Aprila 2017. godine, otišao sam u bolnicu na lekarski pregled i otkrio da imam hepatitis B. Nivo transaminaze bio mi je čak 220 U/L, a hepatitis B mi je bio aktivan. Crkva je uzela u obzir moje stanje i uredila da odem kući na lečenje. Dok sam pakovao prtljag, gledao sam dvojicu braće sa kojima sam sarađivao kako uz priču i smeh razgovaraju o poslu. Osetio sam tugu i pomislio: „Sada, kada se Božje delo bliži kraju, ključno je vreme da obavljamo svoju dužnost i pripremamo dobra dela. A ja, umesto toga, idem kući da se oporavljam. Ako ostanem kod kuće godinu ili dve i ne budem mogao da obavljam dužnosti, kako ću uopšte moći da pripremim dobra dela? Kad dođe katastrofa, sigurno ću u njoj propasti. Ako umrem, zar moja vera u Boga neće biti uzaludna?” Takođe sam pomislio na to kako sam napustio dom da bih obavljao svoju dužnost, manje od godinu dana nakon što sam počeo da verujem u Boga. Koje god mi je dužnosti crkva dodelila, nikada nisam bio izbirljiv i uvek sam se trudio da ih uradim bolje. Konkretno, u poslednjih šest meseci sam obavljao dužnost montažera. Često sam ustajao rano i ostajao budan do kasno. Nikada se nisam povlačio kada bih naišao na poteškoće i vredno sam radio na učenju stručnih veština. Postigao sam neke rezultate u svojim dužnostima. Bio sam tako revnostan i aktivan u obavljanju svoje dužnosti, pa zašto me Bog nije zaštitio? Zašto je umesto toga dozvolio da dobijem ovu bolest? Zaista nisam mogao to da razumem. Podigavši glavu da pogledam dvojicu braće, zavideo sam im što su zdravi i što mogu ovde da nastave da obavljaju svoje dužnosti. Ja sam se, s druge strane, upravo spremao da napustim mesto gde sam obavljao svoju dužnost i da se vratim kući. Osećao sam da mi je budućnost krajnje sumorna i bio sam izuzetno potišten, osećajući se paralisano i slabo u celom telu. Kada sam pomislio na to da je ovo poslednja etapa Božjeg dela i jedina prilika za spasenje čovečanstva, i da sam imao sreće da živim u ovo vreme, zaista nisam bio voljan da se tek tako predam. Mislio sam da moram hitno da se lečim kad se vratim kući i da ću se vratiti svojim dužnostima čim se izlečim. Na taj način pripremio bih više dobrih dela i imao veću nadu da ću biti spasen.

Po povratku kući, čuo sam da je kineska medicina veoma efikasna i odmah sam zamolio oca da mi nabavi neke kineske lekove. Istovremeno, istrajao sam u učenju tehnika relevantnih za dužnost koju sam obavljao, misleći da ću, nakon što se izlečim, moći ponovo da izađem i obavljam svoju dužnost. Lekar mi je prepisao lekove za mesec dana. Uzimao sam ih na vreme kako mi je lekar naložio, nadajući se da ću se brzo oporaviti. Mesec dana kasnije, s velikim iščekivanjem sam otišao u bolnicu na kontrolu. Nakon što sam dobio rezultate testa, ustanovio sam da mi nivo transaminaze uopšte nije opao. Jednostavno nisam mogao da verujem i pomislio sam: „Celog meseca sam uzimao lekove na vreme. Zašto se moje stanje nimalo nije popravilo? Zašto me Bog nije blagoslovio?” Posle nekog vremena, negde u avgustu, jedna sestra mi je pričala o biljci zvanoj divlji celer, koju su neki ljudi koristili za lečenje hepatitisa B. Bio sam veoma uzbuđen kada sam to čuo. Iako je sestra više puta naglasila da je ta biljka veoma otrovna i da može biti opasna po život ako se ne pripremi kako treba, ja sam i dalje želeo da je probam. Mislio sam da je vredno rizika ako bi to moglo da me izleči. Neočekivano, uzimanje te biljke nije imalo apsolutno nikakvog efekta i osećao sam se krajnje jadno. Nisam mogao da shvatim zašto se to dešava. Nakon toga, pao sam u negativnost. Nisam imao šta da kažem u svojim molitvama, koje su bile zaista suve; manje sam jeo i pio Božje reči, nisam želeo da učim tehnike koje sam ranije uporno proučavao i uvek mi je nedostajalo motivacije.

Negde u novembru, jedan brat mi je doneo recept, rekavši da je namenjen posebno za lečenje hepatitisa B. Žarko sam želeo da ga isprobam, ali kad sam se setio neuspeha prethodnog lečenja divljim celerom, pomislio sam: „Da li je to zato što se fokusiram samo na lekove, a retko se molim? Tokom ovog lečenja, moram više da se molim Bogu. Možda će me Bog, kada vidi moje ’iskreno’ srce, blagosloviti i izlečiti.” Brzo sam uzeo recept i otišao da uzmem lek. Ma koliko da je bio gorak, izdržao sam i popio ga. Tokom ovog perioda, mnogo puta sam se molio Bogu, govoreći Mu da želim da se vratim obavljanju svoje dužnosti i da iskreno stremim ka istini. Nadao sam se da ću takvim „iskrenim” stavom dirnuti Božje srce, kako bi me blagoslovio da se oporavim od bolesti. Mesec dana kasnije, kada sam otišao po rezultate testa, lekar je rekao: „Dva puta smo vas testirali. Vaše virusno opterećenje je veoma visoko. Nivo transaminaze vam je čak preko 1200!” Pomislio sam: „Nivo transaminaze od preko 200 je već u startu bio veoma ozbiljan. Šta li znači nivo od preko hiljadu?” Stajao sam tamo ukopan, sećajući se da sam čuo da, ako se hepatitis B ne kontroliše kako treba, može dovesti do ciroze ili čak raka jetre. Da li ću i ja dobiti rak jetre? Kada sam to pomislio, osećao sam se izuzetno uplašeno i bespomoćno. Razmišljao sam o tome kako sam se proteklog meseca često molio Bogu da me izleči, ali sada, ne samo da se moje stanje nije popravilo, nego se još i pogoršalo. To što sam stalno nailazio na zid sigurno nije bila slučajnost. Sve vreme sam samo želeo da se izlečim i mislio sam da, pošto želim da ozdravim kako bih obavljao svoju dužnost, to je opravdano. Međutim, nikada nisam razmišljao da li je to u skladu s Božjim namerama. Počeo sam da mislim: „Možda u iznenadnom pogoršanju mog stanja postoji Božja namera. Ne mogu više da budem tvrdoglav i da se ne pokajem. Moram da se molim, da tražim Božju nameru i da naučim svoju lekciju.” Stoga sam u srcu usrdno zavapio Bogu: „Dragi Bože, moje stanje se pogoršalo uz Tvoju dozvolu. Iako još uvek ne razumem zašto se to dešava, u srcu znam da ono čemu stremim definitivno nije u skladu s Tvojom namerom. Molim Te, povedi me da dokučim Tvoju nameru i da se ne bunim protiv Tebe.” Sedeo sam ošamućen na stepenicama u bolnici, neprestano prizivajući Boga u srcu. Odjednom sam se setio nekih Božjih reči koje sam ranije pročitao: „Sve što Bog čini neophodno je i izuzetno značajno, jer sve što On čini u čoveku tiče se Njegovog upravljanja i spasenja ljudskog roda. Naravno, ni delo koje je Bog učinio u Jovu nije drugačije, iako je Jov bio savršen i uspravan u Božjim očima” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Bog je dozvolio Sotoni da Jovu oduzme svu imovinu i decu i dozvolio je da ga zadesi bolest. Jov je sve izgubio, a trpeo je i veliki fizički bol. Iz perspektive svetovnih ljudi, ono što se dogodilo Jovu nije bilo dobro, već loše. Međutim, Jov se bojao Boga. Nije se žalio na Boga i bio je u stanju da se pokori. Nakon što je Jov doživeo kušnje, stekao je izvesno razumevanje Boga, a njegova vera i strah od Boga su se uzdigli; Bog mu se lično pojavio. Kakav je to samo bio blagoslov! Kada sam o tome razmišljao, shvatio sam da bez obzira na to kolika te bolest ili nesreća zadese, ili koliko patnje moraš da podneseš, ako možeš da stremiš ka istini i tražiš Božju nameru, na kraju ćeš iz toga zadobiti istinu i nešto steći. Božje namere su dobre i On ne želi nikoga da obmanjuje. Shvativši Božju nameru, osetio sam toplinu u srcu i moje dotad bespomoćno i uplašeno srce se zagrejalo i postepeno smirilo. Morao sam da oponašam Jova, da imam stav pokornosti i da se molim tražeći Božju nameru. Verovao sam da će me Bog voditi.

Bolničko okruženje je bilo previše bučno, pa sam ustao i otišao u obližnju šumu. Dok sam ulazio u šumu, nisam mogao a da ne počnem ponovo da brinem o svom stanju. Mislio sam: „Ovog meseca mi je nivo transaminaze skočio na preko 1000. Ako nastavi da se razvija ovim tempom i dobijem rak jetre, zar neće biti gotovo sa mnom? Da li Bog zaista ovoga puta hoće da mi oduzme život?” Kada sam pomislio na umiranje, podsvesno sam se opirao u srcu, misleći: „Zašto Bog hoće da umrem? Još sam mlad! Zar će mi se život zaista završiti kad je tek počeo? Da nisam verovao u Boga, da li bih bio pošteđen ovakve kušnje? Da li bih bio pošteđen ove bolesti? Iako ne bih mogao da budem spasen, bar bih možda živeo još nekoliko godina!” U tom trenutku, srce mi je preskočilo. Pomislio sam: „Zar se ne žalim na Boga?” Brzo sam se pomolio Bogu: „Dragi Bože, ne želim da se žalim na Tebe, ali moje srce je neprestano sputano smrću. Molim Te, povedi me da se ispravno ophodim prema ovome.” Nakon molitve, setio sam se himne koju sam ranije često pevao, pod naslovom „Stvoreno biće treba da bude prepušteno na milost Božjoj orkestraciji”:

1  Ma šta da Bog traži od tebe, treba samo da svim silama radiš ka tome, i nadam se da ćeš na kraju svoju odanost prema Bogu moći da ispuniš pred Njim. Dokle god gledaš Boga kako se zadovoljno osmehuje sedeći na Svom prestolu, čak i ako se to desi u trenutku kad ti je suđeno da umreš, trebalo bi da budeš u stanju da se smeješ i osmehuješ dok sklapaš oči. Tokom svog života, moraš izvršiti svoju poslednju dužnost prema Bogu.

2  U prošlosti je Petar bio naglavačke razapet zarad Boga; ti, međutim, treba da udovoljiš Bogu u ovim poslednjim danima i da svu svoju energiju utrošiš radi Njega. Šta jedno stvoreno biće može da učini za Boga? Stoga bi trebalo da se unapred prepustiš Bogu, kako bi On s tobom po Svojoj volji orkestrirao. Dokle god Ga to čini srećnim i zadovoljnim, pusti Ga da s tobom čini šta Mu je volja. Kakvo pravo ljudi imaju da iznose pritužbe?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”

Tiho sam pevušio himnu i nehotice su mi potekle suze. Bog me je blagoslovio time što me je doveo u Svoju kuću. Pročitao sam mnoge Njegove reči i razumeo neke istine. Znam da je ljude stvorio Bog, kako je čovečanstvo iskvario Sotona, kako Bog spasava čovečanstvo korak po korak i kako Bog čisti i preobražava ljude u poslednjim danima. Takođe sam iskusio prosvećenje i vođstvo Svetog Duha u obavljanju svoje dužnosti. Toliko sam dobio od Boga, ali uopšte Mu nisam bio zahvalan. Sada kada se moje stanje pogoršalo, žalio sam se na Boga, pa sam čak i pomišljao da zažalim zbog svoje vere u Njega. Zar to nije bilo previše bolno za Boga? Zar to nije bilo izdajnički? Svi koji žive na ovom svetu će se razboleti, a toliko ljudi koji ne veruju u Boga pati od teških bolesti i raka. Međutim, ja sam se i dalje žalio, misleći kako, da nisam verovao u Boga, možda ne bih dobio ovu bolest. Zar nisam govorio potpune besmislice? Bio sam potpuno nerazuman! Iako sam dobio ovu bolest, molio sam se Bogu i On me je prosvetio i usmerio Svojim rečima, dajući mi utehu i podršku. Uz podršku od Boga, osećao sam se mnogo srećnije od nevernika. Osim toga, ja sam stvoreno biće. Bog me je stvorio, pa čak i ako mi oduzme život, ne treba da se žalim na Njega, a još manje da ikada zažalim što verujem u Boga. Treba da se pokorim. Zatim sam se pomolio Bogu u pokornosti i osećao sam se veoma spokojno. Više nisam brinuo da li ću umreti.

Na jednom okupljanju, pročitao sam odlomak Božjih reči, koji mi je dao izvesno razumevanje moje iskvarene naravi. Bog kaže: „Pošto današnji ljudi ne poseduju istu ljudskost kao Jov, šta je sa njihovom priroda-suštinom i njihovim odnosom prema Bogu? Da li se oni plaše Boga? Klone li se zla? Ljude koji se Boga ne plaše i koji se ne klone zla moguće je sažeto opisati u dve reči: ’Božji neprijatelji’. Te dve reči često izgovarate, ali nikad niste saznali njihovo pravo značenje. Reči ’neprijatelji Božji’ poseduju suštinu: njima se ne kaže da Bog u čoveku vidi Svog neprijatelja, već da je čovek taj koji Boga posmatra kao neprijatelja. Kao prvo, kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje Njegovih blagoslova i svega što žele. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: ’Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, dao sam mnogo toga, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti kraj? Hoću li dobiti od Boga blagoslove? …’ Svaki čovek u svom srcu stalno ovako kalkuliše i pred Boga postavlja zahteve, u kojima se ogledaju njegovi motivi, ambicije i njegova sklonost ka cenjkanju. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu i vidi da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok stremi ka Bogu, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano Mu je postavljao zahteve i na svakom koraku je čak na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na rog izobilja i švajcarski vojni nožić, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, kao da je pokušaj da od Boga dobija blagoslove i obećanja njegovo prirodno pravo i obaveza, dok su zaštita, briga i opskrba čoveka bile odgovornosti koje Bog treba da ispuni. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To znači da čovek nikada nije razmatrao, niti je shvatio da vera u Boga zahteva strah i obožavanje Boga. U svetlu takvih uslova, čovekova suština je očigledna. Kakva je ta suština? Ona se sastoji u tome da je čovekovo srce zlonamerno, zlokobno i varljivo, da ne voli pravičnost, pravednost i sve ono što je pozitivno, te da je prezrivo i pohlepno. Čovekovo srce je za Boga zatvoreno da zatvorenije ne može biti; on ga uopšte nije predao Bogu. Bog nikada nije video čovekovo pravo srce, niti je čovek Boga ikada obožavao. Ma koliko da je velika cena koju Bog plaća, ma koliko posla da On obavlja i ma koliko da čoveku pruža, čovek na sve to ostaje slep i potpuno ravnodušan. Čovek nikada nije svoje srce predao Bogu, već samo želi da upravlja vlastitim srcem, da sȃm donosi svoje odluke – a skriveno značenje svega toga je da čovek ne želi da sledi put straha od Boga i izbegavanja zla, ne želi da se pokorava Božjoj suverenosti i uređenjima, niti želi da Boga obožava kao Boga. U takvom se stanju čovek danas nalazi” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Bog je razotkrio namere i metode ljudi koji u Boga veruju da bi pokušali da s Njim sklapaju nagodbe. Bog osuđuje suštinu ovih ljudi kao ogavnu, pohlepnu, podmuklu i lažljivu. Ton i formulacije Božjih reči odišu mržnjom i gađenjem prema ovakvim ljudima i osetio sam Božju pravednu narav i svetu suštinu. Kada sam uporedio njihovo ophođenje prema Bogu sa svojim, video sam da sam se i ja prema Njemu isto ophodio. Setio sam se, kad sam saznao da je Bog u poslednjim danima došao da deluje kako bi okončao ovo doba, te da će oni koje Bog spase moći da prežive i uđu u carstvo da uživaju u večnim blagoslovima, očajnički sam želeo da zadobijem blagoslove koje će Bog dati čoveku, pa sam čvrsto rešio da verujem u Boga. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, sa žarom sam stremio, i u roku od godinu dana počeo sam da obavljam svoju dužnost puno radno vreme. Nisam odustajao od obavljanja dužnosti montažera uprkos mnogim poteškoćama i preuzeo sam inicijativu da proučavam stručne veštine, ulažući mnogo truda. Mislio sam da, pošto sam tako proaktivan u obavljanju svoje dužnosti, Bog mora da me voli i odobrava, i da ću imati dobre nade da budem blagosloven u budućnosti. Kada mi je ustanovljen hepatitis B, u srcu sam se žalio na Boga i mislio sam da Bog nije trebalo da dopusti da se razbolim jer sam bio toliko proaktivan u obavljanju svoje dužnosti. Mislio sam da ako odem kući da se oporavim, neću moći da obavljam svoju dužnost i neću dobiti blagoslove u budućnosti, pa sam se osećao krajnje jadno. Po povratku kući, pokušao sam na sve moguće načine da izlečim svoju bolest i nadao sam se da će me Bog blagosloviti kako bih se što pre oporavio od bolesti. Kada moja bolest nije bila izlečena posle dva tretmana, osećao sam se izuzetno potišteno i beznadežno. Nisam više želeo da se molim, da jedem i pijem Božje reči, niti da učim tehnike montaže, i živeo sam u negativnosti. Kasnije sam upućivao neiskrene molitve Bogu, govoreći da mi je napredak u životu spor jer ne obavljam svoju dužnost. Moja neizrečena misao je bila da zamolim Boga da ukloni moju bolest kako bih mogao da nastavim da obavljam svoju dužnost. Zapravo, želeo sam da izađem i obavljam svoju dužnost ne zato da bih udovoljio Bogu, već radi svog sopstvenog budućeg odredišta. Plašio sam se da ako ne budem mogao da obavljam svoju dužnost, neću imati dobro odredište, ali kada sam se molio Bogu, rekao sam da želim da obavljam svoju dužnost kako bih stremio ka istini i udovoljio Njemu. Zar nisam očigledno pokušavao da prevarim Boga? Video sam da je moja namera u verovanju u Boga i obavljanju dužnosti bila samo da od Njega zadobijem blagoslove i koristi. Sve što sam pokušavao bilo je da sklapam nagodbe i postavljam zahteve Bogu, i nisam imao nimalo iskrenosti. Bog me je stvorio i sve što imam dolazi od Boga. Sada sam imao sreću da prihvatim Božje spasenje, ali nisam imao nimalo zahvalnosti prema Njemu. Čak sam pokušavao da sklapam nagodbe s Bogom, da Ga varam i koristim. Nisam imao nimalo savesti ni razuma. Bio sam tako ogavan! Nisam imao nimalo ljudskosti! Ako bi moja vera u Boga uvek bila pomešana s pokušajima sklapanja nagodbi s Njim, On me nikada ne bi odobrio, ma koliko dužnosti obavljao. Pošto se moja koristoljubiva iskvarena narav nimalo nije promenila, i dalje sam bio sebična, podla, rđava i lažljiva osoba. Kako sam mogao biti spasen kad sam bio takav? Razmišljao sam o tome kako je Pavle čitavog života radio za Gospoda, obavljajući bezbrojna dela. Međutim, on uopšte nije stremio ka istini i njegova iskvarena narav se nimalo nije promenila. Čak je koristio svoj rad i davanje sebe kao kapital da otvoreno zahteva venac od Boga, govoreći: „spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:8). Time se podrazumevalo da bi Bog bio nepravedan ako Pavlu ne bi podario venac. Pavle se otvoreno bunio protiv Boga, što je uvredilo Božju narav i dovelo do toga da bude proklet i kažnjen od Boga. Kada sam o ovome razmišljao, osetio sam strah i shvatio da verovanje u Boga samo radi stremljenja blagoslovima ima ozbiljne posledice. Tek tada sam shvatio da je u tome što sam se razboleo bila Božja dobra namera. Verovao sam u Boga nekoliko godina, ali nikada nisam stremio ka istini; samo sam stremio ka blagoslovima i pokušavao da sklapam nagodbe s Bogom. Bog nije želeo da nastavim pogrešnim putem i da budem uništen, pa je zato upotrebio bolest da me zaustavi na mom putu, otkrivajući moje nečiste namere u stremljenju ka blagoslovima, nateravši me da se umirim, da duboko promislim o sebi i na vreme ispravim pogrešno stanovište u svom stremljenju. Da se nisam zarazio ovom bolešću, jednostavno ne bih uopšte mogao da razumem sebe. Tek tada sam shvatio Božju mukotrpnu nameru i odjednom su nestali moji prethodni nesporazumi i pritužbe na Boga. Umesto toga, srce mi je bilo ispunjeno zahvalnošću prema Njemu. Shvatio sam da u budućnosti više ne mogu da postavljam zahteve Bogu, bez obzira na to da li će moja bolest biti izlečena ili ne. Umesto toga, morao sam pravilno da verujem u Boga i da Mu se pokoravam. Nekoliko dana kasnije, otac me je odveo u bolnicu na lečenje. Molio sam se Bogu: „Dragi Bože, ne znam s čim ću se danas suočiti kad odem u bolnicu. Ali verujem da su u svemu Tvoje dobre namere. Bez obzira na moje stanje, voljan sam da Ti se pokorim.” Lekar je bio iznenađen kada je video rezultate mog testa i rekao je da je moje stanje prilično ozbiljno. Jetra mi je bila oštećena i imao sam previše virusa hepatitisa B, pa mi je bilo potrebno hitno lečenje. Nakon što sam to čuo, bio sam malo zabrinut, ali sam ubrzo shvatio da je u Božjim rukama da li će moja bolest biti izlečena ili ne. Sve što sam morao da uradim bilo je da to prihvatim puštajući da ide svojim prirodnim tokom i da sarađujem u lečenju. Što se tiče onoga što će se desiti u budućnosti, bio sam voljan da to poverim Bogu. Kada sam to pomislio, osetio sam spokoj.

Kasnije sam često osećao nemir u srcu, misleći: „Samo sedim kod kuće svaki dan i ne mogu da obavljam svoju dužnost. Zar neću na kraju završiti kao smeće? Bog me neće odobriti ako ne uspem da obavim svoju dužnost.” Molio sam se Bogu, tražeći kako da iskusim ovo okruženje. Jednog dana sam pročitao Božje reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on treba da je obavlja bez traženja naknade, bez uslova ili razloga. Samo se to može nazvati vršenjem svoje dužnosti. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada ne bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). „Ako si, u svojoj veri u Boga i potrazi za istinom, u stanju da kažeš: ’Kakvoj god bolesti ili nemilom događaju Bog dozvoli da me zadesi – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog naložio i dužnost koju treba da obavljam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti’, zar to nije svedočenje? Kada imaš takvu rešenost i kada si u takvom stanju, zar još možeš da se žališ na Boga? Ne možeš. U tom trenutku, pomislićeš: ’Bog mi daje ovaj dah, opskrbljivao me je i štitio svih ovih godina, od toliko me je bola sačuvao, toliko mi blagodati dao i toliko istina. Shvatio sam istine i tajne koje ljudi generacijama nisu mogli da razumeju. Od Boga sam toliko dobio, pa moram da mu se odužim! Ranije sam rastom bio suviše mali, nisam razumeo ništa i sve što sam činio bolelo je Boga. Možda u budućnosti neću imati drugu priliku da se odužim Bogu. Bez obzira na to koliko vremena mi je preostalo da živim, moram da uložim ono malo snage što imam i uradim šta mogu za Boga, da Bog može da vidi da sve ove godine u kojima me je opskrbljivao nisu bile uzalud, već da su urodile plodom. Dozvolite mi da Bogu donesem utehu, više Ga ne povredim niti razočaram.’ Kako bi bilo da tako razmišljaš? Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: ’Kada će ta bolest biti izlečena? Kada zaista bude izlečena, daću sve od sebe da obavljam svoju dužnost i da budem posvećen. Kako da budem posvećen kada sam bolestan? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?’ Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da obavljaš svoju dužnost? Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Do poslednjeg svog daha, dokle god si iole bistrog uma, da li si u stanju da se ne žališ na Boga? (Da.)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se razvedrilo i shvatio sam da naša dužnost nema nikakve veze s tim da li smo blagosloveni ili trpimo nesreću. Obavljanje naše dužnosti je naša odgovornost i misija kao stvorenih bića; to je jednostavno ono što treba da radimo. Po mojim shvatanjima, verovao sam da ću, sve dok budem obavljao više dužnosti, na kraju dobiti blagoslove od Boga. Mislio sam da je to isto kao kad nevernici rade za svog šefa: što više rade, više su plaćeni. Zapravo, Bog nikada nije rekao da će nas, sve dok obavljamo svoje dužnosti i obavljamo više dužnosti, odobriti i blagosloviti. Moje gledište je bilo u potpunosti zasnovano na mojim sopstvenim predstavama i uobrazilji, i uopšte nije bilo u skladu sa istinom. Obavljanje naše dužnosti je način da stremimo ka istini i da budemo spaseni u našoj veri u Boga. Ako obavljamo svoju dužnost, a ne stremimo ka istini, idemo pogrešnim putem i nema promene u našim iskvarenim naravima, onda bez obzira na to koliko dužnosti obavljamo, Bog nas nikada neće odobriti. Na primer, verovao sam u Boga već nekoliko godina i sve to vreme sam obavljao dužnosti u crkvi. Međutim, uopšte se nisam fokusirao na jedenje i pijenje Božjih reči da bih razrešio svoju iskvarenu narav. Moja namera u obavljanju dužnosti uvek je bila da dobijem blagoslove od Boga i moja sebična i pohlepna iskvarena narav se nimalo nije promenila. Kada me je zadesila bolest i ugrozila mi život, nisam mogao a da ne gunđam i ne žalim se na Boga. Zar to nije bilo buntovništvo i opiranje Bogu? Ako i dalje ne budem stremio ka istini, onda se na kraju moja narav neće promeniti, neću pokazati nikakvu istinsku pokornost ni strah od Boga i neću dati nikakvo svedočanstvo. U tom slučaju, bez obzira na to koliko truda uložim ili koliko dužnosti obavim, sve će biti uzalud i neću moći da budem spasen. Pomislio sam na Jova. U njegovo doba, Bog nije obavio mnogo posla, niti je mnogo poverio čoveku. Jovov život se uglavnom sastojao od čuvanja stada, ali u njegovom srcu je bilo mesta za Boga; imao je bogobojažljivo srce. U svom životu, na svakom koraku je tražio Božju nameru i nikada nije činio ništa što bi uvredilo Boga. Čak i kada su ga zadesile kušnje i izgubio je imovinu i decu, i čak i kada mu je telo bilo prekriveno nepodnošljivo bolnim čirevima, on se nikada nije žalio na Boga. I dalje je bio u stanju da se pokori Bogu i da hvali Njegovo ime. Jovovo stvarno proživljavanje postalo je svedočanstvo Božje pobede nad Sotonom i on je dobio Božje odobravanje. Uvek sam se plašio da neću moći da obavim više dužnosti i da ću biti isključen. To je bilo moje shvatanje. Razmišljajući o tome, dužnosti koje sam mogao da obavljam bile su ograničene zbog moje bolesti. Bog je bio potpuno svestan moje situacije. Na primer, neka braća i sestre ne mogu da obavljaju svoje dužnosti jer su u zatvoru, ali Bog nikada nije rekao da ih ne odobrava. Bog ne meri ljude prema tome koliko dužnosti obavljaju; umesto toga, On gleda kojim putem idu i da li se njihove iskvarene naravi menjaju. Sada je okruženje koje je Bog uredio za mene bilo da iskusim Njegovo delo kod kuće i trebalo je da prihvatim i da se pokorim, fokusirajući se na jedenje i pijenje Božjih reči i stremljenje ka istini. To je ono što treba da radim. Pročitao sam ovaj poseban odlomak Božjih reči: „Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: ’Kada će ta bolest biti izlečena? Kada zaista bude izlečena, daću sve od sebe da obavljam svoju dužnost i da budem posvećen. Kako da budem posvećen kada sam bolestan? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?’ Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da obavljaš svoju dužnost? Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Do poslednjeg svog daha, dokle god si iole bistrog uma, da li si u stanju da se ne žališ na Boga?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Iz Božjih reči sam shvatio da kada Bog od nas zahteva da obavljamo svoju dužnost, to se odnosi na primenu istine i svedočenje o Njemu. On ne želi da natera ljude da ulažu napor za Njega. Čak i ako se nikada ne oporavim od svoje bolesti i nikada više ne budem mogao da izađem da obavljam svoju dužnost, ako mogu da se odreknem svoje namere da dobijem blagoslove, da prestanem da pokušavam da sklapam nagodbe s Bogom i ako mogu da Mu se voljno pokorim bez obzira na to da li ću dobiti blagoslove ili nesreće, to je takođe dužnost koju treba da obavljam pred Bogom. Bez obzira na to kako se moja bolest bude razvijala u budućnosti, da li ću moći ponovo da izađem i obavljam svoju dužnost, ili kakvo mi okruženje Bog uredi, moram da nastavim da iskreno verujem u Boga i da stremim ka istini. Kada sam to shvatio, moje srce se zaista razvedrilo i više nisam brinuo da li ću se oporaviti od bolesti. Osećaj je bio kao olakšanje i lakoća nakon zbacivanja teških okova!

Nakon toga, svakog dana sam sebi pravio plan. Obavljao sam svoje duhovne posvećenosti, jeo i pio Božje reči, pevao himne i učio tehnike montaže, vodeći veoma ispunjen život. Kasnije sam takođe vežbao pisanje propovedi za propovedanje jevanđelja. I ne primetivši, zaboravio sam na svoju bolest, a ponekad sam čak zaboravljao da uzmem lek kada bih se ujutru probudio. Uskoro je prošlo mesec dana i bilo je vreme za još jednu kontrolu. Više nisam bio nervozan i više se nisam nadao da će moja bolest biti izlečena; znao sam da postoje lekcije koje treba da naučim bez obzira na to da li će biti izlečena ili ne. Tiho sam se molio Bogu i mirno obavio pregled. Kada sam otišao po rezultate testa, video sam da mi je nivo transaminaze pao na 34 U/L! Plašio sam se da sam pogrešno pročitao, pa sam ponovo pažljivo pročitao. Zaista je bilo 34 U/L! Moja funkcija jetre se vratila u normalu, a nivo virusa hepatitisa B se takođe spustio u normalne granice. Nisam mogao da verujem sve dok nisam izašao iz bolnice; osećao sam se kao u snu. Ovaj mesec je bio mesec kada sam najmanje redovno uzimao lekove. Ponekad sam čak zaboravljao da uzmem lek dva dana zaredom, ali moja bolest je bila izlečena, a da nisam ni primetio. Osetio sam u srcu da je to Božje delo. Setio sam se Božjih reči: „Čovekovo srce i duh su u Božjoj ruci, a sve u njegovom životu posmatraju Božje oči. Bez obzira na to veruješ li u sve ovo ili ne, sve će se stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivati, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Ovako Bog ima suverenost nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Iz Božjih reči sam shvatio da Bog drži suverenost nad svim stvarima, bilo da su žive ili mrtve, i sve se menjaju u skladu s Božjim mislima. Na njih ne utiču nikakvi drugi faktori. To je Božji autoritet. Uzmimo za primer moju bolest. Kada sam živeo u pogrešnom stanju, bez obzira na to kako sam lečio svoju bolest, ona se samo pogoršavala, nikad nije bilo bolje. Međutim, kada sam stekao izvesno razumevanje sebe i moje stanje se donekle promenilo, brzo sam se oporavio iako sam neredovno uzimao lekove. Osetio sam da je Bog tako svemoguć i Njegova dela su tako čudesna! Hvalio sam Boga iz dubine srca. Ova bolest je trajala skoro godinu dana i mnogo sam propatio za to vreme. Međutim, kroz ovo iskustvo stekao sam izvesno razumevanje Božjeg autoriteta i moja vera u Boga se povećala, tako da sam osetio da je vredelo dobiti ovu bolest!

Kroz ovu bolest, shvatio sam svoje nečiste namere u stremljenju ka blagoslovima i takođe sam jasno video svoju ružnu stranu: bio sam sebičan i podao. Video sam da je sve što je Bog činio bilo da me očisti, da me povede na ispravan put vere u Boga i da me natera da živim s ljudskošću i razumom. Da nisam prošao kroz kaljenje ovom bolešću, ne bih shvatio nečistoće u svojoj veri u Boga; još manje bih shvatio šta znači istinski obavljati svoju dužnost kao stvoreno biće. Kroz ovu bolest me je Bog spasao i doneo preokret u mojoj veri u Njega – baš na vreme. Konačno sam iskusio da je ova bolest koja me je zadesila zapravo Božji blagoslov koji me je zadesio. Zahvaljujem Bogu iz dubine srca!