Autorka: Ćijao Sin, Kina

U maju 2024. godine, obučavala sam se u crkvi za pisanje propovedi. U početku sam se suočavala sa nekim poteškoćama, smatrajući da neću moći dobro da ih napišem jer je moje razumevanje istine plitko. Sestra sa kojom sam sarađivala, u zajedništvu je razgovarala sa mnom i ohrabrivala me, a takođe mi je podelila i neke dobre načine. Kasnije, dok sam pisala jednu propoved, tražila sam odgovarajuće istine. Čim sam ih u potpunosti shvatila, promišljala sam kako da napišem propoved i brzo sam je završila. Bila sam veoma srećna i zahvalna za Božje usmeravanje. Dva dana kasnije, nadzornica mi je pisala, rekavši da je moja propoved odabrana i da imam dobar kov i neke ideje. Bila sam i iznenađena i srećna. Tek što sam počela sa obukom, a prva propoved koju sam napisala već je bila odabrana. Neke sestre oko mene napisale su po nekoliko propovedi, ali nijedna njihova nije bila odabrana, pa sam smatrala da sam sigurno veoma posebna. Nekoliko dana kasnije, slučajno sam pročitala pismo koje je nadzornica napisala vođama. U pismu je pisalo: „Ćijao Sin je prilično samoinicijativna u pisanju propovedi i osoba je koja ima ideje i kov, i pripremamo se da je negujemo.” Iako nije rečeno mnogo, osećala sam se kao da sam se našla u centru pažnje svih i da sam drugačija od druge braće i sestara. Pomislila sam na to kako sam prošle godine za nedelju dana napisala nekoliko članaka i ubrzo me je nadzornica primetila. Nadzornica je rekla da imam talenat za pisanje i dodelila mi je dužnost na izradi tekstova. Sada, tek što sam počela da se obučavam u pisanju propovedi, ponovo me je primetila druga nadzornica. Pomislila sam u sebi: „Gde god da odem, privlačim pažnju. Čini se da zaista imam kov i talenat za pisanje!” Posle toga sam se osećala drugačijom od ostalih. Pomislila sam: „Moram marljivo da se obučavam i da mi svaka propoved bude bolja od prethodne, kako bih u najkraćem mogućem roku mogla da pišem propovedi koje su u skladu s merilom. Na taj način će me svi sigurno još više ceniti i hvaliti.” Kasnije sam bila veoma aktivna u pisanju propovedi, i napisala sam dve propovedi zaredom, koje sam predala nadzornici. Nadzornica mi je takođe često pisala pisma ohrabrenja i između redova sam mogla da osetim da je nadzornici stalo do mene i da me ceni. U sebi sam osećala veliku sreću i živela sam sa osećajem zadovoljstva sobom.

Nedugo zatim, dobila sam pisane sugestije na propoved koju sam napisala. Otvorila sam fajl i videla da su vođe označile mnoštvo problema – neki delovi besede bili su nejasni, a drugi su skretali s teme… Bila sam duboko obeshrabrena i osećala sam se malodušno. Pomislila sam: „Logično, pošto imam talenat za pisanje, moje propovedi bi trebalo svaki put da budu sve bolje i trebalo bi da očigledno napredujem, pa zašto sam onda nazadovala? Šta će vođe misliti o meni? Hoće li pomisliti da su me pogrešno procenili i da ipak nemam takav kov?” Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve negativnija i više nisam imala želju da razmišljam o problemima koje su vođe iznosile. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno, pa sam potražila Božje reči da čitam i videla sam ovaj odlomak: „Ljudi ne treba da misle da su potpuno savršeni, veoma istaknuti, veoma plemeniti niti da se mnogo razlikuju od ostalih; čovekova nadmena narav i neukost su sve to doneli. Uvek misliti za sebe da se izdvajaš – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne biti u stanju da prihvatiš sopstvene nedostatke i nikad ne biti u stanju da se suočiš sa sopstvenim greškama i neuspesima – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da drugi budu nadmoćniji u odnosu na tebe, bolji nego što si ti sȃm – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da tuđe jake strane nadmaše ili zasene tvoje vlastite – to uzrokuje nadmena narav; nikada ne dozvoljavati da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i postajati negativan kad otkriješ da su drugi bolji od tebe, ne želeti da pričaš, osećati se uznemireno i potišteno i uzrujavati se – sve to uzrokuje nadmena narav. Usled toga što štitiš sopstveni ponos, nadmena narav te može učiniti nesposobnim da prihvatiš da te drugi ispravljaju, nesposobnim da se suočiš sa svojim manama i nesposobnim da prihvatiš svoje neuspehe i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim; može učiniti da čak i ne želiš da vršiš svoju dužnost i da postaneš površan u njenom izvršavanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da su moja težnja ka savršenstvu i tome da se izdvojim od drugih, kao i moje odbijanje da prihvatim usmeravanje od strane vođa u vezi sa svojim problemima, poticali od toga što me je kontrolisala nadmena narav. Kada sam čula da su propovedi koje sam napisala izabrane i da je nadzornik rekao da posedujem kov, postala sam uobražena i smatrala sam da nisam obična osoba, već neko ko ima kov i talenat za pisanje. Počela sam da zahtevam od sebe da mi propovedi budu bolje od drugih i smatrala sam da ne bi smele da imaju toliko nedostataka, jer bih jedino tako bila dostojna titule osobe talentovane za pisanje. Zato sam svaki put kada bih se suočila sa neuspesima postajala negativna i nisam mogla pravilno da sagledam sebe. U stvarnosti, sasvim je normalno imati probleme u napisanim propovedima; nemoguće je sve znati i sve moći na samom početku obavljanja ove dužnosti, a da se ne pravi baš nijedna greška. Takvi zahtevi prema sebi bili su nerealni. Štaviše, vođe su ukazivale na moje probleme kako bi mi pomogle da otkrijem svoje nedostatke, da naučim da ih nadoknadim i da rastem, ali kada sam se suočila sa neuspesima, postala sam negativna i nisam mogla ispravno da se suočim sa svojim nedostacima. Previše sam sebe cenila i bila sam zaista nadmena! Nakon što sam o tome razmislila, postala sam voljna da prihvatim smernice i pomoć vođa i da se usredsredim na traženje i preispitivanje relevantnih istina-načela dok pišem svoje propovedi kako bih izbegla da se ta odstupanja i greške ponove.

Posle toga sam umirila svoje srce i proučavala relevantna načela, i mogla sam da razumem neke stvari tokom svog proučavanja. Ali kada je reč o pisanju, i dalje sam imala nekih poteškoća i osećala sam da pisanje propovedi koja je u skladu s merilom nije lako. Kako je vreme odmicalo, otkrila sam da još uvek nemam ideja i počela sam da se osećam obeshrabreno, misleći u sebi: „Šta ako ne uspem da napišem dobru propoved? Šta će vođe misliti o meni? Hoće li reći: ’Ispostavlja se da je kov Ćijao Sin zaista loš i da ona takođe ne razume istinu’?” Razmišljajući o tome, postala sam zabrinuta, pa kada sam ponovo učila, misli su mi lutale i stalno sam se osećala pospano. Noću, kada sam pokušavala da spavam, nisam mogla a da ne uzdišem, prevrtala sam se i nisam mogla da zaspim. Zaista sam želela da brzo napišem dobru propoved kako bih mogla da je pokažem svima i time povratim svoj ugled. Ali što sam više razmišljala o tome da je dobro napišem, osećala sam veći pritisak. Sledećeg jutra sam se probudila osećajući se iscrpljeno, a glava je počela da me boli. Razmišljala sam ceo dan, ali i dalje nisam mogla da smislim nikakve ideje i osećala sam se kao da mi težak kamen pritiska grudi i da ne mogu da dišem. Sestra sa kojom sam sarađivala želela je da zajedno proučavamo načela, ali nisam bila raspoložena.

Kasnije sam joj se otvorila o stanju u kojem sam bila poslednjih nekoliko dana i ona mi je pročitala odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Sotona koristi slavu i dobitak da kontroliše ljudske misli, navodeći ih da ne misle ni na šta drugo do na te dve stvari i navodeći ih da se bore za slavu i dobitak, podnose teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja i nose teško breme za slavu i dobitak, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i donose svaki sud ili odluku zarad slave i dobitka. Na taj način, Sotona postavlja nevidljive okove na ljude, i, s tim okovima na sebi, oni nemaju ni sposobnosti ni hrabrosti da se oslobode. Nesvesni toga, oni nose te okove dok se vuku napred korak po korak, s velikom teškoćom. Radi ove slave i dobitka, ljudski rod se udaljava od Boga, izdaje Ga i postaje sve rđaviji. Na taj način se, usred Sotonine slave i dobitka, uništava jedna generacija za drugom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito mrski njegovi podmukli motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine podmukle motive zato što mislite da bez slave i dobitka život ne bi imao smisla, i da ljudi neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve i da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, postepeno, jednog ćete dana svi spoznati da su slava i dobitak teški okovi koje Sotona postavlja čoveku. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i okovima koje ti donosi Sotona. Kada poželiš da se oslobodiš svih onih stvari koje je Sotona u tebe usadio, onda ćeš raskrstiti sa Sotonom i istinski ćeš mrzeti sve što ti je Sotona doneo. Tek tada ćeš imati istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Nakon što sam čula Božje reči, srce mi se odjednom razvedrilo. Shvatila sam da je osećaj potištenosti u mom srcu ovih poslednjih nekoliko dana bio posledica toga što sam bila sputana i vezana slavom, dobitkom i statusom. U početku je nadzornica govorila da imam dobar kov i da su propovedi koje sam napisala prilično dobre. Postala sam samozadovoljna, osećajući da imam poseban talenat za pisanje, pa sam ulagala više truda u pisanje propovedi, nadajući se da ću zadobiti pohvale i divljenje drugih. Međutim, kada je u dvema propovedima koje sam napisala ukazano na mnoštvo problema, zabrinula sam se da će drugi na mene gledati s visine i da me više neće smatrati osobom koja ima kov i talenat, pa nisam mogla da se smirim i promislim o problemima na koje su vođe ukazale, niti sam proučavala načela ili tragala za istinom kako bih nadoknadila svoje nedostatke. Samo sam želela da brzo napišem dobru propoved kako bih povratila svoj ugled. Međutim, što sam bila uznemirenija, to sam manje ideja imala i misli su mi bile sve pomućenije, pa ni nakon čitavog dana rada i dalje nisam nimalo napredovala. Setila sam se da sam, kada sam tek počela da pišem propovedi, iako je bilo mnogo teškoća, imala čisto srce koje se oslanjalo na Boga. Istinski sam proučavala i tražila relevantne Božje reči za razmišljanje i Bog me je prosvećivao i usmeravao, pa sam, kada sam pisala, imala neke ideje. Ali sada sam samo razmišljala o svom ponosu i statusu, a moje misli o pokušaju da sačuvam dobar ugled u očima drugih dovele su do toga da ne mogu da jedem ni da spavam, osećala sam ošamućenost i vrtoglavicu i nisam mogla da se usredsredim na pisanje propovedi. Moje srce je bilo potpuno pod kontrolom slave i dobitka. Kad ne bih preokrenula to stanje, naprosto bih nastavila da živim u tami i nepodnošljivom bolu, a vremenom bih izgubila delo Svetog Duha ili bih čak izgubila ovu dužnost. Tada sam se pomolila Bogu: „Bože, ne želim da živim u stanju težnje za ugledom i statusom, ali ne znam kako da to rešim. Molim Te, prosveti me i usmeri, kako bih mogla da izađem iz ovog pogrešnog stanja i da dobro izvršim svoju dužnost.”

Sledećeg jutra, sestra mi je pročitala nekoliko odlomaka Božjih reči i jedan od odlomaka mi je mnogo pomogao. Svemogući Bog kaže: „Svi znaju da je loše biti nadmen, ali čim postignu određene rezultate u svojoj dužnosti, ljudi prirodno postaju nadmeni, dignu nos i misle da su uspeli u svojoj veri u Boga. Pa, zašto ljudi dignu nos kad postignu određene rezultate u svojoj dužnosti? Jednim delom je to zbog toga što su ljudi previše nadmeni i sujetni. Postoje li i drugi razlozi? (To je zato što ljudi ne shvataju da je Bog taj koji ih predvodi da postignu te rezultate. Misle da zaslužuju sve zasluge i da poseduju kapital, pa dignu nos. U stvari, bez istine i bez dela Svetoga Duha, ljudi nisu u stanju da išta učine, ali to ne mogu jasno da vide.) Ta izjava je tačna, a uz to je i suštinska za ovaj problem. Ako ne doživljavaju Božje delo i ne mogu da zadobiju istinu, ljudi uvek smatraju da su u stanju svašta da učine. Pa, ako poseduju određeni kapital, oni postaju nadmeni i dignu nos. Dok izvršavate svoju dužnost, možete li da osetite Božje usmeravanje i prosvećenje Svetoga Duha? (Da.) Ako možete da osetite delo Svetoga Duha, a i dalje dižete nos i smatrate da posedujete stvarnost, u čemu je tu onda problem? (Kada obavljanje naše dužnosti urodi plodom, mi smatramo da polovina zasluga pripada Bogu, dok druga polovina pripada nama. Do neslućenih razmera preuveličavamo svoj udeo u toj saradnji, smatrajući da ništa nije važnije od naše saradnje, te da bez nje Božje prosvećenje ne bi ni bilo moguće.) Pa, zašto te Bog prosvećuje? Može li Bog da prosveti i druge ljude? (Može.) Kada Bog nekog prosveti, to se događa Božjom milošću. I koji je taj tvoj maleni udeo u saradnji? Je li to nešto za šta ti sleduje zasluga ili je to tvoja dužnost i odgovornost? (To je naša dužnost i odgovornost.) Kad shvatiš da je to tvoja dužnost i odgovornost, tada imaš ispravan način razmišljanja i nećeš ni pomisliti da sebi za to pripišeš zasluge. Ako uvek ovako razmišljaš: ’Ovo je moj doprinos. Da li bi bez moje saradnje Božje prosvećenje bilo moguće? Taj zadatak zahteva da čovek sarađuje; naša saradnja ima glavni udeo u uspehu’ – onda grešiš. Kako možeš da sarađuješ ako te Sveti Duh ne prosveti i ako ti niko nije besedio o istina-načelima? Ako ne znaš šta Bog zahteva i ne znaš put primene, čak i ako želiš da se pokoriš Bogu i da sarađuješ, nećeš znati kako. Zar onda ova tvoja ’saradnja’ neće biti samo prazna reč? Ako zaista ne sarađuješ i postupaš samo u skladu sa sopstvenim zamislima, može li onda dužnost koju obavljaš da bude u skladu sa merilom? Nipošto ne može. To ukazuje na problem. Koji je to problem? Nezavisno od dužnosti koju neki čovek izvršava, hoće li on postići rezultate, hoće li izvršavati svoju dužnost u skladu sa merilom i zadobiti Božje odobravanje, zavisiće od Božjeg dela. Čak i ako izvršavaš svoje odgovornosti i dužnosti, ako Bog ne deluje, niti te prosvećuje i usmerava, te ne znaš svoj put, svoj pravac niti svoje ciljeve, šta će na kraju iz toga proisteći? Nakon što si se sve to vreme mučio, svoju dužnost nećeš pravilno izvršiti, niti ćeš zadobiti istinu i život – sve to će biti uzalud. Prema tome, izvršavanje sopstvene dužnosti na način koji je u skladu sa merilom, izgrađivanje braće i sestara i dobijanje Božjeg odobravanja – sve to zavisi od Boga! Ljudi mogu da rade samo one stvari koje su u stanju da rade, koje treba da rade i koje su u okvirima njihovih urođenih sposobnosti – ništa više od toga. Na kraju krajeva, postizanje rezultata u tvojim dužnostima zavisiće od usmeravanja Božjim rečima i od prosvećenja i vođstva Svetoga Duha; samo tada možeš da shvatiš istinu i da ispuniš Božji nalog u skladu sa putem koji ti je Bog dao i sa načelima koja je On postavio. To je Božja blagodat i blagoslov, a ljudi su slepi ako to ne mogu da vide. Nezavisno od vrste posla koju obavlja kuća Božja, koji je nameravani rezultat? U jednom delu je to svedočenje o Bogu i prenošenje Božjeg jevanđelja, dok je u drugom delu to da se braća i sestre izgrađuju i da im to bude od koristi. Posao kuće Božje ima za cilj da postigne rezultat u oba područja. Koju god dužnost da izvršavaš u kući Božjoj, možeš li bez Božjeg usmeravanja da postigneš rezultate? Nipošto ne možeš. Može se reći da je, bez Božjeg usmeravanja, ono što radiš u osnovi beskorisno i da zasigurno ne može da postigne nikakve rezultate” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da nisam mogla da skinem oznaku „posedujem poseban talenat za pisanje” jer sam svu efikasnost pisanja propovedi pripisivala sebi i mislila sam da su ti rezultati postignuti samo zahvaljujući mom dobrom kovu, talentu za pisanje i trudu koji sam uložila u razmišljanje i plaćanje cene. U stvarnosti, često sam se mučila tokom pisanja, i tek kroz molitvu Bogu i promišljanje relevantnih istina, primila sam Božje prosvećenje i usmeravanje, i tako stekla malo inspiracije. Međutim, posle toga, kada su drugi rekli nekoliko reči hvale i ohrabrenja, postala sam uobražena, misleći da je sve to moje sopstveno postignuće, pa sam čak sebi stavila oznaku „posedujem dobar kov i talenat za pisanje”, i nisam uspela da vidim sebe onakvom kakva zaista jesam. U stvarnosti, da li se dužnost može dobro obaviti ili ne delimično zavisi od razumevanja načela dužnosti i relevantnih istina, a što je najvažnije, od primanja Božjeg prosvećenja i smernica. Postoje trenuci kada nemamo ideja, i molitvom Bogu, traženjem Njegovih smernica i razmatranjem Njegovih reči, nesvesno dolazimo do razumevanja nekih istina i stičemo malo svetlosti i ideja, i tek tada propovedi koje pišemo mogu postići dobre rezultate. To nije zbog naših sopstvenih sposobnosti. Razmišljala sam o tome kako sam poslednjih nekoliko dana živela u slavi i statusu, nesposobna da primim Božje prosvećenje i usmeravanje. Iako sam ulagala trud u pisanje, mozak mi je bio kao kaša, bez ikakvih ideja i bila sam potpuna budala. Zaista sam shvatila da dobri rezultati u mojim dužnostima potiču od Božjeg prosvećenja i usmeravanja, i da nemam čime da se hvalim. Ipak, besramno sam sve zasluge pripisala sebi. To je bilo zaista sramno! Iako sam napisala nekoliko propovedi, shvatila sam samo mali deo procesa njihovog pisanja. Zapravo, nisam ovladala mnogim načelima i istine mi u mnogim aspektima nisu bile jasne; ponekad bih se čak mučila da shvatim ključne tačke dok sam pisala propovedi. Iako sam proučavala relevantna načela, kada sam ih praktično primenjivala, nedostajalo mi je mnogo toga, i dalje su mi bile potrebne ispravke i pomoć od drugih. Ali ja sam sebe smatrala izuzetnom, kao da lebdim u vazduhu, i zaista nisam bila svesna sopstvenih ograničenja. Što sam više razmišljala o tome, sve više sam se osećala postiđeno, želeći da sakrijem lice, i samo sam želela da propadnem u zemlju.

Kasnije sam razmišljala o tome kako je glavni razlog što nisam uspela dobro da napišem te dve propovedi bio taj što sam tek počela sa obukom i još uvek nisam shvatala neka načela. Zato sam proučavala načela sa svojim sestrama, i iskoristila sam te dve propovedi kao primere da ih svi zajedno analiziramo i prodiskutujemo. Svako je davao predloge, i nakon toga, kada sam ponovo dorađivala propovedi, imala sam smer. Kad god nešto ne bih razumela, molila sam se Bogu, tragala za istinom i promišljala. Jednu od propovedi sam prosledila nakon što sam je doradila. Međutim, prilikom ispravljanja drugog teksta, i dalje sam imala nekih poteškoća. Nisam bila načisto sa istinom i osećala sam se pomalo uznemireno. Takođe sam strahovala da će mi pisanje biti suvoparno i beživotno, pa sam se pitala šta će vođe misliti o meni nakon što ga predam. Hoće li reći da moj kov nije odgovarajući? Nisam se usuđivala da tražim pomoć od braće i sestara, ali nisam imala kuda dalje, i osećala sam veliki pritisak u srcu. U tom trenutku sam pomislila na odlomak Božjih reči i potražila ga da ga pročitam. Bog kaže: „Kad Bog traži da ljudi ispune svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare ikakve velike poduhvate niti da postignu ikakve epohalne podvige. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive prema Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Bog od tebe jedino traži da postupaš na staložen način u skladu sa Njegovim rečima. Nakon što razumeš Božje reči, postupaj prema njima i izvršavaj ih ili, nakon što čuješ Božje reči, dobro ih zapamti, pa kad dođe vreme za primenu, čini to u skladu sa Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoje stvarnosti i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. Stalno težiš veličini, plemenitosti i statusu; stalno težiš tome da budeš iznad drugih. Kako se Bog oseća kada to vidi? On to mrzi i On će se udaljiti od tebe. Što više težiš veličini i plemenitosti i tražiš da budeš iznad ostalih, da se izdigneš iz mase, da budeš izuzetan i da se ističeš, to Bog oseća veću odbojnost prema tebi. Ako se ne preispitaš i ne pokaješ, Bog će te se gnušati i odbaciće te. Nipošto ne smeš biti neko prema kome Bog oseća odbojnost; moraš biti osoba koju Bog voli. Dakle, kako možeš postati osoba koju Bog voli? Poslušno prihvati istinu, zauzmi svoje pravo mesto kao stvoreno biće, prizemljeno postupaj na osnovu reči Božjih, ispravno obavljaj svoju dužnost, budi poštena osoba i proživi normalno ljudsko obličje. To je dovoljno i to će udovoljiti Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da Božji zahtevi prema ljudima nisu visoki i da On ne traži od ljudi da postignu velike rezultate. Sve dok ljudi mogu da budu poslušni i mogu da se pokore, i da dobro obavljaju svoju dužnost čvrsto stojeći na zemlji u skladu sa Božjim zahtevima, Bog će biti zadovoljan. Ali ja sam uvek želela da se istaknem i da pišem dobre propovedi kako bih zadobila pohvale i odobravanje drugih. To su kontrolisale moje ambicije i želje. To je bila iskvarena narav. Setila sam se prve upravne odluke koju Božji izabrani narod mora da poštuje, koja kaže: „Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”). Ja sam uvek težila slavi, dobitku i statusu, želeći da me drugi hvale i cene i da imam mesto u njihovim srcima. To je nešto što Bog prezire. Život u takvom stanju onemogućava mi da dobro obavljam svoju dužnost, a može čak i da ometa rad. Morala sam brzo da preokrenem pogrešnu perspektivu na kojoj se zasniva moje stremljenje. Iako mi je i dalje mnogo toga nedostajalo u pisanju propovedi, bila sam voljna da umirim svoje srce pred Bogom kako bih tragala za istinom i dala sve od sebe da sarađujem. Napisala bih onoliko koliko razumem, a svaki problem koji bi se javio u pisanju propovedi smatrala bih prilikom da nadoknadim svoje nedostatke. Verovala sam da ću postepenim vežbanjem na taj način sigurno napredovati. Kada sam o tome razmislila, osetila sam znatno olakšanje.

Sledeći put kada sam pisala propovedi, prvo bih napisala ono što razumem, a za ono što nisam razumela, tragala bih i promišljala, ili bih komunicirala sa svojom braćom i sestrama, pa kada bi mi istina postala jasna, nastavila bih da pišem. Na taj način, efikasnost propovedi koje sam pisala bila je mnogo bolja. Nedugo zatim, vođe su nam poslale neke dobre propovedi da učimo iz njih i da se na njih ugledamo. Te propovedi ne samo da su bile sveže i vedre, već je i deljenje istina u zajedništvu bilo zaista praktično i jasno. U poređenju sa njima, shvatila sam da su moje propovedi naprosto bile pune reči i doktrina, i da nisam jasno izlagala istinu. U tom trenutku sam uvidela koliko mi toga nedostaje. U poređenju sa svojom braćom i sestrama, veoma sam zaostajala! Kada su oni pisali o svojim mislima i dobicima, ne samo da se nisu hvalili, već su umesto toga govorili da im mnogo toga nedostaje i da to što mogu da napišu propoved koja je u skladu s merilom nije posledica njihovog sopstvenog kova, niti toga što razumeju istinu, nego naprotiv zbog toga što su kroz molitvu, traganje i promišljanje o relevantnim istinama primili prosvećenje Svetog Duha. Videvši to, bila sam veoma postiđena. Razmišljala sam o tome kako sam tek počela da pišem propovedi, i sa samo površnim razumevanjem, mislila sam da sam iznad proseka. Čak sam sebi stavila oznaku da imam poseban talenat za pisanje, koju nisam mogla da skinem. Zaista sam precenjivala sebe i nedostajalo mi je samosvesti!

Sada kada ponovo vidim predloge vođa, u stanju sam da se prema njima pravilno odnosim, a ako postoji nešto što ne razumem ili ne umem da uradim, mogu da preuzmem inicijativu da tragam, a kvalitet mojih propovedi se poboljšao u odnosu na ranije. U srcu znam da napredak koji sam postigla dugujem Božjem prosvećenju i usmeravanju. Kroz ovo iskustvo, stekla sam određeno razumevanje svoje iskvarene naravi i ostvarila sam neke dobitke u svom život-ulasku. Takođe sam videla da je moje razumevanje istine zaista plitko i da treba da se usredsredim na istina-načela i da postojano obavljam svoju dužnost. Da nije bilo ovog otkrivenja, nastavila bih da živim u stanju samozadovoljstva i ne bih napredovala u svojoj dužnosti. Ovaj neuspeh i nazadovanje doneli su mi velike dobitke i zahvaljujem Bogu iz dubine srca!