Autor: Sijaođin, Kina

Aprila 2017. godine, otišao sam u bolnicu na lekarski pregled i otkrio da imam hepatitis B. Nivo transaminaze bio mi je čak 220 U/L, a hepatitis B mi je bio aktivan. Crkva je uzela u obzir moje stanje i uredila da odem kući na lečenje. Dok sam pakovao prtljag, gledao sam dvojicu braće sa kojima sam sarađivao kako uz priču i smeh razgovaraju o poslu. Osetio sam tugu i pomislio: „Sada, kada se Božje delo bliži kraju, ključno je vreme da obavljamo svoju dužnost i pripremamo dobra dela. A ja, umesto toga, idem kući da se oporavljam. Ako ostanem kod kuće godinu ili dve i ne budem mogao da obavljam dužnosti, kako ću uopšte moći da pripremim dobra dela? Kad dođe katastrofa, biću zahvaćen njome. Ako umrem, zar moja vera u Boga neće biti uzaludna? Napustio sam svoj dom da bih obavljao svoju dužnost manje od godinu dana nakon što sam počeo da verujem u Boga. Koje god mi je dužnosti crkva dodelila, nikada nisam bio izbirljiv i uvek sam se trudio da ih uradim bolje. Konkretno, u poslednjih šest meseci sam obavljao dužnost montažera. Često sam ustajao rano i ostajao budan do kasno. Nikada se nisam povlačio kada bih naišao na poteškoće i vredno sam radio na učenju stručnih veština. Postigao sam neke rezultate u svojim dužnostima. Bio sam tako revnostan i aktivan u obavljanju svoje dužnosti, pa zašto me Bog nije zaštitio? Zašto je umesto toga dozvolio da dobijem ovu bolest?” Zaista nisam mogao to da razumem. Podigavši glavu da pogledam dvojicu braće, zavideo sam im što su zdravi i što mogu ovde da nastave da obavljaju svoje dužnosti. Ja sam se, s druge strane, upravo spremao da napustim mesto gde sam obavljao svoju dužnost i da se vratim kući. Osećao sam da mi je budućnost krajnje sumorna i bio sam izuzetno potišten, osećajući se paralisano i slabo u celom telu. Kada sam pomislio na to da je ovo poslednja etapa Božjeg dela i jedina prilika za spasenje čovečanstva, i da sam imao sreće da živim u ovo vreme, zaista nisam bio voljan da se tek tako predam. Morao sam hitno da započnem lečenje čim sam stigao kući, a svojim dužnostima bih se vratio čim mi se bolest izleči. Na taj način pripremio bih više dobrih dela i imao veću nadu da ću biti spasen.

Po povratku kući, čuo sam da je kineska medicina veoma delotvorna u lečenju hepatitisa B, pa sam odmah zamolio oca da mi nabavi te lekove. Takođe sam istrajao u učenju tehnika relevantnih za dužnost koju sam obavljao, misleći da ću, nakon što se izlečim, moći ponovo da izađem i obavljam svoju dužnost. Uzimao sam svoje lekove na vreme kako mi je lekar naložio, nadajući se da ću se brzo oporaviti. Mesec dana kasnije, s velikim iščekivanjem sam otišao u bolnicu na kontrolu. Nakon što sam dobio rezultate testa, ustanovio sam da mi nivo transaminaze uopšte nije opao. Jednostavno nisam mogao da verujem i pomislio sam: „Celog meseca sam uzimao lekove na vreme. Zašto se moje stanje nimalo nije popravilo? Zašto me Bog nije blagoslovio?” Posle nekog vremena, negde u avgustu, jedna sestra mi je pričala o biljci zvanoj divlji celer, koju su neki ljudi koristili za lečenje hepatitisa B. Bio sam veoma uzbuđen kada sam to čuo. Iako je sestra više puta naglasila da je ta biljka veoma otrovna i da može biti opasna po život ako se ne pripremi kako treba, ja sam i dalje želeo da je probam. Mislio sam da je vredno rizika ako bi to moglo da me izleči. Neočekivano, uzimanje te biljke nije imalo apsolutno nikakvog efekta i osećao sam se krajnje jadno. Nisam mogao da shvatim zašto se to dešava. Nakon toga, pao sam u negativnost. Nisam imao šta da kažem u svojim molitvama, koje su bile zaista suvoparne; manje sam jeo i pio Božje reči, nisam želeo da učim tehnike koje sam ranije uporno proučavao i uvek mi je nedostajalo motivacije.

Negde u novembru, jedan brat mi je doneo recept, rekavši da je namenjen posebno za lečenje hepatitisa B. Žarko sam želeo da ga isprobam, ali kad sam se setio neuspeha prethodnog lečenja divljim celerom, pomislio sam: „Da li je to zato što se fokusiram samo na lekove, a retko se molim? Čini se da za vreme lečenja moram više da se molim Bogu. Možda će me Bog, kada vidi moje iskreno srce, blagosloviti i izlečiti.” Brzo sam uzeo recept i otišao da uzmem lek. Ma koliko da je bio gorak, izdržao sam i popio ga. Tokom ovog perioda, mnogo puta sam se molio Bogu, govoreći Mu da želim da se vratim obavljanju svoje dužnosti i da iskreno stremim ka istini. Nadao sam se da ću takvim „iskrenim” stavom dirnuti Božje srce, kako bi me blagoslovio da se oporavim od bolesti. Mesec dana kasnije, kada sam otišao po rezultate testa, lekar je rekao: „Dva puta smo vas testirali. Vaše virusno opterećenje je veoma visoko. Nivo transaminaze vam je čak preko 1200!” Pomislio sam: „Nivo transaminaze od preko 200 je već u startu bio veoma ozbiljan. Šta li znači nivo od preko hiljadu?” Stajao sam tamo ukopan, sećajući se da je neko rekao da, ako se hepatitis B ne kontroliše kako treba, može dovesti do ciroze ili čak raka jetre. Da li ću i ja dobiti rak jetre? Kada sam to pomislio, osećao sam se izuzetno uplašeno i bespomoćno. Razmišljao sam o tome kako sam se proteklog meseca često molio Bogu da me izleči, ali sada, ne samo da se moje stanje nije popravilo, nego se još i pogoršalo. To što sam stalno nailazio na zid sigurno nije bila slučajnost. Sve vreme sam samo želeo da se izlečim i mislio sam da je to opravdano, pošto želim da ozdravim kako bih obavljao svoju dužnost. Međutim, nikada nisam razmišljao da li je to u skladu s Božjim namerama. Počeo sam da mislim: „Možda u iznenadnom pogoršanju mog stanja postoji Božja namera. Ne mogu više da budem tvrdoglav i da se ne pokajem. Moram da se molim, da tražim Božju nameru i da naučim svoju lekciju.” Stoga sam u srcu usrdno zavapio Bogu: „Dragi Bože, moje stanje se pogoršalo uz Tvoju dozvolu. Iako još uvek ne razumem zašto se to dešava, u srcu znam da ono čemu stremim definitivno nije u skladu s Tvojom namerom. Molim Te, povedi me da dokučim Tvoju nameru i da se ne bunim protiv Tebe.” Sedeo sam ošamućen na stepenicama u bolnici, neprestano dozivajući Boga u srcu. Odjednom sam se setio nekih Božjih reči koje sam ranije pročitao: „Sve što Bog čini uistinu je neophodno i izuzetno značajno, jer sve što On čini u čoveku tiče se Njegovog upravljanja i spasenja ljudskog roda. Naravno, ni delo koje je Bog učinio u Jovu nije drugačije, iako je Jov bio savršen i uspravan u Božjim očima” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Jov je izgubio svu svoju imovinu i decu, te ga je zadesila bolest, zbog čega je njegovo telo trpelo ekstremni bol. Iz perspektive svetovnih ljudi, ono što se dogodilo Jovu nije bilo dobro, već loše. Međutim, Jov se bojao Boga. Nije se žalio na Boga, bio je u stanju da se pokori i hvalio je Božje ime. Nakon što je Jov doživeo kušnje, stekao je izvesno razumevanje Boga, njegova vera i strah od Boga su se uzdigli, a zatim mu se Bog pojavio. Kakav je to samo bio blagoslov! Kada sam o tome razmišljao, shvatio sam da bez obzira na to kolika te bolest ili nesreća zadesi, ili koliko patnje moraš da podneseš, ako možeš da stremiš ka istini i tražiš Božju nameru, na kraju ćeš iz toga zadobiti istinu i nešto steći. Božje namere su dobre i On ne želi ni s kim da se poigrava. Shvativši Božju nameru, osetio sam toplinu u srcu i moje dotad bespomoćno i uplašeno srce se zagrejalo i postepeno smirilo. Morao sam da oponašam Jova, da imam stav pokornosti i da se molim tražeći Božju nameru. Verovao sam da će me Bog voditi.

Bolničko okruženje je bilo previše bučno, pa sam ustao i otišao u obližnju šumu. Dok sam hodao kroz šumu, nisam mogao a da ne počnem ponovo da brinem o svom stanju. Mislio sam: „Ovog meseca mi je nivo transaminaze skočio na preko 1000. Ako nastavi da se razvija ovim tempom i zaista preraste u rak jetre, zar neće biti gotovo sa mnom? Da li Bog zaista ovoga puta hoće da mi oduzme život?” Kada sam pomislio na umiranje, podsvesno sam se opirao u srcu, misleći: „Zašto Bog hoće da umrem? Još sam mlad! Zar će mi se život zaista završiti kad je tek počeo? Da nisam verovao u Boga, da li bih bio pošteđen ovakve kušnje? Da li bih bio pošteđen ove bolesti? Iako ne bih mogao da budem spasen, bar bih možda živeo još nekoliko godina!” U tom trenutku, srce mi je preskočilo. Pomislio sam: „Zar se ne žalim na Boga?” Brzo sam se pomolio Bogu: „Dragi Bože, ne želim da se žalim na Tebe, ali moje srce je neprestano sputano smrću. Molim Te, povedi me da se ispravno ophodim prema ovome.” Nakon molitve, setio sam se himne koju sam ranije često pevao, pod naslovom „Stvoreno biće treba da se prepusti milosti Božje orkestracije”:

1  Ma šta da Bog traži od tebe, treba samo da uložiš svu svoju snagu u to, i nadam se da ćeš pokazati svoju odanost prema Bogu pred Njim u ovim poslednjim danima. Dokle god možeš da vidiš Boga kako se zadovoljno osmehuje sedeći na Svom prestolu, čak i ako se to desi u trenutku kad ti je suđeno da umreš, trebalo bi da se smeješ i osmehuješ dok sklapaš oči. Tokom svog života, moraš izvršiti svoju poslednju dužnost prema Bogu.

2  U prošlosti je Petar bio naglavačke razapet zarad Boga; ti, međutim, treba da udovoljiš Bogu u ovim poslednjim danima i da svu svoju energiju iscrpiš radi Njega. Šta jedno stvoreno biće može da učini za Boga? Bi trebalo da se unapred prepustiš Bogu, kako bi On orkestrirao tobom po Svojoj volji. Dokle god Ga to čini srećnim i zadovoljnim, pusti Ga da s tobom čini šta Mu je volja. Kakvo pravo čovek ima da iznosi pritužbe?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Otkrivanje tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”

Tiho sam pevušio himnu i nehotice su mi potekle suze. Bog me je blagoslovio time što me je doveo u Svoju kuću. Pročitao sam mnoge Njegove reči i znam da je ljude stvorio Bog, kako je čovečanstvo iskvario Sotona, kako Bog spasava čovečanstvo korak po korak i kako Bog čisti i preobražava ljude u poslednjim danima. Iskusio sam prosvećenje i vođstvo Svetog Duha u obavljanju svoje dužnosti, a takođe sam i razumeo neke istine. Toliko sam dobio od Boga, ali uopšte Mu nisam bio zahvalan. Sada kada se moje stanje pogoršalo, žalio sam se na Boga, pa sam čak i pomišljao da zažalim što verujem u Njega. Zar to nije zaista slamalo Božje srce? Zar to nije bilo izdajnički? Svi koji žive na ovom svetu će se razboleti, a toliko ljudi koji ne veruju u Boga pati od teških bolesti i raka. Međutim, ja sam se i dalje žalio, misleći kako, da nisam verovao u Boga, možda ne bih dobio ovu bolest. Bio sam potpuno nerazuman! Iako sam dobio ovu bolest, molio sam se Bogu i On me je prosvetio i usmerio Svojim rečima, dajući mi utehu i podršku. Uz podršku od Boga, osećao sam se mnogo srećnije od nevernika. Osim toga, ja sam stvoreno biće. Bog me je stvorio, pa čak i ako mi oduzme život, ne treba da se žalim na Njega, a još manje da ikada zažalim što verujem u Boga. Treba da se pokorim. Zatim sam se pomolio Bogu u pokornosti i osećao sam se veoma spokojno. Više se nisam bojao umiranja.

Na jednom okupljanju, pročitao sam odlomak Božjih reči, koji mi je dao izvesno razumevanje moje iskvarene naravi. Bog kaže: „Pošto današnji ljudi ne poseduju istu ljudskost kao Jov, šta je sa njihovom priroda-suštinom i njihovim odnosom prema Bogu? Da li se oni plaše Boga? Klone li se zla? Ljude koji se Boga ne plaše i koji se ne klone zla moguće je sažeto opisati u dve reči: ’Božji neprijatelji’. Te dve reči često izgovarate, ali nikad niste saznali njihovo pravo značenje. Reči ’neprijatelji Božji’ poseduju suštinsku stranu: njima se ne kaže da Bog u čoveku vidi Svog neprijatelja, već da je čovek taj koji Boga posmatra kao neprijatelja. Kao prvo, kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje blagoslova i svega što žele od Njega. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: ’Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, mnogo sam se davao, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje za ono što sam obavio? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti ishod? Hoću li dobiti od Boga blagoslove? …’ Svaki čovek u svom srcu često ovako kalkuliše i stalno gaji motive, ambicije i sklonost ka cenjkanju dok traži stvari od Boga. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom ’raspravlja’ o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu i vidi da li će mu Bog dati to što on želi. Čak i dok stremi ka Bogu, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprekidno Mu tražeći stvari i na svakom koraku čak na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada se susretnu s kušnjama ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i nemarni u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na rog izobilja i švajcarski vojni nožić, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, kao da je traženje blagoslova i obećanja od Boga njegovo prirodno pravo i obaveza, dok su zaštita, briga i opskrba čoveka bile odgovornosti koje Bog treba da ispuni. Takvo bazično shvatanje reči ’vera u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To jest, čovek nikada nije nameravao da se boji Boga i da Ga obožava u svojoj veri u Boga, i nikada nije razumeo da se takve stvari zahtevaju u veri u Boga. S obzirom na ovo stanje, čovekova suština je očigledna. Kakva je ta suština? Ona se sastoji u tome da je čovekovo srce zlonamerno, zlokobno i varljivo, da ne voli pravičnost, pravednost i pozitivne stvari, te da je prezira vredno i pohlepno. Čovekovo srce je za Boga zatvoreno da zatvorenije ne može biti; on ga uopšte ne predaje Bogu. Bog nikada nije video čovekovo pravo srce, niti je čovek Boga ikada obožavao. Ma koliko da je velika cena koju Bog plaća, ma koliko dela da On obavlja i ma koliko da čoveku pruža, čovek na sve to ostaje slep i ravnodušan. Čovek nikada nije svoje srce predao Bogu, već samo želi da upravlja vlastitim srcem, da sȃm donosi svoje odluke – a skriveno značenje svega toga je da čovek ne želi da ide putem straha od Boga i izbegavanja zla, ne želi da se pokorava Božjoj suverenosti i uređenjima, niti želi da Boga obožava kao Boga. U takvom se stanju čovek danas nalazi” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Bog je razotkrio namere i metode ljudi koji u Boga veruju da bi pokušali da s Njim sklapaju nagodbe. Bog kaže da je suština ovih ljudi ogavna, pohlepna, podmukla i lažljiva. Ton i formulacije Božjih reči odišu mržnjom i gađenjem prema ovakvim ljudima i osetio sam Božju pravednost i svetost. Kada sam uporedio njihovo ophođenje prema Bogu sa svojim, video sam da sam se i ja prema Njemu isto ophodio. Kad sam saznao da je Bog u poslednjim danima došao da deluje kako bi okončao ovo doba, te da će oni koje Bog spase moći da prežive i uđu u carstvo da uživaju u večnim blagoslovima, očajnički sam želeo da zadobijem blagoslove koje će Bog dati čoveku, pa sam rešio da verujem u Boga. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, sa žarom sam stremio, i u roku od godinu dana počeo sam da obavljam svoju dužnost puno radno vreme. Nisam odustajao od obavljanja dužnosti montažera uprkos mnogim poteškoćama i preuzeo sam inicijativu da proučavam stručne veštine, ulažući mnogo truda. Mislio sam da, pošto sam tako proaktivan u obavljanju svoje dužnosti, Bog mora da me voli i odobrava, i da ću imati dobre nade da budem blagosloven u budućnosti. Kada mi je ustanovljen hepatitis B, u srcu sam se žalio na Boga i mislio sam da Bog nije trebalo da dopusti da se razbolim jer sam bio toliko proaktivan u obavljanju svoje dužnosti. Mislio sam da ako odem kući da se oporavim, neću moći da obavljam svoju dužnost i neću dobiti blagoslove u budućnosti, pa sam se osećao krajnje jadno. Po povratku kući, pokušao sam na sve moguće načine da izlečim svoju bolest i nadao sam se da će me Bog brzo izlečiti. Kada se moje zdravstveno stanje nije popravilo, već se, naprotiv, pogoršalo, osetio sam se izuzetno potišteno i beznadežno. Nisam više želeo da se molim, da jedem i pijem Božje reči, niti da učim tehnike montaže, i živeo sam u negativnosti. Kasnije sam upućivao neiskrene molitve Bogu, govoreći da mi je napredak u životu spor jer ne obavljam svoju dužnost. Moja neizrečena misao je bila da zamolim Boga da ukloni moju bolest kako bih mogao da nastavim da obavljam svoju dužnost. Zapravo, želeo sam da izađem i obavljam svoju dužnost ne zato da bih udovoljio Bogu, već radi svog sopstvenog budućeg odredišta. Plašio sam se da ako ne budem mogao da obavljam svoju dužnost, neću imati dobro odredište, ali kada sam se molio Bogu, rekao sam da želim da obavljam svoju dužnost kako bih stremio ka istini i udovoljio Njemu. Zar nisam očigledno pokušavao da prevarim Boga? Video sam da je moja namera u verovanju u Boga i obavljanju dužnosti bila samo da od Njega zadobijem blagoslove i koristi. Sve što sam pokušavao bilo je da sklapam nagodbe i postavljam zahteve Bogu, i nisam imao nimalo iskrenosti. Bog me je stvorio i sve što imam dolazi od Boga. Imao sam sreću da prihvatim Božje spasenje – sve je to Božja ljubav – ali nisam Mu uopšte bio zahvalan. Čak sam pokušavao da sklapam nagodbe s Bogom, da Ga varam i koristim. Nisam imao nimalo savesti ni razuma. Bio sam tako ogavan! Nisam imao nimalo ljudskosti! Ako bi moja vera u Boga uvek bila pomešana s pokušajima sklapanja nagodbi s Njim, On me nikada ne bi odobrio, ma koliko dužnosti obavljao. Moja koristoljubiva iskvarena narav se nije nimalo promenila, i dalje sam bio sebična, podla, rđava i lažljiva osoba. Kako sam mogao biti spasen kad sam bio takav? Razmišljao sam o tome kako je Pavle obavio mnogo posla i mnogo patio. Međutim, on uopšte nije stremio ka istini i njegova iskvarena narav se nimalo nije promenila. Čak je koristio svoj rad i davanje sebe kao kapital da zahteva venac od Boga, govoreći: „Spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:8). Time se podrazumevalo da bi Bog bio nepravedan ako Pavlu ne bi podario venac. On se otvoreno bunio protiv Boga, što je uvredilo Božju narav i dovelo do toga da bude proklet i kažnjen od Boga. Kada sam o ovome razmišljao, osetio sam strah i shvatio da verovanje u Boga samo radi stremljenja blagoslovima ima ozbiljne posledice. Tek tada sam shvatio da je u tome što sam se razboleo bila Božja dobra namera. Verovao sam u Boga nekoliko godina, ali nikada nisam stremio ka istini; samo sam stremio ka blagoslovima i pokušavao da sklapam nagodbe s Bogom. Bog nije želeo da nastavim pogrešnim putem, pa je zato upotrebio bolest da me zaustavi na mom putu, otkrivajući moje nečiste namere u stremljenju ka blagoslovima, nateravši me da se umirim, da duboko promislim o sebi i na vreme ispravim pogrešno stanovište u svom stremljenju. Da se nisam zarazio ovom bolešću, jednostavno ne bih uopšte mogao da razumem sebe. Tek tada sam shvatio Božju brižljivu nameru i odjednom su nestala moja prethodna pogrešna razumevanja i pritužbe na Boga. Umesto toga, srce mi je bilo ispunjeno zahvalnošću prema Njemu. Shvatio sam da u budućnosti više ne mogu da postavljam zahteve Bogu, bez obzira na to da li će moja bolest biti izlečena ili ne. Umesto toga, morao sam pravilno da verujem u Boga i da Mu se pokoravam. Nekoliko dana kasnije, otac me je odveo u bolnicu na lečenje. Molio sam se Bogu: „Dragi Bože, ne znam s čim ću se danas suočiti kad odem u bolnicu. Ali verujem da su u svemu Tvoje dobre namere. Bez obzira na moje stanje, voljan sam da Ti se pokorim.” Lekar je bio iznenađen kada je video rezultate mog testa i rekao je da je moje stanje prilično ozbiljno. Jetra mi je bila oštećena i imao sam previše virusa hepatitisa B, pa mi je bilo potrebno hitno lečenje. Nakon što sam to čuo, bio sam malo zabrinut, ali sam ubrzo shvatio da je u Božjim rukama da li će moja bolest biti izlečena ili ne. Sve što je trebalo da uradim jeste da se s tim suočim tako što ću pustiti da stvari idu svojim prirodnim tokom i da se podvrgnem lečenju. Što se tiče onoga što će se desiti u budućnosti, bio sam voljan da to poverim Bogu. Kada sam to pomislio, osetio sam spokoj.

Kasnije sam često osećao nemir u srcu, misleći: „Samo sedim kod kuće svaki dan i ne mogu da obavljam svoju dužnost. Zar neću na kraju završiti kao smeće? Bog me neće odobriti ako ne uspem da obavim svoju dužnost.” Molio sam se Bogu i potražio Ga. Jednog dana sam pročitao Božje reči i pronašao put primene. Svemogući Bog kaže: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili se suočava sa nevoljama. Dužnost je ono što čovek treba da ispuni; to je njegov od neba dat poziv i on treba da je obavlja ne tražeći naknadu i bez uslova ili izgovora. Samo se to može nazvati vršenjem svoje dužnosti. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Suočavanje s nevoljama odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada ne bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili se suočavaju s nevoljama, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). „Ako si, u svojoj veri u Boga i u stremljenju ka istini, u stanju da kažeš: ’Bez obzira na to da li Bog dozvoli da me zadese bolest ili neki nemio događaj – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog poverio i dužnost koju treba da izvršavam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti’, zar to nije svedočenje? Kad budeš imao takvu rešenost i kad budeš bio u takvom stanju, hoćeš li se i dalje žaliti na Boga? Ne, nećeš. U tom trenutku, pomislićeš: ’Bog mi daje ovaj dah, opskrbljivao me je i štitio svih ovih godina, tolikog bola me je poštedeo, toliko mi je blagodati i toliko istina dao. Shvatio sam istine i tajne koje ljudi generacijama nisu mogli da razumeju. Od Boga sam toliko zadobio, pa moram da Mu se odužim! Ranije je moj rast bio mali, nisam bolje znao i uvek sam radio stvari koje su nanosile bol Bogu. Možda u budućnosti neću imati više prilika da uzvratim Bogu. Koliko god vremena da mi je preostalo da živim, moram da prinesem ovo malo snage što imam i da Bogu ponudim sve što sam u stanju da uradim, kako bi Bog mogao da vidi da sve ove godine Njegovog opskrbljivanja nisu bile uzaludne, već da su donele plod, ne bih li mogao da utešim Boga i da Ga više ne povređujem niti razočaravam.’ Kako to zvuči? Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: ’Kada će ova bolest biti izlečena? Kad ona zaista bude izlečena, daću sve od sebe da izvršavam svoju dužnost i biću posvećen. Kako da budem posvećen kad sam bolestan? Kako da izvršavam dužnost stvorenog bića?’ Dokle god dišeš, zar nisi u stanju da izvršavaš svoju dužnost? Dokle god dišeš, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Dokle god dišeš, dokle god si bistrog uma, jesi li u stanju da se ne žališ na Boga? (Da.)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo čestim čitanjem Božjih reči i promišljanjem o istini može postojati put koji se može slediti”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se razvedrilo i shvatio sam da naša dužnost nema nikakve veze s tim da li smo blagosloveni ili trpimo nesreću. Obavljanje naše dužnosti je naša odgovornost i misija kao stvorenih bića; to je jednostavno ono što treba da radimo. U mojoj predstavi, verovao sam da ću, sve dok budem obavljao više dužnosti, na kraju dobiti blagoslove od Boga. Mislio sam da je to isto kao kad nevernici rade za svog šefa: što više rade, više su plaćeni. Zapravo, Bog nikada nije rekao da će nas, sve dok obavljamo svoje dužnosti i obavljamo više dužnosti, odobriti i blagosloviti. To je bilo u potpunosti zasnovano na mojim predstavama i uobrazilji, i uopšte nije bilo u skladu sa istinom. Obavljanje naše dužnosti je način da stremimo ka istini i da budemo spaseni u našoj veri u Boga. Ako obavljamo svoju dužnost, a ne stremimo ka istini, idemo pogrešnim putem i nema promene u našim iskvarenim naravima, onda bez obzira na to koliko dužnosti obavljamo, Bog nas nikada neće odobriti. Na primer, verovao sam u Boga već nekoliko godina i sve to vreme sam obavljao dužnosti u crkvi. Međutim, uopšte se nisam fokusirao na jedenje i pijenje Božjih reči da bih razrešio svoju iskvarenu narav. Moja namera u obavljanju dužnosti uvek je bila da dobijem blagoslove od Boga i moja sebična i pohlepna iskvarena narav se nimalo nije promenila. Kada me je zadesila bolest i ugrozila mi život, nisam mogao a da ne gunđam i ne žalim se na Boga. Zar to nije bilo buntovništvo i opiranje Bogu? Ako i dalje ne budem stremio ka istini, onda se na kraju moja narav neće promeniti, neću pokazati nikakvu istinsku pokornost ni strah od Boga i neću dati nikakvo svedočanstvo. U tom slučaju, bez obzira na to koliko truda uložim ili koliko dužnosti obavim, sve će biti uzalud i neću moći da budem spasen. Pomislio sam na Jova. U njegovo doba, Bog nije obavio mnogo posla, niti je mnogo poverio čoveku. Jovov život se uglavnom sastojao od čuvanja stada, ali u njegovom srcu je bilo mesta za Boga; imao je bogobojažljivo srce. U svom životu, često je tražio Božju nameru i nikada nije činio ništa što bi uvredilo Boga. Čak i kada su ga zadesile kušnje i izgubio je imovinu i decu, i čak i kada mu je telo bilo prekriveno nepodnošljivo bolnim čirevima, on se nikada nije žalio na Boga. I dalje je bio u stanju da se pokori Bogu i da hvali Njegovo ime. Jovovo stvarno proživljavanje postalo je svedočanstvo Božje pobede nad Sotonom i on je dobio Božje odobravanje. Uvek sam se plašio da neću moći da obavim više dužnosti i da ću biti isključen. To je bila moja predstava. Dužnosti koje sam mogao da obavljam bile su ograničene zbog moje bolesti. Bog je bio potpuno svestan moje situacije. Na primer, neka braća i sestre ne mogu da obavljaju svoje dužnosti jer su u zatvoru, ali Bog nikada nije rekao da ih ne odobrava. Bog ne meri ljude prema tome koliko dužnosti obavljaju; umesto toga, On gleda kojim putem idu i da li se njihove iskvarene naravi menjaju. Sada je ono što treba da uradim bilo da prihvatim i da se pokorim, fokusirajući se na jedenje i pijenje Božjih reči i stremljenje ka istini. Pročitao sam ovaj poseban odlomak Božjih reči: „Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: ’Kada će ova bolest biti izlečena? Kad ona zaista bude izlečena, daću sve od sebe da izvršavam svoju dužnost i biću posvećen. Kako da budem posvećen kad sam bolestan? Kako da izvršavam dužnost stvorenog bića?’ Dokle god dišeš, zar nisi u stanju da izvršavaš svoju dužnost? Dokle god dišeš, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Dokle god dišeš, dokle god si bistrog uma, jesi li u stanju da se ne žališ na Boga?” Iz Božjih reči sam shvatio da kada Bog od nas zahteva da obavljamo svoju dužnost, to se odnosi na primenu istine i svedočenje o Njemu. On ne želi da natera ljude da ulažu napor za Njega. Čak i ako se nikada ne oporavim od svoje bolesti i nikada više ne budem mogao da izađem da obavljam svoju dužnost, ako mogu da se odreknem svoje namere da dobijem blagoslove, da prestanem da pokušavam da sklapam nagodbe s Bogom i ako mogu da Mu se voljno pokorim bez obzira na to da li ću dobiti blagoslove ili nesreće, to je takođe dužnost koju treba da obavljam pred Bogom. Bez obzira na to kako se moja bolest bude razvijala u budućnosti, moram da nastavim da iskreno verujem u Boga i da stremim ka istini. Kada sam to shvatio, moje srce se zaista razvedrilo i više nisam brinuo da li ću se oporaviti od bolesti. Taj osećaj je bio kao olakšanje i lakoća nakon zbacivanja teških okova.

Nakon toga, svakog dana sam sebi pravio plan. Obavljao sam svoje duhovne posvećenosti, jeo i pio Božje reči, pevao himne i učio tehnike montaže, vodeći veoma ispunjen život. Kasnije sam takođe vežbao pisanje propovedi za propovedanje jevanđelja. I ne primetivši, zaboravio sam na svoju bolest, a ponekad sam čak zaboravljao da uzmem lek kada bih se ujutru probudio. Uskoro je prošlo mesec dana i bilo je vreme za još jednu kontrolu. Više nisam bio nervozan i više se nisam nadao da će moja bolest biti izlečena; znao sam da postoje lekcije koje treba da naučim bez obzira na to da li će biti izlečena ili ne. Tiho sam se molio Bogu i mirno obavio pregled. Kada sam otišao po rezultate testa, video sam da mi je nivo transaminaze pao na 34 U/L! Plašio sam se da sam pogrešno pročitao, pa sam ponovo pažljivo pročitao. Zaista je bilo 34 U/L! Moja funkcija jetre se vratila u normalu, a nivo virusa hepatitisa B se takođe spustio u normalne granice. Nisam mogao da verujem sve dok nisam izašao iz bolnice; osećao sam se kao u snu. Ovaj mesec je bio mesec kada sam najmanje redovno uzimao lekove. Ponekad sam čak zaboravljao da uzmem lek dva dana zaredom, ali moja bolest je bila izlečena, a da nisam ni primetio. Potvrdio sam u srcu da je to Božje delo. Setio sam se Božjih reči: „Čovekovo srce i duh su u Božjoj ruci, a sve u njegovom životu posmatraju Božje oči. Bez obzira na to veruješ li u sve ovo ili ne, sve će se stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivati, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Ovako Bog ima suverenost nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Iz Božjih reči sam shvatio da su sve stvari, bilo da su žive ili mrtve, u Božjim rukama, i sve se menjaju u skladu s Božjim mislima. Na njih ne utiču nikakvi drugi faktori. To je Božji autoritet. Na primer, da li će moja bolest biti izlečena ili ne, bilo je u Božjim rukama. Kada sam živeo u pogrešnom stanju, bez obzira na to kako sam lečio svoju bolest, ona se samo pogoršavala, nikad nije bilo bolje. Međutim, kada sam stekao izvesno razumevanje sebe i moje stanje se donekle promenilo, brzo sam se oporavio iako sam neredovno uzimao lekove. Bog je tako svemoguć i Njegova dela su tako čudesna! Hvalio sam Boga iz dubine srca. Ova bolest je trajala skoro godinu dana i mnogo sam propatio za to vreme. Međutim, kroz ovo iskustvo stekao sam izvesno razumevanje Božjeg autoriteta i moja vera u Boga se povećala, tako da sam osetio da je vredelo dobiti ovu bolest!

Kroz ovu bolest, shvatio sam svoje nečiste namere u stremljenju ka blagoslovima u svojoj veri u Boga, i takođe sam jasno video svoju ružnu stranu: bio sam sebičan i podao. Video sam da je sve što je Bog činio bilo da me očisti, da me povede na ispravan put vere u Boga i da me navede da živim s ljudskošću i razumom. Ova bolest je donela prekretnicu na putu moje vere u Boga. Istinski sam doživeo da je ova bolest koja me je snašla bila Božji blagoslov, i zahvaljujem Bogu iz dubine srca!