Autorka: Lin Feng, Kina

Radim kao propovednica u crkvi i odgovorna sam za rad u nekoliko crkava. Jedne noći u januaru 2024. godine, sestra Liju Min mi je prosledila dokument o proterivanju Jude po imenu Džang i rekla mi: „Nakon što je uhapšena, Džang je izdala mnoge vođe i delatnike. Izdala je i tebe. Moraš da paziš.” Osetila sam izvesnu nervozu i pomislila: „Džang me je izdala, pa sam sada postala meta koju progoni KPK. Mogla bih jednog dana biti uhapšena, tako da zaista moram da budem oprezna!” Jednog dana u aprilu, primila sam još jedno pismo od jednog saradnika, u kojem je pisalo: „Nakon što je uhapšena, Ju je takođe postala Juda i izdala te je, ali ne znam da li je identifikovala tvoju fotografiju. Moraš da paziš.” Kada sam to čula, postala sam još više zabrinuta i pomislila: „Ako policija KPK ima moju fotografiju i čak traži od Jude da me identifikuje, onda sam zaista u opasnosti! Sada su svuda kamere visoke rezolucije, kao i nadzor dronovima. Gde god da odem, pratiće me i samo je pitanje vremena kada će me uhapsiti! Kada policija uhvati vođe i delatnike, progone ih i muče do smrti. Ako me uhapse i ne budem mogla da izdržim mučenje, pa postanem Juda ili me pretuku na smrt, zar onda moja vera neće biti uzaludna?” Što sam više o tome razmišljala, sve sam se više plašila. Osećala sam da je previše opasno biti vođa ili delatnik. U to vreme, rad na jevanđelju u crkvama za koje sam bila odgovorna nije davao rezultate. Htela sam da odem i otkrijem zašto rad ne daje rezultate, ali onda sam pomislila na to da me progoni KPK, a okruženja u crkvama za koje sam bila odgovorna nisu bila dobra. Ako bi me policija KPK primetila na putu tamo, mogla bih biti uhapšena u svakom trenutku. Kada sam na to pomislila, nisam se usudila da odem. U to vreme, mnoga braća i sestre su živeli u strahu i plašljivosti i bili su pasivni u obavljanju svojih dužnosti. Naročito rad na jevanđelju nije pokazivao nikakav napredak. Iako sam neprestano pisala pisma da bih pratila rad, nije bilo mnogo napretka.

Jedne večeri, primila sam pismo od viših vođa. U njemu je pisalo: „Rad na jevanđelju u nekim crkvama ne daje nikakve rezultate. Kao propovednica, trebalo bi da odeš u crkve kako bi razumela situaciju na terenu, da otkriješ probleme i rešiš ih.” Kada sam ovo pročitala, osetila sam mali otpor i pomislila: „Sve crkve za koje sam odgovorna nalaze se u lošim okruženjima. Previše je opasno da odem tamo i pratim rad. Osim toga, glavni cilj KPK je da hapsi vođe i delatnike. Ako me uhapse, mogla bih čak i da izgubim život. Bolje da ne idem nigde. Trebalo bi samo da se sakrijem i da pišem pisma kako bih pratila rad. Tako će biti bezbednije.” Na tu pomisao, osećala sam nemir u sebi. Rad na jevanđelju u crkvama za koje sam bila odgovorna u osnovi je stagnirao i trebalo je da odmah odem tamo da to rešim. Ali plašila sam se da će me uhapsiti, pa se nisam usuđivala da odem. Nisam znala šta da radim. Živela sam u brizi i strepnji. Sledećeg dana, primila sam još jedno pismo od viših vođa. U njemu je pisalo: „Crkve za koje si odgovorna imale su spor napredak u različitim segmentima rada. Braća i sestre žive u plašljivosti i veoma su pasivni u obavljanju svojih dužnosti. Trebalo bi da odeš i pogledaš.” Nakon što sam pročitala pismo od vođa, znala sam da treba da odem u crkve i da zaista rešim probleme, ali onda sam pomislila kako je pre nekog vremena jednog vođu policija nasmrt pretukla trećeg dana nakon hapšenja, pa sam se uplašila. Čak sam poželela da obavljam neku običnu dužnost, kako ne bih morala da preuzimam toliki rizik. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno i potražila sam Božje reči da ga razrešim.

Tokom svojih jutarnjih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči naveden u jednom video-snimku iskustvenog svedočanstva, koji mi je bio od velike pomoći. Svemogući Bog kaže: „Kada ljudi nisu u stanju da prozru okruženja koja Bog orkestrira i Njegovu suverenost, kada ne mogu da ih shvate, da ih prihvate niti da im se pokore, i kada se ljudi u svom svakodnevnom životu suočavaju sa raznim teškoćama ili kada te poteškoće nadilaze ono što normalni ljudi mogu da podnesu, oni podsvesno osećaju razne vrste zabrinutosti i strepnje, pa čak i uznemirenost. Ne znaju šta im donosi sutrašnji dan, ili dan nakon toga, niti kakva će im biti budućnost, pa zato, povodom svakakvih stvari, osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. U kom kontekstu dolazi do ovih negativnih emocija? To je zato što ne veruju u suverenost Božju – odnosno, nisu u stanju da poveruju u Božju suverenost niti da je prozru, i u svom srcu nemaju iskrenu veru u Boga. Čak i kad svojim očima vide činjenice o Božjoj suverenosti, oni je ne shvataju niti u nju veruju. Ne veruju da nad njihovom sudbinom Bog ima suverenost, ne veruju da je čitav njihov život u Božjim rukama, pa se otud u njihovom srcu javlja nepoverenje prema Božjoj suverenosti i uređenjima, te se rađaju pritužbe i nesposobnost da se pokore” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Ako ljudi streme ka istini, oni se neće uplesti u ove poteškoće i neće potonuti u negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Naprotiv, ako ljudi ne streme ka istini, ove poteškoće će ih zapetljavati tako da ne mogu da se izbave, pa ako ne mogu da ih razreše, one će na kraju postati negativne emocije koje se u najdubljim odajama njihovog srca vezuju u čvorove, utičući na njihov normalan život i na normalno obavljanje dužnosti, pa će se zbog svega toga osećati potisnuto i nemoćno da se oslobode – takav će ishod one imati po ljude” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je moj strah da ću biti uhapšena i nasmrt prebijena zapravo bio posledica nerazumevanja Božje svemogućnosti i suverenosti: nisam verovala da je sve pod Božjom suverenošću. Pošto me je izdao Juda i pošto sam sada bila meta KPK, plašila sam se da ću, ako me uhapse, pa podlegnem mučenju i postanem Juda ili budem pretučena na smrt, izgubiti priliku da budem spasena. Zato se nisam usuđivala da idem u crkve da rešavam probleme. Nisam bila voljna da se pokorim okruženju koje je Bog za mene orkestrirao. Čak sam se žalila da je obavljanje dužnosti vođa i delatnika previše opasno i želela sam da obavljam neku običnu dužnost koja ne podrazumeva velike rizike. Uopšte nisam pokazala nikakvu odanost niti pokoravanje Bogu!

Onda sam pročitala još Božjih reči i stekla određeno razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Osim o svojoj ličnoj bezbednosti, o čemu određeni antihristi takođe razmišljaju? Oni kažu: ’Ovoga časa naše okruženje nije povoljno, pa hajde da se manje pojavljujemo u javnosti i da manje propovedamo jevanđelje. Time se smanjuju izgledi da budemo uhvaćeni, a crkveni posao neće biti uništen. Ako izbegnemo da budemo uhvaćeni, nećemo se pretvoriti u Judu, a zatim ćemo moći da opstanemo u budućnosti, zar ne?’ Zar nema antihrista koji se koriste takvim izgovorima da braću i sestre navedu na pogrešan put? Neki antihristi se veoma plaše smrti i životare neplemenitim životom; ujedno vole ugled i status i spremni su da preuzmu uloge vođa. Iako znaju da ’nije lako prihvatiti se posla vođe – ako velika crvena aždaja otkrije da sam postavljen za vođu, postaću poznat i možda dospem na spisak traženih osoba, a čim budem uhvaćen, život će mi biti u opasnosti’, zarad prepuštanja prednostima ovog statusa, oni ove opasnosti zanemaruju. Kad služe kao vođe, oni se samo prepuštaju sopstvenom telesnom uživanju i ne bave se stvarnim poslom. Osim što učestvuju u delimičnoj prepisci sa raznim crkvama, ništa drugo ne rade. Kriju se na nekom mestu i ni sa kim se ne sastaju, drže se potpuno izolovano, pa braća i sestre ne znaju ko im je vođa – u toj meri su uplašeni. Prema tome, zar nije ispravno reći da su vođe jedino po svom zvanju? (Ispravno je.) Kao vođe, ne bave se nikakvim pravim poslom; samo im je stalo da se sakriju. Kad ih drugi upitaju: ’Kako je biti vođa?’, oni će reći: ’Užasno sam zauzet, a zarad bezbednosti moram stalno da se seljakam. Ovo okruženje je toliko uznemirujuće da ne mogu da se usredsredim na svoj posao.’ Uvek se osećaju kao da su brojne oči u njih uprte i ne znaju gde je bezbedno sakriti se. Osim što se prerušavaju, kriju se na različitim mestima i ne zadržavaju se na jednoj lokaciji, te svakodnevno ne obavljaju nikakav pravi posao. Postoje li takve vođe? (Da.) Koja načela oni slede? Ovi ljudi kažu: ’Prepreden zec ima tri jame. Da bi se zec zaštitio od napada grabljivca, on mora da pripremi tri jame da se u njima sakrije. Ako se čovek suoči sa opasnošću i mora da pobegne, ali nema gde da se sakrije, da li je to prihvatljivo? Moramo da učimo od zečeva! Božje stvorene životinje imaju ovu sposobnost preživljavanja i ljudi od njih treba da uče.’ Otkako su preuzeli ulogu vođe, spoznali su ovu doktrinu i čak veruju da su shvatili istinu. Oni su zapravo užasno uplašeni. Čim čuju da je neki vođa prijavljen policiji jer je mesto na kome je živeo bilo nebezbedno ili da je neki vođa bio na meti špijuna velike crvene aždaje jer je prečesto odlazio da izvršava svoju dužnost i komunicirao s previše ljudi, te kako su ti ljudi na kraju bili uhapšeni i osuđeni, istoga časa postaju preplašeni. Oni razmišljaju: ’O, ne! Hoće li mene sledećeg uhapsiti? Moram iz ovoga da izvučem pouku. Ne treba da budem previše aktivan. Ako mogu da izbegnem da izvršavam neki crkveni posao, neću ga izvršavati. Ako mogu da se ne pojavljujem u javnosti, neću se pojavljivati. Svoj posao ću svesti na najmanju moguću meru, izbegavaću da izlazim, da sa bilo kim komuniciram i pobrinuću se da niko ne zna da sam vođa. Ko u današnje vreme sebi može da dozvoli da se za nekog drugog brine? I samo preživljavanje je već dovoljan izazov!’ Otkako su preuzeli ulogu vođe, osim što nose zavežljaj i kriju se, ne izvršavaju nikakav posao. Žive kao na iglama, u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i osuđeni. Recimo da čuju da neko kaže: ’Ako te uhvate, bićeš ubijen! Da nisi vođa, da si samo običan vernik, mogli bi da te puste nakon što platiš neku malu kaznu, ali, pošto si vođa, teško je reći. Previše je opasno! Neke vođe ili delatnici koji su bili uhvaćeni radije su želeli da umru nego da odaju bilo kakve informacije i policija ih je nasmrt premlatila.’ Čim čuju da je neko nasmrt premlaćen, strah im se pojačava, pa se još više plaše da rade. Svakoga dana razmišljaju jedino o tome kako da izbegnu da budu uhvaćeni, kako da izbegnu da se pojavljuju u javnosti, kako da izbegnu da ih nadziru i kako da izbegnu kontakt s braćom i sestrama. Razbijaju glavu razmišljajući o ovim stvarima i u potpunosti zaboravljaju na svoje dužnosti. Da li su ovi ljudi odani? Mogu li takvi ljudi da obave ikakav posao? (Ne, ne mogu.)” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog razotkriva da antihristi, kada se pojavi opasnost, brinu samo o tome da sebe zaštite. Oni samo gledaju kako da se sačuvaju od nevolje i uopšte ne razmišljaju o interesima crkve. Njihova priroda je sebična i podla. Shvatila sam da je moje ponašanje jednako sebično kao ponašanje antihrista. Bila sam svesna da različiti segmenti rada u crkvama za koje sam odgovorna sporo napreduju i da braća i sestre žive u strahu i plašljivosti. Puko pisanje pisama radi praćenja rada uopšte nije moglo da dȃ nikakve rezultate. Morala sam odmah da odem u crkve i da rešim te probleme. Ali nisam se usuđivala da odem jer sam se plašila da ću biti uhapšena, čak sam se i žalila da su dužnosti vođa i delatnika previše opasne. Naročito kada sam pomislila na to kako je, pre izvesnog vremena, jednog vođu policija nasmrt pretukla trećeg dana nakon hapšenja, još više sam se uplašila da će me uhapsiti, pa nisam htela da idem u crkve da rešavam te probleme, čak sam želela da obavljam dužnost koja ne podrazumeva nikakav rizik. Kao vođa, nisam uspela da zaštitim rad crkve u kritičnom trenutku i nisam razmišljala o sopstvenoj dužnosti i odgovornostima, ne pokazujući nimalo odanosti ni pokornosti Bogu. Bog me je uzdigao da obavljam dužnost vođe; trebalo je da dobro obavljam crkvene poslove i da štitim interese Božje kuće. Ali umesto toga, da bih sebe zaštitila, sakrila sam se, sramno se držeći za sopstveni život. U ključnom trenutku, mene nije bilo briga da li će braća i sestre živeti ili umreti, nisam obraćala pažnju na interese crkve i uopšte nisam bila posvećena svojoj dužnosti. Rad ovih crkava je bio u zastoju, a ja sam odlaganjem rada već ostavila prestupe za sobom. Ako se ne bih odmah pokajala, onda čak i da uspem da se sakrijem i izbegnem hapšenje, ne bih ispunila svoju dužnost ni odgovornosti. To bi bila izdaja Boga i na kraju bi me Bog uklonio i kaznio, baš kao antihrista.

Kasnije sam pročitala još nekoliko odlomaka Božjih reči, koje su mi dale veru i snagu. Bog kaže: „Oni na vlasti mogu spolja da izgledaju zlobno, ali ne bojte se, to je zato što vi imate slabu veru. Dokle god vaša vera bude jačala, sve će biti lako. Radujte se i skačite od radosti koliko vam srce želi! Sve vam je pod nogama i u Mojim rukama. Zar ostvarenje ili uništenje ne zavisi od samo jedne Moje reči?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 75. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to na koliko poteškoća i opasnosti nailaziš, moraš biti u stanju da ostaneš postojan preda Mnom, neometen bilo kakvim preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost (…). Moraš sve podneti; za Mene, moraš biti spreman da ostaviš sve i da Me slediš svom snagom, i da budeš spreman da platiš bilo koju cenu. Kucnuo je čas da te testiram: hoćeš li Mi ponuditi svoju odanost? Možeš li Me odano pratiti do kraja puta? Ne plaši se; uz Mene kao tvoju podršku, ko bi ikada mogao da ti stane na put?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Tako je. Kad mi je Bog bio oslonac, čega sam imala da se plašim? Koliko god da je velika crvena aždaja bila neobuzdana i opaka, i ona je pod Božjom suverenošću, uslužno sredstvo u Božjim rukama. Bez Božje dozvole, policija ne bi mogla da me uhapsi čak i kad bih im bila ispred nosa. Osvrćući se na godine tokom kojih sam sledila Boga, mnogo puta me je snalazila opasnost i zamalo da budem uhapšena. Božja čudesna zaštita me je svaki put izbavljala iz opasnosti. Na primer, jedne večeri 2020. godine, dvoje ljudi je došlo da proveri kuću koju smo iznajmljivale. Pošto je postojala opasnost po moju bezbednost i nisam mogla da im pokažem ličnu kartu, hteli su da nas prijave. Jedan od muškaraca mi je besno rekao: „Samo čekaj, odmah ću otići da pozovem policiju da te uhapsi!” Rekavši to, izašao je. Moje sestre i ja smo iskoristile priliku i brzo smo otišle. Sledećeg jutra, deset policajaca je otišlo u tu kuću. Nisu mogli da nas uhapse, pa su umesto nas uhapsili našeg stanodavca koji nije bio vernik. Videla sam da to da li ću biti uhapšena ili ne zavisi od Boga. Baš kao što Bog kaže: „Bez Božje dozvole, Sotona ne može lako da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona ne može čak ni da se petlja s mravima na zemlji, a kamoli s ljudskim rodom koji je stvorio Bog” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Ako bi Bog dozvolio da budem uhapšena, to bi bilo s Njegovom dobrom namerom i trebalo bi da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, ostajući postojana u svom svedočenju o Bogu.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči i stekla mnogo jasnije stanovište o smrti. Svemogući Bog kaže: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakojake pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li to što su se bavili nekim nedelima, pa su po zakonu pogubljeni? Ne, nije. Prenosili su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska ili kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To moraš jasno da uvidiš. Naprotiv, upravo je to bio način na koji su oni osudili ovaj svet i dali svedočanstvo o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da daju svedočanstvo o Božjim postupcima, da daju svedočanstvo o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoj život da objave svetu, da dokažu ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja celog ljudskog roda koje je On obavio omogućava ovom ljudskom rodu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. U kojoj meri su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog propovedanja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Propovedanje jevanđelja je dužnost koju su svi vernici obavezni da ispune”). Božje reči veoma jasno govore o smislu smrti. Učenici Gospoda Isusa postradali su kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospodnjeg. Neki su ubijeni mačem, neki su obešeni, a neki su razapeti na krst. Svojim životima su dali lepo i snažno svedočanstvo za Boga i ponizili Sotonu. Njihove smrti su bile smislene i vredne, odobrene od Boga. Iako je njihovo telo umrlo, to nije bila istinska smrt: njihove duše su se vratile Bogu. U Božjem delu poslednjih dana, mnoga braća i sestre su takođe svedočili o pobedi nad Sotonom. Nakon što su uhapšeni, bez obzira na to kako ih je policija mučila, radije bi umrli nego izdali Boga ili postali Jude. Međutim, ja sam se čak i pre nego što sam uopšte uhapšena plašila da će me nasmrt pretući i, kao kornjača koja se uvlači u oklop, nisam se usuđivala da obavljam svoju dužnost. Gde je tu bilo ikakvog svedočanstva? Što sam više o tome razmišljala, sve više sam osećala kajanje i samoprekor. Osećala sam se toliko posramljeno da nisam znala gde da se sakrijem. Mrzela sam sebe što sam toliko sebična, podla i lišena ljudskosti. Pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, da bih sebe sačuvala, pokušavala sam da spasem sopstvenu kožu – živim jadnim životom i ne pokazujem nikakvu odanost ni pokornost Tebi. Ti imaš poslednju reč o tome da li ću biti uhapšena ili ne. Voljna sam da se u potpunosti predam u Tvoje ruke i da više ne budem sputana strahom od smrti. Voljna sam da idem u crkve da zaista rešavam probleme i ispunim svoje dužnosti.” Nakon molitve, osetila sam se mnogo mirnije i opuštenije.

Posle toga sam otišla u jednu crkvu. Kroz raspitivanje sam otkrila da su se crkvene vođe plašile da će njihova braća i sestre biti uhapšeni zbog propovedanja jevanđelja i da će oni za to snositi odgovornost, pa su bili veoma pasivni u praćenju rada. Kao odgovor na takvo stanje, zajedno smo jeli i pili Božje reči i u zajedništvu razgovarali o njima. Crkvene vođe su shvatile da njihov strah od preuzimanja odgovornosti i neobavljanje stvarnog posla proističe iz toga što su bile pod kontrolom svojih sebičnih i podlih sotonskih naravi i bile su voljne da preokrenu stvari. Nakon toga, počeli su da se sastaju sa vođama timova, đakonima i delatnicima jevanđelja, kako bi u zajedništvu razgovarali i rešavali probleme u radu na jevanđelju. Zajedno smo sarađivali i rad crkve je postepeno počeo da pokazuje znake poboljšanja. Iz dubine srca zahvaljujem Svemogućem Bogu što me je otkrio i spasio!