Od detinjstva sam uvek slušala ljude generacije mojih roditelja kako govore o podizanju dece da bi se ona brinula o njima u starosti. Kada sam odrasla, bila sam veoma odana svojim roditeljima i poštovala ih. Nakon što sam se udala, rodila sam sina i kćer. Kada su bili mali, s vremena na vreme bih im spominjala kako sin porodice Vang nije uzalud odgajan. Brinuo se o svojim roditeljima u starosti i priredio im je dostojan ispraćaj. Nasuprot tome, porodica Džang ima četiri sina, ali kada ostari i ne može da se kreće, nijedan od njih ne brine o njemu. Zaista je odgajio gnezdo nezahvalnika! Takođe sam pitala svog sina i kćer: „Ja vas odgajam, pa da li ćete se brinuti o meni kada ostarim?” Sin mi je odgovorio: „Hoću!” Radosno sam ga pohvalila, govoreći: „Moj sin je stvarno razuman! Nisam te uzalud odgajala.” Zahvaljujući mom usađivanju ideja, moja deca su od malih nogu znala kako da mi budu odana i da me poštuju. Moje zdravlje je loše. Dobila sam srčano oboljenje i visok krvni pritisak u svojim tridesetim. U težim slučajevima, otežano dišem i vrti mi se u glavi. Ponekad sam toliko slaba da ne mogu da hodam. Nakon što su mi deca odrasla, bez obzira koji posao da sam radila, oni bi ga žurno preuzimali od mene čim bi to videli. Zaista su brinuli o meni. Videvši da se moja deca tako dobro ophode prema meni, osetila sam se veoma utešeno. Osećala sam da ih nisam uzalud odgajala i da imam na koga da se oslonim u starosti. Kako starim, poslednjih godina često patim od napada srčanog oboljenja i visokog krvnog pritiska. Često patim od stezanja u grudima, nedostatka daha, vrtoglavice i nesanice, i ošamućena sam po ceo dan. Takođe postanem previše slaba da bih hodala. Moj muž je veoma umoran od celodnevnog rada i nema energije da se brine o meni, pa su me sin i snaja vodili kod lekara i brinuli su o meni. Tokom pandemije, 2021. godine, Zarazila sam se virusom Korona i ležala sam u krevetu, nesposobna da se pomerim. Sin i snaja su mi donosili vodu i lekove i dobro su brinuli o meni. Kćerka je ponekad dolazila da mi pomogne u čišćenju i pravila mi peciva na pari i punjena peciva da ih stavim u zamrzivač. Svaki put kada bi se to desilo, osećala sam se posebno zadovoljno i osećala sam da nisam uzalud odgajala svoju decu.

Početkom 2023. godine, šef mog sina je hteo da ga premesti u drugu oblast da radi i da mu da unapređenje i povišicu. Sin je razgovarao sa mnom o tome da li da ide ili ne. Kada sam čula vest, u sebi sam pomislila: „Moj sin još uvek nema svoju kuću. Dobro je za njega da zaradi više novca, kako bi mogao da živi udobnijim životom.” Ali onda sam pomislila na sebe kako starim svake godine, telo mi je izmučeno bolešću, i kako mi je i dalje potreban sin da se brine o meni kada ne mogu da se krećem. Ako ode da radi u drugu oblast, da li bih i dalje mogla da se oslonim na njega u kritičnim trenucima? Za tren oka, bilo je leto, i šef mog sina je radio na tome da ga ubedi. Plata mu se više nego utrostručila, a šef mu je takođe obećao da će srediti dobar posao za njegovu ženu. Sin i snaja su pristali. Osetila sam se veoma uznemireno kada sam čula vest i pomislila: „Kada odu, na koga ću se osloniti kada budem bolesna?” U to vreme, moja kćerka je otišla u drugu oblast da obavlja svoje dužnosti. Nakon što su otišli, osećala sam se krajnje usamljeno i potpuno izgubljeno. Pomislila sam u sebi: „Moj sin se ranije brinuo o svim porodičnim stvarima. Neće biti lako naterati sina da pomogne kada se nešto desi u budućnosti. Pošto mi deca nisu tu, što sam starija, sve manje mogu da se oslonim na njih.” Kada sam to pomislila, osećala sam se prilično potišteno.

Ubrzo nakon što su mi deca otišla, ponovo me je pogodio virus Korona. Bilo je mnogo ozbiljnije nego prvi put. Moj muž ne zna kako da brine o ljudima; on samo zna kako da se zatrpa poslom. Ležala sam sama u krevetu, osećajući se veoma napušteno, razmišljajući kako bi lepo bilo da su mi deca tu. Sve sam starija i starija, a zdravlje mi je iz dana u dan sve lošije. Zaista mi je bilo potrebno da se moja deca brinu o meni u tm periodu, ali nisu bili tu i nisam mogla ni na koga da se oslonim. Srce mi se ispunilo brigom, a da to skoro nisam ni primetila, i nisam imala interesovanja da čitam Božje reči. Takođe sam se manje molila. Posle toga sam nekoliko dana primala injekcije i stanje mi se postepeno poboljšavalo. Međutim, i dalje sam se osećala toliko slabo da nisam mogla čak ni brisač da podignem. Osetila sam tugu u srcu, misleći: „Toliko sam naporno radila da odgajim svoju decu, ali dok sam ostarila, svi su otišli. Ako se ozbiljno razbolim u budućnosti, da li će biti tu da se brinu o meni?” Jednog dana, sin me je pozvao video-pozivom i zabrinuto rekao: „Mama, ako ti je neprijatno, odmori se. Ako nešto ne možeš da uradiš, nemoj to da radiš.” Požalila sam se, rekavši: „Ako ja to ne uradim, ko će mi pomoći? Ne mogu da računam na vas!” Kada je moj sin to čuo, spustio je glavu i izgledao veoma uznemireno, ne rekavši ni reč. Kasnije me je sin svakodnevno zvao video-pozivom da pita za moje stanje. Ponekad bi zvao dva ili tri puta dnevno, uvek mi govoreći da idem u bolnicu ako se razbolim, a ne da samo trpim. Iako sam na rečima pristajala, u srcu sam mislila: „Niste ovde, pa ne mogu da se oslonim na vas ako se nešto desi. Kakva je korist od nekoliko utešnih reči?” Kasnije mi se bolest povukla i nije mi bilo toliko iscrpljujuće da obavljam neki posao. Nisam ozbiljno shvatala stvari koje sam razotkrila. Krajem 2023. godine, ponovo sam se zarazila Koronom. Ovog puta je bilo još gore nego pre. Ležala sam u krevetu, toliko mi je bilo neprijatno da je teško opisati taj osećaj. Tih dana nisam bila raspoložena da se molim niti da čitam Božje reči i nisam mogla da obavljam svoju dužnost. Osećala sam se veoma napušteno. Pomislila sam u sebi: „Iako imam sina i kćer, moja kćerka provodi većinu vremena van kuće obavljajući svoje dužnosti. Sin mi je otišao da radi u drugu oblast i ne mogu ni na njega da se oslonim. Ležim bolesna u krevetu i nema čak nikoga da pita kako sam. Nije bilo svrhe odgajati decu!” Kada su moja mlađa braća i sestre saznali da sam se zarazila Koronom, pozvali su me i rekli mi da odmah potražim lečenje. Rekli su da su neki ljudi oko njih umrli od Korone zbog postojećih bolesti. Moj sin je takođe rekao da je u njegovoj kompaniji bila jedna osoba koja je već imala visok krvni pritisak i umrla je od Korone. Pomislila sam na tri puta kada me je pogodio vorus Korona, svaki put teže nego prethodni. Ovog puta sam ležala u krevetu, nesposobna čak i da se pomerim ili da progutam hranu. Pomislila sam u sebi: „Mogu li ovo da prebrodim? Ako budem imala poteškoća sa disanjem, nema nikakve nade da će me deca odvesti u bolnicu. Bojim se da možda neću moći ni da ih vidim poslednji put. Svi govore o podizanju dece da se brinu o tebi u starosti, ali ma koliko su tvoja deca dobra, ako nisu tu s tobom u kritičnim trenucima, nema koristi!” Što sam više razmišljala o tome, bila sam sve više uznemirena i osećala sam toliku nepravdu da sam počela da plačem. U tom trenutku, setila sam se pisma svoje kćerke od pre nekoliko dana, u kojem je pisalo da je smenjena jer je bila površna u obavljanju svoje dužnosti. Počela sam da se radujem njenom povratku. Želela sam da napišem pismo kćerki da joj kažem o svom stanju, misleći da ako moja kćerka sazna za ovo, onda bi se možda vratila i brinula o meni. Međutim, shvatila sam da bi to omelo napredak moje kćerke, pa nisam pisala. Ipak, i dalje sam se nadala da će mi se kćerka vratiti. Pomolila sam se u srcu, govoreći Bogu o svom stanju i moleći Ga da me povede.

Posle toga, potražila sam Božje reči koje su bile relevantne za moje stanje. Bog kaže: „Što se tiče očekivanja da će im deca biti sinovski odana, s jedne strane roditelji moraju da znaju da je sve orkestrirano od strane Boga i da sve zavisi od Božjeg određenja. S druge, ljudi moraju da budu razumni, a kada dobiju decu, roditelji suštinski doživljavaju nešto posebno u životu. Mnogo su već dobili od svoje dece i počinju da pridaju vrednost mukama i radostima roditeljstva. Taj proces je jedno bogato i, naravno, nezaboravno iskustvo u njihovim životima. Ono nadomešćuje nedostatke i neznanje koji postoje u njihovoj ljudskosti. Kao roditelji, oni su već zadobili ono što treba da zadobiju podizanjem svoje dece. Ako im to nije dovoljno i zahtevaju da im deca služe kao sluge ili robovi i očekuju da im se deca oduže što su ih odgojili tako što će da iskazuju sinovsku odanost i što će da brinu o njima u starosti, tako što će da ih sahrane, da ih smeste u mrtvački sanduk, da ne dozvole da im telo truli u kući, gorko plačući za njima kada umru, žaleći ih i oplakujući tri godine itd, dopuštajući njihovoj deci da im tako otplate dug, onda to postaje nerazumno i nehumano. Vidiš, u pogledu toga kako Bog uči ljude da se odnose prema svojim roditeljima, On samo zahteva da im budu odani i uopšte ne zahteva da deca izdržavaju roditelje do smrti. Bog ne daje ljudima tu odgovornost i obavezu – On nikada nije rekao tako nešto. Bog samo savetuje deci da budu sinovski odana roditeljima. Iskazivanje sinovske odanosti je opšta izjava sa širokim značenjem. Govoreći konkretnim savremenim rečnikom, to znači ispunjavanje tvojih odgovornosti u okviru mogućnosti i uslova – što je dovoljno. To je vrlo jednostavno i jedini je zahtev od dece. Dakle, kako roditelji treba to da razumeju? Bog ne zahteva da ’deca moraju da budu odana roditeljima, da se brinu o njima u starosti i da ih sahrane’. Stoga, oni koji su roditelji treba da otpuste svoju sebičnost i da ne očekuju da se sve što se tiče njihove dece vrti oko njih samo zato što su ih rodili. Ako deca ne obigravaju oko roditelja i ne smatraju ih središtem svog života, nije u redu da ih roditelji stalno grde, truju njihovu savest i govore stvari kao što su: ’Ti si nezahvalan, neposlušan i nisi odan, jer čak i nakon što sam te godinama odgajao, još uvek ne mogu da se oslonim na tebe’, uvek tako grdeći svoju decu i opterećujući ih. Zahtevati da deca budu odana i da budu uz njih, da se brinu o njima u starosti i da ih sahrane, i da stalno razmišljaju o njima gde god da odu, je suštinski pogrešan pravac delovanja i nehumana misao i ideja. Takva vrsta razmišljanja u većoj ili manjoj meri može da postoji u različitim zemljama ili među različitim etničkim grupama, ali gledajući tradicionalnu kinesku kulturu, kineski narod posebno naglašava sinovsku odanost. Od davnina do danas o tome se uvek govorilo i isticalo kao deo ljudskosti ljudi i standard za ocenjivanje da li je neko dobar ili loš. Naravno, u društvu postoji i uobičajena praksa i javno mnjenje da ako deca nisu odana, roditelji će se osećati posramljeno, a deca neće moći da podnesu tu mrlju na svom ugledu. Pod uticajem različitih faktora, roditelji su takođe duboko zatrovani tim tradicionalnim stavom, zahtevajući bez razmišljanja ili rasuđivanja da njihova deca budu odana” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je odgajanje dece odgovornost i obaveza koju je Bog dao ljudskom rodu radi razmnožavanja i opstanka. Nije radi toga da se brinu o tebi u starosti. Pošto su roditelji izabrali da imaju decu, trebalo bi da brinu o hrani, odeći, smeštaju i prevozu svoje dece, i da ih odgajaju. To su njihove odgovornosti kao roditelja. Čak su i životinje u stanju da ispune odgovornost odgajanja svojih mladunaca i pažljivo neguju svoje potomstvo i brinu o njemi. Kada njihovo potomstvo odraste, napušta roditelje. Životinjama nije potrebno da im potomstvo uzvraća. Međutim, ja sam bila uslovljena tradicionalnom kulturom, koja pogrešno tumači Božju prvobitnu nameru da ljudi odgajaju decu i smatra da je odgajanje dece način da se pripremi za starost. Odgajila sam svoju decu i verovala sam da, pošto sam se brinula o njima kada su bili mali, treba da se brinu o meni kada ostarim; Podrazumevala sam da ću u tome uživati. Kada je mom sinu ponuđen posao u drugoj oblasti, plašila sam se da se, nakon što ode, ako se razbolim, neću moći osloniti na njega, pa nisam htela da ga pustim. Želela sam da moj sin ostane sa mnom i da bude tu odmah kad god mi zatreba. Takođe sam se žalila sinu preko telefona, dodajući njegovom teretu i bolu. Moja kćerka veruje u Boga i ide pravim putem u životu. Ona obavlja dužnost stvorenog bića i širi Božje jevanđelje. Ono što ona radi je najsmislenija i najvrednija stvar koja postoji, ali ja sam bila nesrećna jer moja kćerka nije mogla da brine o meni i uvek sam osećala kao da mi duguje, da je nisam mogla odgajati uzalud. Nadala sam se da će imati priliku da mi uzvrati za to što sam je odgajila. Kada me je ponovo pogodio virus Korona, radovala sam se povratku svoje kćerke, pa sam čak htela da napišem pismo svojoj kćerki moleći je da se vrati i brine o meni. Životinje odgajaju svoje potomstvo ne tražeći ništa zauzvrat i daju im slobodu. Međutim, ja sam želela da držim svoju decu pod kontrolom pored sebe, da mi budu na raspolaganju kad god pozovem. Zaista sam bila lišena razuma! Živela sam po tradicionalnoj predstavi o odgajanju dece da se brinu o tebi u starosti. Ne samo da me je ovo udaljilo od Boga i navelo me da živim u bolu, već je donelo sputanost i bol i mojoj deci. Bog samo traži da deca budu odana roditeljima i da ih poštuju u granicama svojih mogućnosti; dovoljno je da ispunjavaju svoje odgovornosti kao deca, a Bog ne zahteva da se deca brinu o svojim roditeljima do kraja. Zapravo, moja deca su ispunila svoje odgovornosti u okviru svojih mogućnosti. Sada ne mogu da brinu o meni jer uslovi to ne dozvoljavaju, ali ja sam i dalje insistirala da se moja deca brinu o meni. Zar nisam pravila nevolje bez razloga? Videla sam da su me Sotonine đavolske reči: „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti”, učinile da postanem nerazumna. Zahvaljujući vođstvu Božjih reči, konačno sam shvatila da je ideja o odgajanju dece da se brinu o tebi u starosti negativna stvar i štetna za ljude. Kada sam to shvatila, pomolila sam se Bogu, voljna da tragam za istinom da bih preokrenula svoja pogrešna gledišta.

Posle toga, pročitala sam još Božjih reči: „Život dece u ovom društvu, u raznim grupama, na raznim radnim mestima i u raznim društvenim klasama nije nimalo lak. Postoje stvari s kojima moraju da se suoče i da se nose u različitim okruženjima. Oni imaju svoj život i sudbinu koju je Bog uspostavio. Oni imaju i svoje načine preživljavanja. Naravno, u savremenom društvu pritisci na bilo koju samostalnu osobu su veoma veliki. Oni se suočavaju s problemima opstanka, s odnosima između nadređenih i podređenih, s problemima koji imaju veze sa decom i sl. Pritisak svega toga je ogroman. Da budemo iskreni, nikome nije lako. Pogotovo u današnjem haotičnom, užurbanom životnom okruženju, punom konkurencije i krvavih sukoba svuda, ničiji život nije lak – svačiji je poprilično težak. Neću da ulazim u uzroke svega toga. U takvom okruženju, ako čovek ne veruje u Boga i ne izvršava svoju dužnost, nema drugog puta kojim može da krene. Njegov jedini put je da teži ka svetu, da se održava u životu, da se stalno prilagođava ovom svetu i da se po svaku cenu bori za svoju budućnost i opstanak kako bi pregurao dan za danom. Ustvari, svaki dan mu je bolan i svaki dan je borba. Stoga, ako roditelji nastave da dodatno zahtevaju da njihova deca rade ovo ili ono, to će nesumnjivo dosuti ulje na vatru, uništavajući i mučeći njihovo telo i um. Roditelji imaju svoje društvene krugove, životne stilove i životna okruženja, a deca imaju svoja životna okruženja i prostore, kao i sredinu u kojoj su odrastala. Ako se roditelji previše mešaju ili imaju preterane zahteve od svoje dece, tražeći od njih da im učine ovo i ono kako bi se odužila za trud koji su roditelji nekada uložili za dobro svoje dece, ako tako sagledaš situaciju, to je prilično nehumano, zar ne? Bez obzira na to kako njihova deca žive ili preživljavaju, ili na poteškoće sa kojima se susreću u društvu, roditelji nemaju nikakvu odgovornost niti obavezu da učine bilo šta za njih. S obzirom na to, roditelji takođe treba da se uzdrže od dodavanja bilo kakvih neprilika ili tereta već komplikovanim životima ili teškim životnim uslovima svoje dece. To je ono što roditelji treba da rade. Ne traži previše od svoje dece i ne krivi ih previše. Prema njima treba da se odnosite pravično i ravnopravno i da sa saosećanjem sagledate njihovu situaciju. Naravno, roditelji treba da vode i sopstveni život. Takve roditelje će deca poštovati i roditelji će biti vredni poštovanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Bila sam duboko dirnuta nakon što sam pročitala Božje reči. Bog od nas kao roditelja zahteva da u svojim rečima i delima uzimamo u obzir teškoće svoje dece i da budemo obzirni prema njihovim izazovima. Ne možemo misliti samo o svojim interesima; takođe moramo više misliti o svojoj deci i ophoditi se prema njima kao ravnopravnima. Osetila sam se posebno posramljeno kada sam ovo uporedila sa svim što sam uradila i mislila. Razmišljajući o sebi, shvatila sam da čak nisam ni imala normalnu ljudskost! Moja deca su u početku postupala savršeno dobro, ali ja sam i dalje zahtevala da ostanu pored mene, da mi budu na raspolaganju kad god mi zatrebaju. Mislila sam samo na sebe i uopšte nisam uzimala u obzir teškoće svoje dece. Razmišljala sam o tome kako je moj sin po ceo dan bio toliko zauzet pokušavajući da preživi da su mu živci bili uništeni, kako je bio iscrpljen fizički i mentalno, i kako je već bio pod velikim pritiskom; slično tome, moja kćerka je svakog dana bila veoma zauzeta obavljajući svoju dužnost. Kao majka, nisam uzimala u obzir teškoće svoje dece i samo sam razmišljala o tome kako da ih nateram da mi u svemu udovolje, dodajući njihovom teretu i njihovom bolu. Takođe, kada sam saznala da je moja kćerka smenjena sa svoje dužnosti, nisam razmišljala o tome kako da joj pomognem i usmerim je da nauči lekcije iz ovog neuspeha. Umesto toga, nadala sam se da će se vratiti da brine o meni, pa sam čak htela da joj kažem o svojoj bolesti da bih je uznemirila i zadržala. Zahvaljujući Božjoj zaštiti, nisam napisala pismo. Da sam zaista uradila ono o čemu sam razmišljala, zar to ne bi bilo činjenje zla? Bila sam previše sebična i podla, previše lišena ljudskosti! Verovala sam u Boga mnogo godina, ali nisam stremila ka istini; postavljala sam zahteve svojoj deci oslanjajući se na sotonska gledišta. Sve što sam radila štetilo je drugima da bih ja imala koristi, a jedine stvari koje sam donela duhu svoje dece bili su pritisak i okovi; takođe sam nanela bol i sebi. Kada sam to shvatila, osetila sam izuzetno kajanje i samoprekor. Mrzela sam sebe što nisam stremila ka istini i što sam radila stvari koje Bog mrzi. Pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, bez obzira kakvo će mi zdravlje biti u budućnosti, ili da li moja deca mogu ostati sa mnom, više neću vršiti pritisak na svoju decu niti ću tražiti od njih da se brinu o meni u starosti. Voljna sam da se pokorim Tvojim uređenjima.”

Jednog dana, moj muž je otišao na posao, a ja sam bila sama kod kuće. Ustala sam iz kreveta i čim sam se okrenula, osetila sam kao da mi je srce odjednom stalo i nisam mogla da dišem. Pomislila sam u sebi: „Gotovo je. Nema nikog drugog u blizini. Koja je svrha odgajati decu ako umrem, a oni čak ni ne znaju?” Osetila sam se prilično potišteno. Baš tada se moj muž vratio i brzo mi je dao neke tablete za srce brzog dejstva i stavio mi ih u usta. Posle desetak sekundi ponovo sam mogla da dišem. Dok sam ležala u krevetu prisećajući se tog trenutka od maločas, i dalje sam želela da moja deca budu stalno oko mene i osećala sam da bi bila takva tragedija ako umrem od bolesti, a moja deca ne budu tu sa mnom. Shvatila sam da sam i dalje pod uticajem ideje o odgajanju dece da se brinu o meni u starosti i morala sam da tražim put da to razrešim. Posle toga, pročitala sam Božje reči: „Roditelji ne treba da zahtevaju da njihova deca moraju da budu odana, da se brinu o njima u starosti i da snose teret poznih godina svojih roditelja – za to nema potrebe. S jedne strane, to je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj deci, a s druge je to dostojanstvo koje roditelji treba da poseduju. Naravno, postoji i važniji aspekt: načelo kojeg roditelji kao stvorena bića treba da se drže u ophođenju prema svojoj deci. Ako su tvoja deca brižna, odana i spremna da se brinu o tebi, ne treba da ih odbiješ; ako nisu voljna da to učine, ne treba da kukumavčiš po ceo dan, da se u sebi osećaš neprijatno ili nezadovoljno, niti da se ljutiš na decu. Treba da preuzmeš odgovornost i da nosiš breme svog života i opstanka koliko god možeš, a ne da ga prebacuješ na druge, posebno ne na decu. Treba da se samoinicijativno i ispravno suočiš sa životom bez prisustva ili pomoći dece, pa čak i ako žive daleko od tebe, možeš sam da se suočiš sa svim što ti život donese. Naravno, ako ti je potrebna nužna pomoć od dece, možeš da im se obratiš, ali to ne treba da se zasniva na ideji da ona moraju da ti budu odana, niti da ti moraš da se oslanjaš na njih. Namesto toga, obe strane treba da pristupe međusobnom činjenju usluga sa stanovišta svojih odgovornosti, kako bi se razumno nosile sa odnosom između roditelja i dece” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). „Ako stremiš ka istini, kao roditelj, pre svega treba da otpustiš tradicionalne, trule i izopačene misli i gledišta koja se vrte oko toga da li su deca odana, da li brinu o tebi u starosti i da li će da te sahrane, i da ispravno pristupiš tom pitanju. Ako su ti deca zaista odana, onda to prihvati kako treba. Ali ako deca nemaju uslove, energiju, niti želju da ti budu odana, a kada ostariš ne mogu da se brinu o tebi i da budu pored tebe, niti da te isprate na onaj svet, onda ne moraš to da zahtevaš, niti da se osećaš tužno. Sve je u Božjim rukama. Rođenje ima svoje vreme, smrt ima svoje mesto i Bog je predodredio gde se ljudi rađaju i gde umiru. Čak i ako ti tvoja deca nešto obećaju, rekavši: ’Kada umreš, sigurno ću biti uz tebe; nikada te neću izneveriti’, Bog nije orkestrirao te okolnosti. Na samrti, tvoja deca možda neće biti pored tebe, i bez obzira na to koliko žure da stignu, možda neće stići na vreme – neće moći da te vide poslednji put. Možda će proći tri do pet dana otkako si izdahnuo, tvoje telo se skoro raspalo, i tek tada će stići. Da li njihova obećanja išta vrede? Oni ne uspevaju da budu ni gospodari sopstvenog života. Već sam ti to rekao, ali ti naprosto ne veruješ u to. Navaljuješ da ti obećaju. Da li njihova obećanja išta vrede? Zadovoljavaš se iluzijama i misliš da tvoja deca mogu da održe svoja obećanja. Zar zaista misliš da mogu? Ne mogu. Gde će kojeg dana biti i šta će raditi, kao i šta im budućnost nosi – čak ni to ne znaju. Njihova obećanja zapravo služe da te prevare, dajući ti lažni osećaj sigurnosti, a ti im veruješ. Još uvek ne možeš da shvatiš da je čovekova sudbina u Božjim rukama” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da kada roditelji zahtevaju da im deca budu odana i da ih poštuju, da se brinu o njima u starosti i da ih isprate, to je pogrešno stanovište i nerazuman zahtev. Ako vaša deca imaju uslove da se brinu o vama, možete prihvatiti njihovu brigu, ali ako im uslovi to ne dozvoljavaju, ne treba da se žalite. Treba da budete odgovorni za svoj život i da ne očekujete da vaša deca sve rade za vas. To je razumnost koju roditelji treba da imaju. Sada moja deca nisu sa mnom, pa treba da preuzmem odgovornost za svoj život u skladu sa svojim sposobnostima. Ako postoje neki poslovi koje ne mogu da uradim, neću ih raditi; ako mi zatreba pomoć od dece, sačekaću da se vrate. Ako nemaju vremena da mi pomognu, neću se žaliti; umesto toga ću se osloniti na Boga da reši problem. Pored toga, treba da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima. Da li moja deca mogu da me izdržavaju u starosti, da li mogu biti sa mnom da se brinu o meni kada sam bolesna, i da li će biti sa mnom kada umrem nisu stvari koje ja mogu da kontrolišem. Niti su to stvari o kojima moja deca mogu da odlučuju. Sve su te stvari u Božjim rukama i predodređene od Boga. Pokoravanje Božjoj suverenosti i uređenjima jeste razum koji treba da imam. Posle toga sam napravila odgovarajuća prilagođavanja na osnovu svog zdravstvenog stanja. Nisam radila posao za koji nisam bila sposobna, uzimala sam lekove i odmarala se ako sam se osećala loše i više nisam bila zaokupljena pitanjem da li će se moja deca brinuti o meni u starosti.

Jednog dana u januaru 2024. godine, primila sam pismo od kćerke, u kojem je pisalo da mora da ide negde dalje od kuće da obavlja svoje dužnosti. Kada sam videla da moja kćerka može da doprinese širenju jevanđelja carstva, bila sam srećna zbog nje. Međutim, iza sreće krila se i neka tuga. Pomislila sam: „Moja kćerka ide sve dalje i dalje od mene i ne znam kada će moći da se vrati jer je toliko zauzeta svojim dužnostima. Moje bolesti mogu da me napadnu bilo kada i nikada ne znam kada bih mogla da padnem. Više ne mogu da se oslonim na svoju kćerku.” U tom trenutku sam shvatila da tradicionalne predstave u meni ponovo izlaze na videlo. Setila sam se Božjih reči: „Koja je poenta vaspitavanja dece? Ne zarad tvojih potreba, već zarad odgovornosti i obaveza koje ti je Bog dao. Jedan aspekt je da podizanje dece pripada ljudskom instinktu, dok je drugi da je to deo ljudske odgovornosti. Ti se odlučuješ da imaš decu zbog instinkta i odgovornosti, a ne da bi se pripremio za starost i da bi bio zbrinut kada ostariš. Zar takva tačka gledišta nije tačna? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Odgajanje dece je roditeljski instinkt, a takođe i odgovornost i obaveza roditelja; it ne treba da bude radi pripreme za starost i da bi se neko brinuo o tebi kada ostariš. Moja kćerka je izabrala najpravičniju stvar i na pravom je putu u životu. Osim toga, i život moje kćerke i moj život potiču od Boga; obe smo nezavisne individue pred Stvoriteljem. Odgovornost je svakoga da obavlja dužnosti stvorenog bića i da uzvrati Božju ljubav. Kao vernica u Boga, treba da podržim i ohrabrim svoju kćerku da obavlja svoju dužnost i ne treba da postavljam nikakve preterane zahteve svojoj kćerki. Zato sam napisala pismo svojoj kćerki, ohrabrujući je da marljivo obavlja svoju dužnost.

Posle toga, kada moj sin i kćerka nisu bili kod kuće, a muž bi otišao na posao, ostavljajući me samu kod kuće, povremeno sam se osećala prilično usamljeno. Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči i osetila sam veliku utehu. Svemogući Bog kaže: „A tada, kad osetiš da si sȃm, zašto ne pomisliš na Boga? Zar Bog nije družbenik čoveku? (Jeste.) Kad osetiš najveću patnju i tugu, ko zaista može da te uteši? Ko istinski može da reši tvoje teškoće? (Može Bog.) Samo Bog može da reši teškoće ljudi. Kad si bolestan i kad su deca pored tebe, kad ti sipaju napitke i služe te, osećaćeš se prilično srećno, ali će vremenom deci to dozlogrditi i niko neće hteti da te služi. U takvim trenucima, osećaćeš se istinski sȃm! Zato sad, kad misliš da nemaš nikoga, da li je to zaista tako? Zapravo nije, jer je Bog taj koji ti uvek pravi društvo! Bog ne napušta ljude; On je neko na koga mogu da se oslone i u kojem će uvek naći utočište, on je jedini kome mogu da se povere. Zato, bez obzira na to kakve te teškoće i patnje snađu, sa kakvom god da se tugom, negativnim stvarima i slabostima suočavaš, ako dođeš pred Boga i odmah se pomoliš, Njegove reči će ti pružiti utehu i rešiti tvoje nevolje i sve tvoje svakojake probleme. U ovakvom okruženju, tvoja samoća postaće osnovni uslov da iskusiš Božje reči i zadobiješ istinu. Kad je iskusiš, polako ćeš početi da razmišljaš: ’I dalje živim lep život nakon što sam napustila roditelje i imam ispunjen život nakon što sam napustila muža. Život mi je miran i radostan nakon što sam napustila decu. I više ne osećam prazninu. Više se neću oslanjati na ljude, već ću se oslanjati na Boga. On će mi pružiti ono što mi je potrebno i pomagati mi u svakom trenutku. Iako ne mogu da Ga dotaknem niti da Ga vidim, znam da je uz mene u svakom trenutku i na svakom mestu. Dokle god Mu se molim, dokle god Ga dozivam, On me pokreće i omogućava mi da razumem Njegove namere i uvidim pravi put.’ U tom trenutku, On će istinski postati tvoj Bog i svi tvoji problemi će se rešiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam promišljala o Božjim rečima, srce mi se razvedrilo i shvatila sam da ljudi žive čitav svoj život pod Božjom brigom i zaštitom. Bog je Jedini na koga čovek može da se osloni. Osvrćući se na ove godine, u mnogim prilikama kada sam nailazila na opasnost i teškoće, Bog je uvek orkestrirao ljude, događaje i stvari da mi pomogne da izbegnem nevolje i pronađem sigurnost. Sećam se da sam jednog dana čistila povrće u kući. Videla sam da napolju rominja kiša, pa sam izašla, i baš u tom trenutku, krov moje kuće se srušio, ostavljajući veliku rupu. Ogroman komad zemlje težak oko 100 kilograma pao je i sleteo tačno tamo gde sam čistila povrće, spljoštivši sve posude sa povrćem u njima. Da nije bilo Božje zaštite, bila bih smrskana na smrt. Drugi put sam bila toliko bolesna da nisam mogla da ustanem, a moj muž i deca nisu znali. Komšinica koja je došla u posetu me je pronašla i odmah pozvala lekara. Lekar je rekao da, da nisam na vreme lečena, imala bih moždani udar. Tokom ovih godina, teško sam patila od muka bolesti, a Božja briga i zaštita su mi omogućile da preživim do sada. Bog je moja istinska podrška. Moja deca ne mogu da kontrolišu sopstvene sudbine, pa kako da se oslonim na njih? Čak i da moja deca ostanu sa mnom, ne mogu me spasti kada sam u opasnosti, niti mogu da ublaže moj bol. Kada se moj životni vek završi, čak i da su pored mene, ništa ne mogu da urade. Sve što se mene tiče je u Božjim rukama. Samo je Bog izvor mog života i moja doživotna podrška. Iako moja deca nisu oko mene, nisam sama: Kada sam u teškoćama i bolu, mogu da se molim Bogu i da Mu kažem šta mi je u srcu. Kada sam to shvatila, imala sam put primene.

Kasnije sam i dalje imala česte napade bolesti, i molila sam se Bogu u srcu, poveravajući Mu svoj bol i probleme. Ponekad kada bi bolest napala i nisam mogla da se pomerim, samo bih ležala u krevetu i odmarala se neko vreme, polako se oporavljajući. Uvek imam lekove za prvu pomoć sa sobom i uzmem neke kada se osećam loše. Što se tiče kućnih poslova, kada nisam bolesna, polako radim posao koji mogu da uradim. Ne silim sebe da radim posao koji ne mogu; moj muž to uradi kada se vrati. Kada moja deca svrate, i ona urade nešto. Sada me nije briga da li su moja deca oko mene ili ne i ne razmišljam o oslanjanju na njih, niti se vajkam da li će se moja deca brinuti o meni u starosti. Osećam se posebno oslobođeno i slobodno u srcu. Božje reči su me navele da izbegnem štetu od ideje iz tradicionalne kulture o odgajanju dece da bi se ona brinula o tebi u starosti i pomogle su mi da pronađem ispravno načelo primene u ophođenju sa svojom decom, oslobađajući me bola. Hvala Bogu!