Rođena sam u običnoj seljačkoj porodici. Moji roditelji su bili neobrazovani i mogli su da izdržavaju našu porodicu samo fizičkim radom. Živeli smo veoma teško. Moji roditelji su već bili u četrdesetim godinama kada su me dobili i polagali su sve svoje nade u mene. Roditelji su me uvek usmeravali govoreći: „Mi imamo malo obrazovanja i provodimo život naporno radeći na otvorenom. Mučimo se celog života, ali nemamo nikakve izglede. Moraš vredno da učiš i da u budućnosti nađeš dobar posao, da bi mogla da sediš u kancelariji, zaštićena od sunca i vetra, bez brige o hrani i odeći. I mi ćemo moći da se ogrejemo na suncu tvoje slave.” I učitelji su nas često učili da „Znanje može da promeni vašu sudbinu” i da „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi.” Odrasla sam pod uticajem tih izreka. Posebno kada sam videla ljude koji su postigli akademski uspeh i slavu i kojima su se divili gde god da su išli, mislila sam da su zaista ugledni i postala sam još ubeđenija da će znanje voditi ka dobroj budućnosti gde ću moći da uživam u boljem materijalnom životu i da mi se dive. U srcu sam potajno donela odluku da ću definitivno upisati dobar fakultet i naći ugledan posao u budućnosti. Pomogla bih roditeljima da žive dobrim životom i učinila bih da rodbina i komšije gledaju našu porodicu drugim očima.

Kada sam išla u školu, posvetila sam sve svoje vreme i energiju učenju: Dok su se drugi zabavljali tokom raspusta, ja sam čitala knjige i radila domaće zadatke. Završna godina srednje škole bila je najnapornije vreme za mene i posvetila sam svu svoju energiju pripremama za prijemni ispit za fakultet. Međutim, moji rezultati na prijemnom ispitu za fakultet nisu bili idealni i bila sam zaista razočarana. Nisam ni zamišljala da će moj život dotaći dno tek što sam počela. Moja porodica nije imala ni novac ni moć, pa ako sam želela da u budućnosti imam dobar život koji bi drugi poštovali, jedina opcija mi je bila da upišem dobar fakultet. Donela sam odluku da ponovim godinu. Nakon toga, učila sam vrednije nego ikada pre. Iako nisam bila pametna kao moji nadareni školski drugovi, morala sam da budem odlučnija od njih. Često sam koristila izreke poput „Spora ptica mora prva da poleti” i „Nebo nagrađuje trud” da bih sebe motivisala. Da bih uštedela vreme, vikendom nisam išla kući, već sam ostajala u školi da učim. Kad god sam imala vremena, radila sam teške probne zadatke. Ponekad, ako nisam mogla da ih završim tokom dana, nosila bih ih u spavaonicu i nastavljala da radim na njima pod ćebetom uz baterijsku lampu. Iako mi se kratkovidost pogoršavala, nisam na to obraćala pažnju. Srce mi je svakog dana bilo kao napeta struna, prestravljena da neću dobro uraditi ispit i da ću izgubiti priliku da promenim svoju sudbinu. Godine 2014. primljena sam na univerzitet i mogla sam da izaberem željeni smer. U tom trenutku, bila sam puna nade za svoju budućnost i osećala sam da moji napori ovog puta nisu bili uzaludni. Ako nastavim vredno da učim i nađem ugledan posao nakon diplomiranja, moji stariji će me definitivno hvaliti da imam dobre izglede.

Te godine kada sam krenula na fakultet, tetka mi je propovedala jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana i počela sam da vodim crkveni život. Kroz okupljanja sam shvatila da su nebo i zemlja i sva stvorenja stvoreni od Boga i da je Bog suveren nad svime i da sve kontroliše. Nakon što je ljude iskvario Sotona, postajali su sve opakiji i izopačeniji, i Bog je, da bi spasao čovečanstvo, preduzeo tri etape dela. U poslednjim danima, On se takođe lično ovaplotio i izrazio reči kako bi grdio ljude i sudio im, spasavajući ljude od ropstva greha i dovodeći ih na divno odredište. Razmišljala sam o tome kako sam, od miliona ljudi, ja bila jedna od onih dovoljno srećnih da čujem Božji glas i primim Božje spasenje. Osećala sam se veoma počastvovano i uzbuđeno. To je bio najveći blagoslov u mom životu! Na okupljanjima bih govorila svojim sestrama o stvarima koje su mi se dešavale na fakultetu, a one bi sa mnom razgovarale u zajedništvu o Božjim rečima u vezi sa mojim problemima. Ponekad bi me takođe vodile da zalivam pridošlice. Osećala sam se posebno oslobođeno i slobodno kada sam se okupljala sa svojim sestrama i osećala sam se veoma spokojno.

Kasnije sam čula da je sestra Mučen počela da obavlja dužnosti puno radno vreme nakon što je diplomirala na fakultetu. U tom trenutku sam bila iznenađena i pomislila sam: „Iako je moja sestra veoma mlada, njena odlučnost da se da za Boga je veoma velika. Ja nemam takvu odlučnost. Ako budem obavljala svoju dužnost puno radno vreme, neću imati dobar posao u budućnosti. Hoće li moja rodbina i prijatelji reći da nisam ništa postigla? Verovaću u Boga i ići na fakultet u isto vreme. Ne samo da ću moći da nađem dobar posao, već ću moći i da primim Božje blagoslove. Dobiću najbolje od oba sveta.” Međutim, tada sam videla da moja sestra nije dugo verovala u Boga, ali da veoma brzo napreduje i ume da razgovara u zajedništvu i da nam pomogne sa bilo kojim našim stanjem ili teškoćom. Posebno kada sam je čula kako priča o tome kako se ona, kada je policija došla na vrata da ih uhapsi tokom okupljanja, oslonila na Boga i videla Božju čudesnu zaštitu, osetila sam divljenje i zavist iz dubine srca. Počela sam da razmišljam: „Moja sestra svakodnevno obavlja svoje dužnosti u crkvi i razume toliko mnogo istina. Njen životni rast je tako brz! Ja istovremeno i studiram i prisustvujem okupljanjima, i ne mogu da pričam ni o kakvim iskustvima. Izgleda da ako želim da napredujem u životu, moram da obavljam više dužnosti. Međutim, ako obavljam dužnosti puno radno vreme kao moja sestra, neću imati energije za učenje. Toliko godina sam vredno učila da bih mogla da nađem dobar posao nakon diplomiranja, da nemam brige oko hrane i odeće, da pomognem roditeljima da žive dobrim životom u budućnosti i da takođe izgledam ugledno i cenjeno među svojom rodbinom. Ako odlučim da sve svoje vreme posvetim obavljanju dužnosti, dok svi moji školski drugovi nađu dobre poslove kada diplomiraju, samo ću ja biti neprimetna, bez uglednog posla. Šta će rodbina i prijatelji misliti o meni?” Kada sam to pomislila, više nisam želela da obavljam svoju dužnost puno radno vreme.

Mesec dana pre raspusta, jedna sestra me je pitala: „Raspust uskoro dolazi. Kakvi su ti sledeći planovi? Da li si voljna da se obučavaš i obavljaš svoju dužnost?” U početku sam bila veoma uzbuđena što to čujem. Premalo sam razumela istinu, pa je ovo bila savršena prilika da se obučim u obavljanju dužnosti i zadobijem istinu. Međutim, tada sam pomislila: „Jednom kada počnem da obavljam svoju dužnost, ne mogu je tek tako napustiti kada ponovo počne fakultet. To ne bi bilo u skladu sa Božjom namerom. Ali ako nastavim da obavljam svoju dužnost nakon početka škole, moje studije će definitivno biti pogođene. Ako moje cimerke saznaju da verujem u Boga i prijave to školi, možda će me izbaciti, i onda zaista neću imati budućnost. Kako ću onda moći da se odužim svojim roditeljima? Ako ne budem uspešna kao drugi, šta će moja rodbina misliti o meni? Kako da izaberem?” Na povratku, srce mi je bilo jako uznemireno. S jedne strane je bio moj san da idem na fakultet, ka čemu sam toliko godina s mukom stremila; s druge, obavljanje moje dužnosti kao stvorenog bića. Nisam želela da izgubim ni jedno ni drugo. Tokom tog perioda, srce mi je bilo veoma teško i nisam znala kako da izaberem. Shvativši da moje stanje nije ispravno, tiho sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, znam da je obavljanje moje dužnosti smisleno i želim da obavljam svoju dužnost. Ali moj rast je premali i brinem se da će, ako budem obavljala svoju dužnost, moje studije biti pogođene. Osećam se slabo u sebi, ali ne želim da izgubim ovu priliku. Dragi Bože, neka me Ti povedeš da shvatim Tvoju nameru u ovoj situaciji.”

Te noći sam se prevrtala u krevetu, ne mogavši da zaspim. Uključila sam telefon i slučajno čula himnu Božjih reči pod nazivom „Stavljanje vere u Boga iznad svega”:

1  Ako želiš da veruješ u Boga i ako želiš da Boga zadobiješ i da zadobiješ Njegovo odobravanje, u slučaju da ne izdržiš određeni stepen bola i ne uložiš određeni napor, ove stvari nećeš moći da postigneš. Čuo si mnogo propovedi, međutim, to što si ih samo čuo ne znači da su one zaista postale tvoje; moraš da ih usvojiš i pretvoriš u nešto što pripada tebi. Moraš da ih stopiš sa svojim životom i uneseš u svoje postojanje, dopuštajući da ove reči i propovedi rukovode načinom na koji živiš i da donesu egzistencijalnu vrednost i smisao u tvoj život. Kada se to bude dogodilo, to što si čuo ove reči će se isplatiti.

2  Ako reči koje govorim ne donesu nikakav preokret u tvom životu, niti tvom postojanju pridodaju ikakvu vrednost, onda nema svrhe ni da ih slušaš. Sa svojom verom u Boga moraš da postupaš kao sa najznačajnijom stvari u svom životu, važnijom čak i od hrane, odeće ili bilo čega drugog – na taj način ćeš imati rezultate. Ako veruješ samo onda kada za to imaš vremena i nisi u stanju da svojoj veri posvetiš svu svoju pažnju, i ako si uvek smeten u svojoj veri, nećeš dobiti ništa.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni X”

Dok sam slušala himnu Božjih reči, bila sam toliko duboko ganuta da nisam mogla a da ne zaplačem. Osećala sam kao da je Bog tik pored mene, da čuje moje molitve i da koristi Svoje reči da me usmeri i inspiriše. Shvatila sam da je verovanje u Boga najvažnija stvar u životu, važnije od hrane, odeće i uživanja, i važnije od bilo kakve slave, dobitka ili budućnosti koju bih mogla imati. Sve što je od tela je privremeno. Samo stremeći ka istini i postižući promenu u naravi čovek može biti spasen i preživeti. Obavljanje naše dužnosti je put za nas da uđemo u istina-stvarnost. U obavljanju naših dužnosti, susrešćemo se sa raznim teškoćama i problemima i otkrićemo razne iskvarene naravi. Međutim, ovo nas takođe podstiče da više tražimo istina-načela kako bismo razrešili sopstvenu iskvarenost. Ako samo prisustvujem okupljanjima u slobodno vreme, a ne obavljam dužnost, umesto toga provodeći većinu vremena u učenju, onda ću iskusiti manje stvari i manje ću tragati za istinom da bih rešila sopstvene probleme. Razumeću samo neke površne reči i doktrine i neću moći da uđem u istina-stvarnost. Zbog toga je veoma teško da se bude spasen. Sestra Mučen i ja smo bile očigledan kontrast. Mučen nije dugo verovala u Boga, ali je iskusila mnogo stvari u obavljanju svoje dužnosti i mnogo puta je tragala za istinom. Kada je na okupljanjima razgovarala u zajedništvu o istini, mogla je da uključi sopstvena iskustva i govorila je na praktičan način. Štaviše, što je više istina razumevala, njena vera u Boga je postajala veća i jačala je njena motivacija da obavlja svoju dužnost. S druge strane, ja sam veru u Boga tretirala kao hobi za slobodno vreme, kako ne bih ometala svoje studije. Bila sam zadovoljna time da jednostavno prisustvujem okupljanjima i nisam razmišljala o obavljanju dužnosti stvorenog bića. Ako nastavim da verujem na tako smeten način i propustim kritični period u kojem treba da stremim ka istini, i na kraju ne zadobijem istinu, zar onda neću biti uklonjena? Razmišljala sam o tome kako se ovo poklopilo sa raspustom. Nisam smela da dozvolim da mi ova prilika da obavljam svoju dužnost i zadobijem istinu promakne, pa sam, ne razmišljajući trenutno o tome šta će se desiti nakon početka novog semestra, rekla sestri da sam voljna da se obučavam za obavljanje dužnosti.

Tokom raspusta, zajedno smo organizovale grupna okupljanja, a kada su se naša braća i sestre okupljali, svi su mogli jednostavno i otvoreno da komuniciraju jedni s drugima. Osećala sam se posebno oslobođeno i slobodno u srcu. Videla sam svoje školske drugove kako po ceo dan jedu, piju i zabavljaju se na univerzitetu, zavisni od mobilnih telefona i onlajn igrica, kako izlaze na sastanke i vode izopačen i dekadentan život, i setila sam se kako sam nekada bila ista kao oni. Kad god sam imala slobodnog vremena, igrala bih se telefonom ili gledala TV serije, bez ičeg ispravnog u srcu. Sada, kroz okupljanja, i jedenje i pijenje reči Božjih, shvatila sam da će ovi zli trendovi samo progutati moje srce i udaljiti ga od Boga, te da uopšte nisu od koristi za moj život. Postepeno sam razvila odlučnost da se klonim tih zlih trendova i mogla sam da umirim svoje srce pred Bogom, jedući i pijući Njegove reči i obavljajući svoju dužnost. Više nisam besmisleno traćila svoje dane. Shvatila sam da samo verovanjem u Boga, stremljenjem ka istini i obavljanjem svoje dužnosti mogu da se klonim tih zlih trendova i da živim vrednim i smislenim životom.

Kasnije, kako se približavao početak semestra, bila sam pomalo neodlučna. Da li da napustim studije i da obavljam svoje dužnosti puno radno vreme? Potražila sam Mučen i pitala je: „Tokom ovog perioda, iskusila sam da mogu da zadobijem više istina obavljanjem svoje dužnosti. Takođe želim više da jedem i pijem Božje reči i da ispunim svoju dužnost. Ali kada pomislim da neću imati dobar posao i da mi se niko neće diviti u budućnosti, kao i da neću moći bolje da se odužim svojim roditeljima, gubim odlučnost da napustim studije.” Moja sestra je sa mnom razgovarala u zajedništvu o svom iskustvu i pronašla relevantne Božje reči da mi pomogne. Svemogući Bog kaže: „Tokom procesa čovekovog sticanja znanja, Sotona koristi najrazličitije metode, bilo tako što ljudima priča priče, što im prosto pruža neko konkretno znanje ili im, pak, dopušta da zadovolje svoje želje i ambicije. Kojim putem Sotona želi da te povede nadole? Ljudi misle da u sticaju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto sasvim prirodno. Da to izrazimo na način da zvuči privlačno – negovati uzvišene ideale ili imati ambicije znači imati neki pokretač, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Zar ljudi neće živeti slavnije ukoliko mogu da ostvare sopstvene ideale ili da naprave uspešnu karijeru? Radeći to, čovek ne samo da može da oda počast svojim precima, već ima priliku i da ostavi sopstveni trag u istoriji – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima prizemnih ljudi i, što se njih tiče, trebalo bi da to bude ispravno i pozitivno. Da li, međutim, Sotona, sa svojim zlokobnim motivima, ljude na takav put vodi tek onako? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije veoma agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone preživljavanja, da uspostave životne ciljeve i smer u životu i da počnu da stiču životne aspiracije. Ma koliko se reči koje ljudi koriste da govore o svojim životnim aspiracijama činile uzvišenim, te aspiracije su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – ili, zapravo, svaki čovek – juri u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, imati kapital koji će moći da koriste da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da jednom kada steknu slavu i dobitak, imaju kapital koji mogu da iskoriste da bi tragali za zadovoljstvom i uživali u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade bez rezerve i bez ikakve sumnje i da pri tom nikada ne shvate da treba da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljivost slave i dobitka nad ljudima prevelika; to su stvari ka kojima ljudi mogu da streme bez prestanka, čitavog života pa čak i u večnost. Zar ovo nije stvarna situacija?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatila da Sotona koristi slavu i dobitak kao mamac da navede ljude da vredno rade na sticanju znanja i da teže da se istaknu iz gomile, da slavu i dobitak smatraju svojim životnim ciljem, da poriču Božju suverenost i da nesvesno odlutaju od Stvoriteljeve brige i zaštite, tako da žive u Sotoninoj zamci i da ih on na kraju proždere. Sotona me je duboko povredio. Od malih nogu sam kod kuće i u školi obrazovana da „znanje može da promeni vašu sudbinu” i da „čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi.” Verovala sam da akademski uspeh može doneti čast porodici i učiniti da se neko istakne iz gomile i da mu se drugi dive. Videla sam kako moji roditelji nemaju obrazovanje i mogu da izdržavaju porodicu samo teškim fizičkim radom. Ne samo da je to bilo iscrpljujuće, niko ih takođe nije cenio. Osećala sam da nema vrednosti u takvom životu i da ću samo sticanjem akademskog znanja i dobijanjem uglednog posla u budućnosti moći da promenim svoj život i da me cene rodbina i prijatelji. Da bih ostvarila svoje težnje, učila sam danonoćno, a kada moj prvi pokušaj na prijemnom ispitu za fakultet nije prošao idealno, odlučila sam da ponovim godinu i radila sam još vrednije nego pre. Čak i kada bi se svetla ugasila u spavaonici, i dalje sam koristila baterijsku lampu da čitam materijale za učenje pod ćebetom. Iako mi se kratkovidost pogoršavala, nisam na to obraćala pažnju. Zarad jednog papira sa dobrim ocenama, stalno sam bila zabrinuta i uznemirena. Kako se približavao prijemni ispit za fakultet, stalno sam bila napeta, kao struna, prestravljena da ne izgubim svoju jedinu „slamku spasa”. Takođe sam se osećala zbunjeno i bila sam puna bola, ali sam bila nemoćna da pobegnem. Samo sam mogla da pratim te trendove. Sada sam shvatila da Sotona koristi slavu i dobitak da zavede ljude, čineći da se njihova srca sve više i više udaljavaju od Boga. Razmišljala sam o tome kako mi je nakon što sam primljena na fakultet rođaka propovedala jevanđelje i dovela me pred Boga, ali ja sam i dalje težnju za dobrom budućnošću smatrala svojim glavnim prioritetom. Jednostavno sam želela da verujem u Boga u slobodno vreme, pod uslovom da to ne utiče na moje studije, i nisam bila voljna da napustim studije i da se dam za Boga puno radno vreme. Shvatila sam da su slava i dobitak najveće prepreke mom primenjivanju istine i obavljanju moje dužnosti. Sada sam čula glas Božji, ali nisam mogla da stremim ka istini i da obavljam svoju dužnost, umesto toga živeći po sotonskim pravilima postojanja i vrednujući slavu i dobitak više od istine i života. Zaista nisam mogla da razlikujem ispravno od pogrešnog! Čak i da sam diplomirala i našla dobar posao, ako ne bih zadobila istinu i život, na kraju bi me Bog uklonio. U prošlosti sam uvek mislila da odlazak na fakultet uz verovanje u Boga može da mi donese slavu i dobitak, kao i Božje blagoslove. To je bila samo moja pusta želja i to jednostavno uopšte nije u skladu sa istinom. Bog kaže: „Ako veruješ samo onda kada za to imaš vremena i nisi u stanju da svojoj veri posvetiš svu svoju pažnju, i ako si uvek smeten u svojoj veri, nećeš dobiti ništa” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni X”). Gospod Isus je takođe rekao: „Svaki od vas ko se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik” (Luka 14:33). Shvatila sam da za sleđenje Boga moraš da imaš posvećeno srce i da ne budeš ograničen ili vezan porodicom, telom, novcem, slavom ili dobitkom. Treba da posvetiš sve svoje vreme svojoj dužnosti, da stremiš ka istini, da zadobiješ istinu i da te na kraju Bog spase. Uzmimo za primer učenike Gospoda Isusa u Doba blagodati. Neki od njih su se odrekli statusa i bogatstva, a neki su se odrekli svojih porodica da bi svesrdno sledili Gospoda Isusa, putujući svuda da propovedaju jevanđelje i svedoče za Gospoda. To su bili smisleni životi, dostojni da se na njih ugledamo. Pored toga, nekada sam mislila da će sticanje akademskog znanja voditi ka dobrom poslu, omogućavajući mi da živim dobrim životom bez briga o hrani i odeći, i da me cene rodbina i prijatelji; mislila sam da samo slava i dobitak mogu doneti sreću. Sada kada sam razmislila o tome, iako mnogi intelektualci i ljudi sa bogatstvom i moći na površini izgledaju glamurozno i lepo i uživaju prestiž gde god da idu, oni ne veruju u Boga i ne razumeju istinu. Žive u Sotoninoj zamci, takmičeći se za slavu i dobitak, i boreći se i otvoreno i tajno. Da bi stekli status i ugled, ugrožavaju svoje zdravlje i prodaju sopstveni integritet i dostojanstvo. Njihovi životi su mračni, a ne srećni. Ako osoba izgubi Božju brigu i zaštitu i bez Božjeg je blagoslova ili spasenja, o kakvoj sreći se tu može govoriti? Bez obzira koliko znanja imaju, koliko divljenja dobijaju od drugih, ili koliko su raskošna njihova materijalna uživanja, na kraju će pasti u katastrofe, doživeti propast i propasti. To nije stvarna budućnost. Sada su poslednji dani. Bog će okončati ovo doba i obaviti Svoje delo nagrađivanja dobra i kažnjavanja zla. Samo stremeći ka istini i postižući promenu u naravi možeš biti spasen i preživeti, i da te Bog uvede u sledeće doba. To je stvarna budućnost.

Kasnije sam čitala o Petrovom iskustvu, što mi je dalo neku inspiraciju i motivaciju. Svemogući Bog kaže: „Petar je bio blagosloven činjenicom da je rođen u tako povoljnim društvenim uslovima. Pametan i hitar u usvajanju novih znanja, rado je prihvatao nove ideje. Nakon što je započeo školovanje, tokom predavanja je sa izrazitom lakoćom mogao da izvede mnoge zaključke iz samo jedne informacije. Njegovi roditelji su bili ponosni što imaju tako pametnog sina, pa su uložili sve napore da mu omoguće da ide u školu, nadajući se da će uspeti da se istakne i sebi obezbedi neku službeničku poziciju u društvu. Ni ne primetivši to, Petar se bio zainteresovao za Boga, zbog čega je, kada je sa četrnaest godina pohađao srednju školu, osetio odbojnost prema kurikulumu koji se bavio izučavanjem antičke grčke kulture, a naročito izmišljenih ličnosti i događaja iz istorije starih Grka. Od tog trenutka pa nadalje, Petar – koji je tek zakoračio u proleće svoje mladosti – pokušavao je da sazna više o ljudskom životu i o širem svetu. Savest mu nije nalagala da se oduži svojim roditeljima za muke koje su istrpeli, jer je jasno uvideo da svi ljudi žive u stanju samoobmane, da svi žive besmislenim životima, uništavajući ih u sopstvenoj borbi za bogatstvom i priznanjem. Njegov uvid se uglavnom odnosio na društveno okruženje u kome je živeo. Što više znanja ljudi imaju, to su njihovi međuljudski odnosi i unutrašnji svetovi složeniji, a oni samim time više žive u praznini. U takvim okolnostima, Petar je svoje slobodno vreme provodio u svakojakim posetama, i to uglavnom u posetama verskim ličnostima. U svom srcu je imao neki neodređeni osećaj da bi religija mogla da objasni sve što je neobjašnjivo u ljudskom svetu, pa je često odlazio u obližnju sinagogu da prisustvuje službama. Njegovi roditelji toga nisu bili svesni i ubrzo je Petar, koji je oduvek bio dobrog karaktera i bio dobar učenik, počeo nerado da odlazi u školu. Pod nadzorom svojih roditelja, jedva da je završio srednju školu. Isplivavši na obalu iz okeana znanja, duboko je udahnuo; od ovog trenutka pa nadalje, niko ga više neće vaspitavati niti ograničavati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”, „O Petrovom životu”). Iz Petrovog iskustva sam videla da je Petrovo srce bilo nevino i da je voleo pozitivne stvari; počeo je da razmišlja o životu u mladosti. Kroz svoje kontakte sa društvom, shvatio je da ljudi žive svoje živote za slavu i dobitak, i da što više znanja osoba stekne, njen um postaje složeniji i iskvareniji. Takođe je jasno video tamu i zlo društva i ispraznost težnje za slavom, dobitkom i statusom. Nije sledio želje svojih roditelja da teži isticanju iz gomile i da se trudi da dobije neku vrstu zvaničnog položaja u društvu. Umesto toga, odlučno je napustio studije i sledio put vere u Boga, a kasnije je sledio Gospoda Isusa. Proveo je život težeći razumevanju Boga, tražio Božju nameru u svemu i razumeo sopstvene nedostatke i manjkavosti kroz Božje reči. Na kraju je bio u stanju da se pokori Bogu do smrti i da Ga voli do krajnosti. Zadobio je Božje odobravanje i proživeo smislen život. Nasuprot tome, ja nisam mogla da proniknem u stvari, i zbog moje težnje za slavom i dobitkom, nisam bila voljna da obavljam dužnost stvorenog bića, zadovoljna time da verujem u slobodno vreme. Ako nastavim tako da verujem, na kraju će sve biti uzalud! Morala sam da sledim Petrov primer i da se odreknem svoje lične budućnosti da bih aktivno težila pozitivnim stvarima. Tokom boravka na fakultetu, videla sam tamu i zlo ovog društva. Univerziteti pod vlašću Komunističke partije Kine su baze za ateističko obrazovanje. Svi teže taštini i čeznu za zlom, i niko ne mari što studenti jedu, piju, zabavljaju se ili se tuku. Međutim, ljudi koji veruju u Boga i idu pravim putem blokirani su na svakom koraku. Univerzitet takođe širi neosnovane glasine da osudi i okleveta Boga, navodeći ljude da se udalje od Njega i da Ga izdaju. Ako bih tamo nastavila da studiram, samo bi me odneli zli trendovi i udaljavala bih se sve više i više od Boga. Na kraju bih pala u velike katastrofe i bila uništena. Samo Bog može ljudima pokazati ispravan put i samo razumevanjem istine čovek može više da proživi ljudsko obličje. Bila sam voljna da izaberem da obavljam svoju dužnost i udovoljim Bogu.

Međutim, kada sam zaista odlučila da napustim studije, i dalje sam imala neke sumnje. Jednom kada bih izabrala da sve svoje vreme provedem na svojim dužnostima, više ne bih mogla da zarađujem novac da brinem o svojim roditeljima. Moji roditelji su tako naporno radili da me odgajaju i da podrže moje obrazovanje, a sada su bili stari, njihovo zdravlje nije bilo tako dobro kao pre. Ako bi se razboleli u budućnosti, onda mi moji uslovi ne bi dozvolili da brinem o njima. Uvek bih se osećala kao da im dugujem. Kada je moja sestra saznala za moje stanje, potražila je neke Božje reči za mene. Pročitala sam reči Božje: „Uvek ću tešiti sve one koji prepoznaju Moje namere i neću dozvoliti da pate ili da budu povređeni. Sada je najbitnije da budemo u stanju da delujemo u skladu s Mojim namerama. Oni koji to čine sigurno će primiti Moje blagoslove i naći će se pod Mojom zaštitom. Ko može istinski i potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o kući, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične uređenja?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Oni koji se iskreno daju za Boga imaju odanost i pokornost Njemu; obavljaju svoju dužnost ne uzimajući u obzir lične dobitke i gubitke i ispunjavaju svoje odgovornosti da bi ispunili Božji nalog. Međutim, kada sam bila suočena sa izborom, uvek sam uzimala u obzir sopstvenu budućnost, svoju porodicu i roditelje. Nisam mogla zaista da stavim sve što imam u Božje ruke. Sudbina naših roditelja je pod Božjom suverenošću: koliko će patnje podneti i koliko će sreće uživati, Bog je odavno predodredio. Ako ih zadesi bolest, kao deca, čak i ako ostanemo uz svoje roditelje ili platimo za njihovo lečenje, ne možemo patiti umesto njih i ne možemo ništa promeniti. Uzmimo mog strica, koji ima gomilu dece. Porodice mojih rođaka su relativno dobrostojeće i prilično su odani mom stricu. Kada je moj stric dobio rak pluća, svi su platili njegovu operaciju i na smenu su brinuli o njemu. Mislili su da će se oporaviti nakon operacije, ali, neočekivano, preminuo je u roku od nekoliko meseci. Moja porodica nije dobrostojeća i moji roditelji uglavnom rade fizičke poslove. Međutim, i dalje su dobrog zdravlja i retko se razboljevaju tokom godine. Shvatila sam da ne razumem Božji autoritet i da je moja vera u Boga još uvek premala. Moji roditelji i ja imamo nezavisne sudbine i na sudbinu mojih roditelja uopšte neće uticati to da li ja obavljam svoju dužnost puno radno vreme ili ne. Trebalo bi da se pokorim Stvoriteljevoj orkestraciji i uređenjima i da sve u vezi sa svojim roditeljima poverim Bogu. Kada sam to shvatila, više nisam živela u tuzi i brizi i moje srce se osećalo mnogo slobodnije.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Bog traži one koji čeznu za tim da se On pojavi. On traži one koji mogu da čuju Njegove reči, one koji nisu zaboravili na Njegov nalog i koji Mu nude svoje srce i telo. On traži one koji su pred Njim pokorni kao bebe i ne opiru Mu se. Ako se posvetiš Bogu, nesputan bilo kakvom snagom ili silom, Bog će gledati na tebe s naklonošću i podariće ti Svoje blagoslove. Ako si na visokom položaju, časnog ugleda, ako imaš ogromno znanje, poseduješ veliku imovinu i podržavaju te mnogi, ali te sve to ipak ne sprečava da dođeš pred Boga kako bi prihvatio Njegov poziv i Njegov nalog i uradio ono što Bog od tebe traži, onda će sve što radiš predstavljati najsmisleniji poduhvat na zemlji i najpravičniji poduhvat čovečanstva” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Iz Božjih reči sam shvatila Božju usrdnu nameru da spase ljudski rod. Bog traga za ljudima koji mogu da slušaju Njegove reči i da Mu se pokore i želi da spase one koji čeznu za Njegovom pojavom. Ako ljudi mogu da se odreknu svog ugleda, statusa, novca i interesa i da dođu pred Boga da obave svoju dužnost, to On odobrava, i to je takođe najsmislenija stvar koja postoji. Razmišljala sam o tome kako je Petar bio u stanju da posluša Božji poziv i obavi svoju dužnost, i na kraju dao predivno i snažno svedočanstvo da bi utešio Božje srce. I ja bih takođe trebalo da ispunim odgovornosti stvorenog bića i da ispunim svoju dužnost; tek tada mogu biti osoba sa savešću i ljudskošću. To što sam imala sreće da mogu da obavljam dužnosti u crkvi bila je Božja blagodat za mene i bila sam voljna da napustim studije i obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam rekla ocu za svoj izbor i on me je podržao. Čak je rekao: „Vera u Boga je ispravan put u životu. Sada si odrasla, i pošto si izabrala ovaj put, moraš imati odlučnost i istrajnost da nastaviš. Bez obzira na kakve prepreke ili teškoće naiđeš, nemoj da se obeshrabriš. Samo iskreno teži svojim ciljevima!” Bila sam malo iznenađena očevom podrškom. Znala sam da su i njegove misli i ideje takođe u Božjim rukama i bila sam veoma zahvalna Bogu u svom srcu. Moja vera u sleđenju Boga takođe je postala još jača. Nakon što je počeo novi semestar, podnela sam zahtev za ispis svom nastavniku. Moj nastavnik nije razumeo zašto bih ostavila dobar fakultet po strani i stalno je pokušavao da me odgovori od toga, govoreći: „Moraš pažljivo da razmisliš o tome. Tvoji roditelji su naporno radili da te pošalju na fakultet i nije ti bilo lako da se upišeš. Ako sada odustaneš, nikada nećeš imati stabilan posao u budućnosti. Moraš imati viziju, a ne biti kratkovida!” Kada sam čula nastavnika kako kaže da treba da imam viziju, srce mi je preskočilo. Pomislila sam: „Da. Jednom kada donesem ovu odluku, nikada neću imati ugledan posao. Onda verovatno nikada neću zadobiti divljenje drugih niti uživati u telesnim zadovoljstvima.” Shvatila sam da moj mentalitet nije ispravan, pa sam se brzo u sebi pomolila Bogu. U tom trenutku sam se jasno setila reči Božjih: „U svakom trenutku, Moj narod treba da bude na oprezu od Sotoninih lukavih smicalica (…)” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 3. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Znala sam da me ovo Bog podseća i vodi. Spolja gledano, izgledalo je kao da samo komuniciram sa svojim nastavnikom, ali zapravo, iza toga se krila Sotonina spletka. Sotona je iskoristio nastavnika da kaže neke stvari koje su izgledale kao da su u mom interesu, iskušavajući me da odlutam od Boga i napustim svoju dužnost. Sotona je zaista tako ogavan! Takođe sam razmišljala: „Nastavnik je rekao da ne treba da budem kratkovida već da imam viziju; šta tačno znači imati viziju? Ako težim diplomiranju sa visokom diplomom, dobrom poslu i tome da mi se drugi dive, ali ne mogu da ispunim svoju dužnost i ne mogu da zadobijem istinu, onda kada se Božje delo završi, neću dobiti ništa. Međutim, ako sledim Boga i ispunjavam dužnosti stvorenog bića, mogu biti spasena. To je najispravniji izbor; to je istinska vizija.” Zato sam odlučno odgovorila: „Moja odluka da napustim fakultet nije bila naprasna. Dugo sam o tome razmišljala i neću zažaliti.” Nastavnik je video da ne može da me ubedi i bespomoćno je odmahnuo glavom. Nije imao izbora nego da obradi moj ispis sa univerziteta. Onog trenutka kada sam izašla iz kampusa, osetila sam se izuzetno radosno, jer više neću morati da budem sputana od strane svojih nastavnika ili školskih drugova kada budem prisustvovala okupljanjima ili obavljala svoju dužnost. Osećala sam kao da mi je težak teret skinut s ramena. Osećala sam se kao ptica koja beži iz kaveza, vraćajući se u zagrljaj plavog neba.

Posle toga sam se potpuno posvetila svojim dužnostima. Sa svojom braćom i sestrama, svakodnevno sam prisustvovala okupljanjima i obavljala svoju dužnost, osećajući se veoma spokojno i mirno. U procesu obavljanja svoje dužnosti, otkrila sam mnoge iskvarene naravi. Na primer, u obavljanju svoje dužnosti bila sam željna brzih dobitaka, bila sam površna i prepuštala sam se telesnim udobnostima; Takođe sam iskusila neko orezivanje, prekor i disciplinu. Stekla sam neko razumevanje sopstvenih iskvarenih naravi, i postigla neke promene. Ove dobitke nisam mogla postići dok sam još studirala na fakultetu. Zahvaljujem Bogu što me je izvukao iz blata težnje za slavom i dobitkom i što me je poveo na ispravan put u životu!