Autorka: Caili, Kina

U januaru 2024. godine, okružna vođa mi je pisala i zamolila me da budem vođa tima za zalivanje. Osećala sam se pomalo rastrzano i pomislila: „Kao vođa tima za zalivanje, bila bih odgovorna za rad na zalivanju desetak crkava. To bi bilo tako naporno i zamorno! Sada sam odgovorna samo za dve crkve, pa nije previše zamorno. Ovako je dobro. Osim toga, imam spondilozu vrata. Ranije sam imala herniju vratnog pršljena koja mi je pritiskala nerve i izazivala utrnulost polovine tela, nedovoljno snabdevanje mozga krvlju, česte vrtoglavice, nesanicu i bolove u srcu. Iako se sada osećam bolje, koliko bi brige iziskivala odgovornost za rad na zalivanju u toliko crkava! U prošlosti sam navukla neke bolesti jer sam često ostajala budna do kasno. Dužnost vođe grupe za rad na zalivanju podrazumeva veliki obim posla. Šta ako se razbolim od preopterećenosti? Ne, moram da budem pametna. Ne smem biti previše savesna u obavljanju svojih dužnosti.” Kada sam to pomislila, rekla sam vođi: „Moja radna sposobnost je slaba i ne mogu da preuzmem toliko posla. Bolje bi bilo da nađete nekog drugog ko je za to podobniji.” Posle nekoliko dana, vođa mi je ponovo pisala da sa mnom razgovara u zajedništvu, rekavši: „I ti vidiš da rezultati našeg rada na zalivanju nisu dobri. Mnogi zalivači su tek počeli sa obukom. Nisu upoznati sa poslom i još uvek im je potrebno negovanje. Ti dugo obavljaš ovu dužnost i imaš nekog iskustva u tome. U ovom trenutku trebalo bi da pokažeš razumevanje prema Božjoj nameri i da preuzmeš ovaj teret. Božji zahtevi prema nama nisu veliki. Sve dok dajemo sve od sebe, On će biti zadovoljan.” Nakon što sam pročitala sestrino pismo, osetila sam veliku krivicu. Mnogo je pridošlica pristupalo crkvi i zaista su nam bili potrebni ljudi za rad na zalivanju. Trebalo je da ostavim po strani svoje telesne interese i preuzmem ovu dužnost.

Setila sam se kako je Bog besedio o Noju i njegovom stavu prema nalogu koji mu je Bog dao, pa sam potražila taj odlomak da pročitam. Svemogući Bog kaže: „Tokom izgradnje barke, Noje se najpre suočio s nerazumevanjem vlastite porodice, s njihovim gunđanjem, pritužbama, pa čak i sa omalovažavanjem. Druga stvar je bilo klevetanje, podsmeh i osuda od strane ljudi oko njega – njegovih drugih rođaka, prijatelja i svakojakih drugih ljudi. Ali, Noje je imao samo jedan stav, koji je podrazumevao da on bude poslušan Božjim rečima, da ih sprovede do samog kraja i da od njih nikada ne odustane. Šta je Noje odlučio? ’Dokle god sam živ, dokle god mogu da se krećem, ne smem da napustim Božji nalog.’ Ovo je bila njegova motivacija za sprovođenje velikog poduhvata izgradnje barke, a to je bio i njegov stav kada su mu predočene Božje zapovesti, nakon što je čuo Božje reči. Čak ni kad se suočio sa svim vrstama problema, s teškim situacijama i izazovima, Noje nije uzmicao. Dok su neki od njegovih težih inženjerskih poduhvata često propadali i trpeli štetu, iako se Noje u svom srcu osećao uzrujano i zabrinuto, setio bi se Božjih reči, prisetio bi se svake reči koju mu je Bog zapovedio i toga kako ga je Bog uzdigao, pa bi tada često osetio nalet motivacije: ’Ne smem da odustanem, ne smem da odbacim ono što mi je Bog zapovedio i poverio da uradim. Ovo je Božji nalog i, pošto sam ga prihvatio, pošto sam čuo Božji glas i reči koje je Bog izgovorio, pošto sam ovo prihvatio od Boga, onda treba da se pokorim u potpunosti, jer je to ono što bi ljudsko biće trebalo da postigne.’ Stoga, bez obzira na to s kojim se teškoćama suočavao, bez obzira na to s kakvim se podsmehom ili klevetama susretao, bez obzira na to koliko je njegovo telo bilo iscrpljeno i umorno, on nije napustio ono što mu je Bog poverio, već je stalno imao na umu svaku reč onoga što je Bog rekao i zapovedio. Bez obzira na to kako se njegova okolina menjala i sa kolikom se poteškoćom suočavao, verovao je da ništa od toga neće trajati zauvek, da samo Božje reči nikada neće nestati i da će se sigurno ostvariti samo ono što je Bog zapovedio da se uradi. Noje je imao istinsku veru u Boga i pokornost kakvu je i trebalo da poseduje, i nastavio je da gradi barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Dan za danom, godinu za godinom, Noje je bivao stariji, ali njegova vera se nije smanjivala i nije bilo promene u njegovom stavu i odlučnosti da izvrši Božji nalog. Iako je bilo trenutaka kada je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, kada se razboleo, kada je bio slab u svom srcu, njegova odlučnost i upornost da izvrši Božji nalog i da se pokori Božjim rečima nisu opadali. Tokom godina Nojeve gradnje barke, on je upražnjavao slušanje i pokoravanje rečima koje je Bog rekao, i takođe je primenjivao važnu istinu potrebnu stvorenom biću i običnom čoveku da bi izvršili Božji nalog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Treći ekskurs”). Nojevo iskustvo me je zaista dirnulo. Videla sam da kada je Bog zapovedio Noju da sagradi barku, Nojevo srce je bilo čisto. Slušao je Božje reči i pokoravao se Bogu. Čak i kada se suočio sa ogromnim zadatkom izgradnje barke, nije ga odbio niti pokušao da ga izbegne i nikada nije rekao da je prestar da bi sagradio barku. Umesto toga, racionalno je napustio posao koji je radio i počeo da priprema razne materijale za izgradnju barke. Noje se susretao sa mnogim teškoćama dok je gradio barku. Štaviše, bio je sve stariji i stariji. Umarao se i iscrpljivao kada je mnogo radio, a bio je i bolestan, ali se njegova odlučnost da sagradi barku nikada nije pokolebala. Sve vreme je imao na umu Božji nalog i oslonio se na Boga da konačno dovrši barku. U poređenju sa njim, zaista sam bila posramljena i osećala sam se krivom. Slušala sam toliko Božjih reči, a crkva me je mnogo godina negovala. Rezultati rada na zalivanju nisu bili dobri i vođa me je zamolila da preuzmem tu odgovornost, ali ja nisam htela to da prihvatim. Brinula sam da moje telo neće moći da izdrži stres i mentalnu iscrpljenost zbog velikog obima posla i da će mi se bolesti pogoršati, pa sam nalazila razne izgovore da odbijem. Da sam imala imalo razuma, preuzela bih ovu dužnost bez postavljanja uslova ili navođenja razloga. Međutim, ja sam dužnost smatrala teretom, nisam htela da brinem niti da ulažem mentalni napor iz straha da ne iscrpim svoje telo. Uopšte nisam imala srce pokorno Bogu, a kamoli ikakav obzir prema Njegovoj nameri. U poređenju sa Nojem, zaista sam bila daleko iza njega! Nakon što sam shvatila Božju nameru, bila sam voljna da se pokorim, da se pobunim protiv tela i da dobro obavim svoju dužnost. Posle toga sam odgovorila pismom vođi, rekavši da sam voljna da obavim ovu dužnost.

Kasnije sam promislila o sebi, pitajući se: „Stalno sam vodila računa o svom telu, pa sam čak i odbijala svoju dužnost, kakva je to onda iskvarena narav upravljala mnome?” Upravo tada, vođa mi je poslala odlomak Božjih reči: „Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali nagrizaju njihovo srce u toj meri da su postali varljivi, kukavički nastrojeni i dostojni prezira. Ne samo da ne poseduju snagu volje niti odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Potpuno im nedostaje odlučnost da prevaziđu sopstvo i, povrh toga, nemaju ni najmanju hrabrost da se otarase stega ovih mračnih uticaja. Misli i život ljudi su toliko truli da su njihova gledišta u pozadini verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratna, pa čak i krajnje uvredljiva uhu. Svi ljudi su kukavice, bespomoćni su, ogavni i krhki. Ne gnušaju se sila tame i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, daju sve od sebe da ih prognaju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). Bog razotkriva da su ljudi, jednom kada ih Sotona iskvari, ispunjeni raznim sotonskim otrovima. U svojim postupcima i vladanju oslanjaju se na misli koje im je usadio Sotona, kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Budi dobar prema sebi” i tako dalje. Dok sam živela po tim sotonskim pravilima opstanka, postajala sam sve sebičnija i ogavnija i u svojim rečima i delima samo sam uzimala u obzir sopstvene interese. Dobro sam znala da trenutno nema odgovarajućih ljudi za obuku zalivača i da problemi pridošlica ne mogu blagovremeno da se reše, što je ozbiljno uticalo na rad na zalivanju. Međutim, ja sam htela da biram lake poslove, a izbegavam teške, i nisam htela da preuzmem taj teret. Uvek sam želela da biram lake dužnosti. Smatrala sam da, kao bolesna osoba, moram da pazim na svoje zdravlje i ne smem više da se premaram. Čak sam se i kajala što su mi ostale određene zdravstvene tegobe jer sam ranije ostajala budna do kasno. Sada sam morala da budem pametnija i da ne budem previše revnosna u obavljanju svojih dužnosti. Na svakom koraku sam vodila računa o sopstvenom telu; takođe sam iznosila gomilu lažnih izgovora da bih izbegla svoju dužnost, ni najmanje nisam uzimala u obzir rad crkve, i nimalo nisam vodila računa o Božjim namerama. Bila sam zaista sebična i ogavna, bez imalo ljudskosti! U prošlosti sam se čak molila i donela odluku da ću uvek dobro obavljati svoju dužnost i u svakom trenutku udovoljavati Bogu. Međutim, sada, kada me je zadesilo malo bolesti i bola, pokazala sam obzir prema telu i izgubila odlučnost za rad. Shvatila sam da su sve stvari koje sam rekla Bogu bile laži i obmane i u njima nije bilo nimalo odanosti Bogu. U prošlosti sam čak u zajedništvu razgovarala sa pridošlicama o smislu obavljanja dužnosti, govoreći: „Obavljanje dužnosti je ključno. Možete zadobiti istinu i biti spaseni. Patnja radi dobrog obavljanja dužnosti je vredna toga!” Međutim, kada je dužnost pozvala, pokazala sam obzir prema telu i nisam htela da patim. Zar moj razgovor u zajedništvu sa pridošlicama nije bio samo reči i doktrine? Da neko poput mene, bez imalo stvarne primene, i dalje želi da bude spasen od Boga i da primi Božji blagoslov, bilo je krajnje bestidno! Kada sam to shvatila, osetila sam se dužnom Bogu, pa sam Mu se pomolila: „Bože, ne želim više da ranjavam Tvoje srce. Voljna sam da svoje bolesti predam u Tvoje ruke, ne razmišljajući o tome šta će biti u budućnosti. Voljna sam da uložim svoje srce u svoju dužnost i da preuzmem posao.”

Zatim, vođa me je zamolila da sumiram probleme i odstupanja u dužnostima zalivača i istovremeno da prikupim probleme pridošlica i pronađem Božje reči da ih rešim. Odjednom se preda mnom našlo toliko stvari, a pored toga, još uvek sam morala da pišem propovedi za propovedanje jevanđelja. Osećala sam sve veći pritisak i srce mi je svakog dana bilo napeto. Čim bih završila jedan posao, čekao me je drugi, pa sam počela da brinem: „Sav ovaj posao zahteva vreme i mentalni napor. Ako sve to dobro uradim, onda neću imati mnogo vremena za odmor. Ako se ovako nastavi, da li će moje telo moći to da podnese? Hoće li mi se bolesti pogoršati?” U tom trenutku sam shvatila da moje stanje nije ispravno, i ponovo sam želela da pokažem razumevanje prema telu i izbegnem svoje dužnosti. To nije bila odanost Bogu! Pomislila sam kako Božji zahtevi prema nama nisu veliki. Sve dok ljudi daju sve od sebe u granicama svojih fizičkih mogućnosti, to je dovoljno. Bog ne traži od ljudi da se iscrpljuju ili da se do smrti premaraju za Njega. Setila sam se Božjih reči: „Bog od tebe nije tražio da budeš natčovek ili neka velika ličnost, niti ti je dao krila da letiš po nebu. Dao ti je samo dve ruke i dve noge koje ti omogućavaju da po zemlji hodaš korak po korak i da, kad zatreba, potrčiš. Unutrašnji organi koje ti je Bog stvorio imaju za cilj da vare i apsorbuju hranu i da celo telo snabdevaju hranljivim materijama, pa moraš da se držiš navike konzumiranja tri obroka dnevno. Bog ti je podario slobodnu volju, razmišljanje normalne ljudskosti, kao i savest i razum koje svako ljudsko biće treba da poseduje. Ako sve to dobro i pravilno koristiš, poštuješ zakone fizičkog opstanka i pravilno brineš o svom zdravlju, dosledno radiš sve što Bog traži od tebe i postižeš ono što Bog zahteva da postigneš, to je dovoljno i veoma jednostavno. Da li je Bog tražio da prioneš na posao i da daješ sve od sebe dok ne ispustiš dušu? Da li je tražio da mučiš samoga sebe? (Nije.) Bog ne zahteva takve stvari. Ljudi ne treba da se muče, već treba da imaju zdrav razum i da se pravilno pozabave raznim telesnim potrebama. Pij vodu kad si žedan, uzimaj hranu kad si gladan, odmori se kad se umoriš, vežbaj nakon dužeg sedenja, javi se lekaru kad si bolestan, svakoga dana pojedi po tri obroka i živi normalnim ljudskim životom. Pritom, naravno, treba normalno da obavljaš i svoje dužnosti. Ako tvoje dužnosti zahtevaju neka profesionalna znanja koja ne razumeš, treba da učiš i da vežbaš. To je normalan život” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (12)”). Bog nam govori da imamo zdrav razum u životu i da se pravilno odnosimo prema potrebama svog tela. Treba da jedemo kada smo gladni i da se odmaramo kada smo umorni i pospani; kada dugo sedimo dok obavljamo svoju dužnost i osećamo se nelagodno, treba da ustanemo i da se razgibamo; kada smo bolesni, treba da idemo kod lekara. Kada verujemo u Boga, ne možemo biti nejasni u svojoj veri i ne možemo da kršimo prirodne zakone tela. U prošlosti sam uvek verovala da je razlog što imam razne bolesti bio moj veliki obim posla i što moram mnogo da brinem kada obavljam svoju dužnost. Međutim, u stvarnosti, Bog ne želi da se ljudi iscrpljuju do iznemoglosti do svog poslednjeg dana. Naprotiv, On želi da ljudi uspostave ravnotežu između rada i odmora dok obavljaju svoje dužnosti. Ranije nisam znala kako da razumno isplaniram svoj raspored rada i odmora. Uvek sam odugovlačila i bila neefikasna u svom poslu, stalno sam ostajala budna do kasno, kršeći prirodne zakone tela i razbolevajući se. To je bilo uzrokovano mojom sopstvenom glupošću, a ne iscrpljenošću od obavljanja dužnosti. Sada mogu razumno da rasporedim svoje vreme. Pokušala sam da poboljšam svoju radnu efikasnost tokom dana što je više moguće, i da ne ostajem budna do kasno noću. Nakon toga sam razvrstala svoje zadatke po važnosti i obavljala ih jedan po jedan. Posle mesec dana, uspela sam da se naviknem na ovu dužnost. S jedne strane, obučavala sam zalivače; s druge strane, stvarno sam zalivala neke pridošlice i rešavala njihove probleme. Ostatak vremena sam pisala propovedi i članke sa iskustvenim svedočenjima. Ponekad, kada bih se osećala nelagodno nakon dugog sedenja za računarom, radila bih neke vežbe. Iako je bilo pomalo zamorno obavljati svoju dužnost na ovaj način, moje stanje se nije pogoršalo i bila sam u stanju da kompetentno obavljam svoju dužnost. Svaki dan je bio veoma ispunjen i u srcu sam osećala mir i spokoj.

Takođe sam pročitala odlomak Božjih reči i shvatila kako čovek treba da živi da bi njegov život imao smisla. Svemogući Bog kaže: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad telesnih zadovoljstava kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u tome da se ispuni dužnost stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. Recite Mi, ako su čovekove svakodnevne misli i postupci tokom celog života usmereni isključivo na to da izbegne bolest i smrt, da očuva zdravlje svog tela i poštedi ga bolesti, kao i na to da stremi dugovečnosti, ima li ikakve vrednosti, ikakvog smisla u takvom životu? (Ne.) Nema vrednosti u takvom životu. Pa, kakvu onda vrednost treba da ima čovekov život? Neko je upravo pomenuo ispunjavanje dužnosti stvorenog bića, i to je jedan konkretan aspekt. Postoji li još nešto? Recite Mi, dok se molite ili dok donosite odluku, koje želje obično imate? (Da se pokorimo Božjim uređenjima i orkestracijama koje nam je namenio.) (Da dobro odigramo ulogu koju nam je Bog predodredio i da ispunimo svoju misiju i odgovornost.) Još nešto? S jedne strane, reč je o ispunjavanju dužnosti stvorenog bića. S druge strane, radi se o tome da dobro uradite sve ono za šta ste sposobni i sve ono što možete da postignete, makar da dostignete ono stanje u kome vas savest neće optuživati, u kome ćete imati čistu savest i u kome ćete biti prihvatljivi u očima drugih. Kao dodatni korak, bez obzira na to u kakvoj si porodici rođen, koliko si obrazovan ili kakvog si kova, celog svog života moraš da promišljaš o tome koje su to najvažnije istine koje ljudi u životu treba da shvate – na primer, kojim putem ljudi treba da idu, kao i to kako treba da žive da bi imali smislen život. Treba makar da istražiš ponešto od istinske vrednosti života; ovaj život ne možeš da živiš uzalud i na zemlju ne možeš da dođeš uzalud. S druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili odgovornosti, ali treba da postigneš makar nešto. (…) Nemojmo ljude odmeravati prema visokim merilima. Hajde da razmotrimo situaciju u kojoj se čovek suočava sa zadatkom koji tokom svog života treba ili je spreman da obavi. Kad pronađe svoje mesto, on stoji postojano na svojoj poziciji, drži se svoje pozicije, daje celo svoje srce i poslednji atom svoje energije i dobro radi i završava ono što treba da učini i dovrši. Kada konačno stane pred Boga da mu podnese račun, oseća se relativno zadovoljno, u svom srcu sebi ništa ne prebacuje niti za bilo čime žali. Oseća utehu i oseća da je nešto zadobio, da je živeo životom koji ima vrednost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da vrednost i smisao čovekovog života jeste da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće za vreme Božjeg dela spasavanja čovečanstva, da svedoči o Božjem delu i rečima u meri u kojoj je sposoban i da dovede više ljudi pred Boga da prihvate Božje spasenje. To je stvar koja najviše raduje Boga. Iako obavljanje dužnosti ponekad može dovesti do toga da tvoje telo malo pati, kroz stremljenje ka istini u tom procesu možeš razumeti mnoga istina-načela i prozreti mnoge stvari; takođe možeš razumeti sopstvenu iskvarenost i nedostatke, postepeno postići promenu i naposletku biti spasena. Kako je to divna stvar! Kada bih samo razmišljala o tome kako da na razne načine održavam ili očuvam svoje zdravlje poput nevernika, onda bi – uprkos tome što bi mi telo pucalo od zdravlja i životne snage – na kraju sve bilo prazno ako ne bih dobro obavljala svoju dužnost. O bilo kakvoj vrednosti mog života tada ne bi moglo biti ni govora. Pomislila sam na Božje reči: „Čitav ljudski život u Božjim je rukama, i da nije njihove rešenosti pred Bogom, ko bi bio voljan da svoj život živi uzalud u ovom praznom ljudskom svetu? Čemu tolika muka? Zar im čitav život ne bi bio protraćen kad bi protrčali kroz život i kad ništa ne bi činili za Boga? Čak i ako Bog ne smatra da su tvoja dela vredna pomena, zar se na samrti ipak nećeš zadovoljno osmehnuti? Treba da guraš u pozitivnom pravcu, a ne da nazaduješ krećući se u negativnom pravcu – zar nije bolje tako postupati?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 39. poglavlje, „Otkrivanje tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Tako je. Ljudi moraju nešto da urade za Boga dok su živi. Ne mogu da žive uzalud. Ako živiš u telu, jedeš, piješ i uživaš, onda, ma koliko dobro da se brineš o sebi, sve je uzalud. Ne poznaješ Stvoritelja i nisi ispunio dužnost stvorenog bića. Nema smisla živeti tako. Sada su katastrofe sve teže, a Božje delo se približava kraju. Nema više mnogo prilika za obavljanje dužnosti, zato treba da cenim priliku da sada obavljam svoju dužnost. Treba da podelim istina-načela koja razumem sa zalivačima, kako bi mogli da razumeju istinu, shvate načela i efikasnije zalivaju pridošlice. Moram da se potrudim da uradim sve što mogu, bez ikakvog žaljenja. Čak i ako mi se bolesti zaista pogoršaju u budućnosti, moram da naučim da se pokorim, da svoje bolesti predam u Božje ruke, pokoravajući se Njegovoj orkestraciji i uređenjima.

Posle toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, koji je razrešio moje sumnje i brige u vezi sa bolešću. Svemogući Bog kaže: „Ako zaista veruješ da je sve u Božjim rukama, onda bi trebalo da veruješ da sve ove stvari – ozbiljne bolesti, teške bolesti, bezazlene bolesti ili to kakvo je nečije fizičko stanje – potpadaju pod Božju suverenost i uređenja, kao i da nastanak ozbiljne bolesti i to kakvo je stanje čovekovog zdravlja u određenoj životnoj dobi nisu stvari koje se događaju slučajno. Ovo je svojevrsno pozitivno i tačno razumevanje. Da li je to u skladu sa istinom? (Jeste.) U skladu je sa istinom, to jeste istina. To treba da prihvatiš i tvoji stav i gledišta po ovom pitanju treba da se preobrate. I šta se rešava kad se te stvari preobrate? Zar nisu razrešena tvoja osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti? Tvoje negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog bolesti makar su razrešene na kognitivnom nivou. Pošto je ova istina preobratila tvoje misli i gledišta, ona dakle razrešava tvoje negativne emocije. Ovo je jedan aspekt: da li će se neko razboleti ili ne, od koje ozbiljne bolesti će se razboleti i kakvo će mu biti zdravlje u svakoj životnoj fazi ne može se izmeniti čovekovom voljom, već je Bog sve to predodredio. (…) Hajde da (…) porazgovaramo o bolesti; to je nešto što će većina ljudi iskusiti u svom životu. Prema tome, koju vrstu bolesti će čovek doživeti i kakvo će mu biti zdravlje u određeno vreme ili u određenoj životnoj dobi, sve su to stvari koje je uredio Bog i ljudi ne mogu samostalno da o njima odlučuju; baš kao što ne mogu za sebe da odlučuju ni kada će se roditi. Prema tome, zar nije glupo osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog stvari o kojima za sebe ne možeš da odlučuješ? (Da, glupo je.) Ljudi treba da započnu rešavanje stvari koje samostalno mogu da reše, a za ono što ne mogu, treba da sačekaju Boga; ljudi treba ćutke da se pokore i zamole Boga da ih zaštiti – ovo je način razmišljanja koji ljudi treba da imaju. Kad ih zaista zadesi bolest i približi im se smrtni čas, ljudi treba da se pokore, da se na Boga ne žale i protiv Njega ne bune, niti da izgovaraju stvari kojima hule na Boga ili Ga napadaju. Umesto toga, ljudi treba da zauzmu svoj pravi položaj kao stvorena bića i da doživljavaju i uvažavaju sve što dolazi od Boga – ne treba da pokušavaju da za sebe odlučuju. To može da bude posebno iskustvo koje ti obogaćuje život i ne mora nužno biti loša stvar, zar ne? Prema tome, kad je reč o bolesti, kad se pre svega razreše pogrešne misli i gledišta ljudi u vezi sa poreklom bolesti, oni o tome više neće brinuti. Osim toga, ljudi nemaju moć da kontrolišu poznate ili nepoznate stvari, niti su u stanju da ih kontrolišu, jer su sve te stvari pod Božjom suverenošću. Čekanje i pokornost jesu stav i načelo primene koje ljudi treba da imaju. Od razumevanja do primene, sve treba činiti u skladu sa istina-načelima – to je stremljenje ka istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog suvereno vlada i određuje zdravstveno stanje osobe u svakoj životnoj dobi, koje bolesti će dobiti i da li će te bolesti postati ozbiljne. Ništa od ovoga ljudi ne mogu da kontrolišu, brige i sumnje su beskorisne. Kada te snađu bolesti, treba da naučiš kako da se pravilno odnosiš prema njima i da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima. U prošlosti sam često bila zabrinuta i uznemirena zbog svojih bolesti, živela sam u negativnim emocijama. To je bilo zato što nisam razumela Božju suverenost. Ono što treba da radim jeste da živim normalno i da normalno obavljam svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima. A što se tiče toga da li će se moje stanje pogoršati, to je u Božjim rukama. Moje brige i strepnje su nepotrebne i predstavljaju ispoljavanje gluposti i neznanja. Čak i ako se moje stanje zaista pogorša jednog dana, to će biti uz Božje dopuštenje, i treba da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Pomislila sam kako, kada su kušnje zadesile Jova i kada mu je telo bilo prekriveno bolnim čirevima, on je to mogao da prihvati od Boga i nije se žalio na Boga. Mogao je mirno da se suoči sa tim i na kraju je bio postojan u svom svedočenju za Boga. Kada sam na to pomislila, osetila sam se veoma posramljeno i bila sam voljna da ostavim po strani svoje brige i sumnje, da svoje bolesti predam u Božje ruke i da posvetim svoje srce svojoj dužnosti. Tražim lečenje kada mi je potrebno, a u slobodno vreme radim vežbe. Kada postupam na ovaj način, srce mi je mnogo opuštenije i oslobođenije i više nisam previše pogođena svojim bolestima.

Kroz ovu promenu dužnosti naučila sam mnoge lekcije, shvatila sam da kao stvoreno biće moram uvek da se držim svojih dužnosti. Ujedno sam shvatila da vrednost ljudskog života jeste u tome da se slede Božje reči i da se posvećeno obavlja dužnost. Samo živeći na taj način možeš biti otvorenog srca i čestita i ne žaliti ni za čim.