati nekim ko sledi stope Jagnjeta? Kako ovo može da pokaže da je Bog koga se držiš Bog koji je uvek nov i nikada nije star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te povedu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? Ono što držiš u svojim rukama samo su puke reči koje mogu da ti pruže tek privremenu utehu, to nisu istine koje imaju sposobnost da ti podare život. Reči Svetog pisma koje čitaš jedino mogu da ti obogate rečnik; to nisu reči mudrosti koje mogu da ti pomognu da spoznaš ljudski život, a još su manje put koji može da te odvede do savršenstva. Zar ti ovaj nesklad ne daje razlog za razmišljanje? Zar ti ne daje uvid u tajne koje su u tome sadržane? Da li si u stanju sebe da odvedeš na nebo kako bi sȃm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li sebe da uvedeš na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li sada još uvek sanjaš? Onda te podstičem da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada dela – pogledaj ko sada vrši delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako to ne učiniš, nikada nećeš zadobiti istinu i nikada nećeš zadobiti život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života”). Bog je razotkrio moje pravo stanje. Bila sam potpuno svesna da je Bog istina, put i život, i da je Božje obilje neiscrpno i da nikada ne presušuje. Ali tvrdoglavo sam se držala dela koje je Gospod Isus obavio u prošlosti. Gospod se vratio u poslednjim danima i obavlja novo delo, ali ja sam se ipak držala Gospodovih starih reči i dela u današnje vreme. Zar nisam bila arheolog o kojem Bog govori? Gospod se više ne drži Svog prošlog dela i započeo je novo delo, ali ja sam se ipak držala Božjeg starog dela i čak ga koristila kao meru za procenu Njegovog novog dela. Zar se time nisam suprotstavljala Bogu? Ako se i dalje budem držala Biblije i ne budem prihvatila životni put kojim me je Krist opskrbio u poslednjim danima, onda mi vera u Gospoda do kraja neće doneti ni život, ni Gospodovo odobravanje, a kamoli da mi dozvoli da uđem u carstvo nebesko. Božje reči su me duboko pogodile i ispunile me stidom. Lice mi je gorelo i u srcu sam osetila snažnu osudu. U tom trenutku sam bila i srećna i posramljena. Bila sam srećna zato što sam najzad ugledala povratak Gospoda Isusa, ali sam bila posramljena jer sam bila tako slepa, jer sam slepo obožavala ljude i verovala u neosnovane glasine i zato što sam više puta odbacivala Božje delo poslednjih dana, misleći da sam odana Gospodu. Bila sam tako glupa i tvrdoglava! Ranije sam verovala u neosnovane glasine i blokirala crkvu, pa čak i preobratila braću i sestre koji su tek prihvatili Svemogućeg Boga nazad u religiju. Počinila sam mnoga zla. Svakodnevno sam bila zauzeta radom u Pomesnoj crkvi – zar nisam bila zauzeta suprotstavljanjem Bogu i protivljenjem Bogu? Zlo koje sam činila nije se ni po čemu razlikovalo od onog koje su činili fariseji ili jevrejski sadukeji. Braći i sestrama sam zatvorila vrata nebeskog carstva, niti sam ja ušla, niti sam njima dozvolila da uđu. Počinila sam mnogo zlih stvari suprotstavljajući se Bogu, ali Bog nije sa mnom postupio u skladu s mojim zlim delima, već je poslao braću i sestre da mi propovedaju jevanđelje, da me dovedu pred Njega. Zaista nisam zaslužila toliku ljubav od Boga! Nisam više mogla da potisnem samooptuživanje i krivicu u svom srcu i u suzama sam kleknula na krevet i molila se i ispovedila Bogu: „Gospode, čula sam Tvoj glas i Ti si se zaista vratio. Vrlo sam uzbuđena i srećna, ali sam isto tako i puna kajanja. Poslao si ljude da mi prenesu dobru vest, da mi propovedaju jevanđelje, ali ja ne samo da ih nisam slušala, već sam nastavila da verujem u neosnovane glasine koje šire verske vođe i držala se svojih predstava, i svaki put sam Ti zatvarala vrata. Takođe sam ometala svoju braću i sestre da dođu pred Tebe. Kao i fariseji, svodila sam Te na Sveto pismo. Bože, mnogo sam pogrešila. Bila sam tako slepa! Želim da Ti se ispovedim i pokajem, ne želim više da idem putem fariseja i spremna sam da sledim korake Tvog dela.” Posle molitve mi se srce razvedrilo i opustilo. Bilo je to kao da sam postala neko drugi.

Narednih dana, okupljanjem i deljenjem Božjih reči sa braćom i sestrama iz Crkve Svemogućeg Boga, sva pometnja u mom srcu bila je rešena. U srcu sam nedvojbeno potvrdila da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio, koga sam dugo čekala. Srce mi se veoma uzburkalo i želela sam da se što pre vratim i podelim ovu sjajnu vest sa braćom i sestrama. Prvo sam otišla kod svoje mame i preobratila nekoliko braće i sestara. Kasnije sam se vratila u svoje mesto i propovedala jevanđelje sestri Li, koja je bila moje veroispovesti. Sestri Li je bilo drago to da čuje i bila je voljna da istraži istiniti put. Ali, neočekivano, omeli su je i povukli nazad saradnici iz Pomesne crkve.

Kasnije, kada su saradnici iz Pomesne crkve saznali da sam prihvatila Svemogućeg Boga, izopštili su me. Time me nisu sputali i nastavila sam da propovedam jevanđelje. Kada su videli da ne mogu da me zaustave, počeli su da koriste mekšu taktiku. Dolazili su mi na kuću po dvoje ili troje ljudi, plakali su i preklinjali me da se vratim u Pomesnu crkvu. Izvinjavali su se, rekavši da nije trebalo da me izopšte. Razmišljala sam o svim godinama koje sam provela s njima propovedajući jevanđelje, podržavajući braću i sestre i prisustvujući okupljanjima saradnika. Sva ta sećanja su mi se kao neki film vrtela ukrug u glavi. Bila sam veoma uzrujana, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, šta da radim? Još uvek osećam nešto prema njima i ne mogu to da otpustim, ali isto tako znam da si se Ti vratio da izvedeš delo suda i čišćenja i da ću Te, ako se vratim religiji s njima, izdati. Ne želim da izneverim Tvoje spasenje. Ne mogu da budem neko bez savesti.” Posle molitve, najednom sam se setila Božjih reči koje mi je brat pročitao: „Svaki korak dela koje Bog vrši na ljudima spolja izgleda kao interakcija među ljudima, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza svakog koraka dela i svega što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i od ljudi traži postojanost u svedočenju za Boga. Uzmimo za primer Jova kada je bio na kušnji: Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono sa čime se Jov suočio bili su ljudski postupci i ometanja od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja na vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini toga se odvija borba” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Božje reči su mi razvedrile srce i najzad sam shvatila da to što su poslali braću i sestre da me preklinju i da mi laskaju ne bi li me uzdigli sadrži Sotonine spletke. Tom mekom taktikom su pokušali da me navedu na stranputicu, da me navedu da izdam Svemogućeg Boga. Nisam smela da padnem na njihove trikove. Kada su videli da ne mogu da me ubede, otišli su. Ali na moje iznenađenje, deset dana kasnije, brat Džang je doveo kod mene preko deset saradnika da me uznemiravaju. Pomislila sam: „Gospod se sada vratio, a oni kao vodeći ljudi Pomesne crkve ne samo da odbijaju to da prihvate, već i šire predstave i zablude da nas navedu na pogrešan put i osuđuju Božje delo u poslednjim danima. Propovedala sam jevanđelje Božjeg dela u poslednjim danima svojoj braći i sestrama i svi su bili voljni da traže i istražuju. Ali čim sam otišla, oni su došli i odvukli ih nazad. Da li oni zaista veruju u Gospoda?” Setila sam se reči Gospoda Isusa kojima je osuđivao i proklinjao fariseje: „Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri! Vi zaključavate Carstvo Božije pred ljudima; sami ne ulazite, niti dajete da uđu oni koji bi hteli” (Matej 23:13). „Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Putujete morem i kopnom da učinite nekoga svojim sledbenikom. A kada on to postane, onda ga načinite sinom paklenim dvaput gorim od sebe” (Matej 23:15). Zar nisu postupci brata Džanga i ostalih bili isti kao postupci licemernih fariseja? Kada su u prošlosti fariseji videli kako Gospod Isus izražava toliko mnogo istina i izvodi toliko mnogo čudesa, oni nisu tragali, već su se opirali i osudili Gospoda Isusa. Čak su i lažno svedočili da bi naveli ljude na pogrešan put i sprečili ih da slede Gospoda, a njihova priroda-suština je bila ona koja mrzi Boga i istinu. Sada je Svemogući Bog izrazio toliko mnogo istina i toliko mnogo ljudi je to prihvatilo i došlo da Ga sledi. Ali brat Džang i drugi ne samo da su odbili da istraže, već su se takođe opirali Svemogućem Bogu i osuđivali Ga, blokirajući crkvu, šireći neosnovane glasine i zablude, da bi zastrašili vernike i sprečili ih da istražuju istiniti put. Nisu ulazili u nebesko carstvo i sprečavali su druge da uđu. Terali su druge da se opiru Bogu zajedno sa njima, vodeći ih u pakao. Zar oni nisu bili fariseji i živi demoni koji sprečavaju druge da uđu u nebesko carstvo i čine ih decom pakla? Kada sam to pomislila, uspela sam da ih raspoznam i jasno sam videla njihovu suštinu koja se opire Bogu. Ma koliko oni pokušavali da me ometu, nisam padala na njihove trikove i bila sam odlučna da idem Jagnjetovim stopama.

Božje reči su me dovele do toga da se oslobodim okova neosnovanih glasina koje su verske vođe širile i da prozrem Sotonine spletke. Posle toga sam se aktivno priključila redovima onih koji propovedaju jevanđelje i radeći sa svojom braćom i sestrama, uspeli smo da dovedemo više od trideset ljudi iz Pomesne crkve. Videvši Božje usmeravanje, moja vera da Ga sledim postala je još jača. Hvala Svemogućem Bogu!